Ташана/Први чин
| ◄ Насловна страна | Пет чина | Други чин ► |
Соба велика и пространа, али са навученим завесама кроз које једва продире светлост. По рафовима скупоцени сахани и друго посуђе од сребра и злата. С десне стране улаз. Улази се степеницама. На левој страни су врата од спаваће собе, а спроћу, на истој страни где је улаз, још једна мања врата, која воде у друге собе. На зидовима обешено оружје: јатагани, пушке, пиштољи, разни бичеви и камџије. У дну, један до другога, два широка, покретна прозора, кроз која се излази на балкон, и кроз која се види цело двориште патосано калдрмом, па и сама кућна капија, двокрилна, на свод, као и остале зграде око ње: кујне, штале, амбари. Види се чак и преко капије супротна страна улице са поређаним кућама, баштама. По дворишту промичу сенке људи, сељака, слугу, чивчија, како по амбарима носе на леђима џакове кукуруза.
У соби је слушкиња Стана са двема слушкињама. Стана уза зид клекла и пушећи надгледа шта ове раде. Једна брише и чисти рафове намештајући посуће, друга јастуке и ћилиме по поду и мин дерлуку.
Из дворишта се чује ларма. Сенке људи, слугу, све више промичу носећи џакове.
Улази сељак са котличетом.
СЕЉАК
(Стани, показујући котличе):
Стано, сал још једно котличе вино да ни даш!
СТАНА
(и не гледа га.)
СЕЉАК
(наваљујући): Сал још једно. И то од оној што је још покојни газда пио.
СТАНА
(не гледајући га): Доста вам је. Нема више. И сада сте већ пијани.
СЕЉАК
(увређено): Ко? Мори ће пијемо цел ноћ, па ће опет сав посо да свршимо. Унећемо сав мумуруз; чак и онај што ће се ноћас донети с чифлук, и њег, и њег ћемо унесемо у амбарове. Сал ни ти још једно котличе дај.
СТАНА
(одсечно): Нема, и сада сте већ пијани.
СЕЉАК
Па и лудог Парапуту напојисте и наранисте, а нас, чивчије, нећете.
СТАНА
После кад вечерате, таг ће још да добијете, а саг нема.
СЕЉАК
(полази пркосно): Море, што опет ја тебе питујем. Идем си ја сам да си наточим. Шта ми ти ту: те ово, те оно. Као да ја не знам где су бачве! И као да смо ми, док је био жив и стари и млади газда, каткад одавде одлазили трезни. Као да сам ја од јучерке овдек, те не знам како се овдек једе и пије... Идем си ја да си наточим, шта ми ти ту...
СТАНА
Наждерите се! Никада друго и не радите. Од увек сте такви. Од увек, кад год овамо дођете, да вам је само да се наједете и напијете. Је ли овде неки хан, механа, или каква — Боже ме прости! — црква? (Слуша. Чује се из далека, али јако звоњење звона.) Зар већ звона? већ вечерње, већ да се иде на гробље?! (Слушкињама): Оставите то па се брзо обуците да носите на гробље шта треба да се подели за покојног газду.
Слушкиње одлазе.
Из спаваће собе излази Ташана. У најбољим годинама. Као свака, веома рано удата, а једнако негована, тек сада, после мужевљеве смрти, пуна сазреле лепоте. Обучена раскомоћено, доста аљкаво; са једва повезаном косом, тек мало овлаш закопчаним минтаном из којега јој се отимљу прса, гојна плећа. Иде, али услед те своје набрекле снаге не сме чврсто да стаје. Зато иде брижно, малаксало.
ТАШАНА
(с досадом Стани, показујући на двориште и грају): Шта је то тамо? Опет чивчије?
СТАНА
(прилази јој насмејано, ужурбано): Ништа, ништа, снашке! Знаш ти њих, они кад год дођу и донесу берићет, онда да им је само што више да једу и пију, и једнако траже: »дај котличе, дај котличе«.
ТАШАНА
(равнодушно): Нека их. Је ли долазио ко?
СТАНА
Нико, снашке.
ТАШАНА
Ни отац?
СТАНА
А, он? Био је, али са хаџи-Ристом. Заједно дођоше и прегледаше колико су чивчије кукуруза донели, и онда одоше. Ваљада ће опет да се врате. Нарочито хаџи Риста. Знаш да он не пропушта, а да сваке суботе не дође, не обиђе и види тебе, децу.
ТАШАНА
А мајка није долазила?
СТАНА
Није. Није ни она.
ТАШАНА
Никога...
СТАНА
Него хајде, снашке, хајде да се обучеш. Немој да си таква, и да те такву сад ко затекне.
ТАШАНА
(одбија руком): А, нека то.
СТАНА
(с наваљивањем, чуђењем): Како, снашке? Ред је. Знаш да може, уочи недеље, ко наићи, и онда зар да те такву нађе? Ето, хаџи Риста тек што није дошао. Бар за њега знаш. Он годинама, то се зна, то је његово: да је овде, да дође, поседи, разговори се... Тако је још с покојним старим газдом, с којим је заједно и на хаџилук ишао, тако и са младим газдом, па ево и сада после њих. Зна се то. Чак се зна какву ће кафу, коју ракију, и од ње колико чаша попити. Ено ја сам (показује на двориште, кујну) већ то све спремила. И кад знаш, онда?
