Starac i Solomonov dyx

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Starac i Solomonov dyx
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović
Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.


Jedan starac, dobap i imućan gazda, po dovoljnoj letnjoj radnji sedne u hlad za otpočinuti, kad eto ti javi mu se jedno, seni podobno, no velikolepno i carsko, viđenije. Zapita starac: „Ko je to?” Ono mu otvešta: „Ja sam Solomonov duh, i došao sam te pitati kako živiš?“ „Evo,”— reče starac — „kako si me ti naučio, sovjetujući me da se od mrava naučim trudoljubiju. To sam od mladosti primio, i tome ovako star, kako me vidiš, sljedujem, neprestano trudeći se i radeći.” — „E, moj starče, samo si polak mojega sovjeta primio, a valjalo bi da sav primiš. Mrav se trudi u leto, ali u zimu počiva i trud svoj uživa. Ta i ti trudio si se i mučio u leto snage i kreposti, zašto sad dakle u zimu starosti i slabosti ne počivaš i ne uživaš?“ To izrekavši, iščezne.

Naravoučenije

Odveć ljubostjažateljan, lakom, ili voopšte reći nerazuman čovek, on je došao na ovi svet da se muči. Dok je jošt oskudan i radi da steče, ima pravo i razlog; ali kad dođe u izobilije da može reći: „Imam dovoljno ne samo da spokojno mogu živiti, nego i lepo za sobom ime ostaviti”, pak mu je sve malo te malo, i sve se stara i grize i u srcu muči, — ovakovom ko će pomoći? Ko će mu pamet dati kad je on neće? On sam hoće i želi da bude svetoga svoga srebroljubija mnogostradalni mučenik. Najveći njegovi neprijatelji ne mogu mu većega zla želiti nego što on sam sebi pričinjava. Ne valja mu ništa govoriti: neka se peče i molvi, nek uzdiše i ječi, i koliko god većma zna i može, puštaj neka sebe obespokojava! Ovo je u jestestvu vešti. Srce, k blagodjetelnomu promislu neblagodarno, to isto zaslužuje. Neka se dobro čuva da sa svojim imjenijem nikakva opštestvu dobra ne učini, zašto te česti on nije dostojan. A za najviše neka se nikada ne usudi pomisliti da to imjenije što je on s velikim popečenijem i s dugovremenom štednjom sabrao, da mu je to bog dao. Ovoga neka se ostregava kako živa ognja! Ovi je način mišljenja za prostake, a ne za njemu podobne ljude! Zašto, ako on po nesreći ovako što pomisli, prirodno doći će mu zatim i ovo na pamet: da ono što mu je bog dao, on je dužan nadobro upotrebiti, pak ako to počne, taj čas će početi čuvstvovati zadovoljstvo i sladost velikodušija i blagotvorenija. Onda bi mu se oblekčalo srce njegovo, i duša bi mu se začela radovati i veseliti, i tako venac višerečenoga mučenija sasvim bi za njega propao.

Marko, dalmatinski slepac, često bi ovako govorio: „Hvala bogu što u Dalmaciji nejma nikakva čudotvorca, jer bi me učinio silom da progledam, pak bi' onda morao raditi da se 'ranim: a ovako vilajet me 'rani, aja ništa nego pjevam.” Ovo što je on siromah šaleći se govorio, u moralnima stvarma sasvim istinstvuje. Ko se god nahodi u slepoti uma, ili u blatu nevaljalstva, taj mrzi na svakoga koji mu što govori o prosvešteniju razuma, o čistoti i čestnosti narava.

