Srpska gramatika (1902)/Deo 4

←Deo 3: Nauka o oblicima

Srpska gramatika Pisac: Novaković Stojan Deo četvrti: Nauka o rečenicama

Dodatak→

Novaković, Stojan (1902). Srpska gramatika. Beograd: Državna štamparija

DEO ČETVRTI: NAUKA O REČENICAMA

1. Šta je nauka o rečenicama.

551. U nauci o rečenicama (sintaksi) razmatra se kako se reči i oblici njihovi upotrebljuju za sastavljanje rečenica.

2. Šta je misao i rečenica.

552. Svaka misao, rečima iskazana, zove se rečenica. Po tome u svakoj rečenici obično ima ovo dvoje:
     • a. Ono o čemu se govori, i to se zove podmet.
     • b. Ono što se o tome podmetu kazuje, i to se zove prirok.

Primeri. Sunce greje. — Livade se zelene. — Vidi Bog. — Otac je dobar. — Ruža je lepa. — Dan je vedar. — Bog je svemogućan. — Vreme prolazi. — Planine su visoke. — Potoci žubore. — Cveće vene, lišće pada, slavuj se ne čuje. —

Napomena. Valja razlikovati predstavu i rasudak jedno od drugoga. U primerima Lepa ruža i Ruža je lepa (ili Lepa je ruža), prvo je prosta predstava, a drugo je rasudak. Kako uz rasudak uvek valja znati vreme u kome biva ono što se njime izriče, ne može biti rečenice (iskazanoga rasutka) bez glagola. Raspoznavanje podmeta i strana 252 priroka ni po što se ne sme činiti po mestu, jer u srpskom jeziku ni podmet ni prirok nikad nisu vezani za ovo ili za ono mesto.

3. Glavni delovi rečenice.

553. Najobičniji su podmet rečenicama imenice k gdekoje zamenice. Podmet se traži gradeći pitanje glagolom iz rečenice, kojoj podmet tražimo, i upitnim zamenicama, koje valja s tim glagolom udružiti.
Primeri. Ptica peva. — Dani prolaze. — Drumovi će poželjet’ Turaka. — Cveće vene. — Naokolo sve počiva. — To je bilo na čisti ponedeljnik. — Sve ti bilo u čas dobar. — Ja mu pričam. — Ti si došao. — On ne veruje. — Ja sam stena. — Noć nastaje. — Mi spavamo. — Vi ćete propasti. — Oni idu.
554. Ali podmet mogu biti i druge reči, i to na dva načina:
     • a. Kad se uz njih podrazumevaju imenice (što biva uvek uz prideve, brojeve i gdekoje zamenice);
     • b. Kad se te reči upotrebe u smislu imenice, te sobom zastupaju zamisao kakvu.

Primeri. Bogati nađe dosta prijatelja. — Sit gladnu ne veruje. — Živi Boga hvale. — Jedan govori, a drugi ćuti. — Svaki sebi sreću kuje. — Taki nam se hiljadili. — „Ali“ đevojci sreću gubi. — „Sjutra“ brinuće se za se. —

555. Na posletku podmet mogu biti i prosti brojevi (koji se mogu izjednačiti sa zbirnim imenicama), samo što podmet broj uvek prati imenica kojoj se broj kazuje.
Primeri. Sedam paša udariše na kneza. — U taj čas dolete devet zlatnih paunica; osam padnu na jabuku. — Smije mu se trideset serdara. — Iz tebe mu tri sunca strana 253 granuše. — Dva slavuja svu noć prepevaše. — Ovce pasle dvije čobanice. — Pogibe ti hiljada svatova. — Sto misli duga ne plaća. — Zavapiše devet brata. — Zbor zborilo osam vezirova.
556. Prirok može biti dvostruk: ili od samoga glagola, ili od glagola i kakvoga imena. Po tome se prirok od samoga glagola zove glagolski, a od glagola i imena — imenski. Bez glagola priroka ne može biti, jer se glagolom kazuje vreme u koje se zbiva ono što u rečenici kazujemo.
Primeri glagolskoga priroka: Brat piše. — Slavuji poju. — Nastala je tišina. — Sunce će zaći. — Turska sila pritisla Kosovo. — A Turčinu oči ispadoše. — Kako ljuto kneže proklinjaše. — Sestrica se bratu kunijaše. Primeri imenskoga priroka: Voda je najzdravije piće. — Štuka je riba. — Ja sam tvoj brat. — Crkva mu je divno podnebesje. — To je bio đavo. — Letošnja će godina biti rodna. — Ti si deveti. — Evo mene, ja sam vaša.
557. U imenski prirok može se metnuti svako ime (imenica, pridev, broj, zamenica) kojim se što može kazati o podmetu. Suština priroka obično je tim imenima i kazana, a glagol je samo spona, kojom se sastavlja prirok s podmetom. Kao takva spona najčešće dolazi glagol biti u svima svojim oblicima. Iz primera će se videti kako se u imenskom priroku mogu naći i različiti padeži s predlogom ili bez predloga. Radi svoga imenskoga postanja, i prilozi mogu biti deo imenskoga priroka.
Primeri. Šešir je moj. — Mati je mila. — On je vojnik. — Pred vama je sva buduća Srbija. — Pravda je u Boga. — Sunce nam je na zahodu. — Daleko je dan. strana 254 — Bled je mesec, noć je tiha. — Majka je tvoja uza te. — Onde su njihovi dvori. — Noć je crna, radi bi noćištu. — Zbor ni (nam) bio zborom, a dogovor dogovorom. — Livada je lepe Mare. — Lasno je govoriti, ali je teško tvoriti.
558. Ali ne samo glagol biti, no i drugi glagoli mogu služiti kao spone u imenskom priroku, ako im značenje nije dovoljno za prirok, te ako im je potrebna još koja reč kao dopuna. Ti glagoli obično kazuju bivanje neko, a takvi su: postati, nastati, ostati, moći, činiti se, zvati se, javiti se, videti se, stati (uz trajne glagole), itd. Uz mnoge od njih i način neodređeni dolazi kao ime, te čini deo imenskoga priroka.
Primeri. Pripovijetka u narodu našem zove se priča. — Oni postanu velika gospoda. — Najposle gladan osta. — Milan mi pada rođak. — A vila se načini đevojka. — Čini mi se ta večera čemerna. — Ti se stvori u dućanu alva. — To se ne zove raditi. — A to vi često ne možete ni znati ni razumeti. — Vukašin postane kraljem. — Postadoše lafi ratarima. — Loša kob te može stići. — Niti se zovite učitelji. — Taj će se veliki nazvati. — Nitko da se ne javi skrban. — Koji se s polja vide lijepi. — Da s’ nazove banica gospođa. — Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima. — Srpske starešine stanu se prikupljati k Beogradu.
559. Kad je u imenskom priroku glagol biti spona, on se, s toga što je vrlo poznat, može izostaviti.
Primeri. Kuća moja čarna gora, a postelja kamen ovi. — Nigde stana, voda svuda. — Junak negda, sad ne junak više. — Naokolo morske pene. — U svakome Obilića plam. — Moja braća sve od skora, ali sami sokolovi. strana 255 — Bog s njim i anđeo božji! — Malo pljeve, dosta vjetra.
560. Kad je podmet lična zamenica, on se može izostaviti, jer se vidi iz ličnoga nastavka u glagolskom obliku.
Primeri. Žedan sam. — Stani. — Kad on ču to, postade žalostan. — Čitam brzo. — Znate pisati. — Pevamo. Ali ako na taki zamenički podmet pada sila misli (logični akcenat), onda se ne može izostaviti, i valja ga izrekom kazati. Primeri. Ja govorim, a on ni u uho. — Ja pseto iz bunara vadim, a ono me ujeda. — Ja jedno pitam, a on drugo odgovara. — Ti ćeš bolje ispeći, nego ću ja reći. — Kao što sam u oglasu kazao, ja sam one riječi donio amo u glavi.
561. I prirok se katkad može izostaviti kao i podmet, ako je dobro poznat, ili ako se po smislu može pogoditi ma i ne bio kazan.
Primeri. Nigde traga od dana bijela. — Drugi petli u polju cetinjskom, a Novica pade na Cetinje. — Murat Srpsku, a Bajazit Bosnu, Murat Epir, a Muhamed Grčku, dva Selima Cipar i Afriku; svaki nešto, ne ostade ništa. — Hvala Bogu. — Dobro veče. — Slava i čast domaćinu. — Poklon domaćinu. — Dobra sreća, neznana delijo! — To srebro neka tebi. — Samo polako, kraljice! — S Bogom, goro i dubravo! — Sunce u more, a on na kućni prag.
562. Ima rečenicȃ, u kojima se misli samo radnja, ili bivanje, ili stanje kako, a ne misli se ko ga čini, niti se pominje od čega bi to bivanje ili stanje dolazilo. Take vrste rečenicȃ nemaju podmeta, zovu se strana 253 rečenice bez podmeta, i toga radi se glagol u njima upotrebljava u trećem nepoznatom licu i u srednjem rodu u jednini (ako je oblik, u kome se može rod razliko vati).
Primeri. Smrklo se. — Svanulo. — Đe koga boli. — Kad se meće kamena. — Kad bi u jutru. — Kad bude pred noć. — U tom se smrkne sa svijem. — Nešto se naoblači. — Mutno mu je pred očima. — Nestade greha. — Bojati se bilo da siloviti talasi ne ščepaju tu lađu. — Lasno je govoriti, ali je teško tvoriti. — Valja praštati i neprijatelju. — Vrlo je malo takih ljudi. — Dok trajalo svijeta i vijeka. — Ne pristoji se meni. — No njemu ne beše za čekanje.
563. U rečenici može biti ili samo jedan podmet i jedan prirok, npr.: Čovek živi; ili više podmeta, a prirok samo jedan zajednički, npr.: Ljudi i životinje dišu; ili više priroka, a podmet samo jedan zajednički, npr.: Ali je Dušan mlad i plah; ili više zajedničkih i podmeta i priroka, npr.: Mati njegova i braća njegova stajahu na polju i čekahu.
Primeri. Danas se ljube i druže, a sutra se psuju i ruže. — A kraj tebe cvetići i trava. — Iz svega plemena stanu izlaziti učitelji, lekari, upravitelji i starešine narodne. — Na to se narod prepadne i uzbuni. — Top za topom grmi, ječi, seva. — Porodica, društvo i otadžbina pritiču u pomoć materi. — Sreća, nada, budućnost u vas. — Obraćena polja, sela, varoši, putovi, vodovodi nicahu kao nekakvim čudom na ovoj od pre divljoj zemlji. — Tice, cveće, sunce drugamo te zovu. — Stvaraju se, šaraju se silna kola i koluti.

4. Razgranavanje rečenice

564. Osim podmeta i priroka, rečenica može imati i drugih reči. One se dodaju podmetu ili priroku strana 257 (često i jednom i drugom), da bi se dopunilo ili razjasnilo ono što se u njima kaže, i zovu se dodatci podmetu i priroku. Taki dodatci mogu biti reni raznih vrsta, i može ih biti više na broju.
Primeri. Uzmućen potok juri. — Živi Boga hvale. — Dunavom plovi lađa lagana. — Gdeno sinoć na noćištu besmo. — Ovaj čovek zna sve. — Kad Lazaru odsekoše glavu, na ubavu na polju Kosovu. — Nešto cvili u Stambolu gradu. — Gorom hladni vetri pire. — Žito žele lijepe djevojke. — Njegova je hrana nekuvano korenje. — Svi su tvoji pali. — U njegovoj ruci stoji smrt i život nas svakoga. — Sinu sablja Jakšića Todora.
565. Osim pojedinih reči u većem ili manjem broju mogu se kao dodatak podmetu ili priroku upotrebiti čitave rečenice, koje se zovu dodane rečenice.
Primeri. Svaki koji ište prima, a koji traži, nalazi. — Reči, koje vam ja rekoh, duh su i život su. — U nekakva čoveka bio jedan čoban, koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. — Al’ junak ne zna šta je ni munja niti grom. — Sve je prošlo što mi se mililo.
566. Dodatci ne moraju pripadati podmetu ili priroku neposredno, nego se mogu dodati i jedan drugom. Isto tako podmetu, priroku ili njihovu dodatku dodana rečenica može imati svoju dodanu rečenicu.
Primeri. Oblak krije zvezde jasne. — Nek me živu konji rastrgaju. — Žerav mu s grive stresa beo i krvav znoj. — Ja gledam braću moju, u boju ranjenu. — Jedno jutro po jutrenji čujem đe zvoni veliko zvono, koje zove u crkvu na sabor. — Neblagodarnik je, koji zaboravlja dobro koje je učinjeno. — Skloni se onima koji prolaze strana 258 ispred tebe. — Svi ćemo zaboraviti sve ono što je nekad bilo. — Bog ne da jednom čoveku sva dobra.

a. Dodatci podmetu.

567. Ovi dodatci mogu biti poglavito pridevni (atributi) ili samostalni (apozicije).
U pridevnim dodatcima (atributima) podmet se obično opisuje po svagdašnjim znacima ili po stalnoj kakvoći svojoj. Po toj prirodi svojoj takvi su dodatci ponajviše pridevi, i često ih biva i više na jedanput. Imenice mogu biti samo onda pridevni dodatak kad su upotrebljene u smislu prideva. Primeri. Bela vila iz gore doziva. — Žali nevu starac babo. — Kod kuće su ga čekali vrlo hitni poslovi. — Tiha voda brijeg roni. — Kad to začu carica Milica. — Polegla je bjelica šenica. — Gospodareve oči konja goje. — Najgore prase najbolju krušku dobije.
568. U samostalnim dodatcima (apozicijama) valja nam razlikovati jesu li ti dodatci imenice ili pridevi. Ako su imenice, onda se njima podmet upravo kazuje još jedanput, drugim nekim imenom, koje mu pripada kada se gleda s nekoga drugog gledišta. U stvari je taj samostalni dodatak od imenice skraćena, podmetu dodana rečenica, koja se lako može razviti u punu rečenicu.
Primeri. Ali Ture, Gavran-aga, već tri noći nema sanka. — Stoji aga, gorsko zvere, gvozden stupac, kamen tvrdi. — Mi, siromasi, nosimo im kolače. — Nek poginem, junak, na junaštvu. — A drugima, kletnik, miroovati ne da. — Ja ih jesam, momče, uhvatilo.
569. Ako li su samostalni dodatci pridevi, onda se njima kazuje, upravo kao drugi prirok, neko naročito strana 259 istaknuto svojstvo podmetovo, koje se time logički akcenat pridaje. I ovaj samostalni dodatak od prideva može se, kao i onaj od imenice, razviti u dodanu rečenicu. Za ovu se službu upotrebljuju pridevi neodređenoga vida, čega radi ovaj podmetov samostalni dodatak od prideva izgleda kao duplikat priroka.
Primeri. Ko živ dočeka. — Mutna teče Tara valovita. — Oj Dunave, tiha vodo, što ti tako mutna tečeš. — Sve je živo želelo poteći u pomoć nevoljnicima. — Jer sam jadan teško obolio. — Bolesna je sinoć omrknula. — Te se nisam mlada udomila. — Da zdrav otideš i natrag dođeš. — Dotle s’ Milić mrtav naležao. — Ao svete, mio i premio, krasno li te višnji udesio!
570. Kao pridevni dodatci mogu se podmetu dodati i imena u drugom padežu, s predlogom ili bez predloga, pošto im se značenje jednači sa značenjem pridevskim.
Primeri. To začuo Dmitar od Udbara. — Tužan je jauk iz okolinȃ, gromak je odziv glasa tog, tvrda je mišca srpskoga sina, svete su patnje roda mog. — Lepše grlo u Miloša carsko, jeste lepše nego je u vile. — U laži su kratke noge. — Vino pije od Janjoka kralju. — Leti kao muha bez glave. — Nijesam ja tikva bez korijena. — Ubila me rđa od tamnice. — Lijepa kao vila od gore. — Lep je zore osmejak, lep je dana ogrejak.
571. Pošto su ponajviše imenice podmet u rečenicama, sve što je rečeno o pridevnim i samostalnim dodatcima podmetovim vredi za sve imenice, pa i za ostale reči koje mogu biti podmet, i kad nisu podmet, nego kad su kakva god druga reč u rečenici. Tada je ta imenica prema pridevnim i samostalnim strana 260 dodatcima predstavlja glavnu reč, za koju se dodatci vezuju.
Primeri. I on nosi ticu lastavicu. — Nego mene starca poslušajte. — Žali šarac tebe gospodara. — Mrtva Marka na svog konja vrže. — Ta nemoj ih mlade pogubiti. — Gleda tvoje golema krasote. — Da se vrnem u goru zelenu. — Đevojka je svoje oči klela. — Pa poteže koplje ubojito. — Pozdravi mi kralja, tasta moga. — Da joj mladoj crne oči pije. — Dovede mu bez biljege vranca. — Još da imam ribe od Orida.

b. Dodatci priroku.

572. Radi dopune onoga što se kaže u priroku, ponajčešće se obeležava predmet radnje glagolske, ili se dodaju padeži koji pokazuju svezu radnje glagolske s onim što se imenicama kazuje, ili se, po potrebi, obeležava prostor, vreme, način, uzrok radnji glagolskoj, koja je prirokom kazana. Ovih raznih dodataka prirokovih može biti i više na jedanput.
Primeri. I kad je došla nedeljica sveta, polutinu već premerio dan. — Vi stojite oko mene skupa. — Plamti nebo kao živi plamen. — Dvadeset leta Đurađ napreže se, grize i muči; dvadeset leta dugih srpskom za krunom čezne. — O končiću zlatotkanom okreće se kolo sreće. — Sačuvaj mi, Bože, decu, sokolicu i sokole. — To je bratac seji verovao.
573. Predmet se zove dodatak prirokov koji stoji pored prelaznih glagola u četvrtom ili u drugom padežu.
Primeri. Onda ište suhu drenovinu. — Ja ću tebe učiti svemu njegovu zanatu. — Lijepo ti je niz polje gledati žutu dunju među listovima. — Koju muku najvoliš mučiti, onom ću ti dušu izvaditi. — Da poderem strana 261 tanane košulje, da te vidam, i da te zavijam. — Imam staru samohranu majku i jednoga brata rođenoga. — Mrze mu jezik, starinu i običaje. — A ja za braću dajem i krv i život svoj. — Vi Grujice ni videli niste. — Majke nemam, a sestrice nemam. — Da ne gleda sunca ni mjeseca, ni bijela danka ni junaka. — A ne znadu stazȃ ni bogazȃ.
574. Mnogo su nalik na podmet i ostali padeži (drugi, treći, šesti), koji se glagolu dodaju da bi se pokazala veza radnje njegove sa licima i stvarima na kojima se vrši.
Primeri. Kome ćeš se privoleti carstvu? — Evo tebi tri knjige stigoše. — Povedi ih Zvijezdi planini. — A meni junaku tri tuge zadala. — Dijeleći kljastu i slijepu. — Tuđinu se hvali, a svojemu se požali. — Mili Bože, pomozi svakome, svakom bratu i dobru junaku. — Sudi nama, čestiti sudija. — Spomeni se i mene. — Svoje sam se sjetio sestrice. — Te s’ igraju igre svakojake. — Tri put si me ropstva oprostio. — Da se ropstva oslobodi. — Ko se duga ne oduži, taj se tuge ne otuži. — Dočepa se carske kćeri. — Jer ako mu đegod ruke dođem. — Čista se zlata rđa ne hvata. — Traži hleba preko pogače. — Stade brati cvijeća svakojega. — Baciću se zlaćenom jabukom. — On mora svuda nosom zabosti. — Glavom maše, zubima škrguće. — Koji se kamen često promeće, neće mahovinom obrasti. — Te se gora preođene listom, a zemljica travom i cvijetom.
575. Prostor ili mesto, na kome se zbiva, i pravac, kojim se kreće radnja iskazana u priroku, kazuje se ili kakvim prilogom, ili imenom u nekom padežu s predlogom ili bez predloga.
Primeri. Onda se on digne u svet, da traži zanata. — On odvede dete u svoje dvore. — A kraj mene potočić žubori. — Al’ meseca jošte nema tuna. — Vijela svila strana 262 po moru plila. — Ja se popeh na to brdo i na zelen bor, i pogledah tama amo, ide l’ ko ozgor? — Peni se rekom led. — Onudije sada prohodismo, one magle onđe ne bijaše. — Po travi se osu studena rosica. — Na planini Turčin pod čadorom. — Gdje čujete trubu da zatrubi, onamo trčite k nama.
576. Vreme, u koje se zbila radnja iskazana u priroku, kazuje se najviše kakvim prilogom ili imenom u kome padežu s predlogom ili bez predloga.
Primeri. Sunce jarko zašlo već odavno. — U taj mah nestalo i konja i kupca. — Ali majka kune bez prestanka. — Pozadugo bane gostovao. — Caruj, kume, za sedam godina, osme podaj mojemu Urošu. — U po burne, crne noći, Feruz-paša iz sna skoči. — I tebi sam danas dobjegao. — Odmah puče trideset pušaka. — Reče tada četedžija Tale. — Poslije nekoliko vremena sretoše se ova dva brata.
577. Način, kojim se zbiva radnja prirokova, kazuje se takođe dodatkom, i to obično prilogom, ili kojim imenskim padežem s predlogom ili bez predloga.
Primeri. Bejaše jako zahladnelo. — Hrani majka dva nejaka sina, na preslicu i desnicu ruku. — Ljudi viju žito na lopatu, a žene na rešeto. — Hoćeš na sramotu, ako nećeš na lijepo. — Ali ga onaj ni pod koji način ne dadne. — Po tom i umre na prečac. — U glas viknu gospoda hrišćanska. — Goni konje sve u skok. — Stupa četa tiho, gluho. — Turčin mu odmah izvadi gotove novce, bez reči. — Hitro idu kako koji može. — Divno polja cvećem se osula. — Meni noćca lako nikad ne proteče. — Majka radi tako strpljivo i tako milostivno. — Veselo pjesme pjevajmo. — Ljuljahu čisto slanu pučinu. — Grmeć’ grom obara, strašno lav ujeda. — Vrate se zdravo i mirno. — Sa niskih streha kaplje lagano kap po kap. — Junački ću tebe dočekati. strana 263
578. U način dolazi i poređenje ili sličnost, dodatak veoma čest i običan.
Primeri. Pa kroz goru stupa ka’no munja laka. — K’o detence došao sam amo. — Studeni večernji vihor kao led strizaše po obrazu i ušima. — Visoka je kako omorika. — Još se opominjem kao kroza san. — Bio sam kao na vatri od stida. — Milijun Ljudi gmiže k’o crv. — I podigla si crkvu k’o tvrdi kakav grad. — A konjici kao gorske vile.
579. Uzrok one radnje, koja je u priroku, kazuje se najviše imenima kroz padeže i predloge koji znače uzrok.
Primeri. Darujte me ručicama zarad danka današnjega, zarad’ vaše dobre sreće. — Neki stradaju za zlobu i nepravdu svoju, a neki za neznanje i budalaštinu. — Vidiš đe ćeš danas poginuti, a za pravdu Boga istinoga. — Sa šta, brate, ode u hajduke? — S kog si, mlada, sreću izgubila? — Od jednog udarca dub ne pada. — Da su ga braća iz zavisti ostavila na ovom čardaku. — Od straha ćeš pasti sa konjica. — Zbog sirotȃ sunce sjaje. — Blago prognanima pravde radi.

5. Deoba rečenica i sintakse.

580. Rečenice u kojima ima samo jedan podmet i prirok zovu se proste.
A kad se svezama ili saveznim (odnosnim) zamenicama više takih rečenica posastavljaju jedna s drugom, na različne načine, u jednu rečenicu (upravo rečenični niz), onda se to zove složena rečenica. Primeri. Što dobrom dobra učiniš, nije propalo. — Što car reče, preporeći neće. — Drugo vam ne pišemo, nego što čitate i razumijevate. — Ko se rodi, onaj će umreti. — Može jedan isti čovek u jednom poslu pravo misliti, a u drugom vrlo krivo. — Sunce seda, strana 261 pa se opet diže, posle noći beli danak stiže; šat i mene moje sunce dođe, šat i mene danak ne mimođe! — Slijepi progledaju, i hromi hode.
581. Prema tome što su rečenice proste ili složene, i sintaksa se deli: na sintaksu prostih i na sintaksu složenih rečenica.
Sintaksa prostih rečenica izlaže: po kakvim se pravilima glavni delovi rečenice među sobom slažu; kakav značaj imaju vrste reči i oblici imenski (s predlozima i bez predloga) i glagolski u kazivanju misli, i kakav je način pitanja i odricanja u rečenicama. Sintaksa složenih rečenica kazuje nam, na koje se načine mogu dve ili više rečenica u jednu celinu sastaviti; kako se složene rečenice skraćuju; kakav se red daje rečima u prostim i u složenim rečenicama.