ТАШАНА
(прекида је, с досадом): Знам то, Стано, знам. Добро, хајде донеси ми одело.
СТАНА
(излази и доноси одело).
ТАШАНА
(са истом оном досадом, мало се покреће, да би је Стана могла што боље оденути).
СТАНА
(облачећи је, намештајући је, дивећи јој се): Е, лепа си ми, снашке!
ТАШАНА
(неугодно): Ћути, Стано!
СТАНА
(не слушајући продужава да је намешта, удешава уживајући): Лепа, лепа си ми, снашке! Право је имао мој покојни млади газда што, место толиких хаџијских и газдинских кћери, тебе узео. Колико пута, кад стану да му говоре и не дају да узме тебе, он, ако је тога дана још и тебе видео гдегод, на каквој капији, кроз какав прозор, он се онда од дерта запије, и дубоко у ноћ дође кући. Ја га дочекујем, намештам му постељу, изувам, а он одједном почне као да пита мене, као да му ја дам савет: »Лепа ли је, Стано?« — »Лепа је, газдо!« ,одговарам ја. — »Да је узмем, Стано?« — »Узми је, газда!« — велим. »Много је лепа!« сам себи одговара. И тако с тобом, с твојим именом на устима успављује се, брзо навуче јоргане на главу и заспи. (Одмичући се од Ташане, гледајући је): И сада ево, заиста лепа, лепа си ми, снашке!
ТАШАНА
Остави то, Стано! Него хајде што пре са тим облачењем.
СТАНА
(настави облачење, исправља, намешта јој боре на шалварама, антерији).
Чује се бат ногу. Звек бројаница и кашљање.
ТАШАНА
(Стани): Иди види.
СТАНА
(одлази и враћа се): Хаџи Риста.
Улази Хаџи Риста. (Стар, сув и ситна лица у дебелој колији; широких, чоханих чакшира и плитких ципела са дугим, масним бројаницама.)
ТАШАНА
(иде у сусрет, и љуби га у руку).
ХАЏИ РИСТА
(Ташани): Жива била, жива била! А где су деца? Хоћу, по обичају, да их пољубим и дарујем. (Полази дечјој соби.)
ТАШАНА
(га прати).
ХАЏИ РИСТА
(враћа се из дечје собе мећући у недра кесу из које је децу даривао. Ташани): Како ти? Добро? (Брижно): А деца, јесу ли здрава?
ТАШАНА
Јесу. Само ми онај мали као увек једнако по мало болешљив.
ХАЏИ РИСТА
(уплашено): То да се гледа! Одмах да се види, шта је. Само деца нека су здрава. А како берићет, чивчије, сељаци, и слуге? Слушају ли?
ТАШАНА
Слушају!
ХАЏИ РИСТА
Видим да већ доносе кукуруз. Да ли су све донели што се обрало по чивлуцима?
ТАШАНА
Не знам, хаџи.
ХАЏИ РИСТА
(увређено): Треба да знаш, кћери! Других година овде се доносило по сто, двеста, и више кола... а сада да је мање...
ТАШАНА
Не знам. Можда се опет толико донело. Само отац то зна. Он о томе води бригу.
ХАЏИ РИСТА
И отац ти, и он треба да зна: да не буде мање, да сељаци, чивчије, не краду, јер не сме да буде мање! (Пауза). Па како ти, Ташана?
ТАШАНА
Добро, дедо...
Улази Стана носећи послужење од кафе и две мале чашице ракије.
ХАЏИ РИСТА
(Стани): А, Стано, љут сам на тебе!
СТАНА
(изненађено): Зашто, дедо?
ХАЏИ РИСТА
Тако, љут сам. Пролазим па видим: те овде кукуруз истоварен, те онде просуто, онде бачено, остављено... Како ти то да не видиш? Ти си бар одавно овде. (Показујући на Ташану.) Ако ти снашке не зна, од скора је, не памти како је овде, а и можда нема када, јер има децу да гледа и њих да пази; онда ти, ти бар знаш, ти бар треба да знаш...
СТАНА
Па знам, газда! Гледам ја, чистим, радим...
ХАЏИ РИСТА
»Радиш«. И опет да радиш, а не само да гледаш, већ да радиш. Све да је као што је и било. (Показује иза себе у округ). И башта, и шедрван, и дрвеће, и авлија, и цела кућа. Ти бар знаш какав ја имам аманет. Ти знаш какав ми је аманет остављао кад умираше стари ти газда, а мој побратим. Знаш ли?
СТАНА
Знам... ох, Бог да га прости!
ХАЏИ РИСТА
(већ наљућен): Па кад знаш, шта онда?
Улази клисар црквени.
АРСЕНИЈЕ КЛИСАР
(Ташани): Газдарице, послао ме деда-попа, и вели: ако је толико прешно он ће одмах, чим сврши вечерњу, доћи; али, ако није прешно, онда другог дана.