Princ Fenelon, kambrejski arhiepiskop, u svoji prekrasni razgovori, sastavio je jedan među Odisejom, itakijskim carem, i Grilom, njegovim oficirom. Circe, čarodjejica, pretvori jadnoga Grila u krmka. Odisej, mudrostiju Minervinoju vooružen, dođe i on k rečenoj čarodjejici. Ova pokusi se da i njega preobrazi ujarca, no ne može, zašto gdi je zdrav razum i prava mudrost, ovakovim preobraženijam tu nije mesta. Istrgne mačinu i reče joj: „Grila mi brže na sredu, jer ću te svu na parčeta!” Kaže mu ova šta je sad Gril, moli ga da utiša svoju jarost, obeštavajući mu se da će dovesti Grila u prvo sostojanije samo ako on ushoće, ibo bez njegova soizvoljenija to se ne može učiniti. Kako ne bi hoteo od svinjčeta čovekom biti? Odu k njemu u svinjac. Užasne se Odisej videći ga u takom činu, i reče mu: „Grile, jadan Grile, kakav si to?”

Gril: Kakav sam, da sam, bolje mi je nego tebi.

Odisej: Ta ne budali, kukavče, ja sam došao da te vozvratim u prvi obraz. Samo reci da hoćeš, pak ćeš namah biti čovekom.

Gril: Idi ti svojim putem; meni je mnogo bolje ovako. da ti znaš kako je meni sad dobro, i ti bi želio biti kao ja!

Odisej: Kakva ti je to pamet, Grile! Voliš svinjčetom biti i u tom smradnom i zgadnom blatu se valjati, nego slovesnim čovekom i u svom otečestvu s ljudma i u svojoj familiji živiti?

Gril: Ćuti ti! Moja je pamet sad bolja nego tvoja, jer ja volim onde živiti i onako kako je meni bolje. Vidiš li ti ovo blato što tebi smrdi i na koje se ti gadiš, ovo meni miriše kao miro i ružica, i što god iz njega jedem slađe mi je nego najizbranije vaše pite i uštipci, pak se ja gojim i sve to deblji bivam; niti sam tolikim bolestima podložan kao pre što sam bio, niti imam prežnjih misli, popečenija i kojekakvih glavobolja, što vi ljudi za velike i slavne stvari počitujete i držite. Veruj ti meni, Odiseju, ako hoćeš da znaš šta je život i slast ovoga sveta, budi svinjče kao ja što sam, pak ćeš onda znati.

Ograjiše Odisej s ovim koji neće ni za što drugo da zna nego samo za ono što čuvstva njegova osećaju. Najposle upotrebi svu silu krasnorečija, i počne mu izobražavati preimuštestva čelovečestva i razuma: blagorodstvo slovesnosti, sladost i krasotu dobrodjetelji, božestveno srodstvo besmertne duše i poznanstvo vsevisočajših božjih svojstva: mudrosti, blagosti i promisla. I s ovim u tako ga umiljenije dovede da zaželi i soizvoli človekom postati.

Ovo je, kako svak vidi, pričta, no vesma istinita u moralnim veštma. Koja god strast sasvim oblada čovekom, zaslepi ga i ne da mu progledati; obače srebroljubije u ovom je otlično i gore od pročih: što druge strasti imadu, po višoj časti, svaka svoje vreme, podrže čoveka kao neka vrućičina, pak i puste, imadu snagu svoju i slabost, mladost i starost, glad i sitost. Samo srebroljubije neće ništa od toga da zna; kad zakvači koga u svoje nokte, ne pušta ga ni pri izdisanju; i koliko više ko stari i iznemaže, toliko se većma ova strast u njemu pomlađuje i raspaljuje.

No dosta već o tome. Dokončajmo nauku ove naše basne, koja nam ovo pokazuje: da koliko je pohvalno s pravdom i trudoljubijem steći, nesravnjeno veće je česti i pohvale delo znati razumno to uživati i kako sposobnjejše k opštej polzi, sljedovatelno k svojej slavi, sredstvo upotrebiti; a bez ovakova upotrebljenija najveće imjenije svojemu je istom stjažetelju mučenije, često i beščestije, i, kao u Turskoj, preki put k konopcu.

Izvori[uredi]

  • Antologija srpske književnosti [1]


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2579 godina.
Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 208 godina.