A. SINTAKSA PROSTIH REČENICA.

1. Slaganje glavnih delova rečeničnih.

582. U slaganju podmeta i priroka, priroku obično zapoveda podmet. A prirok se s podmetom drukčije slaže kad je glagolski, a drukčije kad je imenski.
Ako je, dakle, prirok glagolski, on valja da se sa svojim podmetom slaže uvek u broju, licu i rodu (kad se god rod može pokazati oblikom glagolskim). Primeri. Skup više plaća, a lijen dalje ide. — Divno nebo vedriš i oblačiš. — Dogoreli ognji već odavno. — A sa neba sunce zaplamtilo. — Teške su me osvojile rane. — Junačke su tada pale glave, ugled’o se jedan na drugoga. — Drveta se polomiše, a ljude i stoku u polju grad pobi. strana 265
583. Ako li je prirok imenski, onda se spona slaže s podmetom kao i glagol priroka glagolskoga, a ona druga reč, ako je pridev, broj ili zamenica, slaže se s podmetom u rodu, broju i padežu.
Primeri. Ali zmija bejaše lukava. — Roditelji ove dece nisu bili bogati. — Njegovo je carstvo. — Ako je dete živosno i zdravo, umeće se i samo zabaviti. — Ta je kapa vrlo prosta. — Dugi su joj časi brzi. — I ako je već nastupila jesen, opet dan beše vruć. — U njegovim godinama strasti nisu duboke. — Ja sam u istorijama nalazio da je taj narod u neko vreme vrlo hrabar i u oružju slavan bio.
584. Ako li je ona druga reč u imenskom priroku imenica, i ako je u prvom padežu, ona se slaže s podmetom samo u padežu, a ostalo ostaje kako se desi.
Primeri. Srbi su jedna grana velikoga plemena slovenskog. — Ovo je moj novac. — Hlebac je najprostije jelo. — Jezik je pravednikov srebro odabrano. — To nisu novci toga trgovca. — Junaku su dobar konjic krila. — Srce mi je stena. — Vi ste danas deca. — Naša sudba vaš će biti glas. — Ove pare nijesu mito. — Prilika je najbolji pomoćnik. — Vi ste ponos roda svog. Napomena. Valja uporediti u članke 557 i 558, koji pokazuju da u imenski prirok ulaze padeži i osim prvog. Za taki imenski prirok ne mogu vrediti pravila imenskoga slaganja.
585. Ako su podmeta dva, ili ih je više, onda prirok po pravilu dolazi u množinu.
Primeri. Vatra i voda dobre su sluge, ali zli gospodari. — Nesitost i lakomstvo hiljadu zala na ljude navlače. — Orao i lisica učine među sobom društvo. — Kamen do kama, stena do stene nebu se dužu krvlju pojene. — Srem, Slavonija, Hrvatska, Međumurje i Dalmacija čine Trojednu Kraljevinu. strana 266
586. Ali ima dosta primera, iz kojih se vidi, da se i pokraj više podmeta prirok ipak ostavlja u jednini, i da se tada slaže s onim podmetom koji mu je najbliži. U tim primerima izgleda, kao da se ono što se u priroku govori pripisuje svakome predmetu pojedince, a ne svima u jedanput.
Primeri. Te se diže sila i svatovi. — Uzrujalo s’ polje i ravnina, zadrhtala gora i planina. — Onđe raste smilje i bosilje. — Onđe raste trnje i koprive. — Budućnost i prošlost oko njih nam pliva. — Prosula se krvca, a iz nje se diže škola, crkva, vera, blago najmilije. — Koji ga je trepet i strah osvojio. — Tako može činiti samo kratka pamet i rđavo srce. — Bog zna šta nosi dan i noć. — Žetvu žela vila i devojka. — Prođe to leto i zima. — U njegovoj ruci stoji smrt i život nas svakoga. — Kad li dolećeo vilenik i vila. Napomena. Ima primera, iz kojih se vidi, da je ovoj jednini priroka posle više podmeta uzrok kao nedovršeno skraćivanje ili stezanje rečenica. Taki su ovi primeri iz Br. Radičevića:

Ode leto i omara,


Lišće žuti, pada magla,
(novos. izd. 31).

ili:

Otac, majka u grob pade,
Brat i seja draga.
(tamo 16).

587. Zbirne imenice u najviše primera ištu da se prirok s njima slaže u jednini.
Primeri. Cveće je procvalo. — Lišće žuti veće po drveću, lišće žuto dole veće pada. — Muškinje imađaše prvenstvo. — Gde nam je i stoka preko zime bivala. — Kroz otvorene vratnice ulazi marva, vraćajući se s polja. — Silno voće mu je bilo oko kuće zasađeno. — Bijelo stado bleji i doma se kreće. strana 267
588. Ali zbirne imenice: braća, gospoda, vlastela deca i sve na ad ponajviše ištu da prirok dođe u množinu, makar da se one same menjaju u jednini, i makar da u jednini ostaju glagolski pridevi iz priroka.
Primeri. Još su braća sestri besjedila. — Gde gospoda piju vino hladno. — Djeca muče, ništa ne govore. — I braća se svade. — Mlada telad meče, a goveda riču. — Pustite truplje, da ga zvjerad raznesu. — Čeljad ona, koja za mrtvima žale i nariču, zovu se pokajnice. — Sva gore spomenuta gospoda dočekala su me lijepo.
589. Kad podmeta nema, ili se imenovanje podmeta navlaš izbegava, te se taj deo rečenice ostavlja neodređen ili neimenovan, prirok dolazi u jedninu i u srednji rod (ako se u obliku može pokazati rod).
Primeri. Eda bi se moglo doslutiti. — Kako je moglo biti. — Kako mu drago, moralo se raditi kako je naređeno. — Caru je još prije bilo poznato šta rade dahije po Srbiji. — Osobito mu se ražali. — Valja da se zna koga ćemo pitati i slušati. — U hajduka niti ima kuće ni kućišta. — Dokle je god bilo hrane. — Dokle dnevi polovinu bilo. — Da ti nije mene bilo. — Milo mi je. — Lijepo je hvaliti Gospoda. — Ne bi li mu odlanulo.
590. Ako bi se, onda kad ima više podmeta, desili različiti rodovi — muški je stariji od ženskoga i srednjega; ako li različita lica — prvo je starije od drugoga, a drugo od trećeg; a po starijemu uvek se vlada prirok. Ako su u podmetu rodovi ženski i srednji, ili dva srednja — prirok dolazi u muški rod.
Primeri. Nemoj da se svađamo ja i ti. — Bili nekad brat i sestra. — Ali ja i moja kuća služićemo strana 268 Gospodu. — Adam i Eva budu isterani iz raja. — Mili su mi poštenje i duša. — Moja dva brata, stariji Ilija i mlađi Luka i ja, vratili smo se k našem stricu Grujici. — Jer smo prodani i ja i moj narod. — Velimir i Bosiljka bili su od Turaka zarobljeni. — A ti i dom oca tvojega poginućete. — Tri u oku sveđer tebi bili pleme moje i Kartag bijeli. — Vazduh i more behu ukočeni; sunce pržaše sve primorje. — Nebo i more behu mirni.
591. Ako su podmet prosti brojevi dalje od četiri, onda prirok dolazi ponajviše u jedninu i u srednji rod (ako se rod može obeležiti).
Primeri. Ustalo je trideset momaka. — A kad prošlo devet godinica. — Na njemu je rana sedamnaest. — Smije mu se trideset serdara. — Sedam paša udari na kneza. — Pije vino trideset junaka. — Prosilo je sedam alajbega. — A kad čulo trideset hajduka. — Sto misli duga ne plaća. — Kad se ispuni ravno dvije hiljade godina. — I sto čuda neba, zemlje razbilo se o meneka. — Poginulo dvije stotine druga.
592. Među tim brojne imenice i zamenice kao što su: stotina, hiljada, milion, nekolicina, nekoliko, kao god i ostali prosti brojevi, počinjući od pet, imaju katkad prirok u množini.
Primeri. Njih nekolicina razlete se kao odbrani bravi. — Oko po noći prijeđu obično nekolicina Srbalja u onu stranu. — Najviše našijeh književnika pišu. — Dokle su me nekoliko moje braće pratili. — U taj čas doleti devet zlatnih paunica, osam padnu na jabuku. — Prođoše zimus sto godina ravno. — Trideset i pet mojih prošastih godina napominju mi da je podne mojega života prevalilo. — Hiljada razloga, hiljada predrasuda smetati mogu čoveka. — Kad čuše ostalijeh deset učenika. — Četiri sta vitezova izlećeše iz zatvora. — strana 269 Uz njega su svih šest kapetana. — To slušali trideset serdara. Napomena. Brojeve Miklošić (Syntax 53. itd.) smatra kao zbirne imenice. Kao god što se u nas zbirne imenice, kad su u podmetu, što se tiče broja, na dvojak način slažu s prirokom, tako je dvostruko i slaganje brojeva, ma da je očevidno da prvi način preteže. I kao što pri zbirnim imenicama dvostrukost slaganja dolazi otuda, što u jedan mah nadvlada gramatički oblik, a u drugi logičko značenje, tako je isto slučaj i pri brojevima, koji su nekad većinom bili proste imenice ženskoga roda (десеть, десеть), a danas im se njihov nekadašnji ičenički značaj u osećanju jezika pred značajem količine gotovo istr̈o.
593. Kad su u podmetu brojevi dva, oba, tri, četiri, prirok ide u množinu. Imena priloženima tim brojevima kao dodatak, meću se u starinsku dvojinu s nastavkom a. Glagolski pridevi i kad su deo priroka, primaju takođe oblike starinske dvojine.
Primeri. Dva su bora naporedo rasla. — Sva četiri sitne knjige pišu. — Tri su tice polje preletele. — U dvoru mu tri kola igraju. — U veče dođu dva anđela u Sodom. — Da su u moja djetinjstvo bila tri popa u mojoj kući. — Ostanu mi dva sina. — Pošetale tri sjajne zvijezde. — Spram naše kuće preko potoka bila su tri brata. — Na uglovima ovoga okova izobražena su četiri jevanđelista.
594. Zbirni brojevi srednjega roda: dvoje, troje, četvoro, petoro, desetoro, itd., a isto tako brojne imenice od gornjih brojeva nastavkom ica izvedene ištu prirok ili u množini ili u jednini (srednjega roda). Imenični dodatak tih brojeva dolazi kao obično u 2-om padežu.
Primeri. Došlo je petorica Turaka. — Prodato je osmoro goveda. — Oboje se teško oznojiljo. — Pa su ova strana 270 trojica bili otišli da ga otmu. — Tako su obojica otpuštena bila. — Obojica otrčaše u šumu. — A oboje sad počiva. — Vjenčaju se njih dvoje. — Ona dvojica još i kojekako trpijahu te lisice. — Da su primljeni troje konja.
595. Dodatci k imenicama (pridevni i samostalni), pa bile te imenice u podmetu ili u kom drugom položaju u rečenici, slažu se sa svojim glavnim rečima, što se tiče roda, broja i padeža, ovako: pridevi, zamenice i brojevi slažu se, kao i uvek, u rodu, broju i padežu, a imenice samo u padežu (osim gde se slučajno dese istoga roda i broja).
Primeri. Bela vila iz gore doziva. — Pa je sitnu knjigu napisao ka Prilipu gradu bijelome, pobratimu Kraljeviću Marku. — Manastir Ljubostinju osnovala je carica Milica. — Bio jedan siromah čovek. — Nesretni sluga tako i učini. — Onda on veseo uzme iz vode novčić. — Ja vidim bojno polje, ravnicu pustu tu.
596. Kad je glavna reč (u podmetu ili u drugoj službi) broj, onda dodatci koji mogu imati roda (pridevni ili samostalni) meću se uz broj, kao uza svoju glavnu reč, u srednji rod.
Primeri. Ali se ne nahodi sve ovo pet načina u svakom pomenutom broju. — Zašt’ ja hranim u mojemu dvoru devet nemo, drugo devet slepo. — Od prije neko trideset godina počeo se istraživati stari slovenski jezik. — Su njegovo sedam harambaša. — Al’ je bolje trideset hajduka, ali starac Starina Novače? Bolje bješe trideset hajduka, ali tvoje sreće ne bijaše. — Napunimo vreće za sve trideset konja. Napomena. U prostim brojevima je danas nadvladalo njihovo brojno značenje, te su među imenima postali osobita vrsta reči, koja se ne menja i koja u kongruenciji traži srednji rod. U staro vreme oni su bili imenice strana 271 ženskoga roda, i kao take menjali su se po padežima. U st. slov. nalazimo primere: дроугѫѭ пѧть (Asem.) — Прнобрѣтe дроугѫѭ пѧть талантъ (Ostrom.) — Даждъ ѥмоу дроугѫѭ шесть златицъ (Suprasl.) — Двѣ шести (Pat. Mih.) — Вса содмь (Nikoljsko jev.) U starom srpskom takođe se prilično držao taj oblik ovih reči. U Daničićevoj Istoriji oblika (Biograd, 1874.) 241–244 nalazimo: Od druge sedam godišt (s nominativom m. genitiva), три десети, четири десети, četr desti, itd. Miklošić, Syntax 56, navodi iz pisma cara Uroša od 1358 primer: дроугоу петь сьть перьперь доубровьчькыихь, a u narodnim je pesmama našao primere: onu osam braće tvoje; svu ih deset pod mač oborio; za drugu deset momȃk; na noge se treću deset momȃk.

