Tašana/Prvi čin
| ◄ Naslovna strana | Pet čina | Drugi čin ► |
Soba velika i prostrana, ali sa navučenim zavesama kroz koje jedva prodire svetlost. Po rafovima skupoceni sahani i drugo posuđe od srebra i zlata. S desne strane ulaz. Ulazi se stepenicama. Na levoj strani su vrata od spavaće sobe, a sproću, na istoj strani gde je ulaz, još jedna manja vrata, koja vode u druge sobe. Na zidovima obešeno oružje: jatagani, puške, pištolji, razni bičevi i kamdžije. U dnu, jedan do drugoga, dva široka, pokretna prozora, kroz koja se izlazi na balkon, i kroz koja se vidi celo dvorište patosano kaldrmom, pa i sama kućna kapija, dvokrilna, na svod, kao i ostale zgrade oko nje: kujne, štale, ambari. Vidi se čak i preko kapije suprotna strana ulice sa poređanim kućama, baštama. Po dvorištu promiču senke ljudi, seljaka, slugu, čivčija, kako po ambarima nose na leđima džakove kukuruza.
U sobi je sluškinja Stana sa dvema sluškinjama. Stana uza zid klekla i pušeći nadgleda šta ove rade. Jedna briše i čisti rafove nameštajući posuće, druga jastuke i ćilime po podu i min derluku.
Iz dvorišta se čuje larma. Senke ljudi, slugu, sve više promiču noseći džakove.
Ulazi seljak sa kotličetom.
SELjAK
(Stani, pokazujući kotliče):
Stano, sal još jedno kotliče vino da ni daš!
STANA
(i ne gleda ga.)
SELjAK
(navaljujući): Sal još jedno. I to od onoj što je još pokojni gazda pio.
STANA
(ne gledajući ga): Dosta vam je. Nema više. I sada ste već pijani.
SELjAK
(uvređeno): Ko? Mori će pijemo cel noć, pa će opet sav poso da svršimo. Unećemo sav mumuruz; čak i onaj što će se noćas doneti s čifluk, i njeg, i njeg ćemo unesemo u ambarove. Sal ni ti još jedno kotliče daj.
STANA
(odsečno): Nema, i sada ste već pijani.
SELjAK
Pa i ludog Paraputu napojiste i naraniste, a nas, čivčije, nećete.
STANA
Posle kad večerate, tag će još da dobijete, a sag nema.
SELjAK
(polazi prkosno): More, što opet ja tebe pitujem. Idem si ja sam da si natočim. Šta mi ti tu: te ovo, te ono. Kao da ja ne znam gde su bačve! I kao da smo mi, dok je bio živ i stari i mladi gazda, katkad odavde odlazili trezni. Kao da sam ja od jučerke ovdek, te ne znam kako se ovdek jede i pije... Idem si ja da si natočim, šta mi ti tu...
STANA
Nažderite se! Nikada drugo i ne radite. Od uvek ste takvi. Od uvek, kad god ovamo dođete, da vam je samo da se najedete i napijete. Je li ovde neki han, mehana, ili kakva — Bože me prosti! — crkva? (Sluša. Čuje se iz daleka, ali jako zvonjenje zvona.) Zar već zvona? već večernje, već da se ide na groblje?! (Sluškinjama): Ostavite to pa se brzo obucite da nosite na groblje šta treba da se podeli za pokojnog gazdu.
Sluškinje odlaze.
Iz spavaće sobe izlazi Tašana. U najboljim godinama. Kao svaka, veoma rano udata, a jednako negovana, tek sada, posle muževljeve smrti, puna sazrele lepote. Obučena raskomoćeno, dosta aljkavo; sa jedva povezanom kosom, tek malo ovlaš zakopčanim mintanom iz kojega joj se otimlju prsa, gojna pleća. Ide, ali usled te svoje nabrekle snage ne sme čvrsto da staje. Zato ide brižno, malaksalo.
TAŠANA
(s dosadom Stani, pokazujući na dvorište i graju): Šta je to tamo? Opet čivčije?
STANA
(prilazi joj nasmejano, užurbano): Ništa, ništa, snaške! Znaš ti njih, oni kad god dođu i donesu berićet, onda da im je samo što više da jedu i piju, i jednako traže: »daj kotliče, daj kotliče«.
TAŠANA
(ravnodušno): Neka ih. Je li dolazio ko?
STANA
Niko, snaške.
TAŠANA
Ni otac?
STANA
A, on? Bio je, ali sa hadži-Ristom. Zajedno dođoše i pregledaše koliko su čivčije kukuruza doneli, i onda odoše. Valjada će opet da se vrate. Naročito hadži Rista. Znaš da on ne propušta, a da svake subote ne dođe, ne obiđe i vidi tebe, decu.
TAŠANA
A majka nije dolazila?
STANA
Nije. Nije ni ona.
TAŠANA
Nikoga...
STANA
Nego hajde, snaške, hajde da se obučeš. Nemoj da si takva, i da te takvu sad ko zatekne.
TAŠANA
(odbija rukom): A, neka to.
STANA
(s navaljivanjem, čuđenjem): Kako, snaške? Red je. Znaš da može, uoči nedelje, ko naići, i onda zar da te takvu nađe? Eto, hadži Rista tek što nije došao. Bar za njega znaš. On godinama, to se zna, to je njegovo: da je ovde, da dođe, posedi, razgovori se... Tako je još s pokojnim starim gazdom, s kojim je zajedno i na hadžiluk išao, tako i sa mladim gazdom, pa evo i sada posle njih. Zna se to. Čak se zna kakvu će kafu, koju rakiju, i od nje koliko čaša popiti. Eno ja sam (pokazuje na dvorište, kujnu) već to sve spremila. I kad znaš, onda?
