Старац и Соломонов дyx

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Старац и Соломонов дyx
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.


Један старац, добap и имућан газда, по довољној летњој радњи седне у хлад за отпочинути, кад ето ти јави му се једно, сени подобно, но великолепно и царско, виђеније. Запита старац: „Ко је то?” Оно му отвешта: „Ја сам Соломонов дух, и дошао сам те питати како живиш?“ „Ево,”— рече старац — „како си ме ти научио, совјетујући ме да се oд мрава научим трудољубију. То сам oд младости примио, и томе овако стар, како ме видиш, сљедујем, непрестано трудећи се и радећи.” — „Е, мој старче, само си полак мојега совјета примио, а ваљало би да сав примиш. Мрав се труди у лето, али у зиму почива и труд свој ужива. Та и ти трудио си се и мучио у лето снаге и крепости, зашто сад дакле у зиму старости и слабости не почиваш и не уживаш?“ То изрекавши, ишчезне.

Наравоученије

Одвећ љубостјажатељан, лаком, или воопште рећи неразуман човек, он је дошао на ови свет да се мучи. Док је јошт оскудан и ради да стече, има право и разлог; али кад дође у изобилије да може рећи: „Имам довољно не само да спокојно могу живити, него и лепо за собом име оставити”, пак му је све мало те мало, и све се стара и гризе и у срцу мучи, — оваковом ко ће помоћи? Ко ће му памет дати кад је он неће? Он сам хоће и жели да буде светога свога среброљубија многострадални мученик. Највећи његови непријатељи не могу му већега зла желити него што он сам себи причињава. Не ваља му ништа говорити: нека се пече и молви, нек уздише и јечи, и колико год већма зна и може, пуштај нека себе обеспокојава! Ово је у јестеству вешти. Срце, к благодјетелному промислу неблагодарно, то исто заслужује. Нека се добро чува да са својим имјенијем никаква општеству добра не учини, зашто те чести он није достојан. А за највише нека се никада не усуди помислити да то имјеније што је он с великим попеченијем и с дуговременом штедњом сабрао, да му је то бог дао. Овога нека се острегава како жива огња! Ови је начин мишљења за простаке, а не за њему подобне људе! Зашто, ако он по несрећи овако што помисли, природно доћи ће му затим и ово на памет: да оно што му је бог дао, он је дужан надобро употребити, пак ако то почне, тај час ће почети чувствовати задовољство и сладост великодушија и благотворенија. Онда би му се облекчало срце његово, и душа би му се зачела радовати и веселити, и тако венац вишереченога мученија сасвим би за њега пропао.

Марко, далматински слепац, често би овако говорио: „Хвала богу што у Далмацији нејма никаква чудотворца, јер би ме учинио силом да прогледам, пак би' онда морао радити да се 'раним: а овако вилајет ме 'рани, аја ништа него пјевам.” Ово што је он сиромах шалећи се говорио, у моралнима стварма сасвим истинствује. Ко се год находи у слепоти ума, или у блату неваљалства, тај мрзи на свакога који му што говори о просвештенију разума, о чистоти и честности нарава.

Принц Фенелон, камбрејски архиепископ, у своји прекрасни разговори, саставио је један међу Одисејом, итакијским царем, и Грилом, његовим официром. Цирце, чародјејица, претвори јаднога Грила у крмка. Одисеј, мудростију Минервиноју вооружен, дође и он к реченој чародјејици. Ова покуси се да и њега преобрази ујарца, но не може, зашто гди је здрав разум и права мудрост, оваковим преображенијам ту није места. Истргне мачину и рече јој: „Грила ми брже на среду, јер ћу те сву на парчета!” Каже му ова шта је сад Грил, моли га да утиша своју јарост, обештавајући му се да ће довести Грила у прво состојаније само ако он усхоће, ибо без његова соизвољенија то се не може учинити. Како не би хотео од свињчета човеком бити? Оду к њему у свињац. Ужасне се Одисеј видећи га у таком чину, и рече му: „Гриле, јадан Гриле, какав си то?”

Грил: Какав сам, да сам, боље ми је него теби.

Одисеј: Та не будали, кукавче, ја сам дошао да те возвратим у први образ. Само реци да хоћеш, пак ћеш намах бити човеком.

Грил: Иди ти својим путем; мени је много боље овако. да ти знаш како је мени сад добро, и ти би желио бити као ја!

Одисеј: Каква ти је то памет, Гриле! Волиш свињчетом бити и у том смрадном и згадном блату се ваљати, него словесним човеком и у свом отечеству с људма и у својој фамилији живити?

Грил: Ћути ти! Моја је памет сад боља него твоја, јер ја волим онде живити и онако како је мени боље. Видиш ли ти ово блато што теби смрди и на које се ти гадиш, ово мени мирише као миро и ружица, и што год из њега једем слађе ми је него најизбраније ваше пите и уштипци, пак се ја гојим и све то дебљи бивам; нити сам толиким болестима подложан као пре што сам био, нити имам прежњих мисли, попеченија и којекаквих главобоља, што ви људи за велике и славне ствари почитујете и држите. Веруј ти мени, Одисеју, ако хоћеш да знаш шта је живот и сласт овога света, буди свињче као ја што сам, пак ћеш онда знати.

Ограјише Одисеј с овим који неће ни за што друго да зна него само за оно што чувства његова осећају. Најпосле употреби сву силу красноречија, и почне му изображавати преимуштества человечества и разума: благородство словесности, сладост и красоту добродјетељи, божествено сродство бесмертне душе и познанство всевисочајших божјих својства: мудрости, благости и промисла. И с овим у тако га умиљеније доведе да зажели и соизволи чловеком постати.

Ово је, како свак види, причта, но весма истинита у моралним вештма. Која год страст сасвим облада човеком, заслепи га и не да му прогледати; обаче среброљубије у овом је отлично и горе од прочих: што друге страсти имаду, по вишој части, свака своје време, подрже човека као нека врућичина, пак и пусте, имаду снагу своју и слабост, младост и старост, глад и ситост. Само среброљубије неће ништа од тога да зна; кад заквачи кога у своје нокте, не пушта га ни при издисању; и колико више ко стари и изнемаже, толико се већма ова страст у њему помлађује и распаљује.

Но доста већ о томе. Докончајмо науку ове наше басне, која нам ово показује: да колико је похвално с правдом и трудољубијем стећи, несравњено веће је чести и похвале дело знати разумно то уживати и како способњејше к општеј ползи, сљедователно к својеј слави, средство употребити; а без овакова употребљенија највеће имјеније својему је истом стјажетељу мученије, често и бешчестије, и, као у Турској, преки пут к конопцу.

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2579 година.
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.