2. Upotreba vrsta reči u rečenicama.

597. Neke imenice se govore mahom samo u jednini; take su: osobne, mislene, zbirne; po tom mnoge imenice koje kazuju materiju, kao što su: zemlja, zlato, srebro, gvožđe, pesak, mleko, sir, loj, itd. U ovih poslednjih oblik množine znači različite vrste imenovane materije, npr. zȅmlje, sirovi, peskovi, vȍde, itd. U mnogih se pak mesto prave množine upotrebljava zbirna imenica izvedena od osnove njihove, ponajviše zato što im se pravilna množina izobičajila. Tako npr.: od dete bila bi pravilna množina: deteta, a govori se: deca, zbirna imenica naročitim nastavkom obrazovana od one osnove; od čovek bila bi pravilna množina čoveci, a govori se ljudi (st. slov. люднѥ); od brat bila bi pravilna množina brati ili bratovi, a govori se braća; od pile bila bi pravilna množina pileta, a govori se zbirna imenica pilad ili pilići, koje je poslednje množina od pilić, koje se opet u jednini ne govori. Tako je jagnje i jaganjci ili jagnjad; tele i teoci i telad; prase, prasci, prasad; strana 272 gušče, guščad, guščići, itd. U nekih opet imenica, kao što su: drvo, prsten, kremen, prut, trn, snop, vlat, itd. meću se mesto obične njihove množine (koja nije iz običaja izašla) zbirne imenice, izvedene od njihove osnove, i tima se zbirnim imenicama gramatičkom jedninom predstavlja ukupna zbirna množina, npr.: drvlje, prstenje, kremenje, pruće, trnje, snoplje, vlaće, itd.
Primeri. Po njoj popalo sivo golublje, svi joj golubi gukom gukahu. — To je bilo sitno okruglo zrnevlje. — No nek samo Srpstvo traje. — Onđe raste trnje i koprive. — Lišće žuto dole veće pada. — Stane prikupljati bećare i drugu mladu momčadiju. — Siromaš i prosjaci besjede o milostivima i nemilostivima. — Mahmut Bušatlija davao je praha, olova i kremenja. — Posjedaju na kamenje jedan spored drugoga. — Povrati me morskom stenju i pučini. — A učenici njegovi ogladnješe, i počeše trgati klasje i jesti. — Mutna teče Tara valovita, na njoj nema broda ni ćuprije, a oko nje borje i mramorje.
598. Što se tiče rodova, vredno je zapamtiti, da se srednji rod uvek uzima pri podmetu koji znači što neodređeno; po tom — kad je podmet zamenica, koja, skopčavajući dve rečenice, sobom upućuje na misao pređašnje koje rečenice; i najposle — kad u rečenici nema podmeta.
Primeri. Tajno nešto iz sna me probudi. — Ovo bi mnogo bilo jednoj kraljevini. — Srebrno je lijepo, a pozlaćeno još ljepše. — Koliko je toboca, toliko je i zgrade. — Ima l’ išta ljepše na svijetu. — Kakvo će seme niknuti, kakva će biti žetva, to je u božijoj ruci. — Na ognjištu nije imalo vatre. — Dok trajalo neba i i Srbinstva. — I od tebe ne ostalo traga. — Al’ je vama hljeba nestanulo? — Tog čadora ovđe nije bilo. — strana 273 U našoj se zemlji nigda nije ovakoga momčeta dizalo. — Cijel Stambol jeste pozatvoran od mojega straha velikoga, osim vrata od Novoga Hana! Da l’ u njemu niđe nikog nema, da l’ je kako ludo i mahnito, koje jošte za moj strah ne znade?
599. U prideva s oblikom razlikuju se dva vida: neodređeni i određeni. Neodređeni pokazuju u opšte kakvoću, ali kakvoću svake stvari ili lica iz one vrste kojoj se prideva, i to mu se opšte značenje ne vezuje ni za kakva pojedina lica ili stvari; određeni pak, pokazujući kakvoću, vezuje to svoje značenje poimence za pojedine poznate stvari i lica. Razlika se ta najbolje vidi u imenima osobnim: Cȓnȃ Gòra (država srpska) i cŕna gòra (ma koja u prirodi); Bȇlȋ Pòtok (ime sela) i bȅo pòtok (svaki kome može pristati značenje prideva beo); Nȍvȏ Sѐlo i Vȅlikȏ Sѐlo (ime sela) i nȍvo sѐlo, vȅliko sѐlo (svako selo kojemu mogu pristati oni pridevi). Pošto se ova razlika značenja može činiti samo pri pridevima koji znače kakvoću, to pridevi koji znače drugo što, npr.: svojinu ili osobinu, kao: popov, Božji, ljudski, srpski, itd. nemaju ili jednog ili drugog vida, i upotrebljuju se samo u jednom, kom god, od njih.
Ako se u prideva može razlikovati vid, onda se u priroku i u samostalnom podmetovu dodatku (čl. 569) upotrebljuje samo vid neodređeni. U ostalim pak prilikama upotrebljuju se, po potrebi značenja njihova, i jedan i drugi vid. Primeri. Bog je dobar. — Trava je zelѐna. — Star kurjak upazi dobra konja. — Lȇpȃ Maro, lépa ti si! — Jarko sunce, moje čedo drago, bud’ veselo, ne budi ljutito. — Pak se ona mláda odgovara: „Id’ odatle, mladi čobanine“. — U jednoga kralja bila dva sina: jedan beše strana 274 lukav i nepravedan, a drugi dobar i pravedan. Pošto im otac umre, reče nepravedni pravednome: „Hajde od mene!“ Poslije nekoliko vremena sretoše se ova dva brata u putu jašući. Pravedni nazva nepravednome: „Pomozi ti Bog!“ — Vȅlikoj duši i od samoga neprijatelja istina je drága. — Sinu munja iz neba vedroga. — Tu nađoše studenu vodicu. — To začula mila stara majka. — Sjednu svi naokolo, pod jedan gusti i široki jablan. — A grad bejaše širok i velik. — Čelo mu je visoko; obrve guste, sastavljene, a oči krupne, plave; nos pokučast, s isječenim rnjama; brkovi tanki, dugački; usta umjerena; usnice podeblje, a iza njih se bijele dva niza krupnijeh zdravih zuba. — U radu ovome vešt i vredan; u sudu razuman, pravedan i nebojazan; u knjizi i pismu vičan; u životu dobar i pošten: Jovan je bio u svome selu uvažen kao kakav čestiti stari duhovnik. — Zahvali se žuti limun na moru. — S one strane Morave beo čador razapet. — Čarna goro, puna ti si hlada. — Puče puška iz gore zelene. — U Omera više Sarajeva zelena mu gora oko dvora. — Dilber-Mara izgubila dragog. — A ja sam junak morski trgovac, što prekupljuje biser sićani.
600. Kad je rečenica poređen pridev, onda često dolazi za njim dodatak onoga s čim je poređenje učinjeno, ma da se poređen pridev može upotrebiti i bez ikakvih dodataka. Ako, dakle, uz poređen pridev ima dodataka, onda pored prvoga reda (stupnja) poređenja dodatak taj dolazi u 2-om padežu s predlogom od, ili sa svezom nego ili no.
Budući su prilozi što i pridevi, samo što pored glagola stoje, to se u poređenju drže istoga pravila kojega i pridevi. Primeri. Ima dvanaest konja za jaslima, da ne znaš koji je od koga lepši. — Ništa nije žalosnije čoveku, nego kad od svojih srodnih strada. — Bolji je jedan zec u čanku, nego dva u polju. — Knjižica ova nikome neće biti milija nego vama. — Bolje je kašto i izgubiti, nego strana 275 uvrediti dobra prijatelja. — Ne činimo se pametniji od sviju. — Što nam stari bolji od nas biše? — Ta ljepša je lijepa djevojka, nego trista zagorkinja vila. — Da s iz srpske krvi bolji Srbin rodi. — Koliko je gore glupljemu i luđemu prema mudrijemu i vještijemu? — Milij’ mi je đever moj no rođeni bratac moj.
601. Drugi red poređenja dolazi ili bez ikakva dodatka, ili mu je dodatak 2-gi padež s predlogom od ili između.
Primeri. Najnesrećniji smo od sviju ljudi. — Gde sveta mudrost carstvuje, onda najveća gospoda najbolji su ljudi. — Kad najmlađi brat dođe na ovu vodu. — Najbolji je pazar na svojoj kući. — I najjače uzdanje propada. — Najgori je zalogaj, kojim se čovek udavi. — Najslađi je domaći objed. — Obuku se što najljepše mogu. — Sada mi je jagnješce od svih ovaca najbolje. — Od sviju je ovih bio najznatniji kapetan Koča. — Da su između sviju Hercegovaca u Gackome najbolji pjevači. — Najveći između vas da vam bude sluga.
602. Lične zamenice imaju gdekoje oblike dvojake, veće: mene, tebe, sebe, itd. i manje: me, te, se, itd. Veći se govore: 1. kad je na zamenici sila govora, npr.: tebe su zvali, a ne mene; dao je i tebi i meni; 2. uz predloge, npr.: od mene, od tebe, od sebe; k meni, k tebi, k sebi, k nama, samo što se manji oblik četvrtoga padeža govori i posle predloga, npr.: u me, u te, u se; za me, za te, za se; preda me, preda te, preda se; 3. u početku rečenica. Inače se svuda govore manji oblici.
Primeri. Dao sam ti; poklonio sam mu; vidim ga (uporedi sa: Dao sam tebi, a ne njemu; vidim i njega i nju). — A oni ga izberu za cara. — Tvoja sama usta na te svedočiše. — Malo po malo nakupi se oko njega do šest stotina junaka. — Ali David to opet skine sa sebe. — Kad od njega pođeš, ne osvrći se do naše kuće. — strana 273 Evo mene, i vas, i dušmanȃ, rode! — Tebe nam sačuva milostivi Bog. — Nek je vama podela, meni pred Boga molitva. — Danas jeste nedelja, u njoj s’ ništa ne dela. — Mene vode tuđe oči. — Lijepo je care darovao, dao njojzi hiljadu dukata. — Meni je dobro. — Sebe ne ugasi, a mene ukrasi. — Tebe iz usta, a Bogu u uši. — Tebe hvale, a mene ne kude.
603. Između prisvojnih zamenica valja zapamtiti zamenicu svakoga lica: svoj, -a, -e, jer se njome uvek označava ono što pripada licu koje je u podmetu, pa bilo to podmetovo lice prvo, drugo ili treće, i bilo u jednini ili u množini.
Primeri. Tvoga doru vodim svome dvoru. — Ja pogubih svoga sina Marka. — Vide Ivan svoje bele dvore. — Tada se Mojsije oprosti sa svojim narodom. — A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu. — Svaki je svoga doma vladika. — S tebe sreću izgubila nisam, ni sa sebe ni sa svoje majke, ni sa svoga stara roditelja. — Sad što ćemo od života svoga? — Jer ćeš svoju izgubiti glavu.
604. Zamenice nepoznatoga trećega lipa (koji, ko, kakav, koliki itd.) uzimaju se pred rečenične dodatke (vidi čl. 565, 566) kao savezne, te ih skopčavaju za reč kojoj se dodaju. U takim slučajima, kad zamenica dodatak rečenični skopčava za pojedinu reč iz glavne rečenice, mora se s tom rečju slagati u rodu i broju, a u padežu ne mora. Kad li se dodatak rečenični skopčava za celu misao pređašnje rečenice, onda zamenična sveza dolazi u prvi padež srednjega roda u jednini.
Primeri. Idi u drugu zemlju, koju ću ti ja pokazati. — Samo molim svakoga koji bi ih pisao, da on ne popravlja ništa. — I momak koji mu nošaše oružje. — Teško onom čoveku kroz koga dolazi sablazan. — Ne strana 277 mogu svi primiti tijeh reči do onih kojima je dano. — Imenujući ljude koji građahu tu građevinu. — I ko bi mi zadobio Hajku, dao bih mu tri tovara blaga. — Ko svašto za zlo prima, onaj među ljude nek ne ide. — Ko se ne namuči, taj se ne nauči. — On bi našao sebi devojku, kakvu svaka zemlja nema. — Sreća je ono, što ljudi za sreću drže. — Majka ćerku na daleko dala, preko gora četiri konaka, to stajalo pet šest godin’ dana. — Koliko vode popila, toliko suza prolila.
605. Kad se dodata rečenica skopčava za pokaznu zamenicu ili za imenicu sa pokaznom zamenicom, češće se mesto zamenice koji, -a, -e upotrebljava zamenica što. Otuda zamenica što dolazi mesto zamenice koji i u drugim slučajima. U gdekojim rečenicama pokazna se zamenica i ne iskazuje, već ostaje samo što.
Primeri. Birov viče ono što mu zapoveda kmet; a kmet zapoveda ono što hoće selo. — Ovo je hleb, što vam Gospod dade da jedete. — Očistila s’ ona velja bruka, što okalja Srbina sa Vuka. — Uhvatiše ono momče mlado, što je njima bostan pogazilo. — Idite u selo što je pred vama. — Oj, ti nebo, štono roniš rosne svoje suze na me. — A ovo je sve bilo, da se zbude što je kazao prorok — Jaganjci su, rek’ bi, tihi, što bijahu gorski lavi. — To je dobra duša, što ni musi zlo ne misli.
606. Pokazna zamenica kakav i odnosno koji dolaze katkad u značenju neodređene zamenice neki.
Primeri. Nego da mi nađemo svi zajedno kakav način. — I podigla si crkvu k’o tvrdi kakav grad. — Kad kakva smetnja hoće da suzbije mladića, on se tim više upinje da je savlada. — Kamo l’ da mi pomoć obećaš kakvu. — Ako ga kaštigujemo za kakvu krivicu. — Tebe nema, moja mila majko, da za mene koju reč prosloviš. — Svečanike male čiča ne varuje, ali u nedelju ili u koji veliki strana 278 praznik neće uzeti motike u ruke. — U junaka svilen pojas, svilom nakićen; s devojkama igrajući iskidao ga; stadoše se dovijati, da ga nakite; koja konac, koja novac, nakitiše ga. — Ima li tu koja ceremonija? — Baš ih nigde sunce ne ogreja, nit’ ih kakva rosa zarosila.
607. Brojevi su ili prosti ili redni. Prosti brojevi dolaze dvostruko, kao obični: jedan, dva, tri, četiri, itd. i kao zbirni: dvoje, troje, četvoro, itd. Ovi zbirni su u jednini srednjega roda, a u množini se mogu govoriti kao pridevi (npr. dvoji, -e, -a; četvori, -e, -a; devetori, -e, -a). Oni se upotrebljuju pored reči koje imaju samo množinu, ili koje samo množinom svojom čine jedno celo (a u to celo idu po dve ili više istih stvari), ili pored živih stvari različitoga roda i starosti, ili u opšte, kad značenjem svojim obuhvataju onoliko predmeta koliko broj znači.
Primeri. Dvoje vile; troja vrata; troja kola; četvore čarape; petore rukavice; šestori opanci; troji jadi. — Šaljite nam toke trijestore. — Opet idu petore kočije. — Uvedosmo sve tridesetoro konja. — Desetoro čeljadi. — Po smrti naše matere ostane nam otac, s nas šestoro dece, udov. — Djed osmorice kraljeva i dvojice imperatora. — Domaćin mu pokloni petoro goveda. — Viknu Juže đece dvetoro. — Kralj naiđe na tu pećinu, u kojoj opazi dvoje krasno đece. — Oganj koji se vadi tarući dvoje lipovo drvljadi jedno o drugo.
608. Broj jedan, -na, -no često ne znači broj, nego se upotrebljava u značenju neki, -a, -o, i u tom slučaju može imati i množinu.
Primeri. Bio jedan car. — U obližnjem jednom selu. — Jedni vele oda zla je roda. — Jedne žanju, druge snoplje vežu. — Jedne noći siromasi se svi iskupe na strana 276 jedan breg, pa se počnu dogovarati. — Oni staše pričati, da dolaze s jednog drugog ostrva.
609. Razlike u značenju glagolskom iskaču na vidik, kad se glagoli razmotre po tome: otkud izlazi i na kome se vrši, i po tome: kakvo trajanje pokazuje radnja njihova.
Gledajući na podmet, od koga izlazi, i na predmet (ako ga ima), na kome se vrši radnja glagolska, glagoli se mogu podeliti na prelazne, neprelazne i povratne, koji se poslednji dele na povratne, proste i uzajmične. Prelazni glagoli (koji bi se po svojoj prirodi mogli nazvati predmetnima) znače da za radnju, koja se njima kazuje, treba dvoje: podmet, od koga radnja izlazi, i predmet, na kome se ta radnja vrši. Prema tome dvome može i kazivanje radnje njihove ići od podmeta, ili od predmeta, iz čega izlazi da u tih glagola ima radno i trpno stanje. Neprelazni glagoli pokazuju radnju, bivanje ili stanje, u kome se podmet sam sobom nalazi, ne potrebujući gore pomenute predmetne dopune. Povratni (prosti i uzajmični) glagoli pokazuju radnju, koju lice, što čini podmet rečenice, samo na sebi vrši. Tu se, dakle, podmet i predmet prelaznih glagola u jednom licu sastaju. Ako se radnja ta vraća na podmet koji znači jedno lice, zovu se ti glagoli prosti povratni; ako li se vraća na dva ili više podmeta, onda se zovu uzajmični povratni glagoli. Primeri. Neveselo gleda, tužno progovara. — Kakvi tebe, srce, tajni jadi lome? — Grohotom se smiju, gora se razleže. — Pamti zapovesti njegove. — To izusti, pa dušicu pusti. — Rade zemlju i drže stoku. — Predrag strana 280 sedi, pije rujno vino. — Ruke šire, u lice se ljube. — Tiha roso, što ne padaš na me? Padala sam za dva jutra na te, ovo sam se bila zabavila, gledajući čuda velikoga, đe se vila s orlom zavadila. — Ne mogu seljaci da se slože. — Miloš i Sava naume da se pobratime u crkvi.
610. Što se tiče trajanja radnje glagolske, ono se može pokazati: ili neprekidno (produženo), ili na razne načine ograničeno. Neprekidno je, kad radnja traje neko duže vreme bez ograničavanja, kao na priliku: leteti, goreti, vrteti, kmetovati, crneti, itd. Ograničeno je, kad se radnji, koja se imenuje glagolom, beleži u trajanju njenom: ili jedan trenutak, u kom se ona dogodila i svršila, npr. lupnuti, dati, stati, skočiti, kročiti, itd.; ili kraj trajanja kroz neko izvesno vreme, npr.: pocrneti, nàtpevati, uvesti, provrteti, itd.; ili početak trajanja, za koje se ne kazuje, dokle će se produžiti; npr.: poleteti, zabeleti se, zadrmati, zaboleti, zàpevati, itd. — Na posletku može se glagolskim oblikom pokazati da se radnja, bilo neprekidnoga, bilo ograničenoga trajanja, u više puta ponavlja, npr. létati (više puta leteti), sȅdati (više puta sesti).
     Prema ovome, glagoli po trajanju radnje mogu biti:
     • a. Nesvršeni, u kojih se radnja pokazuje prosto kao trajna ili neprekidna, npr. pisati, plakati, vojevati.
     • b. Svršeni, u kojih se radnja pokazuje kao da se u jednom ograničenom trenutku dogodila, obeležavao se u tom trenutku početak, kraj ili celina radnje, npr.: zaplakati, požuteti, grunuti.
     • v. Učestani, u kojih se ponavljanje jedne iste radnje pokazuje. Učestanost radnje može se obeležiti strana 281 i pri nesvršenim (npr. létati spram leteti; progorevati spram goreti) i pri svršenim (noćivati spram noćiti, stȁjati spram stati, micati spram maći).
611. Ovu osobinu postizavaju slovenski jezici, a među njima i srpski, nastavcima glagolskih osnova i predmetanjem predloga. Tako su, na priliku, skoro svi glagoli druge vrste (pla-nu-ti) svršeni; tako su glagoli pete vrste prvoga razdela (da-v-a-ti), što su od glagolskih osnova^[1] proizvedeni, većinom učestani; a isto tako i glagoli šeste vrste na ivati (noćivati, kazivati, raspitivati). Glagoli četvrte vrste, proizvedeni od imena, mahom su svršeni (ročiti, skočiti, noćiti, vȅriti, itd.). Sve ostale vrste i razdeli, kad su bez predloga, ponajviše beleže nesvršenu radnju. U slaganju o predlozima, od nesvršenih obično postaju svršeni (klati — prokleti; mreti — umreti; trajati — dotrajati; stareti — ostareti), a od učestanih nesvršeni (davati — izdavati; klanjati — priklinjati).^[2]
Često se uz više predloga značenje glagolske radnje pokazuje ne samo po trajanju učestano, nego se i sveza glagolske radnje širi na više podmeta ili predmeta, npr.: isprovlačiti, poizodnositi, posmicati, ispogibati, poustajati, isporazbolevati se, ponaticati, itd. Katkada se razlika među običnom učestanom radnjom beleži i snaženjem glasnika u korenu, što iskače na vidik dugačkim akcentom. Npr.: zàgledati — zaglédati; strana 282 nàtpevati (natijevati) — natpévati (natpijevati); òkidati — okídati (upor. čl. 58 i 59).
612. Ima nesvršenih glagola, koji samo vremenom sadašnjim prelaze u drugu vrstu, da bi se pokazala svršenost radnje njihove, npr. ako mogne, dadne, htedne, smedne, umedne, znadne, imadne, nemadne. Iz istog se uzroka vreme sadašnje u mnogih glagola može složiti sa predlogom uz, i time mu se značenje, postavši svršeno, u određenim rečenicama jednači sa značenjem vremena budućeg.
Primeri. Onda car nemadne kud. — Ali ga ne mogne naći nikako. — Dok umjedne sobom okrenuti. — A mati mu je ne htjedne dati. — Ako samo pola od onoga uzveruješ, što ti se kazuje i predaje. — U jutru prije zore sjedne na četokaik. — Blago vama, ako vas uzasramote i usprogone mene radi. — A ona uzdahne i zaplače se, ali mu ne smedne kazati. — Pa ako i sad ne ushte poslušati što je pravo i pošteno, šta nam ostaje onda? — I koji u zakonu sagriješiše, po zakonu će se osuditi na dan kad Bog uzasudi tajne ljudske. — Ali mu niko ništa ne umjedne i htjedne kazati. — A ja ću se Bogu molit’, da mi cveće čuva; kad ga ushtješ otkinuti, neka te ugruva. — Pa im onda ne dadne nesreća, da se opet izmaknu na Ljubić.
613. Napred je (čl. 610) kazano, da svršeni glagoli pokazuju početak, kraj ili celinu jedne, izvesnim prostorom ograničene, radnje. Ima pak prilika gde glagolu treba održati značenje trajne ili učestane radnje, i opet i takoj radnji pokazati početak. U takim prilikama uzima se za tu potrebu u pomoć glagol stati kao pomoćni.
Primeri. Ja ti dokopam nož, pak stanem u ćošku duvar prokopavati. — Stanu se biti s Gušancem, no Gušanac ih nadvlada i istera iz Beograda sa svim. — strana 283 Srpske starešine, odmah po Božiću, stanu se sa svojim momcima prikupljati k Beogradu. — Stade care kupiti svatove. — Kiša je još u jutru, kad su Francuzi počeli udarati, stala rominjati. — Jednom stane se car razgovarati sa svojim sinovima. — Kad se malo čete poumnože, onda stanu nagoniti i one ljude koji ne bi htjeli, i stanu im kuće paliti i biti ih i goniti ih kao i Turke. — Odrastao od petnaest ljeta kao drugi od tridest godina, sta se dobra konja prihvatati. — Eto otud do tri gorske vile, napiše se vode studenice, pa kod vode staše besediti.
614. Kad su rečenice bez podmeta (ili se podmet prećutkuje), upotrebljuje se treće lice jednine potrebnoga vremena, i dodaje mu se zamenica se. Glagoli koji znače bivanje mogu i bez zamenice se stajati u rečenici bez podmeta. Ako se u složenim vremenima može obeležiti rod, onda se u rečenicama bez podmeta uzima srednji rod.
Primeri. Obično se ide k manastiru. — Obnoć se spava. — Da se Marku za grob ne raznade. — Ovako se obične počinje, kad se zove na krsno ime. — Kad je bilo već pred noć. — Stade velika vika ljudi i žena. — Đetića se doma ne desilo. — Pisano je. — Nigde se toga nije vidjelo u Izrailju. — Mrzi me se ovđe raspasivat’.

3. Upotreba oblika u rečenicama.

I. IMENSKI OBLICI.

a. Padeži bez predloga.

α. Prvi padež.

615. U prvom padežu stoji podmet, zajedno sa svojim pridevnim i samostalnim dodatcima, ako ih, i koje od njih, ima.
Primeri. Ruka ruku mije, a obraz obadvije. — U njega su knjige starostavne. — Oči gospodareve konja goje. strana 284 — Banjska vojska prvo udari na turski šanac na Bačištu. — Na grobu mu stoji i sad beleg, prost kamen bez ikakva zapisa. — Knezu Milošu dođe jednom jedan seljak iz Jasenice, po imenu Andrija. — A ona, nesrećnica, kud ima pogledati?
616. U prvom padežu stoje još imena što sastavljaju imenski prirok.
Primeri. Ti li nasta taj junak na zemlji? — Bog je spor, ali dostižan. — Vi ste videlo svetu. — Učini se golema sirota. — Kad se on otvori lepa trgovina. — Taj će se veliki nazvati.

β. Drugi padež.

617. Drugi padež ima u našem jeziku najrazličnija značenja.
Tako reč u drugom padežu bez predloga pokazuje svojinu, tj. da nešto pripada onome što ona znači. Primeri. Vinograd je Ljutice Bogdana. — Ovo j’ ruka našega Damjana. — Mio bratac vojvode Miloša. — Sestra Leke kapetana. — Nije svake tice jednako meso. — Stane svojim i svoga brata poznanicima poručivati. — Uze glavu svetoga Lazara. — U njegovoj ruci stoji smrt i život nas svakoga.
618. Ali pripadanje ili svojinu ne može pokazivati sama imenica u drugom padežu, nego mora biti pored nje kakav god dodatak. Na priliku može se kazati: kuća moga oca, ali ne: kuća oca; može se kazati: pletivo one žene, ali ne: pletivo žene. Kad nema dodatka, pripadanje se kazuje pridevom načinjenim od one reči, a drugi se padež ne upotrebljava. Npr. mesto: kuća oca, kaže se: kuća očina; mesto: pletivo žene, kaže se: pletivo ženino.
strana 285 Primeri. Na tužbe knezovske i spahijske — Uđosmo u kuću čovjekovu. — Jer su izumrli koji su tražili dušu detinju. — Mladoženjo, grano bosiljkova. — Daj mi, Bože, oči sokolove i bijela krila labudova. — Svega sela ovce, a kneževo zvonce.
619. Među tim katkad stoje i bez toga dodatka imena kojima nešto pripada.
     To može biti u tri slučaja:
     • a. Kad je određeni pridev reč kojom se pripadanje kazuje;
     • b. Kad ima više reči kojima se pripadanje iskazuje;
     • v. Kad se pripadanje prezimenu pripisuje.

     Primeri. Al’ dragoga dvori zatvoreni. — U ime oca i sina i svetoga duha. — Kula Đurišića. — Čardak Aleksića.

     — Majka Jugovića. — Krvnicima oca i matere.
620. Drugim padežem imenice s pridevom kazuje se svojstvo ili kakvoća lica ili stvari.
Primeri. A naprijed junak na vrančiću, neobična oka i pogleda, neobične slike i prilike. — Dođe momče crna oka, na konjicu laka skoka. — Čovek dobre ruke. — Starac bijele kose i brade. — Sad su ljudi čudnovate ćudi. — Brat je mio, koje vjere bio. — Zle je kletve a dobre molitve. — Čovjek naravi krotke i svijesti razborite. — Veljko je bio tanka i visoka struka, smeđe kose i vrlo malih brkova, duguljastih suvih obraza, širokih usta i podugačka, malo pokučasta nosa.
621. Posle rečȋ koje znače meru kakvu, ili se mogu uzeti u takvom smislu, i posle brojeva dalje od četiri, meće se u drugi padež imenica koja znači merenu ili brojenu stvar.
strana 286 Primeri. Litra zlata; aršin platna; tovar šenice; kaplja vode; čaša vina; dan hoda; sto godina; trista dukata, itd. — Pomalo je takijeh junaka. — Imam dosta vina i rakije. — Dodajte mi malo vode hladne. — Ja mu dadoh kitu bosioka. — Truba platna. — Ona nađe jedan komad sablje. — Otud leti jato sokolova. — Na godinu sve po tri tovara, jedan voska a drugi tamjana, treći tovar bistra zeitina. — Po tom prođe tri godine dana.
622. Nekoje zamenice neodređenoga značenja (trećega lica) u srednjem rodu pokazuju neodređenu količinu, i zbog takog značenja traže kao dodatak drugi padež one stvari od koje se ta količina misli. Take su zamenice što, štogod, nešto, ovo, ono, to.
Primeri. Što je koji roblja zarobio. — Što god ima u Senju junakȃ. — On s ono svoje vojske, što je mogao izvesti iz šančeva, iziđe pred Turke. — S ovo bratȃ dočekaću Turke. — Ne jede ništa za po dana. — Ono kućȃ. što nije bilo izgorelo, Srbi raskopaju. — Da još i ovo kukavnoga roblja za tebe pogubimo. — Oni znadu i bez njega šta u Bosni Turaka imade. — Ne žalim sebe, no žalim to jadno đečice. — Pošto izgori to kućȃ, zla mi zamjena. — Tako mu dade po nešto uzdarja. — Čuje da je uvrh gornjega kraja sela Lipolista Srdan Ilija s nešto družine. — Što đeteta u veče omrkne, još toliko u zoru osvane. — A i što je vojske u Turaka, vojska im se jeste poboljela.
623. Drugi padež znači često i sam sobom neodređeni deo onoga što znači reč koja je u tom padežu.
Primeri. Kao da si došao vatre uzeti. — Da hladne vode zahitiš. — Daj mi, Bože, vetra sa planine. — Nek donese tamjana. — Iznese u zubima pijeska morskoga. — Kad je masla, nije brašna. — Svega imaš u bijelu dvoru. — Nakupova svake trgovine. — Vode piše, hleba založiše. — Poželećeš nege materine. strana 287
624. Prema tome se značenje neodređenog dela često uzima u prenosnom smislu za stvari mislene, koje se i ne mogu deliti.
Primeri. Da je igde brata, da požali. — Dok je mene i na meni glave. — Nije čuveno, od kako je sveta. — Đe nesreća, tu i sreće ima. — Rđom kap’o, dok mu je koljena. — Dokle je vijeka.
625. Često lepo stoji drugi padež, značeći neodređeni deo, u predmetu odrečenih prelaznih glagola, npr.: Konje dajte, orržja ne dajte. Ali se često, osobito kad je na predmetu odrečenoga glagola sila govora, predmet ostavlja u četvrtom padežu, npr.: Povadi nože od pasa, da udri jelu po grani; ne udri jelu po grani, neg’ mladu Janu po glavi. — Ne zovi zlo, jer samo može doći.
Primeri. Majke nemam, a sestrice nemam. — Ja sramote podneti ne mogu, ni žalosti velike trpeti. — Vi Turaka ni videli niste. — Ne mogahu puta razaznati. — Ne reče reči. — Ne zna jezika. — Ne govor’te, ne griješ’te duše. — Da im Marko ne vidi sabalja. — Da ne gleda sunca ni mjeseca.
626. Drugim padežem se kazuje i vreme, u koje se zbude kakva radnja.
Primeri. Jedanaestog Oktobra. — Mi ćemo te često vohoditi, u godini svakoga meseca, u mesecu svake nedeljice. — Bog ne plaća svake subote. — Svake mlade neđelje dolazi na tu vodu iz okolnih sela mnoštvo naroda. — One godine udari grad, te pobije ono selo.
627. Drugi padež dolazi kao dopuna posle mnogih prideva, kojima se kazuje punoća, dovoljnost, vrednost, ili tome protivno : glad, žeđ, žudnja, itd. A isto tako i posle glagola što su izvedeni od tih prideva.
strana 288 Primeri. Žedan konjic vodice. — Pun radosti. — Sit sam svega. — Mi smo željni dobrijeh glasova. — Vrijedno je vječnoga spomena. — Radin je dostojan svoje plate. — Vrijedi careva grada. — Nijesam ožednio vina. — Svako mi zrnce dukata valja. — Vuk ne vije, što je mesa gladan. —
628. Tako isto dolazi drugi padež kao dopuna i posle povratnih glagola, kad su složeni s predlogom na.
Primeri. Podig’o se or’o nebu pod oblake, da s’ nagleda čuda i ljepote svake. — Pa se napij vodice hlađane. — Da se jarka sunca nagrejemo. — Zdravljica se nanosili. — Da se sanka naspavamo. — Ja se napih žuber-vode, namirisah žute dunje. — Živijeh se muka namučio.
629. Osim ovih ištu iza sebe 2-gi padež kao dopunu i nekoji prelazni glagoli, kao: izbaviti, oprostiti, osloboditi, pomenuti, itd. — pa onda mnogi povratni, na priliku; setiti, se, odreći se, bojati se, ostaviti se, itd.
Primeri. Da me izbaviš muke i smrti. — Sačuvaj me, Bože, bijede nevidovne. — Tako ćeš se odužiti duga. — Ko se odreče mene pred ljudima. — Boga se boji, a ljudi se stidi. — Zato se takovijeh mjesta klone svi. — Čuvaj se moga konja. — Ko se duga ne oduži, taj se tuge ne otuži. — Tri put si me ropstva oprostio. — Da s’ nemirna manem puta.
630. Drugi padež dolazi takođe pored čuđenja, s usklikom ili bez njega, i pored pokaznih priloga evo, eno, eto, itd.
Primeri. Ao sveta golemoga, ao jada moga! — Turskim glavam’ goru kitim, o hajdučke divne sreće! — Mili strana 289 Bože, teške muke! — Viđi knjigu, nečuvenih jada! — Čudne graje oko našeg dvora! — Evo, more, Kraljevića Marka! — Evo vuka pred tvoj dvor! — Al’ eto ti Ljutice Bogdana! — Eto, care, lijepe đevojke, a eto ti od Arapa glave!
631. Isto tako dolazi drugi padež u zakletvama, u kojima nema glagola. U drugi padež dolazi ono čim se ko zaklinje.
Primeri. Boga ti! — Jeste, care, današnjeg nam dana! — Nisam, majko, života mi moga! — Ne, Stojane, tvoga ti junaštva! — Tako mi vida očinjega! — Tako ti ovoga i onoga svijeta! — Kujundžija, tako ti zanata! — A tako ti sreće i junaštva, i tako ti sretnoga veselja!
632. Drugi padež stoji još i uz imenice koje znače glagolsku radnju, i koje su ponajviše načinjene od glagola. Uz njih u drugom padežu stoji predmet one glagolske radnje koja se tim glagolskim imenicama kazuje.
Primeri. Zidanje Ravanice. — U prevođenju svake knjige. — O prošenju djevojke. — Bez pitanja cara i vezira. — Nikad ne mogu da dođu k poznanju istine. — Ljubav pohvale i razumna želja slave i lepoga imena. — Učitelj neznabožaca. — Po razbiću Turaka.
633. Vrlo je čest drugi padež u rečenicama bez podmeta, uz glagole bez podmeta upotrebljene. U takim prilikama često se u drugom padežu nalazi reč, koja bi, pri drukčijem sklopu rečenice, sama bila podmet.
Primeri. Ima ljudi koji bi pristali. — Ima nas svakojakih. — U svakom žitu ima kukolja. — Kad je masla, nije brašna. — Pa će biti vina i duvana. — Pevaj, brate, ti se ne boj vile, dok je mene, Kraljevića Marka, strana 290 i mojega vidovita šarca, i mojega šestopera zlatna. — Dok trajalo neba i Srbinstva. — Dokle teklo sunca i meseca. — Ili ti je blaga ponestalo. — Božja od vas ne ostalo traga. — Može biti da bi se našlo i slanih izvora. — Pretrglo se vina. — Takovih ljudi treba narodu.