TAŠANA
(prekida je, s dosadom): Znam to, Stano, znam. Dobro, hajde donesi mi odelo.
STANA
(izlazi i donosi odelo).
TAŠANA
(sa istom onom dosadom, malo se pokreće, da bi je Stana mogla što bolje odenuti).
STANA
(oblačeći je, nameštajući je, diveći joj se): E, lepa si mi, snaške!
TAŠANA
(neugodno): Ćuti, Stano!
STANA
(ne slušajući produžava da je namešta, udešava uživajući): Lepa, lepa si mi, snaške! Pravo je imao moj pokojni mladi gazda što, mesto tolikih hadžijskih i gazdinskih kćeri, tebe uzeo. Koliko puta, kad stanu da mu govore i ne daju da uzme tebe, on, ako je toga dana još i tebe video gdegod, na kakvoj kapiji, kroz kakav prozor, on se onda od derta zapije, i duboko u noć dođe kući. Ja ga dočekujem, nameštam mu postelju, izuvam, a on odjednom počne kao da pita mene, kao da mu ja dam savet: »Lepa li je, Stano?« — »Lepa je, gazdo!« ,odgovaram ja. — »Da je uzmem, Stano?« — »Uzmi je, gazda!« — velim. »Mnogo je lepa!« sam sebi odgovara. I tako s tobom, s tvojim imenom na ustima uspavljuje se, brzo navuče jorgane na glavu i zaspi. (Odmičući se od Tašane, gledajući je): I sada evo, zaista lepa, lepa si mi, snaške!
TAŠANA
Ostavi to, Stano! Nego hajde što pre sa tim oblačenjem.
STANA
(nastavi oblačenje, ispravlja, namešta joj bore na šalvarama, anteriji).
Čuje se bat nogu. Zvek brojanica i kašljanje.
TAŠANA
(Stani): Idi vidi.
STANA
(odlazi i vraća se): Hadži Rista.
Ulazi Hadži Rista. (Star, suv i sitna lica u debeloj koliji; širokih, čohanih čakšira i plitkih cipela sa dugim, masnim brojanicama.)
TAŠANA
(ide u susret, i ljubi ga u ruku).
HADžI RISTA
(Tašani): Živa bila, živa bila! A gde su deca? Hoću, po običaju, da ih poljubim i darujem. (Polazi dečjoj sobi.)
TAŠANA
(ga prati).
HADžI RISTA
(vraća se iz dečje sobe mećući u nedra kesu iz koje je decu darivao. Tašani): Kako ti? Dobro? (Brižno): A deca, jesu li zdrava?
TAŠANA
Jesu. Samo mi onaj mali kao uvek jednako po malo bolešljiv.
HADžI RISTA
(uplašeno): To da se gleda! Odmah da se vidi, šta je. Samo deca neka su zdrava. A kako berićet, čivčije, seljaci, i sluge? Slušaju li?
TAŠANA
Slušaju!
HADžI RISTA
Vidim da već donose kukuruz. Da li su sve doneli što se obralo po čivlucima?
TAŠANA
Ne znam, hadži.
HADžI RISTA
(uvređeno): Treba da znaš, kćeri! Drugih godina ovde se donosilo po sto, dvesta, i više kola... a sada da je manje...
TAŠANA
Ne znam. Možda se opet toliko donelo. Samo otac to zna. On o tome vodi brigu.
HADžI RISTA
I otac ti, i on treba da zna: da ne bude manje, da seljaci, čivčije, ne kradu, jer ne sme da bude manje! (Pauza). Pa kako ti, Tašana?
TAŠANA
Dobro, dedo...
Ulazi Stana noseći posluženje od kafe i dve male čašice rakije.
HADžI RISTA
(Stani): A, Stano, ljut sam na tebe!
STANA
(iznenađeno): Zašto, dedo?
HADžI RISTA
Tako, ljut sam. Prolazim pa vidim: te ovde kukuruz istovaren, te onde prosuto, onde bačeno, ostavljeno... Kako ti to da ne vidiš? Ti si bar odavno ovde. (Pokazujući na Tašanu.) Ako ti snaške ne zna, od skora je, ne pamti kako je ovde, a i možda nema kada, jer ima decu da gleda i njih da pazi; onda ti, ti bar znaš, ti bar treba da znaš...
STANA
Pa znam, gazda! Gledam ja, čistim, radim...
HADžI RISTA
»Radiš«. I opet da radiš, a ne samo da gledaš, već da radiš. Sve da je kao što je i bilo. (Pokazuje iza sebe u okrug). I bašta, i šedrvan, i drveće, i avlija, i cela kuća. Ti bar znaš kakav ja imam amanet. Ti znaš kakav mi je amanet ostavljao kad umiraše stari ti gazda, a moj pobratim. Znaš li?
STANA
Znam... oh, Bog da ga prosti!
HADžI RISTA
(već naljućen): Pa kad znaš, šta onda?
Ulazi klisar crkveni.
ARSENIJE KLISAR
(Tašani): Gazdarice, poslao me deda-popa, i veli: ako je toliko prešno on će odmah, čim svrši večernju, doći; ali, ako nije prešno, onda drugog dana.
TAŠANA
Kaži: prešno je, i moli ga, moli neka dođe.
HADžI RISTA
(Tašani unezvereno): Zašto je prešno da dođe? Da nije bolest? Deca da nisu što?