ТАШАНА
Кажи: прешно је, и моли га, моли нека дође.
ХАЏИ РИСТА
(Ташани унезверено): Зашто је прешно да дође? Да није болест? Деца да нису што?
ТАШАНА
Па нешто га и за децу зовем, а највише за покојника, за гробље. Зовем га да га питам кад пада, кад треба трогодишњи парастос у покој душе да дам.
ХАЏИ РИСТА
(зарадован одобрава): А за то: за парастос, подушје, за гробље ако, кћери! За то га зови, питај. И њега, деду, попа нашега, духовника нашег, за свашта зови, за свашта питај, јер он то све зна. А сада и ја идем. (Спази послужење): А, ја! Дај, Стано!
СТАНА
(му приноси).
ХАЏИ РИСТА
(стојећи испија кафу и узима чашицу ракије и спрам светлости, на зраку, гледа је. Стани): Је ли ово од оне ракије што је ја пијем?
СТАНА
Јесте, јесте. Та је.
ХАЏИ РИСТА
(испија на душак и полази): Е, сад збогом.
ТАШАНА
(заустављајући га): Седи, седи, дедо.
ХАЏИ РИСТА
Да идем. Сутра, после службе, опет ћу навратити да видим децу. Тебе, а и те чивчије. Да видим колико ће берићет донети, како доносе, како збирају и слажу у амбарове. Да не мисле, ако су им газде помрле, да они сада могу како хоће. Збогом! (Прашта се.)
ТАШАНА
(га љуби у руку, и испраћа до излаза).
СТАНА
(му понизно остраг исправља и чисти колију).
Улазе слушкиње са великим, покривеним корпама, пуним јела, понуда, што ће на гробље носити и у покој душе раздавати. Све то мећу пред Ташану и откривају показујући јој што су понеле.
ПРВА СЛУШКИЊА
Еве, снашке, све је понесено. Није ништа заборављено. Ево и свеће, и тамјан, и кадионица.
ТАШАНА
(пошто прегледа): Добро, добро. (Стани): Стано, јеси спремила дечје цвеће?
СТАНА
(показујући главом на дечју собу): Јесам, јесам. Њихово је цвеће тамо код њих. Деца га узела.
ТАШАНА
одлази и враћа се водећи два дечка који носе ките цвећа. Ташана их доводи до корпи.
ТАШАНА
(показујући деци где ће цвеће метнути): Ту, метните ту. То је поздрав тати од вас.
ДЕЦА
(мећу).
ТАШАНА
Тако, сада идите. Сада сте поздравили вашега тату.
СТАНА
(одводи децу).
ТАШАНА
(слушкињама): А сада идите ви. Само брзо, да на време стигнете на гробље!
СЛУШКИЊЕ
са корпама одлазе.
ТАШАНА
остаје сама.
Мрак пада. Ствари, рафови, оружје, све се јаче црни, испољава и тоне с мраком.
ТАШАНА
(уплашена мраком, самоћом, хвата се за чело, виче): Свеће, Стано! (Пауза.) Стано! Стано!
Улази Ката.
ТАШАНА
(бесно матери): Где си, мори, мати?
КАТА
(зачуђено): Па ту сам, синко!
ТАШАНА
(унезверено, љутито): Како ту? Сви сте ви ту. И ти ту. И отац ту, а нигде вас нема. Оставите ме тако саму, па...
КАТА
(изненађено): Како: оставили те саму? Па ти си овде у својој кући, и како онда да си сама?
ТАШАНА
(наставља): Да, оставите ме саму. Ти у два, три дана ако навратиш, а отац, и кад дође, све тамо, на дворишту, по амбарима, шталама, са момцима, чивчијама, а ја сама овде по кући, по пустим собама, нико да дише поред мене а овако од страха да...
КАТА
(у чуду): Луда ли си?
ТАШАНА
(горко, с насладом): Јест луда, да! Ох, камо да сам сасвим луда, сасвим мртва, те бар онда да ништа не видим, ништа не знам...
КАТА
(прилази уплашено): Ама како: »луда, мртва«, »да ништа не видиш?« Шта ти имаш да гледаш овде, и од чега да страхујеш?! Шта је то, кћери?
ТАШАНА
(окреће се од матере): Ништа. Остави ме. Не знаш ти. Сви ви тако. »У својој си кући, своја си газдарица«, а опет сваки на своју страну, сваки себе гледа, а само ја овде једнако сама, једнако пуста, па да се излуди!
