Судбина једног разума/11

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ДЈЕЈСТВО ДРУГО
◄   Позорје 2. ПОЗОРИЈЕ 3. Позорје 4.   ►

ПОЗОРИЈЕ З.


(ИСАЈЛО, ПРЕЂАШЊИ)


ИСАЈЛО: Господин доктор. Ово су ми дали, да вама предам. (Да му неколико печатаних листова, које Доктор узме и почне читати.)
ШАЉИВАЦ (Исајлу): Ако онај стран човек дође, пустићеш га унутра.
ИСАЈЛО: Оћу. Је ли г<осподин> доктор нашо свој разум?
ШАЉИВАЦ: Ништа се не брини.
ДОКТОР: Неваљали и покварени адвокати!
ШАЉИВАЦ: Шта је, г<осподин> доктор?
ДОКТОР: Критике, против мене критике! Ко су то? Два ђубра, чауши који нису вредни ни слуге бити правоме чаушу.
ШАЉИВАЦ: А шта пише ту?
ДОКТОР: Подлост и пакост деморализирати људи који туђим духом дишеду.
ШАЉИВАЦ (подигне броширу): Да видимо.
ДОКТОР: Ја би волио обитавати С. Бартелему, или Никомедију или Бетлехем, него с којекаким поквареним људма имати посла. (Исајлу) Гди си нашо ово?
ИСАЈЛО: Ја прођо кроз књигопечатњу, а оно пуно људи тамо, отимају се за ове листове и смеју се нешто.
ДОКТОР: Тако је, кад се трпаду људи неваљали, који невина чувства и срдца други трују и кваре.
ИСАЈЛО: Један, кад ме спази, почне викати: Исајло, Исајло! Ја се окренем...
ДОКТОР: Јеси ли казао, да се више не зовеш Исајло?
ИСАЈЛО: Кажем ја како сте ми надели име Перзерин, као и Манојлу Освим, а он се почне јошт већма смејати. „На“, рекне ми, „Носи ово доктору, знам да ће му мило бити.“
ДОКТОР: И ти си примио ту пашквилу?
ИСАИЛО: Како се зове не знам, јер не умем читати; него сам мислио кад вам се што шиље, треба као добар слуга да донесем.
ДОКТОР: Чујеш, Перзерине, чувај се неваљали људи који пашквилама њежна н невина чувства куже. То кажи и Освиму.
ШАЉИВАЦ (слегне раменма читајући): Доста умерено написано.
ДОКТОР: То? Није ли то права пашквила? Гледајте подло извртање речи. Је ли то лепо и поштено? Чесним старцима, који су сузе проливали видевши моју књигу на сред издату, радост кварити и показати да њино дете не зна ништа.
ШАЉИВАЦ: Па ништа, господине. Кад ви толико оцева имате, немате се чега бојати. Ако је један отац плако онда кад сте књигу издали, други ће плакати кад ушчита критику. Ако не будете једном по вољи, бићете другом, трећем. Ништа није боље него кад човек више оцева има. Ја да имам само два, па би ми доста и много било.
ДОКТОР: Ја сам овдашње дете; зашто страни да нападају на мене?
ШАЉИВАЦ: Ви се можете тешити што сте јошт дете, пак ће вас ваши оцеви опет моћи послати у школу.
ДОКТОР: Зар ја нисам петнаест година доста тумарао по варошима гди има недостаточни училишта и свеучилишта, и петнаест година с другим занимао се?
ШАЉИВАЦ: Али какве су то недостаточне школе? Ја не би моје дете тамо никако шиљао.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 165 година.