TAŠANA
Pa nešto ga i za decu zovem, a najviše za pokojnika, za groblje. Zovem ga da ga pitam kad pada, kad treba trogodišnji parastos u pokoj duše da dam.
HADžI RISTA
(zaradovan odobrava): A za to: za parastos, podušje, za groblje ako, kćeri! Za to ga zovi, pitaj. I njega, dedu, popa našega, duhovnika našeg, za svašta zovi, za svašta pitaj, jer on to sve zna. A sada i ja idem. (Spazi posluženje): A, ja! Daj, Stano!
STANA
(mu prinosi).
HADžI RISTA
(stojeći ispija kafu i uzima čašicu rakije i spram svetlosti, na zraku, gleda je. Stani): Je li ovo od one rakije što je ja pijem?
STANA
Jeste, jeste. Ta je.
HADžI RISTA
(ispija na dušak i polazi): E, sad zbogom.
TAŠANA
(zaustavljajući ga): Sedi, sedi, dedo.
HADžI RISTA
Da idem. Sutra, posle službe, opet ću navratiti da vidim decu. Tebe, a i te čivčije. Da vidim koliko će berićet doneti, kako donose, kako zbiraju i slažu u ambarove. Da ne misle, ako su im gazde pomrle, da oni sada mogu kako hoće. Zbogom! (Prašta se.)
TAŠANA
(ga ljubi u ruku, i ispraća do izlaza).
STANA
(mu ponizno ostrag ispravlja i čisti koliju).
Ulaze sluškinje sa velikim, pokrivenim korpama, punim jela, ponuda, što će na groblje nositi i u pokoj duše razdavati. Sve to meću pred Tašanu i otkrivaju pokazujući joj što su ponele.
PRVA SLUŠKINjA
Eve, snaške, sve je poneseno. Nije ništa zaboravljeno. Evo i sveće, i tamjan, i kadionica.
TAŠANA
(pošto pregleda): Dobro, dobro. (Stani): Stano, jesi spremila dečje cveće?
STANA
(pokazujući glavom na dečju sobu): Jesam, jesam. Njihovo je cveće tamo kod njih. Deca ga uzela.
TAŠANA
odlazi i vraća se vodeći dva dečka koji nose kite cveća. Tašana ih dovodi do korpi.
TAŠANA
(pokazujući deci gde će cveće metnuti): Tu, metnite tu. To je pozdrav tati od vas.
DECA
(meću).
TAŠANA
Tako, sada idite. Sada ste pozdravili vašega tatu.
STANA
(odvodi decu).
TAŠANA
(sluškinjama): A sada idite vi. Samo brzo, da na vreme stignete na groblje!
SLUŠKINjE
sa korpama odlaze.
TAŠANA
ostaje sama.
Mrak pada. Stvari, rafovi, oružje, sve se jače crni, ispoljava i tone s mrakom.
TAŠANA
(uplašena mrakom, samoćom, hvata se za čelo, viče): Sveće, Stano! (Pauza.) Stano! Stano!
Ulazi Kata.
TAŠANA
(besno materi): Gde si, mori, mati?
KATA
(začuđeno): Pa tu sam, sinko!
TAŠANA
(unezvereno, ljutito): Kako tu? Svi ste vi tu. I ti tu. I otac tu, a nigde vas nema. Ostavite me tako samu, pa...
KATA
(iznenađeno): Kako: ostavili te samu? Pa ti si ovde u svojoj kući, i kako onda da si sama?
TAŠANA
(nastavlja): Da, ostavite me samu. Ti u dva, tri dana ako navratiš, a otac, i kad dođe, sve tamo, na dvorištu, po ambarima, štalama, sa momcima, čivčijama, a ja sama ovde po kući, po pustim sobama, niko da diše pored mene a ovako od straha da...
KATA
(u čudu): Luda li si?
TAŠANA
(gorko, s nasladom): Jest luda, da! Oh, kamo da sam sasvim luda, sasvim mrtva, te bar onda da ništa ne vidim, ništa ne znam...
KATA
(prilazi uplašeno): Ama kako: »luda, mrtva«, »da ništa ne vidiš?« Šta ti imaš da gledaš ovde, i od čega da strahuješ?! Šta je to, kćeri?
TAŠANA
(okreće se od matere): Ništa. Ostavi me. Ne znaš ti. Svi vi tako. »U svojoj si kući, svoja si gazdarica«, a opet svaki na svoju stranu, svaki sebe gleda, a samo ja ovde jednako sama, jednako pusta, pa da se izludi!
KATA
(preneraženo, uplašeno, prilazi joj): Kako da se izludi, čedo? Kako da si sama? Pa eve tu sam ja! Ja bih ti svaki dan dolazila, ne bih te ostavljala; ama onaj stari, tatko ti, ne da. Viče: što da svaki čas i svaki dan tebi dolazim, te da počne svet govoriti: kako, eto, zet umro, pa sad tašta iz kuće ne izbija; ne može da se najede i napije. A ti, i bez nas opet nisi sama. Eto: sluge, momci, toliki svet. Da je druga na tvome mestu, bila bi srećna, ponosila bi se, a ti... (Potreseno): Bože, čedo! Bože, Tašana! Bud tamo, kod kuće, nisam na miru od onog starog, oca ti — znaš ga kakav je: ni za šta, ma šta da je, odmah on kuću digne mrtve na miru ne ostavi od vike i psovke — a ono i ovde kad kod tebe dođem... Nikad da tebe zateknem veselu, sve nešto tako, I vi svi na mene, kao da sam ja za sve kriva, da do mene stoji! Zar sam ja htela da tako bude, da zet, pokojnik, rano umre, ati da ostaneš udovica, u crno da se zaviješ, da tolike godine iz kuće ne izlaziš, da svet ne gledaš, da tužiš i plačeš. (Plače.) Ja li, tvoja majka, tebi to u inat učinih?