γ. Treći padež.

634. U treći padež meće se stvar ili lice, koga se tiče ono što se u ostaloj rečenici kaže. Ticanje je različito, i u ovim primerima ponajčešće namera, cilj ili kraj nekoga kretanja ili rada.^[3]
Primeri. Pak ti ideš crkvi Ravanici. — Kada ide u Tekiju crkvi. — Dođe junak Bosni kamenitoj. — Kad ja pođem rodu momu. — Hajdemo sudiji. — Da pohiti kući. — Trči, sine, dvoru bijelome. — Evo tebi tri knjige stigoše. — Da ga ona izvede veziru. — Šećerli mu kavu iznijela. — Sebi oreš, sebi seješ, sebi vlačiš, sebi ćeš i žeti.
635. Toga radi treći padež dolazi posle mnogih prelaznih glagola, koji, osim što ištu u četvrtom padežu kao dodatak predmet svoj, traže još u trećem padežu stvar koje se tiče njihova radnja.
Primeri. Iznesi mi haljine. — Ne vodi me dvoru bijelome. — Pustiše ga caru pod šatore. — Nevolja svačemu čoveka nauči. — Odreši mu sveze na rukama. — Otvor’te mu vrata. — Zaiska mu od zlata jabuku. — Goni Marka bijelu Zvečanu. — Donesi ga dvoru gospodskome. — A vode ga pod šator veziru. — Da ti ponesem jedan ćup, masla. — Konju dadoh snopak đeteline. — One dvije ribe razdijeli svima. strana 291
636. Iz istog uzroka, pokazujući lice ili stvar koje se tiče radnja glagolska, treći padež dolazi posle mnogih neprelaznih glagola, kao: pomoći, služiti, braniti (kad znači: kratiti), suditi, kmetovati, pretiti, dosaditi, itd.
Primeri. Bog mu pomogao. — Služi caru. — Ne brane nikome moliti. — Suđeno mu. — Mili Bože, pomozi svakome, svakom bratu i dobru junaku. — Kojoj ovci svoje runo smeta, onđe nije ni ovce ni runa. — Služi njima dijete Grujica. — Ne vjeruje ni svojim očima. — Kad ko prijeti kome. — Šta brani meni da se krstim. — Ruka ruci sudi.
637. Isto tako dolazi treći padež kao dodatak i pored nekih povratnih glagola, kao što su: osvetiti se, dosetiti se, nadati se, itd.
Primeri. Molimo se višnjem Bogu. — A niko se jadu ne doseti. — Ko god prođe, svak se čudu čudi. — Svakome se gotov narugati. — Ko bi se tome dosetio. — Pa se caru časno pokloniše. — Ukloni se pijanu kao i ludu. — Ne bojte se glavi ni životu. — Ko se tuđem zlu veseli, nek se svome nada.
638. Treći padež pokazuje neki put i prisvajanje (pripadanje), naročito zamenicama.
Primeri. Ljutica Bogdan i sestra mu. — I krepka ti desna ruka bila. — Niko sam sebi ne može sudija biti. — Zlatna su joj krila. — Posjedaše, đe je mjesto kome. — Bačevci su Drini na obali, prema Osatu. — Stoji moru na obali. — Koje su docnije bile izvor nesreći njegovoj i porodice mu. — Ovaj je staratelj detetu mešte oca i majke.
639. Kao što pri zakletvama u drugi padež dolazi ono čim se ko, ili u što se kune, tako u treći strana 292 padež dolazi onaj kome se zakletva upravlja, ili od koga izlazi. Isto tako i pri želji.
Primeri. A tako mi nikoga do Boga! — A tako ti moje vjere tvrde! — ’Vako bilo svakoj druzi, koja majke ne slušala! — Da ti je na zdravlje! — Blago majci koja te rodila, i junaku koji te imade! — Teško bratu jednom bez drugoga!
640. I treći padež služi kao dopuna uz glagole koji se upotrebe u rečenicama bez podmeta. U tim prilikama je u trećem padežu katkad ono što bi, pri drukčijem obrtu, bilo podmet.
Primeri. Pak se knezu bilo dožalilo. — Stužuje mi se. — Tu se Ajki malo zadr’jemalo. — Čistu obrazu malo vode treba. — Da ako i meni kad svane. — Prohte mi se, jednom, putovati. — Od ina se caru ne mogaše. — Da će mome bolu biti bolje. — Kako meni danas, tako njima do veka. — Mučno bješe Nahod-Simeonu. — Teško onom svakome junaku što ne sluša svoga starijega. — Vrućina mi je. — Muka mi je.

δ. Četvrti padež.

641. Četvrti padež bez predloga najčešće je predmet, tj. reč koja pokazuje stvar na koju prelazi, upravo na kojoj se vrši radnja prelaznih glagola.
Primeri. Graditi kuću. — Kopati jamu. — Otvarati vrata. — Prijeđoše gore, polja i livade, obiđoše luke i stada bijela, i pitoma sela svijetla i vesela. — Ja obiđoh mnoge dole, mnoge reke, mnoga vrela, — gore, luke, stene gole, mnoge dvore, mnoga sela. — Što ti gradiš mnoge zadužbine? — Otvoriću dvore javorove.
642. Pošto se predmetu, zbog toga što je ponajviše imenica, mogu kao i podmetu (čl. 571) dodavati samostalni dodatci obe vrste (čl. 568 i 569) strana 290 može predmet prema tim svojim dodatcima izgledati kao podmet prema priroku. Pošto pak ti dodatci, zajedno s predmetom kao sa svojom glavnom rečju, dolaze u četvrti padež, to se pokraj gdekojih glagola (kao što su: činiti, tvoriti, deliti, staviti, metnuti, itd.) vide dva četvrta padeža, od kojih je u jednom predmet, a u drugom njegov samostalni dodatak.
Primeri. Čestita bih njega učinio. — Da ga učini svoga kralja. — A poglede stvori strijele. — Nego ga je Bog takoga dao. — Ne držah sebe dostojna da ti dođem. — Kuma meću krstitelja Jovana. — Da te stavim veljega vezira. — Blažene nazivamo one koji pretrpješe. — Ma me za to kriva naći nećeš.
643. Posle imenica: strah, sram, sramota, stid, briga, tuga, volja, kad su one prirok u rečenici bez podmeta, dolazi u četvrti padež zamenica, kojom bi se, pri drukčijem obrtu rečenice, iskazivao podmet.
Primeri. Nije ga strah od strašne smrti. — Stid je mene u oči gledati. — Koliko te god volja. — Jer ga strah bejaše u Boga gledati. — Niti ga je za to briga. — Prepade se, sramota ga bilo. — Da je nije kroz goricu tuga.
644. Tako je isto i u glagola, kad se u rečenicama upotrebe neodređeno ili bez podmeta.
Primeri. Đe koga boli. — Kad junaka dobolelo beše. — Mrzi me se ovđe raspasivat’. — Koga tišti. — Pritiskuje me. — Probada me. — Žulji ga da plati.
645. U četvrti padež bez predloga meće se reč kojom se hoće da označi mera (za prostor ili težinu ili vreme).
Primeri. Kamen oko tri aršina visok, jedan aršin širok, jednu stopu debeo. — Teži je jednu oku. — Valjaju strana 294 stotinu dukata. — Služi me već treću godinu. — Svu noć prepjevaše. — Sedmi dan stigosmo na svoje mjesto. — On osta neko vreme u Aziji. — Jedno jutro, kad ogrija sunce. — Onaj dan izišavši Isus iz kuće.

ε. Peti padež.

646. U petom padežu reč pokazuje da se zove ono što ona znači, i tada je obično peti padež samostalni dodatak (apozicija) podmetu.
Primeri. Šta si dočekala, domovino draga! — Bogom braćo, ognjeni zmajevi, nemojte se tako zavađati! — Idi k mravu, te se nauči, o lenjivče! — Odi, jedini prijatelju doma moga! — Ti si nespokojna, kraljice! — Nadaj se danas, viteški rode! — Mili Bože, na svemu ti hvala!
647. Oblik petoga padeža dolazi po neki put mesto prvoga padeža kao podmet, ali samo u pesmama, da bi se ispunio stih.
Primeri. Uze knjige Kraljeviću Marko. — Kad te začu Vukašine kralju. — To je Vuče knjigu proučio. — Veseo je i naš domaćine. — Mače vojsku Erceže Stepane.

ζ. Šesti padež.

648. U šesti padež bez predloga meće se reč koja pokazuje sredstvo ili oruđe kojim se vrši radnja kakvoga glagola.
Primeri. Vojnici, potreseni lepotom okoline, a zabrinuti izlaskom boja, jeđahu sa svim bezorno. — Jošte putnik tuda nogom lakom hodi. — Piše se rukom i perom. — Tica leti krilima. — Umij mene studenom vodicom. — Te se gora preodene listom, a zemljica travom i cvijetom. — Što po vas dan plugom pluži. — Tri je leda glavom prolomio. strana 295
649. U šesti padež meće se reč koja pokazuje način na koji biva radnja kakva.
Primeri. Kojom bih ga smrću umorio? — A šapatom zbori sirotinja. — Tajom idu kroz goru. — Kiša pada kapljama. — Moje pleme snom mrtvijem spava. — Mukom muče ropske sluge. — Sva se četa ižljubila redom. — Rekom krvca poljem teče.
650. U šesti padež meće se reč koja pokazuje kretanju (micanju) prostor, ili prostiranju mesto.
Primeri. On otide zemljom i svijetom. — Drugijem putem otidoše u svoju zemlju. — Nebom sveci staše vojevati. — Tri devojke cveće posejale, brdom smilje a dolom bosilje. — Puste Turke desnom stranom Morave na Dunavo. — Tama dolom, tama gorom.
651. Vrlo zgodno se ovim padežem može kazati vreme.
Primeri. Časom vedro, a časom oblačno. — Sarajevo rano zatvoreno, a u jutru zorom otvoreno. — Nedeljom i svecem izlazio bi s njima u šetnju. — Učenici ga uzeše noću.
652. Katkada u 6-om padežu stoji imenski deo imenskoga priroka.
Primeri. On će drugim biti Skenderbegom. — Da sam tobom, ja bih drukčije radio. — Vukašin postane kraljem. — Učini se crnim Arapinom. — Zemlja se upravo može nazvati rodnom. — Kuća mu se kućerinom zvala.
653. Predmetov samostalni dodatak (čl. 642) nalazi se katkad u šestom mesto u četvrtom padežu. U tom slučaju šesti padež izgleda kao prirok prema četvrtom padežu (predmetu) kojemu se dodaje, i u kome bi bio zamišljeni podmet.
strana 296 Primeri. Učini ga družba starešinom. — Da Miloša zetom učinimo. — Lava robom da učini. — Svaki, koji sebe carem gradi, protivi se ćesaru. — Ko je mene postavio sudijom ili kmetom nad vama? — Nad te takim poznajemo.
654. Šesti padež dolazi kao skraćen rečenični dodatak poređenja i načina, koji se može rastvoriti u rečenicu koja bi se počinjala sa kao ili dok.
Primeri. Uđe kadetom u regementu. — Žena koje su đevojkama bile u kraljicama. — Neka bih konjem u goru tekla. — Svaka je dobra devom, no da je vidimo nevom. — Skenderbeg je srca Obilića, al’ umrije tužnim izgnanikom. — Da je u Kočinu krajinu djetetom zarobljen. — Volim mrijet’, nego robom živjet’.
655. U raznom smislu dolazi šesti padež kao dodatak posle mnogih glagola, kao što su naročito: kleti se, zakleti, moliti, kumiti, bratiti, a i posle gdekojih prideva, kao što su: dovoljan, zadovoljan, plodan, rodan, siromašan, običan, itd.
Primeri. Ja sam zadovoljan onim što ima. — Mačva je obilna žitom. — Starješina nije svagda godinama najstariji u kući. — Ja Božijom dovoljan sam sudbom. — Zakle je nebom i zemljom. — Kunem ti se Bogom. — Kumim te hlebom tvojim. — Nasijao sam njivu šenicom. — Kad koga nude ručkom.

η. Sedmi padež.

656. Sedmi padež koji znači mesto ili bavljenje sad se ne upotrebljava bez predloga, kao što se upotrebljavao u staro vreme. Ostanci od toga još su se sačuvali u rečima: leti, zimi, onomadne, lane (lani), vrhu, mešte, javi, itd. koje se reči sad smatraju kao strana 297 prilozi i predlozi, a ne više kao imenice u sedmom padežu.

b. Padeži s predlogom.

657. Predlozi se s imenicama upotrebljavaju, da pokažu svezu ili položaj onoga što imena znače. Ta se sveza ili položaj može ticati stvarnog ili mislenog značenja.
U stvarnom značenju može predlog pokazivati mesto ili pravac. S mestom je obično vezano mirovanje, a s pravcem kretanje. Primeri. Kuća u polju. — Put kroz polje. — Boj na Mišarskom polju. — Staza preko polja. — Oblak vrh zemlje. — Blago pod zemljom. — Sveštenik pred crkvom. — Kamen kod mosta. — Krčma za gorom. — Ide kroz livadu. — Popeo se na planinu. — Puzi po zemlji. — Pošao duž reke. — Pored stene, pored žbuna, na vrletni stiže kraj. — Nad hučnim morem, na kršnom stenju.
658. U mislenom značenju predlozi najpre pokazuju vreme u kome se, posle koga se, pred kojim se, ili oko koga se što radi. Osim toga se u vremenu razlikuje početak, pravac, trajanje, kraj, i to upravo i označuju predlozi.
Primeri. Preko godine. — U godini svakoga meseca, u mesecu svake nedeljice. — Do jutra. — Po Mitrovu dve. — Za jutra. — Od juče. — Pred proleće. — Pod jesen. — Doći će na Đurđev dan. — Za godinu. — Tako stade za tri godinice. — Postaraj se, da dođeš pre zime. — Od toga dana počela je carovati među njima tišina.
659. Osim toga mislenim se značenjem predloga. može kazati uzrok, kao što se vidi iz primera.
Primeri. Umr̈o od tuge. — Učinio je od svoje volje. — Ja sam s tebe dopao tamnice. — Sa toga se vrlo rasrdio. strana 298 — Propao s nerada. — Znam da iz neznanja ono učiniste. — Da su ga braća iz zavisti ostavila na onom čardaku. — Ne mogahu puta razaznati, od mirisa sitna bosioka, od ljepote rumene ružice. — Vidiš da ćeš danas poginuti, a za pravdu Boga istinoga. — Njemu vjeru za nevolju daje. — Pak se za to rasrdio na me. — Za što se nasmeja?
660. Tako su od prvih stvarnih značenja postala mislena, te se govore predlozi, koji inače znače mesto ili pravac pored imenica mislenih, kod kojih ne može biti govora o mestu ili pravcu.
Primeri. U gnjevu. — Sred sumnje i straha. — Radio je mimo zakon. — Učinio je to po zapovesti. — Zamislimo se nad nesrećom naroda svoga. — Težimo za slavom i sjajnošću u budućnosti. — Lako je svakom kod pameti. — Na naše se molbe smiluj. — Nada te se ne našlo junaka. — Al’ ga onaj ni pod koji način ne dadne. — Tako mu sve ide u nazadak.
661. Po ovome što do sad videsmo o značenju i upotrebljavanju predloga s padežima, vidimo da se jedan isti predlog može upotrebljavati za vrlo različna značenja: za mesto, za vreme, za pravac kakve radnje, za način, za uzrok kojim je što bilo; za materiju od koje je što načinjeno.
Primeri. Otišao na grad. — Dao sina na nauke. — Osudili ga na smrt. — Što na igri izgubite. — Na sablji su tri balčaka zlatna. — Seja bratu kroz plač odgovara. — Pak potrča kroz Miroč planinu. — Znadem uzrok, zarad koga ste došli. — Pak pogleda put žarkoga sunca. — Od dana na dan sve gore. — Jesi l’ iš’o pokraj mora? — Iznad njega koplje preletelo. — Primiše nas zbog dažda koji iđaše i zbog zime. — Za vremena srpskijeh kraljeva i careva. — Čeka do pred zoru. — Pa izvadi divno odijelo, sve od srebra i od čista zlata. — Samo voda sa žuborom sa kamenja što se sliva. strana 299
662. Da bi se mogla iskazati ova različita značenja, predlozi se slažu s raznim padežima. Ima predloga koji se slažu samo s jednim, a ima ih, koji se slažu s dva ili tri padeža.
Od predloga, koji se slažu s drugim padežem, ovo su glavni:
663. a. Bez, koje znači da nema onoga što znači reč u drugom padežu, i osim (osem, sem) i van, izvan, koje znači odlučivanje i izuzimanje, u kom značenju poslednji predlog (izvan) vredi najviše za mesto.
Primeri. Teško bratu jednom bez drugoga. — Ne ostavi, Bože, bez prijatelja. — Leti kao muha bez glave. — Ni riba bez vode, ni zvijer bez goṙe. — Kad ko što govori bez slike i bez pravoga reda. — Dva bez duše, treći bez glave. — Kao da naš jezik, osim sviju jezika na ovom svijetu, nikakvih pravila nema. — Niko nije blag osim jednoga Boga. — Sjem ostale vojske pade Uskoković Stanko vitez. — Niko drugi nije mogao čuti ni razumjeti osim njih dvojice. — Ali toga izvan Slavonije nigde nitko još vidio nije — Na ova reče budem van sebe. — Voda sve nosi izvan sramote.
664. b. Blizu, da, kod, kraj, pored, od. Svi ti predlozi znače spoljašnje krajeve mesta oko koga se počinje ili svršuje radnja ili bivanje; a poslednji, uz mnoga prenosna značenja, znači početak u opšte.
Primeri. Kad su svati blizu dvora bili. — Kad dođe blizu sela. — Vi ste bliže Boga i čudesa. — Došavši jež do jedne klade, uvuče se pod nju u bukovo lišće. — Da je pamet do kadije kao od kadije. — Zaredio od kuće do kuće kao vodičar. — Za to tebi do nebesa hvala. — Zaspala Joka kod stada. — U Kruševcu kod vode Morave. — Igrali se vrani konji kraj Morave na obali. — Istavi lonac od vatre. — Kad budu pored crkve. — Koji je pored njega jahao na konju. — Izobilan sam radošću pored sviju briga. strana 300
665. v. Više, niže, vrh, iznad, ispod. Ovi predlozi znače mesto više ili niže čega. Vrh dolazi često složeno s drugim predlozima, npr.: uvrh, navrh, savrh (svrh), povrh, itd.
Primeri. Buzdovan zazuja više kuće. — Ima biljeg viš’ desne obrve. — Ko više sebe pljuje, na obraz mu pada. — A konji nam vrh livade neka pasu kod kladenca. — I gori joj kosa navrh glave. — Uvrh sofre stari Jug-Bogdane. — Gornji grad ima jedan zid gore povrh stijene. — Niže crkve tabor postavio. — Soko đogo pade na kolena, iznad njega koplje preletelo. — K njemu dođe siv zelen sokole, ispod krila sitnu knjigu pušti. — Pošetao paun tipa ispod naranče. — Ispod stida progovara.
666. g. Iz, ispred, iza, oko, sred (složeno s drugim predlozima., npr.: usred, nasred, itd.). Od ovih predloga znače iz i sred unutrašnju, a ispred, iza, oko, spoljašnju stranu kakvoga mesta, svaki po svom značenju. Prema tome su postala i prenesena značenja.
Primeri. Nek me pusti iz tamnice klete. — Glad i kurjaka iz šume išćera. — A iz misli preteških se trže. — Bježi Marko ispred roditelja. — Vičući po varoši udari ispred dućana. — Kad su bili malo iza grada. — Iza gladne godine dođe i sita. — Donesi mi vode iza gore. — Kad vidje Isus mnogo naroda oko sebe. — Ko lov lovi oko dvora moga? — Oko ručanog doba udari neprijatelj na Crnogorce. — Usadih lozu sred vinograda. — Usred noći kao usred podne.
667. d. Duž, preko, put — znače pravac; a preko ima, prema tome, i prenesena značenja.
Primeri. Crni vrane preleteo preko mora duždevoga. — Udare preko livade skoro pokošene. — Golu sablju preko krila drži. — Da su to ljudi učinili preko strana 301 njegove volje i zapovijesti. — I vi drugi duž Dunava. — Kad s tisuću tisuća se vojske diže put istoka. — Pak pogleda put žarkoga sunca.
668. đ. Pre, posle, za. Prva dva predloga znače vreme, ranije ili poznije onoga što znači reč s tim predlozima u drugom padežu upotrebljena; poslednji znači opet vreme, i to donde, dok traje ono što znači reč s tim predlogom.
Primeri. Posle nekoga vremena otide najstariji brat sestri u pohode. — Poslije kiše japundže ne treba. — Protužilo samouče đače u nedelju prije zore b’jele. — Tako su progonili proroke prije vas. — Svaku čašu prije cara pije. — Za vremena srpskijeh kraljeva i careva ovaj je sav kraj bio pod vladom njihovom. — Da zamjenu stečem za života. — Došao za vida. — Oca svoga jedva sam poznao, za detinjstva moga on je pao.
669. e. Mesto, u. Prvi znači zamenu, a drugi svezu različite vrste među onim što znači reč s tim predlogom, i onim čemu se dodaje.
Primeri. Mesto vode poteče vino. — Mjesto komada dade đetetu čitavu pogačicu. — U ratara crne ruke a bijela pogača. — Lepše grlo u Miloša carsko, jeste lepše nego je u vile. — Onde zanoći u jednoga pustinjika. — U našega milostiva kuma na ruci mu zlatan golub guče. — Zadužuju se u trgovaca. — Jer vjere nije u nevjere. — U mlađega pogovora nema. — Zla pogleda u dobra junaka. — Što zaišteš u Boga, daće ti. — Tri put sam te u oca prosio.
670. ž. Zbog, radi (rad’), zarad, od, iz, sa znače uzrok ili marenje; poslednja tri pored različitih drugih, stvarnih i mislenih značenja imaju i ovo.
Primeri. Primiše nas sve zbog dažda koji iđaše i zbog zime. — Ljute mrzosti zbog njih su postale. — strana 302 Mnogi zarad svete vere krv proliti ne hajaše. — Rad’ noći se zublje uvijaju. — Narod, koji i onako vode radi dolazi. — Jer se mnoga lijepa puška nosi samo dike radi. — Svaka tica od svog kljuna gine. — Od Petra me uhvati groznica. — Tako se sad od ovake sile i zuluma pohajduči polovina naroda. — U junaku srce prepuknulo od žalosti za braćom rođenom. — Iz šale smo odavde lećeli. — Da su ga iz zavisti prodali. — Ja ću s tebe izgubiti glavu. — Propao s nerada. — Malo l’ od vekova s nesloge krvi s’ prolivalo srpske?
671. z. Između pokazuje mesto ili izdvajanje između čega dvoga ili izmeđ’ nekake množine pojedinih lica ili stvari.
Primeri. Sjedio negđe između Mučnja i Javora. — Srbi ga dočekaju između Paraćina i Ćuprije. — On tad pušća svoje bojno koplje svome šarcu između ušiju. — Jedan između vas izdaće me. — Izberu između sebe dvadeset starih Turaka.
672. S trećim padežem slaže se samo predlog k (ka), i znači da se nešto miče, ili da je obrnuto put onoga što znači reč s tim padežem upotrebljena.
Primeri. Otide u hajduke k Stanoju Glavašu. — A kad Komnen u planinu dođe ka onome zelenu jezeru. — Kad dođe k sebi. — K njima jezdi Vladeta vojvoda. — Pak se obrne k vratima. — Iz ljubavi k našem narodnom jeziku. — Kad je bilo k večeru.
673. S četvrtim padežem slažu se predlozi uz, niz, kroz, mimo, i pokazuju pravac micanja ili radnje kakve. Iz toga značenja izlazi da se uz katkad jednači sa pored.
Primeri. Puštih hrte niz livade, a ogare uz dubrave. — A on ode uz bijelu kulu. — Idu uz plug. — Te izvadi od zlata jabuku, uz jabuku hiljadu dukata. — strana 303 Uz kriva čoveka propadne kadšto i prav. — Pa on siđe niz bijelu kulu. — Pa pogleda niz brdo. — Ti strijeljaj kroz prsten jabuku. — Diže glavu, ode kroz svatove. — Vezana ga vode kroz planinu. — Sjutra ću ti mimo dvore proći. — Ni ubij, Bože, mimo svijet, ni pomozi., Bože, mimo svijet.
674. Sa sedmim padežem slaže se predlog pri i znači mesto bavljenja, od čega se posle izvode prenosna značenja.
Primeri. Sedlan ga konjic pri bregu čeka. — Soba pri zemlji. — Što zborite, jeste li pri sebi? — Kad su bili pri večeri. — Na glavi joj alem kamen dragi, pri kome se hoditi viđaše.
675. Sad ćemo izređati i predloge koji se slažu sa dva padeža.
Tako se s drugim i sa šestim slaže s ili sa ili su. Kad se slaže s drugim padežem, reč u tome padežu najčešće pokazuje mesto koje se ostavlja; a kad se slaže sa šestim padežem, onda — društvo ili zajednicu. Primeri. A. S drugim pad. Savi se soko sa grada. Skide s glave kalpak i čelenke. — Ne ideš li sa polja Kosova? — B. Sa šestim padežem. Kad su se sa mnom vraćali. — S kim si, onaki si. — Sa Jankom su četiri serdara. — S vama došla svaka sreća.
676. S drugim i trećim padežem slažu se predlozi: protiv (proću) i suprot. Reč s tim predlozima znači da je nešto spram nje, ili prosto ili u neprijateljskom položaju. Protiv s trećim padežem već je retko, i nalazi se u starijih pisaca.
strana 304 Primeri. Otide protiv neprijatelja. — Proću crkve o jeli zelenoj. — Da je to suprot vojništvu i junaštvu. — Pogibe na boju protiv Turaka. — Ja usadih vitu jelu, suprot jele žutu dunju. — Kad se dvojica protiv koga zakunu. — Koji vojuje protiv zakonu uma mojega.
677. S četvrtim i sa šestim padežem slažu se predlozi: za, među, nad, pod, pred. S četvrtim se padežem slažu ovi predlozi, kad reč, uz koju su, znači mesto na kom se neka radnja svršuje ili zaustavlja; sa šestim se pak padežem slažu onda, kad reč, uz koju su, pokazuje mesto na kome se što bavi, počiva ili biva. Iz ovih glavnih značenja razvijaju se ostala sporedna ili prenesena.
Primeri. A. S četvrtim padežem. Dokle zađe za goricu sunce. — Mrtav pade pod konja dorata. — Nadne se nad izvor. — Pogleda preda se. — Dođe među braću. B. Sa šestim padežem. Za goricom studena vodica. — Pod bregom grad. — Nad izvorom stoji jela. — Pred tobom je sreća i nesreća. — Neka je dosta ljubavi među braćom.
678. S četvrtim i sa sedmim padežem slažu se predlozi: na, o, po, u. Svi ti predlozi, kad su s četvrtim padežem, pokazuju da reč, koja stoji s njima u tom padežu, znači mesto na kom se svršuje ili zaustavlja radnja kakva; a sa sedmim, da reč znači mesto na kom se što vrši ili biva. Ti predlozi mogu imati i prenesenih ili mislenih značenja.
Primeri. A. S četvrtim padežem. Spustiše ga na zemljicu crnu. — Obesio haljinu o klin. — Doći će vrag po svoje. — Idite u selo što je pred vama. — Zle su misli na njih napale. — Na koga je ostavio carstvo. — Nije mi o glavu. — Dao se u misli. strana 305 B. Sa sedmim padežem. Nek na kuli ne zatvori vrata. — Boj na Loznici. — U subotu ostaše na miru. — Čisto držim da na pravdi strada. — Visi kao kaplja o listu. — O svom trudu i muci živi. — Otide glas po svoj zemlji onoj. — Razapeše po polju šatore. — U svakoj kući ima dima. — U junaku srce prepuknulo. — U njegovoj volji to ne stoji. — Kad se čovek u brizi i nevolji žali.

