Славуј и орао

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Славуј и орао
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.


„Колико те ја ублажавам, високопарни орлу!“ — рече му једном славуј. „Достојан си да те царем свију птица наричу! Како се славно у небесне висине возвисујеш! Ти ваља да много лепше красоту небесну видиш него све ми друге птице.” — „Е, мој славују, баш си сасвим прост, и ништ не знаш! Зар ти мислиш да се ја небесној красоти за љубов тако високо пењем? Ја то чиним како ћу лакше кога зеца, корњачу или јежа на земљи упазити.”

Умукне славујак и помисли у себи: Нек те одсад хвали ко хоће, ја баш нећу, кад ти и на такој висини ни о чем другом не мислиш него о трбуху!

Наравоученије

Да бједни просјак и оскудни убог од јутра до мрака ни о чем не мисли разве како ће глад своју утолити и празну утробу задовољити, нико се томе неће чудити; али господин човек у достоинству и изобилију о том истом да мисли, и у томе своје упражњеније, забаву и блаженство да находи: каково пузеће срце, какова ниска и худа душа!

Ови сљедујући блатогмижући разговор често од многих случавао ми се слушати: „Нашто нами наука! На каква господства, славу и богатство чрез њу уздамо се доћи!“ Каково сиромашко познанетво и презрително мудровање они који тако говоре о науци имаду! То је опачније, неразумније и луђе него да болестан рече: „Нашто ми здравље? И, неразуман: „Нашто ми разум и памет?“, и слеп: „Нашто ми очи?” Ни у Англији орачи и копачи, тежаци и пастири, касапи, чизмеџије и прочаја нит су ритори ни философи; али јесу сви епископи и све свештенство, сви сенатори и судије, сви магистри до најпоследњега и у најмањем селу. Колико је овакових људи у сваком многочисленом народу од потребе? А овакови људи ако су невјеже и неучени, шта су? По души, чести и совјести, ништа! И много више, опачније и горе него ништа! Човек који нити зна лекарства, нити хоће да је лекар, неће ме излечити, ал' ме неће ни утући; а онај који хоће да ми је лекар а тога заната не зна, утуче на место и сам не зна како ни зашто. Учитељ без науке, како ће ме научити кад он и сам сиромах не зна. Он из џепа ни из трбуха науку не извади. Али ће те учити како зна. О, велика ти хвала на такој речи! Гди си ту мудрост почерпао? Из такове се науке рађа права смерт, и то је извор и начало сваког сујевјерија, слепоте и, што је горе, вражде и мрзости међу људма.

Морао би ко бити или сасвим злобан или всеконечно несмислен који би само помислио да се ово пише с намјеренијем за опорочити наше настојаштеје свештенство, које или је сасвим без науке, или без довољне за своја знања. Свима нам је добро познато шта се је до ономадне изискивало од наших кандидата: уме ли којекако читати; има ли новаца да купи парохију; је ли од добре куће, да може давати онде гди надлежи, и кад му се напрти каква кривица, да се може откупити, — ево ти му класи и школе које је морао апсолвирати. Шта сљедује из овога разве какве класи, така и наука. Такове сохрани боже опорочавати или осуждавати. Собољезновати, то је све.

Ово се дакле говори за одсад, а ово одсад не ваља одлагати. Свако средство које се к овом делу може употребити, тај час предузети; све што год цркве и манастири имаду недвижимо и движимо, за ово не штедити. Учен и благонараван свештеник боље ће просветити церков своју него милиони свећа да у њој гору. Тороњ, звона, полијелеји, кандила сребрна и чираци, — све је то мирска помпа и украшеније, а не Христа Спаситеља уневјештене цркве, за коју је он своју пресвету пролио кров. Душе народа просвештене и добродјетелне, нарави непорочне и чисте: ово је, братијо моја, прави небесни Сион и Христова невјеста, по свидјетелству апостолову: „Ви јесте церков Бога жива!” коју ко краси, украсиће њега бог; а не зидови, звона, златоткане одежде (женска украшенија) и сребрно посуђе. Зато све те вешти (које ни на какву дјејствителну ползу ником нису, развје на детињску и сујеверну очију забаву и на нерасудну света гордост) нека се уложе у један капитал, а при томе наћи ће се многи који ће радо и добровољно и од себе што дати да се могу, ако не више, барем две стотине младића за будуште свештенство и за учитељску службу воспитавати и учити. Ово ће бити православије и благочестије, дјејствително христјанство и церковна слава и украшеније, а не празна и велеречива имена без никаква плода и разума.

У време простоте и варварства, како ко може и хоће онако и живи, док умре пак се степе и нестане га: а сад је већ време дошло да се имена и памет оних који што значе у општеству или вечној чести и слави, ако су добри, или вечному бешчестију и поруганију, ако су зли и неваљали, предају. Свак који себи за чест почитује словесним чловеком нарицати се, и који верује да разумну и бесмертну душу има, он мора овако мислити: волим бити у Семартону или у Војтегу сирамах свештеник с просвештеним умом и чистом совестију, неголи у Београду митрополит с мрачним невјежества умом и немирном совјестију. Они који ишту науку само да чрез њу на некакова зовома господства дођу, а не да разумнији, просвећенији, бољи и совршенији буду, пак ако ћеду и у селу децу учити: такови криво мрачно и худо мњеније како о науки тако и о својој души имаду, и подобни су басне орлу, који се високо пење само да гди зечића или корњачу угледа.

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2579 година.
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.