Stražari
Iz borbe u borbu godinama nošen
Ceo jedan narod slasti gubi redom
I, nesrećom šiban i burama košen,
Još oseća mladost i pod kosom sedom.
Nadzemaljski velik čari se odriče,
Strast ljubavnog bola savlađuje ledno;
On ne sluša krv što iz bedara viče;
Pred njegovim okom blista sunce jedno:
Nesamrtno sunce, na žrtvenik kome,
Kô vatrenom Bogu prkosne Kartage,
Prinosi na žrtvu, dok se koplja lome,
Uspomene, mladost i trenutke drage.
Tom velikom suncu časti svesno pruža
Sve darove zemne, mada zna šta vrede,
I veli otmenim kretom hola muža,
Pred njegovim suncem da sazvežđa blede.
I dokle mu Klio legendu ispreda
I vaseljena se grozničavo brine
Čime da uvenča čedo Veličine,
On veli: »Predanje tako zapoveda
Straži časti, koja do poslednjeg gine.«
1917
