Старост (Милета Јакшић)

←Ноћ (2)

Старост Писац: Милета Јакшић

Повратак једног безбрижног дана
Мога детињства — колика срећа!
Старост, у горак живот изгнана,
Њега се с болом и тугом сећа...

Потражио ме с пролетњим даром,
С птичјим цвркутом и росним цвећем —
Ја га загрлих с детињим жаром,
И притискох га к срцу горећем.

Он ме гледаше пун тихе сете
Кроз успомене... Ко̑ да тек слути
У болном старцу негдашње дете,
И око му се сузом замути —

Па кану тио кап горке росе,
Кад пође да се у вечност скрије,
На трнов венац седе ми косе —
И оде... он ме познао није.

Извор

• Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 55

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.