II. GLAGOLSKI OBLICI.

A. Vremena.

a. Vreme sadašnje.

679. Sadašnje vreme pokazuje radnju koja se zbiva onda kad se o njoj govori, ili se inače u svako doba događa. Ponajviše je trajna.
Primeri. Božiji se zakon svetkuje i štuje, seda glava jošte u ruku celuje. — Te oblači divno odijelo. — Svaki vodi hiljadu svatova. — Đe se stariji ne čuju, tu Bog ne pomaže. — Opet nosi vedro čelo kao mladić on visoko. — Zaman silno Ture gredi, da dosadi kaurinu. — Malko se plašim od veličínȃ i tegóbȃ svojega posla. — Škola postaje neka druga kuća. — Neko kaže na jedan način, a neko na drugi. — Što dete čuje, to uči i prima.
680. S toga što je u značenju sadašnjega vremena glavno trajnost radnje, upotreba je istoga vremena u svršenih glagola ograničena, te se često jednači sa značenjem vremena budućega. Tako ti glagoli imaju sadašnje vreme u ovim slučajima:
a. Kad su upotrebljeni u podređenoj rečenici. Primeri. Za tim opet napadne me briga, da se narod kako ne pobuni. — Ako slaže, laž mu na poštenje. — Da zmija okusi od mene, otrovala bi se. — Igla ako i kroz zlato prođe, gola izađe. — Kad ushodiš, neće se stezati koraci tvoji; a ako potrčiš, nećeš se spotaknuti. — strana 306 Manje čete na sve strane pošlji, da ga prime, ako na nj naiđu. — Da mi neće biti prosto, ako celu knjigu na srpski ne prevedem. — Ako (veli) bude dijete ludo, ono će potrčati i za uglevlje; ako li ne bude, ono će za dukate. — Ako uživite po mojim uredbama, i zapovijesti moje uzdržite i uščinite, davaću vam dažd na vrijeme. — Starac nekuda iziđe, a njemu rekne: čitaj, sinko, dok ja ne dođem.
681. b. Kad se kazuje ono što u svako doba, kao po nekom pravilu, biva.
Primeri. Ognjeni tresak najpre udari u vrhove visokih gora. — Đe ko nikne, tu se i obikne. — I guska katkad na ledu posrne. — Blago čovjeku koji nađe mudrost, i čovjeku koji dobije razum. — Pa i ono vedro nebo gore, i ono se za časak navuče, bura dune, gromovi zahuče. — U ’vakoj se gori najlakše zaluta. — Velika drva dugo rastu, ali za čas padnu. — Nevolja svačemu čoveka nauči.
682. U svezi s ovim poslednjim značenjem 2-go i 3-će lice jednine (ovo poslednje ponajviše s povratnom zamenicom se) i 3-će množine vremena sadašnjeg upotrebljuju se u rečenicama bez podmeta, ili u rečenicama u kojima se podmet ostavlja neodređen, zato što se može ma ko ili što se mogu mnogi kao podmet zamišljati.
Primeri. Da od njih ne možeš očiju odvojiti. — Pesma se razlegala u selu, u polju, u lugu, u gaju — kud se god makneš. — Kažu. — Loše majci đe pušku obrate. — Bakva je ono mjesto gdje se staje nogom, kad se meće kamena. — Govori se.
683. U istoričkom ili pripovedačkom slogu, kad, se hoće življe pričanje, često sadašnje vreme dolazi u smislu pređašnjega svršenog. Tako upotrebljeno vreme strana 307 sadašnje zove se sadašnje istoričko. Najviše se upotrebljuje od svršenih glagola.
Primeri. Bio jedan lovac, pa kad jednom otide u lov u planinu, iziđe preda nj ovan sa zlatnom vunom. — Carev sin uspe još jednu čašu vode, pukne obruč i treći: onda se bure raspadne, a zmaj izleti iz njega, pa na putu uhvati caricu i odnese je — Ležim po ceo dan; nigde nikoga, da mi čašu hladne vodice do ruke doda. — Poželim vidjeti onaj divlji narod i njihovo življenje. — Predrag skoči na noge lagane, pak uzima luke i strijele, pak izlazi na drum za busiju, pak zaseda za jelu zelenu. — Kad u jutru dan osvane, ustane carev sin, pa odnese ocu one obadve jabuke. — Vladika krene svoju vojsku od Vučjega Studenca.

b. Vremena prošasta.

684. U kazivanju onoga što je prošlo, može se imati obzira ili na različito trajanje prošaste radnje ili samo na prošlost u opšte.
Tako se glagolska radnja izvršena u prošlosti može obeležiti s pogledom na trajanje kao svršena u nekom ograničenom prostoru vremena (govorih), ili kao nesvršena, trajna, bez ograničenog prostora u vremenu (govorah). Može se pak, bez obzira na trajanje, gledati pokazuje li se radnja prosto kao prošla u onaj mah kad se o njoj govori (govorio sam), s tim da označena prošasnost još traje u onaj mah kad se govori, i to je prošasnost u opšte shvaćena ili još ne prekinuta; ili se radnja hoće da pokaže kao prošla nȅ u onaj mah kad se o njoj govori, nego daleko pre toga, u prošlosti (bejah govorio, beh govorio ili bio sam govorio), i to je opet u opšte shvaćena ali već u prošlosti prekinuta ili davnašnja prošlost. strana 308 Za prvo dvoje upotrebljavaju se oblici izvedeni nastavcima od glagolske osnove, a za drugo služe rečenice, sastavljene od oblika glagola biti i prošastoga prideva upotrebljenoga glagola.
685. Kad se hoće da pokaže radnja, koja se dogodila u prošlosti u ograničenom prostoru vremena., bio taj prostor celina, početak, ili kraj, onda se upotrebljava pređašnje svršeno (aorist).
Primeri. Gospod reče učenicima. — Začuše se glasovi, i munje zasevaše. — Prvi uđe na vrata rajska. — Okrenu ga niz polje zeleno. — Kako stiže, sunce granu. — Ražljuti se zmaju ognjeviti, pa se izvi nebu pod oblake. — Braća narastoše i ojačaše. — Eto već prođe toliko dugo vreme, kako nisam dobila od tebe nikakva glasa. — Opasa je, dok je ona iskićeni zubun obukla.
686. Kad li se hoće da pokaže radnja, koja se dogodila u prošlosti kao trajna ili nesvršena, i kad se ni u kom pogledu neće da pokazuju granice vremenu njezina trajanja, onda se upotrebljava pređašnje neseršeno (imperfekat). Radi svoga značenja, svršeni glagoli ovoga vremena imati ne mogu.
Primeri. O tome nikad ne govorasmo. — Sestrica se bratu kunijaše. — Vjetar ružu niz polje nošaše. — Kad se s Marom svatovi vraćahu, počinuše pod žutom nerandžom. — On još hoćaše govoriti, ali mu umukoše usta. — Sunce se lagano u more spuštaše. — Bijaše doba ručanje, i snijeg popršavaše po visočijim brdima. — Čoban pođe kroz šumu, i idući čujaše i razumevaše sve što govore tice i trave.
687. Oblici obadva ova pređašnja vremena upotrebljuju se katkad u rečenicama, kad se pokazuje željenje, divljenje, itd., u kojim slučajima često se uz glagol dodaje 3-ći padež lične zamenice (mi, ti).
strana 309 Primeri. Bijaše čitati! — Čudna ti mi godinica dođe! — Bješe mi ga davati, dokle mogah žvatati. — Dobro ti mi kod tebe bijaše! — Gdjeno sinoć na konaku bjesmo, gospodsku ti večer večerasmo!
688. Isto tako pređašnje svršeno kazuje katkad radnju buduću, kojom se prilikom oblik za vreme prošasto svršeno upotrebljuje, da se pokaže kako će se pouzdano dogoditi ono što se u budućnosti odmah očekuje, (jer se već kazuje kao da se dogodilo).
Primeri. Avaj mene do Boga miloga, đe pogiboh jutros pred mehanom. — Ne složi se barjam sa Božićem. — Ko se za vešala rodio, ne utopi se. — Budalu ne prevrnu ni molbom ni pretnjom. — Ko se dima ne nadimi, on se ognja ne nagrija. — Ja ti sad pečena ćurka ne donesoh, nisi ni to zaslužio. — Ja ću uzeti jednoga konja, pa odoh po svijetu. — Ne nagoji onda konja, kad baš valja na vojsku ići.
689. Kad li se, bez obzira na trajanje, hoće neka radnja da pokaže prosto kao prošasta u onaj mah kad se o njoj govori, kao još neprekinuta prošlost, onda se uzima vreme prošlo (perfekat), upravo rečenica sasastavljena iz sadašnjega vremena glagola biti (sam, si, itd.) i prošastoga prideva potrebnoga glagola. Glagol biti kao spona (čl. 559.) može se izostaviti.
Primeri. Izvila se zlatna žica vrhom iz mora, savila se prvijencu oko pojasa. — To začula mila stara majka, pa je njojzi vrlo čudno bilo. — Kad to čula blažena Marija, utr suze od bijela lica. — Onda mu mati pripovedi sve po redu, kako je imala tri kćeri kao tri ruže, i kako ih je nestalo, pa kako su ih tražili uzalud na sve strane. — Vȉla mu se po pameti uspomena, kad je hodio da kupuje ribe svecu, i kad se kući vraćao. — Pročitala sam prvu glavu u tvojoj knjizi, i očekujem strana 310 produženje, pa da ti kažem šta mislim. — Na njemu je čudno odijelo, kroz čakšire propala koljena, kroz rukave propali laktovi, kroz kapu mu perčin propadnuo. — No knjiga mu, s kojom je uvek vreme provodio, u lađi ostane. — Sarajevo, što si potavnelo? — Bošnjaci su najviše dolazili na lađama pod imenom čamdžija. — Zakiselila žena lonac mlijeka.
690. Kad li se prošasnost radnje, o kojoj se govori, pokazuje kao taka ne tek u onaj mah kad se o njoj govori, nego već i od pre u prošlosti; kad nam, dakle, ta radnja izgleda kao svršena davnašnja prošlost: onda se upotrebljuje davno-prošlo vreme (plus-quamperfectum), koje je kao i gornje, rečenica složena od pređašnjega nesvršenog ili prošlog vremena glagola biti (bejah [beh] i bio sam) i prošastog prideva potrebnoga glagola.
Primeri. Veće sam se od bolesti predugao bio. — I tako načini sjenice sav zbor što se bijaše vratio iz ropstva, i boravljahu pod sjenicama — Svi se Bogu bjehu obrnuli. — I sȃm sam tamo bio poslao svoje sinove, pa sad su se vratili. — Turci iz Paleža i Uba pobegli su bili kako smo straže počeli čuvati. — Lukin sin, što ostade kod oružja, meta na one što bijahu blago potegli, no mu zrno ne dovrže. — Još nijesmo mater čestito ni ožalili bili. — Ali ovoga nerazmišljenoga posla ne bijaše otac potvrdio, i tako još mogaše blagoslov Isaku dopasti. Napomena. Ovo tumačenje obadva ova složena prošla vremena, potvrđuje se, kad se sastav njihov prosto sa gramatičke strane razloži. Analiza nam iznosi pred oči rečenicu, u kojoj je glagol biti spona, a prošasti glagolski pridev pravi prirok. Spona biti pokazuje i tu, kao i u svima rečenicama imenskoga priroka, vreme u koje se zbiva ono što se prošastim glagolskim pridevom prosto pripisuje podmetu kao adjektivno prošasto svojstvo onoga što se kazuje glagolom od kojega je taj pridev. strana 311 Otuda je sa svim pravilno naše nazivanje još neprekinute prošlosti, prošastoga u onaj mah kad se govori tako reći sadašnje prošlosti. (Ja sam govorio), i davnašnje prošlosti, prošastoga odavno (Ja bejah govorio. Ja sam bio govori). Primer: Sad sam govorio, a tada govorio bejah — antitezom sad i tada takođe posvedočava ovo tumačenje. Oba ta vremena, dakle, nisu po gramatičkoj analizi ništa drugo nego rečenice s imenskim prirokom. Naše misli podupiru se primerima, u kojima se isti prošasti glagolski pridev upotrebljuje izvan priroka kao dodatak podmetu ili predmetu, npr. Ostarela majka. — A čovjek umire iznemogao. — Agara metne svojega sina, od žeđe iznemogloga, pod jedno drvo. — Tako isto dolazi taj oblik u imenskome priroku kao imenski deo uz glagol za prirok nedovoljan, npr.: Ko čujaše, nečuo se čini. — Pa ko viđe, čini s’ nevidio.

v. Vreme buduće.

691. Vreme buduće nema takođe osobitoga oblika u srpskome jeziku. Ono se po nekad kazuje sadašnjim vremenom svršenih glagola (koje se toga radi katkad slaže s predlogom uz), a obično rečenicama, složenim pomoću vremena sadašnjeg glagola hteti i biti (hoću ili ću i budem).
Kad je vreme buduće složeno od sadašnjeg vremena glagola hteti i od načina neodređenog upotrebljenoga glagola, ono je rečenica namere, iz koje se i razvilo značenje vremena budućega. Slaganje vremena sadašnjega od glagola hteti s načinom neodređenim biva na razne načine, a često tako, da otud glasovnim spajanjem jedna reč izađe, npr. pašću.^[4] Radnja budućeg vremena, ovim načinom kazana, pokazuje se uvek kao izvršena i samostalna, i ne može se zamišljati strana 312 da će se još kakva radnja posle nje ili u svezi s njom u budućnosti dogoditi. Primeri. Ja ću lasno koplje okrenuti. — Pašću za narod svoj. — To je znak i pojav, da nas izgubiti hoćete. — Bolovaću, preboleti neću. — Ti se hoćeš dijeliti od svijeta bijeloga. — Onda će doći svi građani, i gledaće trg, i diviće se, a devojke, koje dođu po vodu, govoriće po gradu.
692. Ali ako se kazuje da će se u budućnosti dogoditi dve radnje, kao prednja i potonja, od kojih jedna treba da se izvrši pre no što druga nastane, te se prednja od te dve buduće radnje pokazuje kao izvršena (futurum exactum), onda se ta prednja kazuje:
     • ili vremenom sadašnjim svršenoga glagola, koje se često slaže s predlogom uz;
     • ili rečenicom, sastavljenom od budem i prošastoga i trpnoga prideva upotrebljenoga glagola (ako budem mogao, ako budem poslan);
     • ili predmetanjem pred budem načina neodređenoga (ako znadbudemo), gde se katkad još i uz dodaje (ako uzmogbudem).
     Poslednja su dva načina prilično retka.
Ne valja smetnuti s uma ni to, da se ovako zamišljeno vreme buduće podudara s pogodbenošću, te mahom i dolazi u podređenim pogodbenim rečenicama. Primeri. Da opet hvata hajduke, koji usprelaze. — Ako uzišteš, naći ćeš. — Nego opet, koliko se uzmože, postaraću se eda bi se jošte što otelo od smrti. — Kad bude ispred ponoći, on se probudi, pa pogleda na jabuku. — Ako za sedam dana to ne uradiš, nije na tebi glave. — Kad ona dođe sa svojim drugaricama u galiju, ti je vodi sve iz dućana u dućan. — Što budemo na vatru složili, ono ćemo ljepše pograditi. — Ako bude Miloš strana 313 preš’o Drinu, Miloša ću na mejdan zazvati. — Obećavajući se, da će mi poslužiti, u čemu bude mogao. — Kad odraste i znadbude za se. — Ako ja s vjerom ne mogbudem poći od vas natrag u narod, sa svim mojim društvom, gledajte kuda ćete. — Ako car htjedbude činiti što protiv vas, ovi će knezovi držati našu stranu. — Ako mi uzidete na suprot, i ne htjedbudete slušati me, dodaću vam sedam puta više muka prema grijesima vašim. — Ako j’ tako poznat’ ne mogbudeš, ti je zovi u zelenu bašču. — Ako i uzmogbudeš što hoćeš, nemoj činit’ što hoćeš. — A kako će propovijedati, ako ne budu poslani. — Ako suđeno bude, ja sam rad izdati još ove knjige na svijet. — A ja idem još malo, ako budem do noći mogao, u bašti čeprkati. — Ako meni sudnji danak dođe, te ti budem, pobro, poginuo, radi mene osvetiti l’jepo. Napomena. Oblici htjedbude (ćedbude Vuk, Dan. III. 154; Daničić, Mojsije III. 26, 21) mogbude (uzmogbudeš Dan. Posl. 2) znadbude (Petranov. 164) retki su, ali se nalaze u slogu, u kome je obično vrlo čist jezik. Očevidno je u htjed, mog, itd. način neodređeni, krnjenjem glasovno izmenjen.
693. Kad se u pripovedanju hoće među prošastim činima da razlikuje prednji i potonji, to se čini vremenom budućim, i tada se vreme buduće uzima za kazivanje prošlosti, i to za kazivanje onih potonjih čina, te bi se ovako upotrebljeno moglo nazvati budućim istoričkim.
Primeri. Otac Jovan s njima na ovoj strani ostati nije mogao, no vratio se u Srbiju, i udov bivši, oženio se po drugi krat, i uzeo bio zdravu neku iz Vrbice sela devojku Ilinku, s kojom će drugu decu izroditi; no samo jedan sin Mihail, koga se ja opominjem, preživi, a druga su mu deca sva pomrla bila. — Za sestru po tom čućemo, da ju je najmlađi stric naš Georgije (od nje umoljen) jednu noć odveo i za nekog Teodorovića udao. — No ona nam na skoro po udadbi svojoj doći nije mogla, stidela strana 314 se valjda; a po tom će nam se i rat zamesti, i tako ju mi više nismo videli. — Po svemu vidim, reći će sudac s dostojanstvom, da vam deca imaju lepe darove. — No dade Bog, te će se na skoro nekako i rat s Nemcima početi, i s tim će nas zlo ovo mimoići. — Na to će reći najstariji sin: ja ću noćas čuvati jabuku.
694. Često se, za kazivanje onoga o čemu se ne zna da li se doista dogodilo, uzima buduće vreme glagola biti, složeno s prošastim ili trpnim pridevom upotrebljenoga glagola (biće poginuo). I ovo je dosta retko.
Primeri. Ti imadeš brata jedinoga, on je tebe na vojsku carevu, strah je mene biće poginuo. — A čovek biće zar malo i napit. — No ćeš biti čuo, i da ti je, negđe u susjedstvo, došao vaselenski patrijara. — Biće do sad i onaj ručao, ko je jutros kravu izgubio. — Biće njih (klade) ostavila ovde voda, pa se ja bojim, da ne dođe da ih nosi!
695. Često se buduće, složeno od sadašnjeg vremena glagola hteti i načina neodređenog, upotrebljava u podređenoj ustupnoj rečenici s pogodbenom svezom ako, gde bi inače bilo mesta vremenu sadašnjem ili prošlom.
Primeri. Biće tebi vina izobila, ako caru neće ni dostati. — Kad otac ostari, on preda starješinstvo najpametnijemu svojemu sinu, ako će biti i najmlađi. — Započnu pjevati redom svima koji se nalaze u kući; ako će ih koliko biti, one će svakome osobito i prema njemu pripjevati. — No ću ja mojim čitateljima pripovediti i iskazati svu bespristrasnu i javnu istinu, kako je rečeni Skočić izabran za arhimandrita u Dalmaciji, ako će se i smejati ovome običaju. — Majmun je majmun, ako ćeš ga u kakve haljine oblačiti. strana 315