TAŠANA
(obesne se o nju, plače, gura glavu u nedra): Nano, nano! O ne znaš ti, nano moja!
KATA
(miluje je): Pa kaži, čedo, kaži nani svojoj!
TAŠANA
Ne znam. Samo znam da ne mogu više. Ne mogu više da ovako izdržim. Oh, izludeću od straha.
KATA
(sasvim preplašena od Tašanina izgleda, pojuri vratima): Kako strah? Od čega te strah? Ama šta je to? (Viče): Stano!
Ulazi Stana.
STANA
Evo me.
KATA
(ljutito, prekorno, pokazujući na Tašanu): Šta je ovo, Stano? Zašto da mi pa ti ne javiš da je ona toliko bolna i ovakva?
STANA
(siteći se i pokazujući na Tašanu): Bolesna, ja! A što po tri dana ništa ne okusi, to ti ne govori?!
KATA
Ama da vi tamo s momcima noću dugo ne sedite; i možda po kući lupate i larmate, te se ona ovamo s decom od toga trza i plaši?
TAŠANA
(neugodno, s dosadom zaustavlja mater): Oh, ne to. Ta nije to. Ne znate vi. (Ostavlja i mater i Stanu i ide, izvaljuje se na minderluk do prozora): Ostavite me, ostavite me. Bolesna sam.
STANA
(Kati): Zgotovim najlepše, najbolje jelo, i donesem joj; molim je: uzmi, jedi. Dao Bog, ima šta joj duša zaželi. I velim joj: jedi, pij, okrepi se, i izađi! Eno (pokazuje na baštu): kad god je lepo, a osobito kad je leto, kad sunce zažeže i žega pritisne, tamo je hladovina: šedrvan bije i voda prska po licu, i onda ja tamo iznesem: i jastuke i ćilimove i vodu i ratluk. Sve udesim i razmestim onako kako je još pokojni gazda uživao, pa samo da ona siđe s decom, i tamo sedi, raskomoti se; ali ona neće. Pa koliko puta joj govorim: neka i iz same kuće izađe, neka se prošeta, razonodi. Neka ili sama, ili s decom, pođe kao da ide na groblje. I ne mora tamo ići. Ili, ako se baš zaboravi i pođe do njega, pa čak ode na samo groblje, opet tamo ne mora, kao uvek, da plače i kuka. Može se neki put i onako, jer, ako je za vajdu, dosta je. Ali ona ni to, ništa neće. I, kad neće, mora da je bolesna; nego čudo mi je kako je jošte i živa.
(Ljutito, uvređeno odlazi.)
KATA
(Tašani prekorno): E, e, zašto, Tašana, zašto, kćeri, tako?
TAŠANA
(ustaje, a već tresući se od pomisli na dobra jela, pića): Da, da, još i to: dobro jelo, dobro piće. Meni i ovo je suviše, pa još i to mi treba. I onda ne bi tek moglo da se zaspi, da se noć provede mirno, i da se sasvim ne izludi, pobesni od straha. (Šeta se, sama sebi): Da, »jedi, pij, dobro se hrani«, a ovamo, samo groblje, samo pokojnik. Ako uzdahneš — pokojnik; ako udišeš, što god pomirišeš — opet sve na pokojno, na mrtvo. Svuda oko tebe samo pokojno, mrtvo, i ja pokojna, i mrtva, a ovamo još dobro da se jede, pije...
KATA
(uplašeno, sa strahopoštovanjem): E, za to »pokojnik«, »groblje«, znaš, čedo, ja za te stvari ne smem da se mešam. Da li treba još kakva molitva, još kakvi parastosi, podušja, za sve to treba dedu, kaluđera, da pitaš. Niko od nas ne sme u to da se meša. Jedino on to sme. Što njega ne pitaš, što njega ne zamoliš i pozoveš?
TAŠANA
(ljutito): Zvala sam, toliko puta sam ga zvala.
KATA
Pa?
TAŠANA
Neće! Nikako ne dolazi. Eto i sad sam ga zvala, pa kao uvek, samo se izgovara... Mučno da će i sada doći. Neće.
KATA
(ubijeno): »Neće«, čedo? Eh, znam i zašto neće. Boji se, jer zna kakav je svet: da dobro zaboravlja a zlo pamti, pa se boji, ako počne kod tebe da dolazi, da ne počnu zli jezici...
TAŠANA
(razrogačeno): Kako »zli jezici?« Zašto »zli jezici?«
KATA
(odmahuje rukom. Više za sebe): Ne znaš ti, čedo! Svet, on, taj svet, za drugo ništa i ne zna, već samo zna i pamti ono što je nekad bilo: kako je deda, kaluđer, bio naš komšija, pa s tobom odrastao, posle te tražio, prosio, pa kako te tatko ne dade za njega a on, tobož zbog toga, otide u svet. Toliko vremena nije se čulo za njega, niti znalo gde je. Čak se mislilo da je i umro, dok on, eto, otišao u kaluđere i posle dođe ovamo za popa i dedu. Pa sigurno sada, da ga ne bi svet ogovarao, kad ga vidi da dolazi ovamo, zbog toga ti i ne dolazi.
