Старчева туга

Војислав Илић

Старчева туга Писац: Војислав Илић

Старчева туга

1.

Дух бајне, љупке прошлости

У слатки сађе л' сан,

Ја препун туге, жалости,

Дочекам светли дан —

И санка ради преклињем,

Да вечни влада мрак,

И плаво небо заклињем,

Да скрије сунчев зрак!

Ил' склопив тавне зенице,

У тами гледам ја:

Блажене, мирнс равнице,

Где љупко сунце сја.

Ту бистар поток жубори,

И цветак грли цвет,

И благи ветрић лахори

Кроз чудни овај свет!

2.

Под сенком липа зелених

Стари се диже двор,

Где жубор птица малених,

Божански гради хор;

И дивља ружа шири хлад,

Младост је моја зна!

Ох, ту сам негда крепак, млад,

Сневао живот ја!

Упревши мутни поглед свој

Кроз даљних гора ред,

Ја снова будим живот мој,

Клонуо, стар и сед,

И тајном жељом запојен,

Очајно куцам, гле,

Ал' двор је давно затворен,

И мирно ту је све.

3.

И презрен, стар и остављен,

Руином блудим сâм,

И с њиме давно растављен,

Ја љубим хладни кâм;

И гора листом шумори,

И тајни чујем глас,

А дах, што пољем лахори,

Лелуја седу влас...

То дуси давне младости

У лету зборе свом

О дану светле радости,

О младом добу мом.

И страшни, чудни шумор тај

И тавних шума сен,

Живота њеног прича крај

И горки живот њен.

4.

Што звони песма лагана,

Кроз нему ову ноћ,

Ил' тебе зове, драгана?

Ил' вишу слави моћ?

Зумбул се земљи савио,

Па снева лепши свет;

А лепир крилом узвио,

Па љуби нежни цвет.

О, тајне пуно све је ту,

Све живи чудним сном,

Милину сипа небо сву

Над лепом земљом том!

А песма грми, премире,

Кô уздах срца мог,

И тоне, пада — умире

Крај тужног гроба твог.

5.

Под старим, гробним плочама

Давнашње доба спи;

Где газим грешним ногама,

Овде си, можда, ти?

И густи бршљан гранчицом,

И цветом бледи крин,

Пред мутном крије зеницом

Истрвен натпис њин —

Ах, нигде песме веселе

У царству вечног сна!

И руже већ су увеле,

Кô што сам свео ја!

Све ћути ту. И седи век

Суморни снева сан,

У прошлој срећи тражи лек

И чека смрти дан...

2. децембар 1881 год.

Извори

• Војислав Илић: Сабрана дела, Лирско песништво 1872-1886, Вук Караџић, Београд, страна 119-121.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.