B. Prilozi i pridevi glagolski.

696. Glagolski prilozi vremena sadašnjeg i prošlog upotrebljuju se uvek, da pokažu podređenu glagolsku radnju, kojom se bliže objašnjava radnja, pokazana u priroku. Oni se mogu smatrati kao skraćene dodane rečenice, i kako im je podmet obično poznat ili kazan, lako ih je u take rečenice rastvoriti.
Glagolski prilog vremena sadašnjeg pokazuje da radnja, koja se njime kaže, biva u jedno vreme sa radnjom iz glavne rečenice, i da je trajna. Primeri. On udari drugim putem, moleći se Bogu da mu da sreću. — Otide, čudeći se u sebi šta bi. — Sluga, videći sve ovo, obraduje se vrlo. — I ne imajući nikakva posla, danju smo najviše spavali. — Pa otide natrag kukajući. — Sedeći ja besposlen nedelju dana, mislio sam da mi više ništa ne treba učiti. — Teško Turkom, trgujući s Markov. — Il’ jezdite preko neba ravna, gledajući zemlje i gradove. — Ti, čovjek budući, gradiš se Bog.
697. Glagolski prilog vremena prošlog pokazuje da radnja, koja se njime kaže, biva pre one radnje, koja se kazuje glagolom glavne rečenice.
Primeri. Bećir-paša, došavši u Niš, raspiše da mu dođu sve spahije. — On se strese, videvši kakva se nesreća dogodila. — Pak okupiv hrabre vitezove, na studen je kamen pokročio. — Avram, pogledavši, opazi tri čoveka i potrči im na susret, i pokločivši im se do zemlje, reče. — Sve ovo obišavši i viđevši, vrati, se natrag u onu sobu. — Pa izvadivši iz marame onu ljusku, protre je malo.
698. Prošasti glagolski pridev, za koji smo već videli kako se upotrebljava za sklapanje prošloga i davnoprošloga vremena, uzima se u neprelaznih glagola strana 316 još i kao običan pridev, upravljajući se u svemu po pravilima koja vrede za prideve.^[5] Značenje mu je, da je radnja koja se glagolom kazuje, izvršena na svome podmetu, te se posledak njen kao svojstvo prideva imenima.
Primeri. Ostarela majka. — Ogrejalo sunce. — Oružje sve prašno i zar̈đalo. — Agara metne svojega sina, od žeđe iznemogloga, pod jedno drvo. — A čovek umire iznemogao. — Govorio ostareloj majci. — Pa sustala konja odjahao. — Bledo, slabunjavo i začamalo dete kao da nemaše više od pet godina. — Bar je mogao zagrliti svoga vaskrsloga sina. — Da se sita nagledam zastaloga jezerca pod granama vrba. — Do mraka mrkloga. Napomena. Ova služba prošastoga glagolskoga prideva ograničena je samo na neprelazne glagole zato, što samo u njih radnja može ostati atributivno u radniku; radnja pak prelaznih glagola ostavlja radnika. S toga je služba trpnoga prideva prelaznih glagola (upor. čl. 701) po suštini jednaka s ovom službom prošastoga prideva u neprelaznih glagola. Razlika oblika dolazi od različite glagolske prirode.
699. Još se prošastim pridevom kazuje željenje, blagosiljanje, zaklinjanje ili proklinjanje.
Primeri. Dušmani ti pod nogama bili! — Živ ti bio i ko te rodio. — Od ruke mu ništa ne rodilo. — Rđom kap’o, dok mu je koljena! — Koji veli da sam od zla roda, ne imao od srca poroda! — Guje mu se oko srca vȉle! — A tako me ne rodila majka, već kobila, koja konja moga, pokupiću po Bosni junake. — Živo, ruke, ne sustale! — A jadi ga crni znali! — Tako te moje muke ne spopale! — Tako bio blagosloven i ti i tvoj porod! — Ne bila vas vašeg brata želja! — I svoj svome bio u nevolji. strana 317
700. Iz značenja želje razvija se pogodbeno značenje, tako da prošasti pridev dolazi u pogodbenim složenim rečenicama, označujući pogodbu (uslov), pod kojom se nešto može ili ne može dogoditi. Iz toga dolazi i značenje dopuštanja.
Primeri. Bilo glava, biće bareta. — Jeo, ne jeo; pio, ne pio; terao, ne terao — nećeš ga stići. — Ko je Srbin i srpskoga roda, a ne doš’o na boj na Kosovo, ne imao od srca poroda! — Makar bili vaši dani zaboravom pretrpani. — Bio dakle ja ili oni, tako propovijedasmo, i tako vjerovaste. — Čuj, Bože, moju kletvu, da ja mom namerenju nevere učiniti neću, jal’ ova desnica njega osvetila, jal’ supa ostala. — Poznao me tko da sam rob, ne poznao, moram tražiti što jesti. — Ako bio torbonoša, bio majci živ! — Brat je mio, koje vjere bio.
701. Trpni glagolski pridev upotrebljava se poglavito za sastavljanje trpnoga stanja u prelaznih glagola, ali osim toga on služi i kao običan pridev, daleko češće nego prošasti glagolski pridev. U trpnom pridevu nalazi se skoro uvek skraćena rečenica. Značenje mu je, da je radnja, koja se glagolom kazuje, izvršena na svome predmetu, te se posledak njen, kao svojstvo, prideva imenima.
Primeri. Moji rani vinogradi, ni rađeni, ni građeni, bosiokom posađeni, a ružicom zagrađeni. — Zlaćene grane, biserno lišće. — Orao ustreljen. — Dokle Mojsije mogaše držati podignute ruke, dotle nadbijahu Izrailjci. — Imao sam lepe kuće, i gledao ih iz šume spaljene i srušene. — Obojica, divno pomireni, latismo se gore i zeleni. — Život se čovekov ne ceni po velikom broju godina, već po količini dobra, učinjenog otadžbini i čovečanstvu. — Kad bi mor’o čekat’ lava gladna, ranjena! — Ostavite čaše pozlaćene. — Razgledao sam čudesa neviđena istoga grada. strana 318

V. Načini.

702. Načini su: određeni, neodređeni, zapovedni i pogodbeni.
U određeni način broje se oblici sviju vremena koja smo već prošli. U tom se načinu uvek razlikuje vreme, u koje se radnja zbila, lice (makar i treće nepoznato ili neodređeno), kome se radnja pripisuje, i broj (tih lica ili podmeta). Dolazi u rečenicama, kojima se što izlaže (potvrđuje ili odriče), pita, ili uz to čuđenje iskazuje. Primeri. To je bratac seji vjerovao. — Sestrica se bratu kunijaše. — Kiša je udarila pljuskom. — Zora beše mutna. — Što je tebi, moja vjerna ljubo? — Čija će ih majka dočekati, čija l’ braća konje prihvatiti, čija l’ seja darom darivati? — Kad polaziš kući? — Iz koga si sela? — Ao Bože, da velji si sveti! — Blago čovjeku, kome Gospod ne prima grijeha! — Oj Dunave, oj ti reko silna, ala si umilna! — Lijepo li je pogledati uz visoko vedro nebo! — Ama sam ozebao!
703. U neodređenom načinu ne imenuje se lice, broj i vreme. On dolazi kao ime glagolske radnje, i upotrebljuje se kao skraćena, priroku dodana rečenica (npr. Lasno je zapovedati). Toga rali što je način neodređeni ime glagolske radnje, on se kao glagolska imenica i upotrebljuje često u imenskome priroku kao imenski dodatak glagolima koji su po svom značenju nedovoljan prirok (npr.: To se zove ne raditi; Stade care kupiti svatove, itd.).
Način neodređeni može se rastvoriti u način određeni, kojim se postupkom i skraćena rečenica pretvara u potpunu podređenu. Primeri. Idem, care, u Kosovo ravno, za krst časni krvcu proljevati. — Znadijahu zlato rastopiti, i sa njime strana 319 sitne knjige pisat’, oko sebe raju svjetovati. — Da li se mi učino gledati i slušati? — A to vi sami često ne možete ni znati ni razumjeti. — Rano rani Turkinja đevojka na Maricu bijeliti platno. — Izvadi najpre brvno iz oka svojega, pa ćeš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svojega. — Tko se snizi k rosnoj travi, sankom krijepit’ snagu tijela. — Ne mogoše temelj podignuti, a kamo li sagraditi grada. — Nemojte se tako zavađati. — Stade care kupiti svatove. — Pak stanu razgovarati gosta. — Nemoj svakoj tici biti kobac. — Jer ti dugo bolovati neću. — Ne dajte me, ako Boga znate, uzidati mladu i zelenu.
704. Kad je način neodređeni dodana rečenica uz ime ili uz prilog, onda se načinom neodređenim kazuje ona radnja i bivanje, za koju se glavnom rečenicom govori kakva je ili na što je.
Primeri. Bolje joj je u zemlji biti. — S toga je u najviše primjera jezik rđav i težak razumjeti. — Muka je pogoditi, lako je reći. — Lakše je steći nego sačuvati. — Lijep je gledati, no kakav je mirisati? — Ružno je smejati se tuđoj nesreći, na makar nesrećnik bio i rđav čovek. — Ženi i čoveku ružno je i sramotno bez posla stajati. — Jer mi se čini ludo sužnja poslati, a krivice njegove ne javiti. — Sramota je sivome sokolu ćerat’ dugo jato jarebica, pa za sebe ne ulovit’ mesa. — Neobičan junak pogledati. — Da su Rimljani dostojni imati one zakone. — Zlo je poći, a gore ne poći. — Nije vrijedan brat njegov zvati se.
705. Pri načinu zapovednom osim obična značenja njegova za zapovedanje, moljenje, opominjanje, svetovanje željenje, itd. valja zapamtiti neke osobine. Tako se može drugo lice upotrebiti mesto trećeg.
Primeri. Posadi se, domaćine, neka ti je čast! — Muči, momče, tako t’ Boga, okani se tuge! — O mani se tuđa sveta, man’ se znoja i nevolje! — Vidajmo se, dok strana 320 je ranije, ne kajmo se u nevrijeme. — Budi volja tvoja. — Pomozi Bog. — A svak reci i pomisli, da j’ u dobar čas. — Pomagaj, tko se još krstom krsti. — Ko je konjik, priteži kolane; ko je pješak, priteži opanke.
706. Način zapovedni nema oblika za prvo lice jednine i za treće ni jednine ni množine. Kad bi zatrebali, ti se oblici kazuju oblicima vremena sadašnjeg, pred koje se u tom slučaju stavljaju rečce: neka, da. Tako se često daje glagolu smisao dopuštanja (permisiv, koncesional) koji katkad izlazi jednak sa željenjem. A tako složena dolaze toga radi ponekad i ona lica koja imaju svoj oblik. Mesto vremena sadašnjeg upotrebljava se koji put i vreme prošlo.
Primeri. I ako poginem, neka poginem. — Pustite truplje, da ga zverad raznesu, neka im se ne zna groba na ovom svijetu. — Neka znaš da si već dolijao. — Dok ima krvi, nek se proleva. — Da igramo, da pjevamo, doka vojna ne imamo. — Đurđev danče, kad mi opet dođeš, kod matere mene da ne nađeš! — Kuda god hodiš, neka jadikuješ! — Čast da ti je! — Posadi se, domaćine, neka ti je čast! — Al’ i nek sve tako bude, nemojte, braćo, da ropćete na svoga kralja. — Bog da prosti! — Da Bog da! — Da si živ i zdrav! — Da Bog sačuva! Kako primiš list knjige bijele, odmah da si na noge skočio! — Odmah da si pošao k ovcama!
707. Način zapovedni upotrebljuje se i u pripovedanju onako kao sadašnje ili buduće istoričko, kad se među prošastim radnjama, o kojima se pripoveda, želi razlikovati prednja i potonja. U takom slučaju se potonja kazuje načinom zapovednim.
Primeri. Onda sjedne na konja, pa tjeraj za njima. — Pograbismo puške, te o ramo, pa se veri i tamo i amo! — Kad se šćaše ođest’ kud da ide, pa obuci one strana 321 puste toke, šal crveni sveži oko glave, a pani mu perčin niz ramena, dvije puške metni za pojasom, i pripaši mača o pojasu, a u ruku uzmi džeferdara. — Dijete spopadne, pa povuci tamo, povuci amo, ali ne može da je (bukvu) iščupa. — Brže bolje spreme se na put, sednu na konje, pa beži! — Stojša ga dočeka, te se uhvate u koštac, te se ponesi!
708. Način pogodbeni nema takođe osobitoga oblika, nego se sastavlja od prošastoga prideva potrebnoga glagola i pređašnjega svršenog glagola biti (koje u ovom slučaju u trećem licu množine nema biše nego bi). Način ovaj znači da može biti, ili da se želi, ili da obično biva ono što se njime kazuje, te s toga rečenice, u kojima je, gube određeni i izrečni oblik. Kao take dolaze te rečenice i u pripovedanju i inače, gde se god neće što izrekom i s potpunom određenošću da kaže. Kako taj način znači mogućnost, pretpostavljajući povoljne ili protivne pogodbe, on je mahom sastavni deo pogodbenih rečenica.
Primeri. Ovaj gospodin u ostrovu ovom imađaše lepe dvore, u koje često bi preko leta s familijom dolazio i po nekoliko dana proveselio se. — Kako bi ostavio oca sama. — Grnuo bi vatru rukama. — Žalost je ovo za našeg oca bila; više bi puta, sedeći, pogledao na nas, i suze bi mu na oči udarile. — Gladan budući išao bih tamo, no umoran ne pouzdah se u noge. — Danas bih ti dao agaluke kod našega cara čestitoga. — Onde zanoći u jednoga pustinjaka, pa ga zapita ne bi li mu znao kazati što za devet zlatnih paunica. — Počeše se razgovarati, kako bi pobegli. — Kad bi došla kakva sirota pred kuću, snaha bi svoj zalogaj siroti udelila; kad bi mleko od ovaca nosila kući, ona gde bi god videla rupicu na putu, odmah bi rekla: „Ovde mora biti kaka bubica“, pak bi joj usula mleka. — Lasno bi bilo naučiti ljude onome što ne znadu, ali nek’-der se nađe, ko će ih odučiti strana 322 od onoga što znadu, van da bi svemogući Bog čudo hoteo učiniti. — Bi li kakvih ponuda? — I ja bih mogao svršiti na tom pripovijetku, da mi nije samo još jednog događaja. — Ako li bi ko imao da se žali na kakvu nepravdu u selu, on bi dolazio među ljude na skup. — A i sam gde bi čuo da Turci udare, da odmah pred njih izađe. — Jedan starac sve bi govorio da bi onom dobro platio ko bi mu kazao kako može umreti.

G. Stanje radnje glagolske.

709. Kako za kazivanje radnje prelaznih glagola (čl. 609.) treba podmet, iz koga radnja izlazi, ili koji je vrši, i predmet, na kome se radnja zbiva ili vrši — tako se i rečenice s takim glagolima mogu udesiti, da im kazivanje počinje ili od podmeta (Ja sam ga pohvalio) ili od predmeta (On je bio od mene pohvaljen), prema potrebi ili želji da se podmet ili predmet isturi kao glavni deo rečenice. Ako je rečenica udešena tako, da kazivanje iznosi radio lice kao podmet, onda je glagol u radnom stanju; ako li je udešena tako, da kazivanje iznosi predmet (na kome se radnja vrši) kao podmet, a pravi se podmet kazuje (ako je imenovan) u dodatku, onda je glagol u trpnom stanju.
710. Tako trpno stanje kazuje se u srpskome jeziku na dva načina. Prvi je način da se upotrebi oblik trpnoga glagolskog prideva, složen sa svima oblicima glagola biti. Tako se dobijaju za trpno stanje sva vremena, kao što je gore u članu 550. pokazano.
Kako značenje trpnog prideva (čl. 701.) pokazuje izvršenu radnju, isto se značenje održava i u trpnom stanju. Pravi podmet dolazi u rečenicama trpnoga stanja ili u 2-gi padež s predlogom od, ili u 6-ti strana 323 padež bez predloga. Rečenice trpnoga oblika u stvari su rečenice s imenskim prirokom, u kome je glagol biti spona a trpni pridev imenski deo priroka. Primeri. Za ovo nadanje optužen sam, care Agripa, od Jevreja. — Oj ponosna boginjo vezanih očiju, što si bila slavljena od naroda sviju. — Poslan od staroga vladike crnogorskoga Petra. — Što je tebi od Boga zapoveđeno. — Ne budi od mene rečeno. — Poštovan od svoga naroda. — Kurjak, sav izdrpat od pasa. — Biće pokoren od sviju i suđen od sviju. — Livade su urešene bijelim cvijetom i crvenim. — Koji su osvećeni Bogom ocem i održani Isusom Hristom. — Stiješnjeni vragom i đavolom. — Da moja knjiga od svakoga roda i veka ljudi dobro bude primljena.
711. Najčešće je ovako trpno stanje u prelaznih glagola, kad se oni dese u rečenicama u kojima se pravi (radni) podmet prećutkuje ili nikako ne imenuje (kao što je u rečenicama bez podmeta), jer se kazivanje više obzire na predmet nego na podmet. U takim rečenicama u stvari je istaknut gramatički podmet, pošto se pravi radni podmet prećutkuje.
Primeri. Da razgledamo što je do sad na tome polju urađeno. — Tako je pisano. — Suđeno je. — Svi su mu putovi otvoreni. — Otkriven je pakao pred njim. — Ali još nije kazano što je najlepše. — I ti ćeš biti blagosloven. — Po čadoru okol’ u okolo razastrti lepi sazi. — Ako budem dobru rabru data. — Iza gdekoje krivice bile su određene žrtve. — Kuće ne bjehu pograđene. — Postavljeni biše vratari i pevači. — Jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojijeh, nego li sve tijelo tvoje da bude bačeno u pakao. — Ovaj čovjek mogaše biti pušten, da ne reče da hoće k ćesaru. — Da će tako biti, kao što mi bi rečeno. — Znano budi pred svakim sudom i pravim ljudima.
712. Na drugi se način kazuje trpno stanje u srpskom jeziku, kad se oblicima glagolskim doda zamenica strana 324 svakoga lica se. U tom slučaju pravi podmet dolazi kao dodatak priroku u 6-tom padežu bez predloga, ili u 2-om s predlogom od.
Primeri. Jer jednome se daje duhom riječ premudrosti. — Jer će se mnom umnožiti dani tvoji, i dodaće ti se godine životu. — Blagoslovima pravednijeh ljudi podiže se grad, a s usta bezbožničkih raskopava se. — A od kola, koje igra pred kućom, zapjeva se: Prvijenče gospodine! — Tu su se za zasluge pohvale i venci i dr. davali. — Nauke morale su se perom pisati. — Kod nas gospode nikad se ne naređuje. — Snijeva mu se da ide nekud za krstima, i đe se šljeglo nekakvoga puka. — Pri drugoj prilici više će se o tome besediti. — Ne dele se više krvavi megdani. — Pitaće se na što je kome život ovaj dat. — Ako je i do polovine carstva, daće ti se. — Da vam je, dakle, na znanje, da se neznabošcima posla spasenje Božije. — Osim toga plaćalo se veziru po sto groša.

4. Pitanje u rečenicama.

713. Kad je ma koji član rečenice (podmet, prirok, predmet, ili koji god od dodataka) ili sa svim nepoznat, ili neizvestan, može se za nj pitati, u kome se poslu upotrebljuju upitne zamenice i priroci. Rečenice, u kojima se tako što sluči, jesu upitne rečenice.
714. Pitanje se može ticati ili podmeta ili predmeta ili dodataka njihovih. Ako su sa svim nepoznati, dolazi pitanje za lica zamenicom ko, za ostalo zamenicom šta. Ako li samo nije izvesno ono što se o njima misli, onda se uz reči, koje su taj neizvestan podmet i prirok, upotrebljuju upitne zamenice, prilozi i sveze: kakav, koji, čij, kako, da, zar, li, itd.
strana 325 Primeri. Ko silazi ono tuda? — Da l’ to vranac njegov ide? — Šta vi tražite? — Ti li si se care učinio? — Je l’ suza ono, krv li iz srca nečijeg? — Kakve tebe savladaše vile danas, brate, u morskoj otoci? — Da ja vidim dvije silne vojske, čija l’ gine, čija l’ zadobiva? — Čija s’ ljuba, čija li si seja? — Da l’ je kula slavnog knez-Lazara? — Hoće l’ polje magla pritisnuti, da l’ je magla, da l’ je srpska vojska? — Šta treba deci da čine, te da budu dobra? — Što je tebe, moja vjerna ljubo? — Zar sam ja čuvar brata svojega? — A da što bi rekli, da to bude?
715. Isto tako pitanje se može ticati priroka. U tom slučaju glagol (pomoćni, ako je vreme složeno) najčešće izlazi napred, dodaje mu se upitna rečca li, ili se preda nj stavljaju upitne rečce: zar, za, eda, itd. U odgovoru glagol se (u složenim vremenima pomoćni) ponavlja, npr.: Vidiš li? — Vidim. — Jesi li došao? — Jesam, ili: Došao sam.
Primeri. Idete li svi zajedno? — Jeste li zdravo prispeli? — Jesi li noćas spavao? — Hoćeš li sutra doći k meni? — Nije li ti otvoren svet na sve strane? — Srbin želi!... A vi hoćete li? — Ta zar bi tako prezreli vas? — Da nijesi o zlu čijemu vijećao? — Eda li ga valovita burna voda gde zanela? Eda li je gromovita udrila ga gdegod strela ? — Eda li je Bog nepravedan, kad se srdi? — Jesi li mi danas u životu?
716. Isto tako se može pitati za ostale dodatke prirokove, kao što su: mesto, vreme, način, uzrok i različiti padežni dodatci. Pitanje se počinje prilogom ili zamenicom, prema tome o čemu se pita. Tako su za mesto upitni prilozi: gde, kamo, kud, odakle, otkle, otkud, itd.; za način: kako; za uzrok: zašto, što, rašta; za vreme: kad, dokle, itd.; a za različne padežne dodatke pita se upitnim zamenicama s predlogom i bez predloga.
strana 326 Primeri. Ah pusti moji darovi, kome li šćaste ostati? — Odakle su oni? — Da kud će ti pokor i sramota? — Đe si, brate, od Senja Tadija? — Kud se đede car-Nemanje blago? — Kako bismo dete omrazili i sa svetlim carem zavadili? — Tom se čudi care gospodin, otkud čedo u gori zelenoj? — Zar da se mi bez tebe međ’ Srblje vratimo? — Kamo tebi brada jučeranja? — Oj, đevere, kamo tvoja snaša? — Zašto se ne kažete? — Što vam pesma kolom ne okreće? — Što će momci, što oružje sv’jetlo, što li konji, što li čadorovi? — O ti, višnja silo, kad ćeš mi pomoći ? — Care Lazo, čestito koljeno, kome ćeš se privoljeti carstvu? — Rašta ove gore uzdrhtaše?
717. Rečenice s upitnim oblikom služe katkad i za kazivanje divljenja.
Primeri. Ao Bože, da velji si, sveti, ao svete, da lep li si, kleti! — Zlatni kove i srebrni, lijepo li sjaš! — Besomučno l’ ti je to golobrado momče, podsmevajući se reče Samuilo. — Lepo li je pogledati uz visoko vedro nebo! — Lijepo li ova sablja čita! Divno li nas danas razgovori! — Da čudno li s glave pogibosmo? — Lijepo li mogah bez ove glavobolje! — Skupo li prodade onoga starca?