TAŠANA
(plače): Pa zar sam i za to ja kriva? I kad si ti to znala, što mi nisi kazala, da i ja znam, da onda čoveka ne zovem, ne dosađujem mu? (Od jeda ne može mater da gleda): Ama, svi vi tako! Svi vi znate. Znate i što treba i što ne treba, a ovamo kod mene kad dođete, ništa ne znate, ništa ne vidite, nego se samo grčite, sklanjate, gledate da ispred mene što pre pobegnete. I onda ja sve moram da znam, da bih za sve ja bila kriva. (Sasvim besno unosi se materi u lice): Čuješ, ti, evo ja tebi sada kažem, a ti svima: ocu, hadžijama, i kome hoćeš, da ja više ovako i ovde neću i ne mogu. Ili da me odavde vodite, sklonite nekud, ili ću ja sama... Ja ću, ja... (U očajanju ne znajući šta će): Oh, ne znam šta ću, i šta ja mogu?... (Sasvim besno, rešeno): Ili bar, ako ništa nećete da činite sa mnom, onda niko više da mi ne dolazi, niko na oči da mi ne izlazi, da nikoga više ne vidim, ne čujem, pa ni samu tebe, ni oca, da bi bar onda ovde sama, pusta, zatvorena što pre umrla, izludela i svršila. (Razjareno, unezvereno ide po sobi.) Oh! Ovo je strašno! Bud ovde, u kući, moraš da si sa pokojnicima, s grobljem, svećama, tamjanima, parastosima — noću ne smeš od straha slobodno da dišeš, a kamo li da zaspiš i odmoriš se — a ono još moraš da paziš, i da tamo, po čaršiji, po varoši, po kućama, što ko ne kaže o tebi, ne pomisli, ne čuje što.
KATA
Ama, ne velim da deda zbog toga neće da dođe, nego tek onako... Možda zbog nečeg drugog ne dolazi. Sigurno ima posla. Jer njega svuda traže, pa možda nema kada...
TAŠANA
(uzrujana, još besna): Ostavi me, ostavi me, nemoj više da me lažeš, i da me zagovaraš. Dokle ćeš i ti i svi vi misliti kako ja jednako ne mogu ništa znati, ništa videti, čuti, osetiti, i da vi zato onda možete večito da me lažete. Čak i ne pocrvenite, nego ste srećni, radosni, kad vidite kako ja ne primećujem da me lažete. I šta mi onda dolazite? Pa i ti sama, ni ti više nemoj da mi dolaziš. Jer kad god i ti dođeš, više se s tobom najedim, nego kad sam sama. Zato, ostavi me.
KATA
Pa kako i gde da te ostavim? Ako dan, dva ne dođem, a ti plač i grdnje na mene: gde sam za toliko vreme, što te ostavljam samu; a kad dođem, ti opet: da idem od tebe, da te ostavim!
TAŠANA
(za sebe): Da, samu, samu da me ostavite. A ako ne možete zbog imanja, čivluka, sveta, hadžija, da me samu sa celom kućom zatvorite, zazidajte me u neku sobu, i na njoj da nema ni vrata ni prozora. Ako morate zbog dece, što treba oni kadgod da me vide, onda otvorite dva otvora, ostavite dve rupe, pa neka me kroz njih gledaju. A ja da sam sasvim zatvorena, sasvim čvrsto ograđena, te ću bar onda biti slobodna, mirna, neću strahovati da što rđavo učinim.
KATA
(uplašeno odskoči od nje): Ama, jesi li luda? Kakav strah? (Rešeno namešta šamiju oko glave.) Idem ja, idem ja sama da zovem dedu kaluđera, da vidim što je to, kakav je ovo strah? Da ne treba kakvih molitva, kakav parastos, ili pa što drugo? (Odlazi.)
TAŠANA
(za sebe): Ne treba, niko mi više ne treba. (Seda, raskomoćuje se, razrće oko čela kosu, oko vrata odelo, da se osveži. Odjednom uzdrhta, skoči. Tare rukom usta i obraze.) Oh, što me svrbite, pusta ostala! Oh, što mi bridite, osušile se da Bog da! (Pritiskuje prsa.) Oh, što drhtite, što se ne smirite, što jednom ne usahnete!
Vraća se Kata.
KATA
(radosna, vesela): Baš kao da sam znala te izađoh, jer ga sretoh. On, deda, pošao, ali kao da se pokajao i već hteo u drugi sokak kod drugoga da ide, te ga ja, molbom, jedva sklonih. I sada evo dede, eto dolazi.
TAŠANA
(uplašeno): Što si ga zvala? Ili što mi kaza da me je voleo, tražio, i zbog mene u kaluđere otišao, i sad me je strah zbog toga. Ne mogu sada da sam slobodna, ne mogu da... (Namešta se, uzrujana i uplašena.)
KATA
(užurbano namešta po sobi jastuke, ispravlja po podu ćilimove): Ništa, ništa se ti ne boj. Ono je prošlo. Deda je on, kaluđer, Božji čovek. Da smo te njemu dali, sada bi i on bio baštovan, a ne ovo što je!
STANA
(pojavljuje se na vratima): Evo dede!
Čuju se koraci kako se penje.
Ulazi Miron (sa trebnikom, uvijenim u epitrahilj. Još mlad, ali zadovoljan i ponosan sobom; već dosta ugojen. Obučen upola vladičanski kao svaki »namesnik«, starešina nad ostalim seoskim sveštenicima. Lica mirna, umorna, ali još živih, željnih očiju).
