Стражари
Из борбе у борбу годинама ношен
Цео један народ сласти губи редом
И, несрећом шибан и бурама кошен,
Још осећа младост и под косом седом.
Надземаљски велик чари се одриче,
Страст љубавног бола савлађује ледно;
Он не слуша крв што из бедара виче;
Пред његовим оком блиста сунце једно:
Несамртно сунце, на жртвеник коме,
Кô ватреном Богу пркосне Картаге,
Приноси на жртву, док се копља ломе,
Успомене, младост и тренутке драге.
Том великом сунцу части свесно пружа
Све дарове земне, мада зна шта вреде,
И вели отменим кретом хола мужа,
Пред његовим сунцем да сазвежђа бледе.
И докле му Клио легенду испреда
И васељена се грозничаво брине
Чиме да увенча чедо Величине,
Он вели: »Предање тако заповеда
Стражи части, која до последњег гине.«
1917