5. Odricanje.

718. Kad se glagolom, koji je u priroku, hoće da odreče podmetu ono što se o njemu govori, stavlja se pred glagol prilog ne. Ako je vreme složeno ili prirok sastavljen, onda se prilog ne stavlja pred pomoćni glagol, ili pred glagol koji je slona.
Primeri. Ne pomaže nepravedno blago. — Jer ne poznaju onoga koji me je poslao. — S početka nijesam na to ni motrio. — Ne boj se, moj sinko, ja nijesam za drugo došla, nego da te darujem. — Oko moje neće više vidjeti dobra. — Šta ti znaš, što mi ne bismo znali? strana 327 — Šta razumiješ, što ne bi bilo u nas? — A tako me ne rodila majka, već kobila koja konja moga, i muškijem ne pasala pasom, i turskijem ne nazvala glasom, pokupiću po Bosni junake. — Nikad sanku vjerovati nije. — Da mi neće biti prosto, ako celu knjigu na srpski ne prevedem. — Što ti ne bi već bilo zakona u Crnoj Gori, ni življenja među Srbima. — Tu nema grijeha ni jada.
719. U načinu zapovednom ili se može postupiti po ovom pravilu, na priliku: ne čini, nek ne čini. itd., ili se pri odricanju može taj način složiti iz glagola nemoj, itd., i načina neodređenog onoga glagola od koga se hoće način zapovedni. Neodređeni način može katkad doći i rastvoren, kao dodata rečenica. A kad je način zapovedni sklopljen sa da ili neka (po čl. 706), odricanje se vrši po opštim pravilima.
Primeri. Nemoj pevati. — Nemojte plakati. — Nemojte se ljutiti deteta i sluškinje radi. — Nemoj zavidjeti nasilniku. — Pustite me, da idem gospodaru mojemu, nemojte me zaustavljati. — Reći ću Bogu: nemoj me osuditi! — Dakle, nemojte, braćo, gubiti nadanja, jer će sve dobro biti. — Nemojmo, ljudi, tako prenagliti, nego se razaberimo. — Nemojte ni najmanje da sumnjate o tome. Da se nisi usudio! — Da ne mrdnem! — Da se nisi makao odatle!
720. Ako se odricanje širi na dve ili više rečenica, ili na dva ili više dodataka, svezama vezanih, onda se za svezu mesto i — i, ili — ili pri potvrđivanju, uzima pri odricanju: ni — ni (niti — niti). To ni — niti katkad odmenjuje i ne u prvoj rečenici ili u prvome dodatku.
Primeri. Više se nisu igrali, niti su marili jedno za drugo. — Ne zvekeće gvožđe svetlo, niti grme strana 328 smrtne cevi, ni na lagan stupaj nogu ozivlju se sjajne toke. — Ni si gladnog nahranila, ni žednoga napojila, nit’ si gola preodela, niti bosa preobukla. — U sebe se pouzdati nemoj, ni u ruku, ni u britku sablju, ni u tvoje koplje otrovano. — Ostala je tvoja zamjenica ni kod moga ni kod tvoga dvora, ni kod moje ni kod svoje majke. — U svijet ga još nije takvoga ni ko čuo, niti ko vidio. — Mrzniji su mi oni nego Turci, a ni mislim za njih ni za Turke. — Nije babo raskovao blago na nadžake ni na bojna koplja. — Razuman čovjek niti je strašljiv, niti pak preko mjere slobodan.
721. Ako u rečenici s odrečnim glagolom dođu kakve neodređene (trećega nepoznatog lica) zamenice i prilozi, pa je odricanje opšte, onda te zamenice uzimaju odrečni oblik, slažući se sa prilogom ni (niko, ništa, nikad, nigde, itd.). Broj jedan jednači se i u ovome sa ovakim zamenicama (upor. čl. 608.). Kad li pred tako odrečne zamenice dođe kakav predlog, mesto mu je među ni i zamenicom: ni u koga, ni po što, ni na koga (mesto: u nikoga, po ništo, na nikoga, itd.).
Primeri. Ali mu niko ništa ne umjedne i ne htjedne kazati. — Kad pogledaš s grada iznad sebe, ništa nemaš lijepo viđeti. (Uporedi s ovim: Nemam ti šta kazati. Ništa ne hiti, niti što izostavi). — Od sad se ne prašta više nijedna krivda. — Kako nijesu oni u tome poslu nijedan. (Uporedi s ovim: Da čuva džebanu kao oči svoje u glavi, i da se ne bi jedan fišek uzalud potrošio). — Drugi nino nije znao ništa. — Niko nije došao. — Nikome nije lakše pomoći nego vama. — Nekakav momak, vrlo lenjiv, koji nikakvog zanata nije imao. (Uporedi s ovim: Da ne bi mogli Arnauti kradom pakost kakvu učiniti). — Nikad sanku vjerovati nije. — Ničije sile on se ne boji. — Ne kunite se nikako. — Da se više ni u šta ne meša. — On ti se ni na kakvi ugovore predao nije. — Ako bi ko došao, da ne kaže za njih ni strana 329 po što. — Da se ne bi niko usudio ni pod koji način jednu kuću u nemačku stranu preturiti. — Nikako se nemoj ni s kim razgovarati. — Onda već nisam ni na šta mislio.
722. Pri glagolima i u rečenicama koje znače bojazan ili zakraćivanje, rečenica kojom se kazuje ono od čega je bojazan ili što se zakraćuje, dolazi u odrečnom obliku.
Primeri. Jer su česte u Latina straže, pa se bojim da te ne uhvate. — Bojim se da nije pošao u Trebinje, da te davom čini. — Kako se ne bojiš da zemlja pod tobom ne propadne, ili da te grom iz vedra neba ne udari. — No ja se bojim, da ti nisi pobegao. — Dobro će biti, jerbo ja sve strepim, da otkud na nas ne natrapaju. — Jer joj Mardohej bješe zabranio da ne kazuje. — Nego mi je žao bilo, da zbrana milostinja mome manastiru bez mene ne propadne.^[6] — U meni postane neko podozrenje, da me onaj za mnom idući s daske ne strovali. — Jer ga je strah, da se ne utopi. — Ali se ja na to neću potpisati, niti se protivim da tako ne bude.
723. Odricanje se može osnažiti osobitim istavljanjem onoga čega se odricanje tiče, ili po čemu se sila odricanja vidi. U takim se primerima često oseća prikriveno poređenje, koje bi se, kad bi bilo izrečeno, vezalo za rečenicu prilogom kamo li, što doista i biva u gdekojim primerima. Reči, koje se za ovako snaženje odricanja upotrebljuju, dolaze sa svezom ni.
Primeri. Nećemo ga pominjati ni živa ni mrtva. — Koji ne znadu ni da sam živ. — Ja ti sad pečena ćurka ne donesoh, nisi ni to zaslužio. — Ti nijesi ni čuo junaka, da kamo li očima vidio. — Na to Tale ni strana 330 da gleda neće. — Ne znam ni ja sam kako. — Ne vrijedi ni lule duhana.

B. Sintaksa složenih rečenica.

1. Vrste složenih rečenica.

724. Vezivanje više prostih rečenica u jednu složenu rečenicu (rečenični niz) biva na dva glavna načina, priređivanjem i podređivanjem. S toga se složene rečenice i dele na priređene ili podređene.
725. Priređivanjem (coordinatio) su rečenice složene, kad se tako jedna s drugom u složenu rečenicu sastave, da sve proste rečenice stoje jedna prema drugoj kao zasebni i potpuni delovi, i da nijedna nije vezana ni za kakav deo pređašnje rečenice načinom kojim se rečenični dodatci ili dopune vezuju za svoju glavnu reč ili rečenicu (čl. 565.). Toga radi su svi delovi priređivanjem složenoga rečeničnog niza među sobom jednaki i jedan od drugog nezavisni. Priređivanjem u jednu složenu rečenicu sastavljene proste rečenice mogu biti povezane jedna za drugu različitim svezama, ili mogu jedna za drugom sledovati i prosto, bez ikakvih sveza.
Primeri. Strašno riče zapad vetar, tresan mlati bor i rast. — I narodi podigoše s’, biše krepki, biše slavni. — Obazre se i pogleda na me, s’ sebe skide kolastu azdiju, s’ sebe skide, pa je meni dade. — Izmiče ga iz te mnoge krvce, umiva ga hlađanom vodicom. — Majka prode tanku žicu, a sinčić pred njome sedi mali, drži ticu, pa se igra njome. — Uz’o b’ gusle, al’ mi drkće ruka; zapev’o bih, ali sam promuka’. — Muž je branič žene i đeteta, narod branič crkve i plemena.
726. Podređivanjem (subordinatio) su pak složene rečenice onda, kad je misao, kazana u jednoj, prosta strana 331 dopuna ili dodatak misli idi reči druge rečenice. Toga radi proste rečenice, podređivanjem u jednu složenu rečenicu sastavljene, ne samo da nisu među sobom jednake, nego su svagda zavisnošću jedna s drugom povezane tako, da se u složenoj rečenici, podređivanjem sklopljenoj, mora razlikovati glavna i sporedna. Glavna je rečenica u podređivanjem složenim rečenicama središte, oko kojega se sporedne rečenice nižu, vezujući se za pojedine reči glavne rečenice kojima su dodatak, ili jedna za drugu.
Primeri. Na istočnoj vodopađi Miroča izvire jedan potok koji se docnije zove Jabuča. — Seljaci već misle da je on i onemeo. — I kad bi došao čijoj kući, obično bi stao uz vrata. — Ako se naša nahija digne, ti ćeš odmah otići u ustanike. — Mi ćemo živeti kako sami hoćemo. — Ne govoreći više nikom ni reči, Asan puštaše uzde konju da grabi brže. — Sakuj meni statve i brdila, i ostalo što stanu valjade. — Ta ustani, Nikola, da idemo u goru, da pravimo korabe, da vozimo dušice s ovog sveta na onaj. — Tada će se kupovati njive u ovoj zemlji, za koju vi kažete da je pusta. — Ja ljubim one koji mene ljube. — Viče na ulasku u grad, gdje se otvaraju vrata. — Nemoj me se oglušiti, dok sam živ. — Miloš i Sava drugari su, od kako su zaznali za se.
727. Ma da su u pravilu ovako jasno podljene među sobom rečenice složene priređivanjem i podređivanjem, i ma da se u podređenim rečenicama oštro dvoje rečenice glavne od sporednih — u govoru su ti načini često jedan s drugim isprepletani. Načini priređivanja i podređivanja dolaze naizmence, čas jedan, čas drugi, u jednom istom nizu prostih rečenica; rečenice se s jednog gledišta vide kao glavne a s drugoga kao sporedne, kao god što dodatci podmetovi i prirokovi prema svojoj glavnoj reči izgledaju strana 332 kao dodatci, a prema svojim dodatcima su oni sami glavna reč. Sporedne rečenice, kad ih je više u jednoj, podređivanjem složenoj rečenici, mogu među sobom stajati kao podređene i priređene, mogu sve pripadati jednoj glavnoj rečenici, ili pojedince redom jedna prema drugoj stajati čas kao glavna, čas kao sporedna. Katkada se glavne sa svojim sporednim smatraju kao celine (članovi), pa se te celine kao članovi među jedna uz drugu priređivanjem ili podređivanjem. U govorenom i pisanom slogu granaju se na sve strane razlike ovoga nizanja, a ovde ćemo dodati samo nekoliko primera.

     Primeri.

     1. 1 Digoše se svati putovati, 2 svaki ide 3 kako koji može, 4 Milić ode 5 kako konjic može.
     Članovi su: 1-va; 2-ga i 3-ća; 4-ta i 5-ta. Priređene su 1, 2 i 3, 4 i 5. Sporedne su 3-ća, podređena 2-oj; 5-ta, podređena 4-toj.
     2. 1 Koji ono dobar junak bješe, 2 što jedanput britkom sabljom mane, 3 pak dvadeset odsiječe glava.
     Ovde je 2-ga podređena 1-oj; a 2-ga i 3-ća su priređene jedna drugoj.
     3. 1 Ako je kvasac svet, 2 to je i tijesto, 3 a ako je korijen svet, 4 to su i grane.
     Ovde su članovi: 1-va i 2-ga prema 3-ćoj i 4-toj, i to u priređenom načinu. Među sobom su: 1-va podređena 2-oj kao pogodba, a tako isto 3-ća 4-toj. strana 333
     4. 1 Kad dođe vreme 2 da mlađi zauzmu mesta svojih starijih, 3 a to vreme dolazi vrlo brzo, 4 onda je prilika 5 da se olako popravi sve 6 što nije bilo dobro u starijih.
     Glavna je 4. Njoj je, u prvom redu, podređena 5. a ovoj je podređena 6. Četvrtoj kao glavnoj u drugom redu je podređena 1. ovoj je podređena 2. a prema 1. s njenim dodatkom 2. priređena je, na osnovu suprotnosti, 3.
     5. 1 Kaže im se 2 koje sada gospodar 3 da nije tu, 4 nego je ostavio pred ovom vojskom svojega vojvodu Lomu, 5 no što bi radi, 6 da njemu objave.
     Ovde 1-va, 2-ga, 3-ća i 4-ta s jedne, i 5-ta i 6-ta s druge strane stoje kao dva priređena suprotna člana. Među sobom 2-ga, 3-ća, 4-ta dolaze kao sporedne, podređene 1-oj, a od njih je 3-ća podređena neposredno 1-oj, 2-ga je podređena 3-oj koja je prema njoj nezavisna, a 4-ta je kao suprotna priređena 3-oj; na posletku 6-ta kao sporedna podređena je 5-toj.
     6. 1 Ja sam naumio 2 da je malo namučim, 3 i da je naučim, 4 eda bi se kako popravila.
     Ovde je 1-va glavna, 2-ga i 3-ća su njoj podređene, a među sobom priređene, a 4-ta je podređena 3-oj.
     7. 1 Smislim 2 kazati ono 3 što nije, 4 ne bih li se barem dosta nasmejao.
     Ovde je 1-va glavna, 2-ga, 3-ća i 4-ta njoj su podređene ali tako, da je 2-ga podređena 1-oj, 3-ća — 2-oj, i 4-ta — glavnoj zajedno s pomenutim dodatcima.
     8. 1 Je li mladić što učio, 2 i je li što naučio, 3 ne zna se; 4 ali je živeo onako 5 kako žive oni 6 koji se ne bave naukom.
     strana 334 Ovde su rečenice 1-va, 2-ga, 3-ća jedan član, a 4-ta, 5-ta i 6-ta, drugi, i ta su dva člana jedan drugom priređeni. U prvome članu 3-ća je rečenica glavna, a njoj su podređene 1-va i 2-ga, koje su opet među sobom priređene. U drugome članu 4-ta je glavna, ovoj je podređena 5-ta; ta je opet glavna prema 6-oj, koja je podređena 5-oj.

I. Priređivanjem složene rečenice

728. Način priređivanja nezavisnih složenih rečenica može biti prema spojenosti, razdvojenosti, suprotnosti mislȋ koje se u rečenični niz vezuju.
Spojnim načinom su priređene rečenice, koje običnim načinom prosto jedna za drugom sleduju, i to ili bez ikakvih sveza, ili skopčane svezama: i, a, pa (pak), te (ter), ili upitnom rečcom li. Primeri. Dete jedva dočeka, i pođe s njim. — Peva putnik, pa silazi kroz kamenje niz planinu. — Knjigu piše Žura Vukašine, tajno piše, a tajno je šalje. — Bio jedan čovek, pa imao jednica sina. — Ja ću živet’, pa umreti. — Probudiš me, pa pratiš, i goniš po vas dan. — Po svršetku metaniše i celiva mu desnicu, pak sjednu oba na razgovor. — Zdrav da si mi, vojvoda Milošu, pa mi i ti štogod progovori. — Rasrdi se mlađani Nenade, pak udari na trijest junaka. — Šta pliva gorom, dolom, te prlja beli sneg? — On ište te ište. — Tako njemu Bog i sreća dade, te uhvati ribu zlatnokrilu. — Novčić odmah padne na dno, a on se sagne te ga izvadi. — A sluge s batinama stoje te brane. — Čengići, Ljubovići i mnogi drugi postaše age, ter su naradu{{{3}}} huđi no Turci došljaci. — Nadanjem se veselite, u nevolji trpite, u molitvi budite jednako. — Duša mi se razigrala, sreća mi je propevala. — Ko bi mene vode napojio, ko li bi mi hladak načinio, taj bi duši mjesto uhvatio.
729. Razdvojnim su načinom priređene rečenice, u kojima se nabraja više jednakih među sobom članova, strana 335 ali se ne pokazuje da oni čine celinu, nego da svaki član po volji može opstati isključujući ostale. Ovake se rečenice skopčavaju svezama ili — ili (a — a, ja — ja, ali — ali, jali — jali) ni — ni, niti — niti, (volja — volja, koje — koje). I ovake rečenice mogu se priređivati bez sveza, osobito kad je u njima prošasti glagolski pridev (čl. 700.).
Primeri. Ili kupi halat, il’ ostavi zanat. — Stvar nemoguća, a o njoj mislio, a je u životu tražio. — Ja pravo, ja nikako. — No al’ čuješ, ali i ne čuješ, u Prizrenu u bijelu gradu, poglavicu Leku kapetana. — Ali voliš po moru plivati, ali voliš na vatri goreti, ali voliš da te rastrgnemo. — Donesi mi jednu kupu vina, jali vina, jali vode hladne. — Jali otmi, jal’ za blago kupi. — Ni vrijednu teci, ni malo vrijednu ostavi. — Ni gore posijeci, ni bez drva doma dođi. — Niti grmi, nit’ se zemlja trese, nit’ udara more o bregove. — Poznao me tko da sam rob, ne poznao — moram tražiti što jesti. — Volj’ ti piti, volj’ ti kapu kupiti. — Treći s’ deset po gori razbeže, koje k gori, koje k vodi hladnoj. — Izgrću se vinogradi, koje da se trava škodljiva istrebi, koje pak da se zemlja ispod čokoća izvuče.
730. Kad li se u jednoj rečenici kazuje misao, protivna misli druge rečenice, onda su take priređene rečenice suprotne i obično se skopčavaju svezama a (ja), ali, nu^[7], nego (no), već, ama. Katkada se suprotne rečenice postavljaju jedna uz drugu bez ikakve sveze, a katkada se vezuju upitnim oblikom.
Primeri. San je laža, a Bog je istina. — Tu je Miloš, a tu je i Vuk. — Ja nerado o smrti govorim, strana 336 ali bez ikakvog straha očekujem poslednje veče svog života. — Ne resi ga ni srebro ni zlato, nego krjepost i mantija crna. Mi nijesmo došli da se s vama bijemo, nego da vas pitamo od koga vam je krivo. — Sakup ovaj na zlo ne priliči, no na radost i na vječnu diku cijeloga roda hrišćanskoga. — To ne bilo jarko sunce, već to bili brat i seja. — Nije meni moja rana teška, već je meni na srdašcu teško. — Možda će mi se kazati da razgovor brata i sestre prate ti isti dobitci, ama ja sumnjam, pošto prilike nisu sa svim slične. — Onamo ga glad, i gore... tuđin čeka, ovde ropstvo teško i muke krvare. — Vukašin čeka na milog sina, na pravdu Uroš i domovina. — Ko je vjera, ko li je nevjera. — Čij je bio prije, a čij li je sada. — Obnoć grede, a obdan počiva; junak negda, sad ne junak više. — Nije svako tijelo jedno tijelo, nego je drugo tijelo čovječije, a drugo skotsko, a drugo riblje, a drugo ptičije.

II. Podređivanjem složene rečenice

731. Podređivanjem složene rečenice razlikuju se po onoj vezi koju ima podređena sa glavnom. Podređena pak rečenica u stvari nije ništa drugo nego običan dodatak podmetov ili prirokov, raširen u čitavu rečenicu. Po tome je i podređene rečenice najprirodnije podeliti po onom istom načinu, po kom su i podmetovi i prirokovi dodatci u rečenicama podeljeni,
732. Toga radi, u rečenicama koje su dodate podmetu, ili imenicama i zamenicama u opšte (ma u kojoj rečeničnoj službi), razlikovaćemo:
     • a. Pridevske rečenice, kojima se u neku ruku zamenjuje pridevni dodatak (atribut) uz imenice;
     • b. Imeničke rečenice, koje stoje na mesto samostalnih dodataka obe vrste (čl. 568-9).
     strana 337 U rečenicama pak, koje su dodate priroku ili prirokovim dodatcima, razlikovaćemo:
     • v. Rečenice predmetne, koje pokazuju na što prelazi radnja glagolska glavne rečenice;
     • g. Rečenice u kojima se iskazuje namera onoga što je rečeno u priroku glavne rečenice;
     • d. Rečenice u kojima se iskazuje pogodba onoga što je rečeno u priroku glavne rečenice;
     • đ. Rečenice u kojima se kazuje dopuštanje (permisivne) onoga što je rečeno u priroku glavne rečenice;
     • e. Rečenice u kojima se kazuje poređenje onoga što je rečeno u priroku glavne rečenice;
     • ž. Rečenice u kojima se kazuje vreme onoga što je rečeno u priroku glavne rečenice;
     • z. Rečenice u kojima se kazuje mesto onoga što je rečeno u priroku glavne rečenice;
     • i. Rečenice u kojima se kazuje posledica ili uzrok onoga što je rečeno u priroku glavne rečenice.

a. Pridevne rečenice uz imenicu, pridev ili zamenicu.

733. Pridevne rečenice objašnjavaju iz bliže imenicu, pridev ili zamenicu u rečenici, onako kao i pridevi i skopčavaju se za svoju glavnu reč zamenicama saveznim ili trećega nepoznatog lica, katkada pak prilogom gde, kad, ili svezom da (kako). Pošto glavna reč može biti imenica, pridev ili zamenica, i primeri će se prema tome rasporediti, i u ovom će se članku navesti imenice i pridevi. Ovake rečenice su, po svojoj prirodi, često samo rasklopljen pridevski ili priložni oblik glagolski.
Primeri. I đavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito. — U drugom delu upisivani su neki akti koji su posle sledovali. — Ali mi ćemo da se strana 338 zadovoljimo prirodom što je blizu nas. — Sto puta sam gledao oblake đe iz mora dođu na gomile. — Ugleda u česti ovna gde se zapleo rogovima. — Ah, ima još jedan put da se verna krv badava ne prosipa. — Tu nađoše jednu nevjesticu đe joj gore i noge i ruke. — Ako bi još bilo potrebe da ti se to napominje. — Miloš zaište sve srpsko roblje što su Turci one godine iz Nahije Šabačke bili odveli. — Po kazivanju ljudi među kojima se ovo pjeva. — Zateče veke Vlahe da vuku seno u šanác k Turcima. — To je najzgodnije vreme da se na njih udari. — Nezadovoljan što je knez Miloš s Marašlijom uglavio mir. — Nedra otadžbine i prostrana su i gotova svakad, da dadu mesta svima čestitim i vrednim sinovima svojim. — Blago zemlji koja se može ponositi takim sinovima svojim. — Ali je jedan Bog koji čini sve u svemu. Svud sa mnom iđaše briga kako će te priče primiti čitaoci. — Prostak, pak, sve je rad da ostane kao što su mu i stari bili. — Kad opaze za sobom zmaja gde ih tera. — Kad vidi majku gde plače. — Gde mu je oružje što je pasao, gde li mu je konj što ga je jahao. — Ima vrijeme kad se rađa, i vrijeme kad se umire; vrijeme kad se sadi, i vrijeme kad se čupa posađeno; vrijeme kad se ubija i vrijeme kad se iscjeljuje; vrijeme kad se razvaljuje i vrijeme kad se gradi.
734. Gde je pak glavna reč zamenica, obično su zamenice određenoga lica ta glavna reč, i one pripadaju i glavnoj rečenici, a podređena se rečenica počinje pridevnim zamenicama trećega nepoznatog lica, koje se, baš radi ove službe svoje, i zovu saveznima. Često se zamenica glavne rečenice izostavlja.
Primeri. Ona braća što se dobro hvale, bratac brata poznat’ ne mogȃše. — Onaj koji vas je stvorio, održava vas. — Sreća je ono što ljudi za sreću drže. Vi svi koji ste iz bosanskoga pašaluka, izlazite na polje. — Teško onima koji zlo zovu dobro, a dobro zlo. — Teško onima koji misle da su mudri. — U isto vreme strana 339 odbijao je one koji su, ispreko Morave, nadirali na Temnić. — Jedite sve što se pred vas donese. — Sad će biti (ono) što će biti. — Onaj što ide za mnom, jači je od mene. — Nisu nikako mogli ostati onaki kaki su došli.

b. Imenične rečenice uz imenice ili zamenice.