MIRON
(blagosilja sve, ali pored svega ne može da se savlada da bude miran, pribran): Žive bile, i blagoslovene da ste! (Prilazi Tašani): Tašana, zvala si me. Istina, zvala si me više puta; ali ja nikako nisam imao vremena. I sada, evo, jedva što dođoh.
TAŠANA
Ako, dedo. Hvala!
MIRON
Kazuj, nemam vremena, moram odmah da idem.
TAŠANA
Sedi, dedo, molim ti se!
KATA
(upada, podnoseći presavijen jastuk, da na njega Miron sedne): Sedi, sedi, dedo. (Pokazuje na Tašanu.) Znaš, od nekog vremena jednako mi se tuži. Znaš, Stanko, sinko... (Trza se.) Oh, ja sam opet zaboravila, opet te zovem kao nekad, kao kad si bio dete, naš komšija...
MIRON
Ako, ako, ne ljutim se. Čak mi je milo. Nego posle?
KATA
Pa ne znam, sinko. Ete, tako jednako mi se tuži, jednako kao da je neki strah, neki snovi, nešto noću, kao da joj je... Pa da ne treba kakva molitva, kakav parastos?
TAŠANA
(neugodno Kati): Ama nije to. Ne znaš ti.
KATA
Pa dobro, čedo, onda eto ti deda pa mu kaži. Ja odoh da skuvam kafu, a ti sve dedi kaži. (Odlazi.)
MIRON
(Tašani): Da nisi bolesna?
TAŠANA
Ne, dedo. Ali sedi, sedi, molim ti se! Oh! Ne znam ni ja. (Hvata se za čelo.)
MIRON
(prilazi joj uplašeno): Šta je, Tašana? Pa kad ti je toliko teško bilo, što nisi kazala, i onda bih ja odmah došao, odmah, još prvi put?
TAŠANA
Oh, i ja, dedo, ne znam! Samo znam da...
MIRON
Šta, kćeri?
TAŠANA
Ne znam, dedo!
MIRON
Ama da ipak, nisi bolesna?
TAŠANA
Ne!
MIRON
Pa?
TAŠANA
(rešeno): Strah, dedo!
MIRON
(uplašeno): Od koga? (Dosećajući se): Ama da te ko ne plaši? Da ti ko noću ne dosađuje, ili štogod kroz prozor ne ubacuje ili čak možda pokušava da i sam kod tebe uđe?... (Već besan): Koji je to što sme tebe, decu i kuću ovu noću da uznemiruje? A, koji?
TAŠANA
(prekida ga): Dedo!
MIRON
(jarosno): Koji je? Koji je taj što, pored sviju nas, oca ti, matere, hadžije, koji svaki dan dolaze, obilaze te, nadgledaju te, ipak se usuđuje da tebe i kuću noću... Taj valjda ima dve glave a ne jednu. Kaži, koji je taj?
TAŠANA
O, dedo.
MIRON
Ko?
TAŠANA
Pa on!
MIRON
(besno): Ama ko »on«? Šta je, gde je, taj »on«? Kakav je, odakle je? I zašto me odmah nisi zvala, odmah mi ime njegovo kazala? (Trza se, kajući se): Ali, jesi, zvala si me, toliko puta si me zvala, a ja sve mislim da nije baš tako. Nisam znao da tebe ko sme. (Planuvši gnevno): Koji je to »on«. Tašana? Kaži ga! Odmah ga kaži, pa da omrkne a ne osvane! Ko je taj i šta je taj, koji sme tebe još...
TAŠANA
(odbijajući): Ne to, deda. Nije niko, već on, on, dedo, on, pokojnik!
MIRON
Kako: »on«, »pokojnik«! Pokojni tvoj muž? Ne razumem!... (Dosetivši se): Ama da ga mnogo ne snevaš? Da ti u snu često ne dolazi, ne dosađuje, ljubi te, grli? Pa i za to ima leka! Uzmi i posti: samo hleb i vodu, za nekoliko dana, da ti telo, snaga ne bude silna, pa onda đe ti i san biti i čist i blag.
TAŠANA
(neugodno): Ne to, dedo! Nije to!
MIRON
Pa onda tek sad ništa ne razumem. On, pokojni tvoj muž, a opet nije on! Sada tek ništa ne mogu da znam, Tašana!
TAŠANA
(ne znajući šta će, kršeći ruke zaplače se): Ne znam ni ja, dedo. Samo — oh...
MIRON
(prilazi joj sasvim uzbuđen): Ama šta je to? To je nešto mnogo kad plačeš! (Nadnosi se nad nju, sasvim rešeno): Tašana! — ne kćeri, ne snaho, već Tašana, šta je? Kaži sve! Sve kaži! Nemoj ništa od mene da kriješ, jer nemaš od mene ničeg da se bojiš. Ne boj se ti mene. (Pauza.) Ili ne! Čekaj! Imaš pravo! Ne možeš ti meni ništa kazati, dok ja prvo tebi sve ne kažem. Treba! Otkada ja mislim da treba sve da ti kažem. Ne boj se ti mene, i ne gledaj u meni svoga nekadašnjega Stanka, tvoga druga, tvoga komšiju, koji je tebe tobože voleo i zbog tebe u svet otumarao.
TAŠANA
(kao izvinjavajući se): Nisam, dedo, za to ni znala. I da mi sada mati ne kaza, ko zna da li bi ikada doznala.