КАТА
(пренеражено, уплашено, прилази јој): Како да се излуди, чедо? Како да си сама? Па еве ту сам ја! Ја бих ти сваки дан долазила, не бих те остављала; ама онај стари, татко ти, не да. Виче: што да сваки час и сваки дан теби долазим, те да почне свет говорити: како, ето, зет умро, па сад ташта из куће не избија; не може да се наједе и напије. А ти, и без нас опет ниси сама. Ето: слуге, момци, толики свет. Да је друга на твоме месту, била би срећна, поносила би се, а ти... (Потресено): Боже, чедо! Боже, Ташана! Буд тамо, код куће, нисам на миру од оног старог, оца ти — знаш га какав је: ни за шта, ма шта да је, одмах он кућу дигне мртве на миру не остави од вике и псовке — а оно и овде кад код тебе дођем... Никад да тебе затекнем веселу, све нешто тако, И ви сви на мене, као да сам ја за све крива, да до мене стоји! Зар сам ја хтела да тако буде, да зет, покојник, рано умре, ати да останеш удовица, у црно да се завијеш, да толике године из куће не излазиш, да свет не гледаш, да тужиш и плачеш. (Плаче.) Ја ли, твоја мајка, теби то у инат учиних?
ТАШАНА
(обесне се о њу, плаче, гура главу у недра): Нано, нано! О не знаш ти, нано моја!
КАТА
(милује је): Па кажи, чедо, кажи нани својој!
ТАШАНА
Не знам. Само знам да не могу више. Не могу више да овако издржим. Ох, излудећу од страха.
КАТА
(сасвим преплашена од Ташанина изгледа, појури вратима): Како страх? Од чега те страх? Ама шта је то? (Виче): Стано!
Улази Стана.
СТАНА
Ево ме.
КАТА
(љутито, прекорно, показујући на Ташану): Шта је ово, Стано? Зашто да ми па ти не јавиш да је она толико болна и оваква?
СТАНА
(ситећи се и показујући на Ташану): Болесна, ја! А што по три дана ништа не окуси, то ти не говори?!
КАТА
Ама да ви тамо с момцима ноћу дуго не седите; и можда по кући лупате и лармате, те се она овамо с децом од тога трза и плаши?
ТАШАНА
(неугодно, с досадом зауставља матер): Ох, не то. Та није то. Не знате ви. (Оставља и матер и Стану и иде, изваљује се на миндерлук до прозора): Оставите ме, оставите ме. Болесна сам.
СТАНА
(Кати): Зготовим најлепше, најбоље јело, и донесем јој; молим је: узми, једи. Дао Бог, има шта јој душа зажели. И велим јој: једи, пиј, окрепи се, и изађи! Ено (показује на башту): кад год је лепо, а особито кад је лето, кад сунце зажеже и жега притисне, тамо је хладовина: шедрван бије и вода прска по лицу, и онда ја тамо изнесем: и јастуке и ћилимове и воду и ратлук. Све удесим и разместим онако како је још покојни газда уживао, па само да она сиђе с децом, и тамо седи, раскомоти се; али она неће. Па колико пута јој говорим: нека и из саме куће изађе, нека се прошета, разоноди. Нека или сама, или с децом, пође као да иде на гробље. И не мора тамо ићи. Или, ако се баш заборави и пође до њега, па чак оде на само гробље, опет тамо не мора, као увек, да плаче и кука. Може се неки пут и онако, јер, ако је за вајду, доста је. Али она ни то, ништа неће. И, кад неће, мора да је болесна; него чудо ми је како је јоште и жива.
(Љутито, увређено одлази.)
КАТА
(Ташани прекорно): Е, е, зашто, Ташана, зашто, кћери, тако?
ТАШАНА
(устаје, а већ тресући се од помисли на добра јела, пића): Да, да, још и то: добро јело, добро пиће. Мени и ово је сувише, па још и то ми треба. И онда не би тек могло да се заспи, да се ноћ проведе мирно, и да се сасвим не излуди, побесни од страха. (Шета се, сама себи): Да, »једи, пиј, добро се храни«, а овамо, само гробље, само покојник. Ако уздахнеш — покојник; ако удишеш, што год помиришеш — опет све на покојно, на мртво. Свуда око тебе само покојно, мртво, и ја покојна, и мртва, а овамо још добро да се једе, пије...
КАТА
(уплашено, са страхопоштовањем): Е, за то »покојник«, »гробље«, знаш, чедо, ја за те ствари не смем да се мешам. Да ли треба још каква молитва, још какви парастоси, подушја, за све то треба деду, калуђера, да питаш. Нико од нас не сме у то да се меша. Једино он то сме. Што њега не питаш, што њега не замолиш и позовеш?
ТАШАНА
(љутито): Звала сам, толико пута сам га звала.
КАТА
Па?
ТАШАНА
Неће! Никако не долази. Ето и сад сам га звала, па као увек, само се изговара... Мучно да ће и сада доћи. Неће.
КАТА
(убијено): »Неће«, чедо? Ех, знам и зашто неће. Боји се, јер зна какав је свет: да добро заборавља а зло памти, па се боји, ако почне код тебе да долази, да не почну зли језици...
ТАШАНА
(разрогачено): Како »зли језици?« Зашто »зли језици?«
КАТА
(одмахује руком. Више за себе): Не знаш ти, чедо! Свет, он, тај свет, за друго ништа и не зна, већ само зна и памти оно што је некад било: како је деда, калуђер, био наш комшија, па с тобом одрастао, после те тражио, просио, па како те татко не даде за њега а он, тобож због тога, отиде у свет. Толико времена није се чуло за њега, нити знало где је. Чак се мислило да је и умро, док он, ето, отишао у калуђере и после дође овамо за попа и деду. Па сигурно сада, да га не би свет оговарао, кад га види да долази овамо, због тога ти и не долази.
