Sudbina jednog razuma/11

DJEJSTVO DRUGO

POZORIJE 3.

POZORIJE Z.

(ISAJLO, PREĐAŠNjI)

ISAJLO: Gospodin doktor. Ovo su mi dali, da vama predam. (Da mu nekoliko pečatanih listova, koje Doktor uzme i počne čitati.)
ŠALjIVAC (Isajlu): Ako onaj stran čovek dođe, pustićeš ga unutra.
ISAJLO: Oću. Je li g<ospodin> doktor našo svoj razum?
ŠALjIVAC: Ništa se ne brini.
DOKTOR: Nevaljali i pokvareni advokati!
ŠALjIVAC: Šta je, g<ospodin> doktor?
DOKTOR: Kritike, protiv mene kritike! Ko su to? Dva đubra, čauši koji nisu vredni ni sluge biti pravome čaušu.
ŠALjIVAC: A šta piše tu?
DOKTOR: Podlost i pakost demoralizirati ljudi koji tuđim duhom dišedu.
ŠALjIVAC (podigne broširu): Da vidimo.
DOKTOR: Ja bi volio obitavati S. Bartelemu, ili Nikomediju ili Betlehem, nego s kojekakim pokvarenim ljudma imati posla. (Isajlu) Gdi si našo ovo?
ISAJLO: Ja prođo kroz knjigopečatnju, a ono puno ljudi tamo, otimaju se za ove listove i smeju se nešto.
DOKTOR: Tako je, kad se trpadu ljudi nevaljali, koji nevina čuvstva i srdca drugi truju i kvare.
ISAJLO: Jedan, kad me spazi, počne vikati: Isajlo, Isajlo! Ja se okrenem...
DOKTOR: Jesi li kazao, da se više ne zoveš Isajlo?
ISAJLO: Kažem ja kako ste mi nadeli ime Perzerin, kao i Manojlu Osvim, a on se počne jošt većma smejati. „Na“, rekne mi, „Nosi ovo doktoru, znam da će mu milo biti.“
DOKTOR: I ti si primio tu paškvilu?
ISAILO: Kako se zove ne znam, jer ne umem čitati; nego sam mislio kad vam se što šilje, treba kao dobar sluga da donesem.
DOKTOR: Čuješ, Perzerine, čuvaj se nevaljali ljudi koji paškvilama nježna n nevina čuvstva kuže. To kaži i Osvimu.
ŠALjIVAC (slegne ramenma čitajući): Dosta umereno napisano.
DOKTOR: To? Nije li to prava paškvila? Gledajte podlo izvrtanje reči. Je li to lepo i pošteno? Česnim starcima, koji su suze prolivali videvši moju knjigu na sred izdatu, radost kvariti i pokazati da njino dete ne zna ništa.
ŠALjIVAC: Pa ništa, gospodine. Kad vi toliko oceva imate, nemate se čega bojati. Ako je jedan otac plako onda kad ste knjigu izdali, drugi će plakati kad uščita kritiku. Ako ne budete jednom po volji, bićete drugom, trećem. Ništa nije bolje nego kad čovek više oceva ima. Ja da imam samo dva, pa bi mi dosta i mnogo bilo.
DOKTOR: Ja sam ovdašnje dete; zašto strani da napadaju na mene?
ŠALjIVAC: Vi se možete tešiti što ste jošt dete, pak će vas vaši ocevi opet moći poslati u školu.
DOKTOR: Zar ja nisam petnaest godina dosta tumarao po varošima gdi ima nedostatočni učilišta i sveučilišta, i petnaest godina s drugim zanimao se?
ŠALjIVAC: Ali kakve su to nedostatočne škole? Ja ne bi moje dete tamo nikako šiljao.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.