Старчева туга
| Старчева туга Писац: Војислав Илић |
Старчева туга
- 1.
- Дух бајне, љупке прошлости
У слатки сађе л' сан,
Ја препун туге, жалости,
Дочекам светли дан —
- И санка ради преклињем,
- Да вечни влада мрак,
- И плаво небо заклињем,
- Да скрије сунчев зрак!
- Ил' склопив тавне зенице,
У тами гледам ја:
Блажене, мирнс равнице,
Где љупко сунце сја.
- Ту бистар поток жубори,
- И цветак грли цвет,
- И благи ветрић лахори
- Кроз чудни овај свет!
- 2.
- Под сенком липа зелених
Стари се диже двор,
Где жубор птица малених,
Божански гради хор;
- И дивља ружа шири хлад,
- Младост је моја зна!
- Ох, ту сам негда крепак, млад,
- Сневао живот ја!
- Упревши мутни поглед свој
Кроз даљних гора ред,
Ја снова будим живот мој,
Клонуо, стар и сед,
И тајном жељом запојен,
- Очајно куцам, гле,
Ал' двор је давно затворен,
- И мирно ту је све.
- 3.
- И презрен, стар и остављен,
Руином блудим сâм,
И с њиме давно растављен,
Ја љубим хладни кâм;
- И гора листом шумори,
- И тајни чујем глас,
- А дах, што пољем лахори,
- Лелуја седу влас...
- То дуси давне младости
У лету зборе свом
О дану светле радости,
О младом добу мом.
- И страшни, чудни шумор тај
- И тавних шума сен,
- Живота њеног прича крај
- И горки живот њен.
- 4.
- Што звони песма лагана,
Кроз нему ову ноћ,
Ил' тебе зове, драгана?
Ил' вишу слави моћ?
- Зумбул се земљи савио,
- Па снева лепши свет;
- А лепир крилом узвио,
- Па љуби нежни цвет.
- О, тајне пуно све је ту,
Све живи чудним сном,
Милину сипа небо сву
Над лепом земљом том!
- А песма грми, премире,
- Кô уздах срца мог,
- И тоне, пада — умире
- Крај тужног гроба твог.
- 5.
- Под старим, гробним плочама
Давнашње доба спи;
Где газим грешним ногама,
Овде си, можда, ти?
- И густи бршљан гранчицом,
- И цветом бледи крин,
- Пред мутном крије зеницом
- Истрвен натпис њин —
- Ах, нигде песме веселе
У царству вечног сна!
И руже већ су увеле,
Кô што сам свео ја!
- Све ћути ту. И седи век
- Суморни снева сан,
- У прошлој срећи тражи лек
- И чека смрти дан...
2. децембар 1881 год.
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Сабрана дела, Лирско песништво 1872-1886, Вук Караџић, Београд, страна 119-121.
|