ТАШАНА
(плаче): Па зар сам и за то ја крива? И кад си ти то знала, што ми ниси казала, да и ја знам, да онда човека не зовем, не досађујем му? (Од једа не може матер да гледа): Ама, сви ви тако! Сви ви знате. Знате и што треба и што не треба, а овамо код мене кад дођете, ништа не знате, ништа не видите, него се само грчите, склањате, гледате да испред мене што пре побегнете. И онда ја све морам да знам, да бих за све ја била крива. (Сасвим бесно уноси се матери у лице): Чујеш, ти, ево ја теби сада кажем, а ти свима: оцу, хаџијама, и коме хоћеш, да ја више овако и овде нећу и не могу. Или да ме одавде водите, склоните некуд, или ћу ја сама... Ја ћу, ја... (У очајању не знајући шта ће): Ох, не знам шта ћу, и шта ја могу?... (Сасвим бесно, решено): Или бар, ако ништа нећете да чините са мном, онда нико више да ми не долази, нико на очи да ми не излази, да никога више не видим, не чујем, па ни саму тебе, ни оца, да би бар онда овде сама, пуста, затворена што пре умрла, излудела и свршила. (Разјарено, унезверено иде по соби.) Ох! Ово је страшно! Буд овде, у кући, мораш да си са покојницима, с гробљем, свећама, тамјанима, парастосима — ноћу не смеш од страха слободно да дишеш, а камо ли да заспиш и одмориш се — а оно још мораш да пазиш, и да тамо, по чаршији, по вароши, по кућама, што ко не каже о теби, не помисли, не чује што.
КАТА
Ама, не велим да деда због тога неће да дође, него тек онако... Можда због нечег другог не долази. Сигурно има посла. Јер њега свуда траже, па можда нема када...
ТАШАНА
(узрујана, још бесна): Остави ме, остави ме, немој више да ме лажеш, и да ме заговараш. Докле ћеш и ти и сви ви мислити како ја једнако не могу ништа знати, ништа видети, чути, осетити, и да ви зато онда можете вечито да ме лажете. Чак и не поцрвените, него сте срећни, радосни, кад видите како ја не примећујем да ме лажете. И шта ми онда долазите? Па и ти сама, ни ти више немој да ми долазиш. Јер кад год и ти дођеш, више се с тобом наједим, него кад сам сама. Зато, остави ме.
КАТА
Па како и где да те оставим? Ако дан, два не дођем, а ти плач и грдње на мене: где сам за толико време, што те остављам саму; а кад дођем, ти опет: да идем од тебе, да те оставим!
ТАШАНА
(за себе): Да, саму, саму да ме оставите. А ако не можете због имања, чивлука, света, хаџија, да ме саму са целом кућом затворите, зазидајте ме у неку собу, и на њој да нема ни врата ни прозора. Ако морате због деце, што треба они кадгод да ме виде, онда отворите два отвора, оставите две рупе, па нека ме кроз њих гледају. А ја да сам сасвим затворена, сасвим чврсто ограђена, те ћу бар онда бити слободна, мирна, нећу страховати да што рђаво учиним.
КАТА
(уплашено одскочи од ње): Ама, јеси ли луда? Какав страх? (Решено намешта шамију око главе.) Идем ја, идем ја сама да зовем деду калуђера, да видим што је то, какав је ово страх? Да не треба каквих молитва, какав парастос, или па што друго? (Одлази.)
ТАШАНА
(за себе): Не треба, нико ми више не треба. (Седа, раскомоћује се, разрће око чела косу, око врата одело, да се освежи. Одједном уздрхта, скочи. Таре руком уста и образе.) Ох, што ме сврбите, пуста остала! Ох, што ми бридите, осушиле се да Бог да! (Притискује прса.) Ох, што дрхтите, што се не смирите, што једном не усахнете!
Враћа се Ката.
КАТА
(радосна, весела): Баш као да сам знала те изађох, јер га сретох. Он, деда, пошао, али као да се покајао и већ хтео у други сокак код другога да иде, те га ја, молбом, једва склоних. И сада ево деде, ето долази.
ТАШАНА
(уплашено): Што си га звала? Или што ми каза да ме је волео, тражио, и због мене у калуђере отишао, и сад ме је страх због тога. Не могу сада да сам слободна, не могу да... (Намешта се, узрујана и уплашена.)
КАТА
(ужурбано намешта по соби јастуке, исправља по поду ћилимове): Ништа, ништа се ти не бој. Оно је прошло. Деда је он, калуђер, Божји човек. Да смо те њему дали, сада би и он био баштован, а не ово што је!
СТАНА
(појављује се на вратима): Ево деде!
Чују се кораци како се пење.
Улази Мирон (са требником, увијеним у епитрахиљ. Још млад, али задовољан и поносан собом; већ доста угојен. Обучен упола владичански као сваки »намесник«, старешина над осталим сеоским свештеницима. Лица мирна, уморна, али још живих, жељних очију).
