Стражари

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стражари
Писац: Милутин Бојић


Milutin Bojic1.jpg


                  Стражари

Из борбе у борбу годинама ношен
Цео један народ сласти губи редом
И, несрећом шибан и бурама кошен,
Још осећа младост и под косом седом.

Надземаљски велик чари се одриче,
Страст љубавног бола савлађује ледно;
Он не слуша крв што из бедара виче;
Пред његовим оком блиста сунце једно:

Несамртно сунце, на жртвеник коме,
Кô ватреном Богу пркосне Картаге,
Приноси на жртву, док се копља ломе,
Успомене, младост и тренутке драге.

Том великом сунцу части свесно пружа
Све дарове земне, мада зна шта вреде,
И вели отменим кретом хола мужа,
Пред његовим сунцем да сазвежђа бледе.

И докле му Клио легенду испреда
И васељена се грозничаво брине
Чиме да увенча чедо Величине,
Он вели: »Предање тако заповеда
Стражи части, која до последњег гине.«

1917



Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.