MIRON
(sasvim rešeno, čak zagrejano): Ako si doznala, a trebala si odavno za to da znaš, i onda bi ti bilo jasno zašto ti nikako ne dolazim. Nisam hteo zbog tebe, da ne bi svet počeo svašta govoriti... Ali da sam znao da ti je ovoliko teško, mučno... Dakle, zato sve kaži! Nikako se ne boj mene! Jer ono što je nekada bilo, bilo je. I evo, možda će ti biti krivo, ali ja se ne kajem za to. Čak i srećan sam, što je tako bilo, što te nisu dali za mene, te sam zbog toga otišao u svet, i postao ovo što sam sada: vaš sveštenik, vaš deda kaluđer, isposnik Svete Gore, namesnik Svetoga Oca Prohora Pčinskog. I zato sam srećan. San mi je lak, duša čista, telo mirno i mrtvo. I zato, Tašana, ne boj se ti, već kaži mi sve, kaži sve kao ocu, više nego ocu, kao samoj sebi, kao Bogu svome, jer je on jedini koji sve zna, sve vidi, i koji može da uteši i umiri grešnu i bolnu dušu.
TAŠANA
(zaradovano): Oh, hvala, hvala, dedo! Hoću sve da ti kažem, samo ne znam kako ću. Znam samo to da mi je teško, da ne mogu više ovako, i da me je strah... strah... Oh, čekaj, dedo... Ne znam kako da kažem. Samo to, dedo, evo, ne jedna godina, već dve, tri, uvek sve jednako tako. I to kako, dedo? Ni živa ni mrtva! Umro on, odavno pokojnik, a svuda je on. Tamo, kod vas, po varoši, po čaršiji, od njega nema ništa, odavno se na njega zaboravilo, kao da ga nikad nije ni bilo; dok ovamo, u kući, on je jednako tu. Tu je on, tu mu oružje, tu mu soba i postelja, tu vino, koje je pio, jelo koje je najradije voleo. Pa još noću, kad se ostane sam... onda je tek teško i strašno: tu je on, a nema ga, mrtav je. (Pokazuje oko sebe): Svuda je on: oko mene, oko dece, u postelji... Živ je, čisto kao da diše a međutim nema ga, nema, nema, dedo! Pa je noć onda teška, kao grob mrtva, ne može da se izdrži od straha. Jedva čekam zvona da zazvone, dan da osvane, i onda da se brzo trči na groblje, da se vidi da mu grob možda nije kako treba, da mu možda kandilo nije prosuto, sveće ugašene! I sve, i njega i mladost moju, znam sad više po groblju nego po životu...
MIRON
(razmišljajući, setno): A... a... sećam se... sad tek mogu... Sada tek mogu da znam. (Tašani): Pa zar niko ni od tvojih, ni od hadžija, zar niko od njih nema da ti dođe, da te razonodi, uteši, umiri? TAŠANA
(ohrabrena): Oh, svi oni, i kad dođu, kao da su došli njega, pokojnika radi, da njega vide, da njega pohode, i kao njemu mrtvom da ugode. I onda, i to godinama, jednako se samo gleda: da se prvi cvet njemu na grob iznese; prva kruška, jabuka, u pokoj njegove duše razda; prvi grozd, prvo vino, preko njegova groba prelije, kao da je živ, kao da on to traži od mene. Oh, dedo! (Prilazi prozoru): I to nije jedan dan, mesec i godina, već ceo vek nikako ne smem prozor da otvorim da se ne bi zavesa više pomakla, već da isto onako stoji kako je stajala, dok je on bio živ...
MIRON
Kako da ne smeš? Zašto da ne smeš više prozor da otvoriš i zavesu pomakneš, da Božji dan i sunce i svetlost uđe. To bar nije ništa.
TAŠANA
Ne smem, jer kad se širom prozor otvori, onda će svet: Kako? Eto! Udovica već otvara pendžere, već hoće da gleda u svet, već hoće na koga da namiguje!
MIRON
A, ja, da... Imaš pravo... Jest. Svet je...
TAŠANA
(nastavlja pokazujući na zid, zastore i ukrase i povešano oružje pokojnikovo): Pa ovo! To sve mora tako da je, kao kada je on bio živ. Ne sme ništa da se pomakne. I dobro. Pristajem. Neka bude tako, neka stoji tako. Ali zbog toga što to mora da bude, ja onda iz straha da ili rukama ili ramenima, kad prođem, slučajno što ne dirnem, ne povučem i poremetim, ne smem ruku slobodno da držim, ne smem slobodno da kročim. I to danju i kojekako mogu da izdržim. Dan je, svetlost, vidi se. Ali noću! Noću kad treba da iziđem, da deci vode donesem, a mene obuzme strah da onako, u mraku, na njegove, pokojnikove stvari ne natrapam, ne dodirnem ih. Oh, dedo, onda taj strah! Strah, strah, da se izludi! I tako svakog dana i svake noći. I jednako, uvek, sve veće, sve strašnije... Ali dosta! (Umorna, sustala, tare čelo.) Ne znam da li sam i ovo do sad mogla i znala kako treba da ti kažem. Oh, ne znam kako treba još da kažem.
MIRON
(odobravajući): Jesi, jesi. Znala si da kažeš. Kazala si mi sve. Znam sada sve, razumem... I zar do sada niko da ne vidi kako se ti mučiš I patiš zbog toga? I niko to da ne opazi, i niko da ne pokuša da popravi?
TAŠANA
Oh, ko će, dedo? Otac? Ti već znaš njega. On, samo da mu se ne prebaci kako je nedostojan i nedorastao za tasta ovake i ovolike hadžijske kuće, pre bi me mrtvu gledao nego što bi dao da se u što pokojnikovo dira! A za hadžije: hadži-Ristu i druge?... Oni i onako nisu nikad ni voleli što me je pokojnik uzeo...