МИРОН
(благосиља све, али поред свега не може да се савлада да буде миран, прибран): Живе биле, и благословене да сте! (Прилази Ташани): Ташана, звала си ме. Истина, звала си ме више пута; али ја никако нисам имао времена. И сада, ево, једва што дођох.
ТАШАНА
Ако, дедо. Хвала!
МИРОН
Казуј, немам времена, морам одмах да идем.
ТАШАНА
Седи, дедо, молим ти се!
КАТА
(упада, подносећи пресавијен јастук, да на њега Мирон седне): Седи, седи, дедо. (Показује на Ташану.) Знаш, од неког времена једнако ми се тужи. Знаш, Станко, синко... (Трза се.) Ох, ја сам опет заборавила, опет те зовем као некад, као кад си био дете, наш комшија...
МИРОН
Ако, ако, не љутим се. Чак ми је мило. Него после?
КАТА
Па не знам, синко. Ете, тако једнако ми се тужи, једнако као да је неки страх, неки снови, нешто ноћу, као да јој је... Па да не треба каква молитва, какав парастос?
ТАШАНА
(неугодно Кати): Ама није то. Не знаш ти.
КАТА
Па добро, чедо, онда ето ти деда па му кажи. Ја одох да скувам кафу, а ти све деди кажи. (Одлази.)
МИРОН
(Ташани): Да ниси болесна?
ТАШАНА
Не, дедо. Али седи, седи, молим ти се! Ох! Не знам ни ја. (Хвата се за чело.)
МИРОН
(прилази јој уплашено): Шта је, Ташана? Па кад ти је толико тешко било, што ниси казала, и онда бих ја одмах дошао, одмах, још први пут?
ТАШАНА
Ох, и ја, дедо, не знам! Само знам да...
МИРОН
Шта, кћери?
ТАШАНА
Не знам, дедо!
МИРОН
Ама да ипак, ниси болесна?
ТАШАНА
Не!
МИРОН
Па?
ТАШАНА
(решено): Страх, дедо!
МИРОН
(уплашено): Од кога? (Досећајући се): Ама да те ко не плаши? Да ти ко ноћу не досађује, или штогод кроз прозор не убацује или чак можда покушава да и сам код тебе уђе?... (Већ бесан): Који је то што сме тебе, децу и кућу ову ноћу да узнемирује? А, који?
ТАШАНА
(прекида га): Дедо!
МИРОН
(јаросно): Који је? Који је тај што, поред свију нас, оца ти, матере, хаџије, који сваки дан долазе, обилазе те, надгледају те, ипак се усуђује да тебе и кућу ноћу... Тај ваљда има две главе а не једну. Кажи, који је тај?
ТАШАНА
О, дедо.
МИРОН
Ко?
ТАШАНА
Па он!
МИРОН
(бесно): Ама ко »он«? Шта је, где је, тај »он«? Какав је, одакле је? И зашто ме одмах ниси звала, одмах ми име његово казала? (Трза се, кајући се): Али, јеси, звала си ме, толико пута си ме звала, а ја све мислим да није баш тако. Нисам знао да тебе ко сме. (Планувши гневно): Који је то »он«. Ташана? Кажи га! Одмах га кажи, па да омркне а не осване! Ко је тај и шта је тај, који сме тебе још...
ТАШАНА
(одбијајући): Не то, деда. Није нико, већ он, он, дедо, он, покојник!
МИРОН
Како: »он«, »покојник«! Покојни твој муж? Не разумем!... (Досетивши се): Ама да га много не сневаш? Да ти у сну често не долази, не досађује, љуби те, грли? Па и за то има лека! Узми и пости: само хлеб и воду, за неколико дана, да ти тело, снага не буде силна, па онда ђе ти и сан бити и чист и благ.
ТАШАНА
(неугодно): Не то, дедо! Није то!
МИРОН
Па онда тек сад ништа не разумем. Он, покојни твој муж, а опет није он! Сада тек ништа не могу да знам, Ташана!
ТАШАНА
(не знајући шта ће, кршећи руке заплаче се): Не знам ни ја, дедо. Само — ох...
МИРОН
(прилази јој сасвим узбуђен): Ама шта је то? То је нешто много кад плачеш! (Надноси се над њу, сасвим решено): Ташана! — не кћери, не снахо, већ Ташана, шта је? Кажи све! Све кажи! Немој ништа од мене да кријеш, јер немаш од мене ничег да се бојиш. Не бој се ти мене. (Пауза.) Или не! Чекај! Имаш право! Не можеш ти мени ништа казати, док ја прво теби све не кажем. Треба! Откада ја мислим да треба све да ти кажем. Не бој се ти мене, и не гледај у мени свога некадашњега Станка, твога друга, твога комшију, који је тебе тобоже волео и због тебе у свет отумарао.
ТАШАНА
(као извињавајући се): Нисам, дедо, за то ни знала. И да ми сада мати не каза, ко зна да ли би икада дознала.