MIRON
Kako »nisu voleli«? Šta si ti, i kakva si, te da oni nisu voleli?
TAŠANA
Ne znam. Samo znam da su mu davali neke njine, hadžijske kćeri, a on, pokojnik, nije to hteo, nego, kao u inat njima, uzeo baš mene. I sad, kad ovamo dođu, za njih je samo glavno: da li se od čivluka sav berićet donosi; da li se imanje ne potkrada; da li su deca zdrava i kako se neguju; da li se pokojnik poštuje; da li mu se iznosi za dušu, daju pomeni, pale kandila!... A ja za njih nisam živa. Treba da sam živa, ali samo zato što sam rodila i što čuvam ne svoju već njihovu, pokojnikovu, hadžijsku decu. A ja, sama za sebe? Ništa! Mogu da živim, mrem.
MIRON
(plane uvređen): Zar ništa više?
TAŠANA
Oh, da! Neću da kažem da mi kogod što reče; ali tako je: za sve njih ja nisam ništa, mrtva sam. A, evo, živa sam, dišem, govorim; a treba da sam mrtva.
MIRON
Ane, nećeš ti biti mrtva!... Ko je taj koji to hoće? (Viče): Stano!
Ulazi Stana.
MIRON
(zapovedajući): Idi, ali ne ti, nego pošalji momka i on neka ide i nađe hadžije, i da im kaže da me sutra ovde čekaju. Jesi čula? Svi ovde mora da su! I to da im kaže da sam ja tako kazao, da sam ja tako naredio!
TAŠANA
(uplašeno): Zašto, dedo? Nemoj, strah me je!
MIRON
(utišava je): Ne boj se ti. Budi mirna, vesela, zdrava. Živi i diši sa svojom decom, kućom u ime i slavu Boga... A ja imam da vidim ko su ti što hoće da si mrtva, da nisi živa! Ko je umro — umro, ko živi — neka živi! I da vidim ko će smeti: ni same hadžije, hadži Rista, ni niko... Ne boj se ti samo. Ništa nije. Ali ti si još uzrujana, još uplašena. Ne boj se, ničega se ne boj. (Prilazi prozorima, otvara ih.) Evo ništa nema, i ne sme biti. Budi slobodna, mirna. Ali baš kad si toliko uplašena, hajde da okadim, očitam i osvetim vodicu.
TAŠANA
(umirena, ljubi mu ruku): Oh, hvala, dedo!
MIRON
(navlačeći epitrahilj, jedan kraj meće Tašani na priklonjenu glavu): Tako, nasloni, odmori glavu, čelo. (Vadi i daje joj u ruke brojanice sa raspećem): Uzmi i ovo. (Viče): Stano, donesi vode, bosiljak! (Tašani): Ne boj mi se. Sve to nije ništa, i ne sme ništa biti.
TAŠANA
(ispod epitrahilja ljubeći raspeće na brojanicama): Hvala, hvala, dedo!
Ulazi Stana, unosi sve što treba: sveću, kadionicu i žar, tanjir sa vodom i bosiljkom.
MIRON
(kadi. Zatim »Blagosloven Bog naš«... i čita nečujno. Potom uzima bosiljak i škropi vodom po sobi, oko sebe, a najviše po Tašaninoj glavi). (Usled svežine vode, Tašana se sasvim umiruje. Za vreme čitanja, Tašana, oslonjena na njegovu ruku, gotovo zaspi.)
Ulazi Stana i iznosi malopre unetu vodu i bosiljak.
MIRON
(tiho Stani): Ne zaboravi na hadžije da sutra svi dođu i da me čekaju.
STANA
(izlazeći na prstima): Neću zaboraviti, ne, dedo!
MIRON
(pošto vide da je Tašana gotovo zaspala, pušta joj ruku, i, da je ne probudi, polako, nežno ostavlja je; ali, dižući ruku, koju je Tašana držala i na koju je glavu naslanjala, i brišući njome čelo, kosu, lice, odjednom sav zadrhta po tresen): Oh, opet ovaj miris! (Polazi.) Sa ulice počinju da dopiru uzvici dece: »Žiž, žiž!« i besomučno deranje Parapute: Izgore Paraputa, izgore, ah!
MIRON
(prilazi prozoru i nagne se napolje): Opet ga ova deca uhvatila, opet ga uplašila bacajući mu zapaljene žižice... Ah, on se opet iskrao iz crkve. Govorih klisaru da ga dobro čuva, ali uzalud. (Naginje se i viče): Paraputa, Paraputa, ja sam, deda tvoj, ne boj se! Nećeš izgoreti!
PARAPUTA
(spolja, neviđen): A, ti, dedo? Dobro! Evo jedem ja, jedem.
MIRON
Ama zašto zemlju jedeš, za Boga?
PARAPUTA
Jedem, jedem! Zemlja sam... I ti si zemlja... I svi smo zemlja. I svi ćete biti zemlja.
MIRON
Jest, jest. Od zemlje smo, i bićemo zemlja. Ali zašto ti zemlju da jedeš, kad su ti nedra puna komadima hleba. I zašto zemlju, kad je i za ptice Bog dao hrane. (Spazi na ulici jednog prolaznika): Čorbadži Stojane, pričuvaj Paraputu od dece, dok ja stignem da ga uzmem i odvedem kod mene u crkvu. (Odlazi.)
PARAPUTA
(odlazeći): Zemlja sam, i ti si zemlja. Svi smo zemlja. I svi ćemo biti zemlja.