МИРОН
(сасвим решено, чак загрејано): Ако си дознала, а требала си одавно за то да знаш, и онда би ти било јасно зашто ти никако не долазим. Нисам хтео због тебе, да не би свет почео свашта говорити... Али да сам знао да ти је оволико тешко, мучно... Дакле, зато све кажи! Никако се не бој мене! Јер оно што је некада било, било је. И ево, можда ће ти бити криво, али ја се не кајем за то. Чак и срећан сам, што је тако било, што те нису дали за мене, те сам због тога отишао у свет, и постао ово што сам сада: ваш свештеник, ваш деда калуђер, испосник Свете Горе, намесник Светога Оца Прохора Пчинског. И зато сам срећан. Сан ми је лак, душа чиста, тело мирно и мртво. И зато, Ташана, не бој се ти, већ кажи ми све, кажи све као оцу, више него оцу, као самој себи, као Богу своме, јер је он једини који све зна, све види, и који може да утеши и умири грешну и болну душу.
ТАШАНА
(зарадовано): Ох, хвала, хвала, дедо! Хоћу све да ти кажем, само не знам како ћу. Знам само то да ми је тешко, да не могу више овако, и да ме је страх... страх... Ох, чекај, дедо... Не знам како да кажем. Само то, дедо, ево, не једна година, већ две, три, увек све једнако тако. И то како, дедо? Ни жива ни мртва! Умро он, одавно покојник, а свуда је он. Тамо, код вас, по вароши, по чаршији, од њега нема ништа, одавно се на њега заборавило, као да га никад није ни било; док овамо, у кући, он је једнако ту. Ту је он, ту му оружје, ту му соба и постеља, ту вино, које је пио, јело које је најрадије волео. Па још ноћу, кад се остане сам... онда је тек тешко и страшно: ту је он, а нема га, мртав је. (Показује око себе): Свуда је он: око мене, око деце, у постељи... Жив је, чисто као да дише а међутим нема га, нема, нема, дедо! Па је ноћ онда тешка, као гроб мртва, не може да се издржи од страха. Једва чекам звона да зазвоне, дан да осване, и онда да се брзо трчи на гробље, да се види да му гроб можда није како треба, да му можда кандило није просуто, свеће угашене! И све, и њега и младост моју, знам сад више по гробљу него по животу...
МИРОН
(размишљајући, сетно): А... а... сећам се... сад тек могу... Сада тек могу да знам. (Ташани): Па зар нико ни од твојих, ни од хаџија, зар нико од њих нема да ти дође, да те разоноди, утеши, умири? ТАШАНА
(охрабрена): Ох, сви они, и кад дођу, као да су дошли њега, покојника ради, да њега виде, да њега походе, и као њему мртвом да угоде. И онда, и то годинама, једнако се само гледа: да се први цвет њему на гроб изнесе; прва крушка, јабука, у покој његове душе разда; први грозд, прво вино, преко његова гроба прелије, као да је жив, као да он то тражи од мене. Ох, дедо! (Прилази прозору): И то није један дан, месец и година, већ цео век никако не смем прозор да отворим да се не би завеса више помакла, већ да исто онако стоји како је стајала, док је он био жив...
МИРОН
Како да не смеш? Зашто да не смеш више прозор да отвориш и завесу помакнеш, да Божји дан и сунце и светлост уђе. То бар није ништа.
ТАШАНА
Не смем, јер кад се широм прозор отвори, онда ће свет: Како? Ето! Удовица већ отвара пенџере, већ хоће да гледа у свет, већ хоће на кога да намигује!
МИРОН
А, ја, да... Имаш право... Јест. Свет је...
ТАШАНА
(наставља показујући на зид, засторе и украсе и повешано оружје покојниково): Па ово! То све мора тако да је, као када је он био жив. Не сме ништа да се помакне. И добро. Пристајем. Нека буде тако, нека стоји тако. Али због тога што то мора да буде, ја онда из страха да или рукама или раменима, кад прођем, случајно што не дирнем, не повучем и пореметим, не смем руку слободно да држим, не смем слободно да крочим. И то дању и којекако могу да издржим. Дан је, светлост, види се. Али ноћу! Ноћу кад треба да изиђем, да деци воде донесем, а мене обузме страх да онако, у мраку, на његове, покојникове ствари не натрапам, не додирнем их. Ох, дедо, онда тај страх! Страх, страх, да се излуди! И тако сваког дана и сваке ноћи. И једнако, увек, све веће, све страшније... Али доста! (Уморна, сустала, таре чело.) Не знам да ли сам и ово до сад могла и знала како треба да ти кажем. Ох, не знам како треба још да кажем.
МИРОН
(одобравајући): Јеси, јеси. Знала си да кажеш. Казала си ми све. Знам сада све, разумем... И зар до сада нико да не види како се ти мучиш И патиш због тога? И нико то да не опази, и нико да не покуша да поправи?
ТАШАНА
Ох, ко ће, дедо? Отац? Ти већ знаш њега. Он, само да му се не пребаци како је недостојан и недорастао за таста оваке и оволике хаџијске куће, пре би ме мртву гледао него што би дао да се у што покојниково дира! А за хаџије: хаџи-Ристу и друге?... Они и онако нису никад ни волели што ме је покојник узео...
МИРОН
Како »нису волели«? Шта си ти, и каква си, те да они нису волели?
ТАШАНА
Не знам. Само знам да су му давали неке њине, хаџијске кћери, а он, покојник, није то хтео, него, као у инат њима, узео баш мене. И сад, кад овамо дођу, за њих је само главно: да ли се од чивлука сав берићет доноси; да ли се имање не поткрада; да ли су деца здрава и како се негују; да ли се покојник поштује; да ли му се износи за душу, дају помени, пале кандила!... А ја за њих нисам жива. Треба да сам жива, али само зато што сам родила и што чувам не своју већ њихову, покојникову, хаџијску децу. А ја, сама за себе? Ништа! Могу да живим, мрем.
МИРОН
(плане увређен): Зар ништа више?
ТАШАНА
Ох, да! Нећу да кажем да ми когод што рече; али тако је: за све њих ја нисам ништа, мртва сам. А, ево, жива сам, дишем, говорим; а треба да сам мртва.
МИРОН
Ане, нећеш ти бити мртва!... Ко је тај који то хоће? (Виче): Стано!
Улази Стана.
МИРОН
(заповедајући): Иди, али не ти, него пошаљи момка и он нека иде и нађе хаџије, и да им каже да ме сутра овде чекају. Јеси чула? Сви овде мора да су! И то да им каже да сам ја тако казао, да сам ја тако наредио!
ТАШАНА
(уплашено): Зашто, дедо? Немој, страх ме је!
МИРОН
(утишава је): Не бој се ти. Буди мирна, весела, здрава. Живи и диши са својом децом, кућом у име и славу Бога... А ја имам да видим ко су ти што хоће да си мртва, да ниси жива! Ко је умро — умро, ко живи — нека живи! И да видим ко ће смети: ни саме хаџије, хаџи Риста, ни нико... Не бој се ти само. Ништа није. Али ти си још узрујана, још уплашена. Не бој се, ничега се не бој. (Прилази прозорима, отвара их.) Ево ништа нема, и не сме бити. Буди слободна, мирна. Али баш кад си толико уплашена, хајде да окадим, очитам и осветим водицу.
ТАШАНА
(умирена, љуби му руку): Ох, хвала, дедо!
МИРОН
(навлачећи епитрахиљ, један крај меће Ташани на приклоњену главу): Тако, наслони, одмори главу, чело. (Вади и даје јој у руке бројанице са распећем): Узми и ово. (Виче): Стано, донеси воде, босиљак! (Ташани): Не бој ми се. Све то није ништа, и не сме ништа бити.
ТАШАНА
(испод епитрахиља љубећи распеће на бројаницама): Хвала, хвала, дедо!
Улази Стана, уноси све што треба: свећу, кадионицу и жар, тањир са водом и босиљком.
МИРОН
(кади. Затим »Благословен Бог наш«... и чита нечујно. Потом узима босиљак и шкропи водом по соби, око себе, а највише по Ташаниној глави). (Услед свежине воде, Ташана се сасвим умирује. За време читања, Ташана, ослоњена на његову руку, готово заспи.)
Улази Стана и износи малопре унету воду и босиљак.
МИРОН
(тихо Стани): Не заборави на хаџије да сутра сви дођу и да ме чекају.
СТАНА
(излазећи на прстима): Нећу заборавити, не, дедо!
МИРОН
(пошто виде да је Ташана готово заспала, пушта јој руку, и, да је не пробуди, полако, нежно оставља је; али, дижући руку, коју је Ташана држала и на коју је главу наслањала, и бришући њоме чело, косу, лице, одједном сав задрхта по тресен): Ох, опет овај мирис! (Полази.) Са улице почињу да допиру узвици деце: »Жиж, жиж!« и бесомучно дерање Парапуте: Изгоре Парапута, изгоре, ах!
МИРОН
(прилази прозору и нагне се напоље): Опет га ова деца ухватила, опет га уплашила бацајући му запаљене жижице... Ах, он се опет искрао из цркве. Говорих клисару да га добро чува, али узалуд. (Нагиње се и виче): Парапута, Парапута, ја сам, деда твој, не бој се! Нећеш изгорети!
ПАРАПУТА
(споља, невиђен): А, ти, дедо? Добро! Ево једем ја, једем.
МИРОН
Ама зашто земљу једеш, за Бога?
ПАРАПУТА
Једем, једем! Земља сам... И ти си земља... И сви смо земља. И сви ћете бити земља.
МИРОН
Јест, јест. Од земље смо, и бићемо земља. Али зашто ти земљу да једеш, кад су ти недра пуна комадима хлеба. И зашто земљу, кад је и за птице Бог дао хране. (Спази на улици једног пролазника): Чорбаџи Стојане, причувај Парапуту од деце, док ја стигнем да га узмем и одведем код мене у цркву. (Одлази.)
ПАРАПУТА
(одлазећи): Земља сам, и ти си земља. Сви смо земља. И сви ћемо бити земља.