735. Imeničke rečenice, onako kao i samostalni dodatci uz podmete (kako podmetni tako i priročni) dopunjuju ili opisuju ono što kazuju imenice ili zamenice u rečenicama, ali načinom više odvojenim i samostalnim i manje vezanim za svoju glavnu reč nego što je slučaj u pridevskih rečenica. Inače su i ove rečenice vezane za svoju reč istim vezama kojima se i pridevske vezuju, ili nemaju veza nikakvih. I ove ćemo rečenice razgledati u dva člana, prema tome je li glavna reč imenica ili zamenica, uzimljući najpre na red imenice.
Primeri. Dođe mi Sali-efendija, koji je bio moga oca ćata, i jošte pet starih Turaka. — Pred onim gradom bila je jedna česma, s koje je sav grad nosio vodu. — Vratimo se ja i Živan buljubaša, koji smo tu na sastanku bili, i nađemo gde nas čeka stari knez Nikola Grbović. — O Paštrmcu je bilo mnogo pričica, koje su vrlo zanimljive. — Narod pak, kome je zulum i onako bio dodijao, stane se većma i većma buniti. — Su čim ćete izać’ pred Miloša i pred druge srpske vitezove, koji žive dokle sunce grije. — Tu se pomoću jednoga prijatelja pozna sa srpskim trgovcem Stefanom Živkovićem, koji je iz Beograda bio utekao od zuluma dahijskoga. — Ona se u razgovor, makar kakve nauke on bio, umešati mogla. — Njegovi pojmovi, ma koliko da budu nedotupavni, nicaće iz spoljnoga sveta.
736. Imenička rečenica može se, isto tako, dodati i uz zamenicu kao glavnu reč.
strana 340 Primeri. No mi opet nećemo na vas, koji ste mirni i dobri carevi Turci; vi se odvojte do čaršije gore. — A po tom mi živi, koji smo ostali, zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo. — I u trenut oka mi se nađosmo u porti beogradske crkve, a ona, sirota, niska, mračna, čađava, uvaljena u rupu, bez zvona da se oglasi, bez krsta da se raspozna, prava magaza! — Koliko ih je, koji često prevrću tu knjigu? — Ima nas i takih, koji bismo hteli da Miloševa beseda bude onaka kaka je danas nama ugodna i prijatna. — Mi koji smo znali kneza Miloša, koji smo slušali njegov govor, vršili njegove zapovesti, divili se brzini njegova mišljenja i obilju njegova rada, dužni smo čuvati od zaborava sve što popunjava sliku toga retkoga Srbina.

v. Podređene rečenice za predmet uz glagole.

737. Uz prelazne glagole može potrebati da se ono što se iskazuje predmetom, kaže celom jednom rečenicom. Take rečenice, što zastupaju predmet, skopčavaju se za svoju glavnu rečenicu zamenicama ili svezama: da, gde, kako, e, itd., ili upitnom rečcom li, ili saveznom zamenicom, ili stoje bez ikakvog saveznog znaka.
I ostali padežni dodatci ili proste dopune prirokove, u kojima se kazuje ono što se glagolom vrši, mogu se isto ovako kao predmet razviti u čitavu podređenu rečenicu. Primeri. Pa se krilo na čekrk okreće, te kazuje koji vjetar puše. — Mi ćemo njima kazati na koga smo se podigli; a oni će znati za što smo se podigli. — Vidim kako je danas. — Vidi hodža da se prevario, a ne zna kako će odstupiti od svoje riječi. — Bog zna jesam li i toliko zaslužio. — I rekoše, Bog im oprostio; da sam veliki zlikovac. — Kad dođemo u dvor k mome ocu, on će tebi davati što god zaišteš. — Čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. — Pa mi reci strana 341 govorim li pravo. — Ljutit aga mrko gleda gde se silom divit’ mora silan arslan gorskom mišu. — Te se boji gde će poginuti. — Da ne bi Srbi opazili gdje oni bježe. — Ili valjda kralj misli da mi ne znamo kako valja za svog cara umreti. — Među sobom vijeće učinile kojom će ga smrću umoriti. — Koliko noćce noćas bi, ne vrgoh sanka na oči, slušajuć’ kolo đe igra. — Po neki bolesnik pada se da će dugo živeti. — Pošto je dugo vremena vino iz bačve točilo, stane se čuditi kako vino jednako teče.

g. Podređene rečenice za nameru.

738. Kad se u podređenoj rečenici kazuje namera radnje, iskazane u priroku glavne rečenice, onda se podređena rečenica skopčava za glagol glavne rečenice svezama: da, eda (jeda), neka, kako, ili se uzima upitni rečenični oblik i pogodbeni način.
Primeri. Ide bratu u drugu odaju, da on budi brata Dragutina. — On prodaje devet vinograda, ne bi li se odužio duga. — Jedva smo se ovamo savili, eda kako vi to pretečete. — Pošljite mu list knjige bijele, neka dođe gradu Vučitrnu. — Podaj mu, neka jede. — Nek se Srbi trijebe bratskom vraždom, kako bi mu lakše bilo pašovati. — Il’ mi kaži šta da činim, da te smirim i utešim? — Makni srpom, da ti vidim ruku. — Daćemo ti mor-dolamu, da nam poigraš. — Tada pođe da kupi malo zemlje, da bi mrtvaca svojega u svoju zemlju ukopao. — Da ga zamoli, ne bi li mi učinio milost. — Da im tako prituži, ne bi li oni pokazali i ostalo svoje društvo. — Duždević me zove u svatove, da mu budem dever kod devojke. — Pa ćemo sutra ići na salaš, da nosimo pastirima, neka se i oni provesele. — Al’ tek što ti noga kroči, da uniđe u pećinu. — Jedno Ture izmaknulo bilo, ne bi l’ Janku ugrabilo glavu.

d. Podređene rečenice za pogodbu.

739. Kad se u podređenoj rečenici kazuje pogodba, po koju može ili ne može biti ono što se strana 342 kazuje u priroku glavne rečenice, onda se podređena skopčava za glavnu ili upitnim rečeničnim oblikom, ili svezama i prilozima: da, ako, kad, dok (dokle).
Primeri. Da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na zemljicu pala, već na dobre konje il’ junake. — Da ti možeš dobit’ agaluke, najprije bi sebe izvadio. — Da ti imaš krila sokolova, pak da padneš iz neba vedroga, perje mesa ne bi iznijelo. — Ako suđeno bude, ja sam rad izdati još ove knjige na svijet. — Ako vidi da su Rimljani dostojni imati one zakone, da im ih da; ako li nađe da Rimljani, zbog svoga neznanja, nisu dostojni Solonovih zakona, a on da ih vrati natrag. — Ako Afis-paša dođe sa trista ljudi, da ga primimo u Beograd; ako li povede više, da se bijemo s njim. — Kad bi svi ljudi bili razumni i pravdoljubivi, ne bi bilo među njima ni kavge ni nesloge. — Kad bi trgovac svagda dobivao, ne bi se zvao trgovac, nego prodavalac. — Kad bi proroci bili, ne bi bili ljudi. — Dokle gođ Bog čoveku ne uzme um, ne može mal. — Dok puška ne pukne, čuti se ne može. — Dok se čovek dima ne nadimi, ne može se vatre nagrejati. — Al’ da vjetru dadeš pleći, ter da gledneš niz vjetar ravninom, vidio bi gdje skup ljudi stupa. — Ne dajte me, ako Boga znate, uzidati mladu i zelenu. — Vidiš li samo priličan način da možeš pobeći, beži. — Misliš li me mrtva požaliti, požali me dok sam u životu. — Srbin želi, a vi hoćete li?.. sreća, nada, budućnost u vas. — Ako vranac bude sreće stare, pod tobom će vranac isplivati.

đ. Podređene rečenice za ustupanje ili dopuštanje (permisivne).

740. Događa se da se u podređenoj rečenici kazuje pogodba, po koju može ili ne može biti misao glavne rečenice, ali se ipak ustupa ili dopušta ono što se kazuje prirokom glavne rečenice, izvršila se ili ne izvršila pogodba u podređenoj rečenici navedena. Podređene rečenice, u kojima se taka ustupna pogodba strana 343 kazuje, skopčavaju se za glavnu svezama: nek, da, i, ako, ako i, makar, premda, ma (ma da), bud’ (budi), baš i da.
Isto značenje ima i prošasti glagolski pridev, kad znači željenje. Taj prošasti glagolski pridev može doći i dvaput jedno za drugim, drugi put sa svezom da (Ko bio ili: Ko bio, da bio). Isto tako dolazi dvaput jedno za drugim cela ustupna rečenica, kad je u prvoj podmet zamenica nepoznatog trećeg lica, ili se u njoj nalazi take vrste prilog (ako, gde, itd.), a druga se za prvu vezuje svezom da (Ko si, da si; Gde je, da je, i tako dalje). Primeri. Ali i nek sve tako bude, nemojte, braćo, da ropćete na svoga kralja. — Nek’ osuši, al’ zašto presuši? — Ja sam sinoć u vas na konaku bio. A čoban mu odgovori: Neka si bio, put te nanio. — Da to vera i podnosi, Omer-aga se lasno ne bi dao predati Srbima. — Ako i nisu Srbi udarili na ove Turke, oni su celo leto jednako udarali na Srbe. — Ljubav nikad ne prestaje, a proroštvo ako će i prestati, jezici ako će i umuknuti, razuma ako će nestati. — Ako je crn, nije đavo. — Majmun je majmun, ako ćeš ga u kakve haljine oblačiti. — Makar koliko da je izmajstorisan i doteran čovečiji govor, opet mu je jamačno koren u prirodi. — Ružio je smejati se tuđoj nesreći, pa makar nesrećnik bio i rđav čovek. — A ja neću Turčin biti, makar glavu na ramenima više ne nosio. — Moram ga objaviti i istinu kazati, makar se ko i narugao. — Najposle da prokušamo, premda ja ne stojim dobar za sledstva. — Njegovi pojmovi, ma koliko da budu nedotupavni, nicaće iz spoljnoga sveta. — Bud’ mi zakla konja na livadi, i sokola u zelenoj bašči, zašt’ mi zakla čedo u kolevci? — Sladak je san onome koji radi, jeo malo ili mnogo. — Kakav si, da si, i gde si, da si, na ovom il’ na onom svetu, on ište, te ište. — Njemu će od nas jabuka neprestano ići u svoje vreme, gde bio on da bio. — Da će život izgubiti bez svake milosti, i koji bio da bio. — Kakao nauk, strana 344 takvo i čitanje, ka’ je da je, o njemu se bavim. — Pomisao na sami povratak, baš i da im bude suđeno izbaviti se, — strašila ih je jako. — Ali se Srbi ne održe, premda izgube nekoliko znatnih ljudi. — Otkud god je, on je roda moga. — Ako i jest kriva vrata, ama lijep miris dava.

e. Podređene rečenice za poređenje ili način.

741. Često se događa da se poredi među sobom ono što se kaže u dve rečenice.
Poređenje rečenica može biti na više načina. Često se, na priliku, hoće da pokaže da je među sobom jednako ono što se kazuje u glavnoj i podređenoj rečenici. Na taj način poređene rečenice skopčavaju se među sobom zamenicama ili prilozima izvedenim od zamenica: kakav — takav; toliki — koliki (ili: koliki — toliki); onoliki — koliki; kao god što — tako; kako — tako; kako — onako; kao ono — tako; kao što — tako, itd. U podređenoj je rečenici obično zamenica nepoznatog lica, ili prilog od nje izveden. Primeri. Kako je mir prošaste godine između Srba i Turaka načinjen, onako je i trajao. — Kako noć boj prekine, tako Turci zanoće oko šanca srpskoga. — Ti nisi toliko nesrećan, koliko ti se čini. — Kakvo bi bilo proleće bez sunca, takvo je detence bez slobode. — Kao god što podržava jakoga i velikoga, tako se isto stara o slabome i malome. — Naši su dani onoliki koliki behu Lazarevi, Obilićevi i Miloševi. — Pa kako se god mi sad brinemo o njima, tako će se oni posle brinuti o nama. — Kao što se pjesme po narodu različito pjevaju, tako se i pripovijetke različito pripovijedaju. — Koliko se ovaj posao čini lasan, toliko je još više širok i dugačak. — Kuga i mač ne ubijaju toliko ljudi, koliko ubija piće vina i rakije. — I k’o ono vihar, kada zavihori, e tako se vas dan vitlaju po gori. — On verovaše u pobedu svoga pravca onako tvrdo, kao što verovaše u život naroda svoga. strana 345
742. Ovako se poređenje u rečenicama može kazati prostije, jednom samo rečenicom, tako da izgleda kao način kojim se svršilo ono što se u rečenici kaže. Tada se rečenice vezuju za svoju glavnu svezama kao (ka’, ka’-no, kan’da, kao da, kao što, kao god), kako.
Primeri. Na nebu im duše carovale, ka’ im ime na zemlji caruje. — Zaboravi me, kao što ja tebe nigde zaboraviti ne mogu. — Svest o dužnosti razvija se s vremenom, kao god i znanje o istini. — Kada igra, kan’da paun šeće; kad govori, k’o da golub guče; kad se smije, kan’da sunce grije. — Narod oružje da dȃ, i da bude raja kao što je i bio. — Igraju se na bijela jata kako jata divnih labudova, kad se nebom vedrijem igraju. — Agin čador ine natkrilio, ka’no labud ptica bela bele ptice golubove. — Al’ mi ćemo, kao što smo bili, jedan drugom svagda biti mili. — Nebo je crveno, kao da je krvlju obliveno.
743. Kad li se poređenjem rečenica iznosi nejednakost onoga što se u dvema rečenicama poredi, onda se take rečenice skopčavaju jedna s drugom svezom nego (no, što — to, što — tim), ili u jednoj dolazi poređen pridev ili prilog, a podređena su za nju skopčava zamenicom što ili što god, ili svezama: nego, nego što, nego li. Kao što primeri pokazuju, ovako poređenje dotiče se pojedinih delova rečenice.
Primeri. Volimo te, Strahiniću bane, no svu zemlju, našu carevinu. — Volim skočit’ u vodu Moravu, nego ljubit’ na sramotu Turke. — Bolje je jelo od zelja, gdje je ljubav, nego od vola ugojena, gdje je mržnja. — Tako narodu opet postane miliji rat nego li taki mir. — Što se bliže suncu teče, sve to manje zrak mu peče. — Pre će oko oko mi izdati, neg’ Vojislav svoga Vladislava. — Pre će ova ruka usahnuti, i u ustih jezik ukočit’ se; pre će s’ ovo sunce prederati, i slavno mi s’ koleno utrti; pre ću t’ mrtvu pred sobom videti, ili živu u strana 346 grob zakopati: neg’ što ću te onom dati, kog ni ime neću da s’ preda mnom kaže. — Što je zrelije grožđe i što je manje vodeno, tim ugasitijeg lica biva vino. — A što su Turci to više odbijali i razvlačili, to je Srbima želja sve više i više rasla i razvijala se. — Što više ljubavi vraćaš, više ćeš je primiti. — Nego mu se razveseljavaše lice sve više, što se bliže primicasmo primorju. — Tuga, razlivena po njezinom licu, više je kazivala o njezinoj žalosti, nego crnina, koju je nosila na sebi.
744. Ima još poređenja, u kome se u jednoj rečenici iznosi ono što je manje, lakše, mogućnije ili izvesnije, s namerom da se u drugu stavi ono što je veće, teže, nemogućnije ili neizvesnije, pa i to u upitnom obliku, te se tim načinom jedno ili drugo obara ili potvrđuje. Uz odricanje je prva od ovih rečenica ponajčešće odrečena. U takom poređenju druga se rečenica vezuje za prvu svezama: nego (no), kamo li (a kamo li, da kamo li, nekmo li, a nekmo li, t. j. ne kamo li), to li; ili je u prvoj ne samo, a u drugoj nego i.
Primeri. Ne mogoše temelj podignuti, a kamo li sagraditi grada. — Ti nijesi ni čuo junaka, da kamo li očima vidio. — I ne bi ga prenijele vile, a kamo li noge na junaku, Crnom Gorom na bijelu danu. — Jer se događaji iskvare i u onome istom naraštaju, u kome su se događali, a kamo li za nekolike stotine godina. — Sama Glavaševa glava dosta bi bila, da Miloša uveri šta se i o njegovoj radi, a kamo li još ovakav pozdrav od gavaza. — Imam blaga, koliko mi drago, gradio bih deset manastira, a nekmo li sebe oženio. — Dosadio studenu kamenu, a nekmo li caru Sulejmanu. — Kojima nitko ništa ne može, a to li otrcana prosjačad. — Kad izdade ovakog junaka, koga danas u svijetu nema, to li mene sjutra izdat’ neće. — Ja se zaklinjem ostancima svetog života tvoga, da ću Srbiju uzvisiti ne samo oružja strana 347 silom, nego pravdom i zakonima. — Po selima su Srbi ne samo za male krivice, nego i za glavu sudili. — Pak ne samo što postave muselime i po onakim palankama, kud’ nikad nisu bili, nego još i vojske po nekolike stotine ostave u svakoj palanci na trošak narodni.

ž. Podređene rečenice za vreme.

745. Kad se u podređenoj rečenici kazuje vreme u koje se dogodilo ono što je u glavnoj kazano, onda se rečenica podređena vezuje za dodatak prirokov glavne rečenice što kazuje vreme, a to je obično prilog izveden od zamenice trećega poznatoga lica (tada, itd.). U istom slučaju prilog se izveden od zamenice trećeg nepoznatog lica (kada, itd.) stavlja u podređenu rečenicu, te izlaze parovi: kada — tada; kada — onda; kako — taki, jednak; dokle — dotle. Ili se podređena rečenica koja pokazuje vreme vezuje prosto za svoju glavnu rečenicu prilozima: kad, dok (dokle), čim, kako, pošto, tek.
Primeri. Kad nastala godina četvrta, tada viče sa planine vila. — Kad u jutru jutro osvanulo, i gradska se otvoriše vrata, tad išeta carica Malica. — A kad viđe da mu ne naudi, onda pusti vjetra studenoga. — Lepo su ga svati dočekali, kako s konja, taki za trpezu. — Dok dođoše kićeni svatovi, dotle s’ Milić mrtav naležao. — Dok sam se malo povratio i na noge sebe ispravio, dotle nju na galiju odvedu, a mene na bregu ostave. — Dokle su dotrčali, dotle je on već izdahnuo bio. — Slavio ga on i porod mu, dok trajalo svijeta i vijeka. — Šta čini majka, čim joj dete poodraste. — Ti ćeš kod mene, dok sam ja živ, ostati. — Triput sovru očima pregleda, dok je bracu lice ugledala. — Ova moja dva druga neka ostanu ovde, dok se ovi poslovi ne svrše. — Ne streljajte po gori junaka, dok je glasa Kraljevića Marka. — Starac nekuda izađe, a njemu rekne: čitaj, sinko, dok ja ne dođem. — Kako zmija pade na zemljicu, jednak zmija u strana 348 duvar odmile. — Kad stigoše cara i svatove, car mu dade hiljadu dukata. — Kako je došao, prizove sebi kneza i sve kmetove. — Al’ tek što se uhvati u kolo, dune nekakav vihor. — Pošto s ostalim ženama i đecom iz Negotina isprati i on svoju ženu u Poreč, dođe mu jedan prijatelj. — Pošto se on vrati, i baba ostane sama s detetom, onda mu stane govoriti. — Tek sokolu prvo perje nikne, on ne može više mirovati.

z. Podređene rečenice za mesto.

746. Kad se u podređenoj rečenici kazuje mesto na kome se dogodilo ono što je u glavnoj rečenici kazano, onda se podređena rečenica vezuje za dodatak prirokov glavne rečenice, što kazuje mesto. Kad je taj dodatak prilog izveden od trećega poznatog lica zamenice: tamo, tu, onamo, onde, itd. onda u podređenoj rečenici dolazi prilog, izveden od zamenice trećega nepoznatog lica gde (кьде), dokle. Tim se istim prilogom skopčavaju za glavnu rečenicu i ostale sporedne rečenice za mesto, ako se kazuje bivanje ili radnja koja se na mestu zbiva; ako li je u radnji ili bivanju kretanje, onda se take rečenice skopčavaju prilogom kuda, otkuda, itd.
Primeri. Ali tamo ploda biti neće gde ne cveta u proleće cveće. — Đe polaze takvi gosti, tu sve napreduje kao trava o Đurđevu-dne. — Đe se gusle u kući ne čuju, tu je mrtva i kuća i ljudi. — Gde čujete trubu da trubi, onamo trčite k nama. — Đe je od nje kaplja krvi pala, onđe raste trnje i koprive. — Gde se koji zastao, onde i neka sedi. — Posle toga uspuza se do jednog mesta, gde je kamenjak bio izduben. — Hajduke opkole onde na visu, gde se oni biše od jutra do mraka. — I opeta nigde kuta, gdeno mlađan da se stanim. — Jer se upravo još ne zna dokle Srba ima u Arnautskoj i Maćedoniji. — Pa otidu kud su naumili. — Pa ga čovek zapita kuda strana 349 ide. — Afis-paša pobegne čak u Niš, gde na skoro po tom, koje od sramote, a koje može biti od straha, i umre na prečac. — Sahraniše Milić-barjaktara, kuda jarko smiruje se sunce. — On mene zapita otkuda sam, i jesam li odavno ovde.

i. Podređene rečenice za posledicu i uzrok.

747. Katkad se podređenom rečenicom kazuje posledica ili uzrok onoga što se izlaže glavnom rečenicom. Take se rečenice skopčavaju za svoju glavnu saveznim rečima jer (jerbo), s toga, zato, što, (katkad i gde), budući, kako; ili u glavnoj dolazi tako, koje se i prećutkuje, toliko itd., a u sporednoj da. Kad se ovaka rečenica skrati, od nje postaje glagolski prilog sadašnjega vremena.
Ovamo idu i podređene rečenice koje su dodatak podmetu (čl. 734.), samo što rečenica sa pokaznom zamenicom, pokazujući posledicu, dolazi ovde kao podređena. (Ko pogine [onaj] umreti na postelji neće). Primeri. Pa mi steri mekanu postelju, ni dugačku ni vrlo široku, jer ti dugo bolovati neću. — Volim dati konja na razmenu, jer ne mogu pješke putovati. — Žao mu je što će dati blago, sa toga se vrlo rasrdio. — I po semenu tvojemu biće blagosloveni svi narodi na zemlji, zato što si poslušao glas moj. — Al’ ovako on će mi suditi, što moju dužnost ne činim. — Poslanicima je taki čovek upravo trebao, zato ga dragovoljno izištu. — Dobro će biti, jerbo ja sve strepim da otkud na nas ne natrapaju. — Crna goro, ubila te tuga, kako no je žeđ danaske mene, đe u tebi hladne vode nejma! — Avaj mene do Boga miloga, đe poigboh jutros pred mehanom. — Budući da onde u pustinji niti su imali senatori šta jesti, niti je ko dolazio da se sudi, zato se (savet) premesti u manastir Bogovađu. — Budući da on nije gledao da se i njegovu sinu nadjene ime kakvog sveca, tako je po smrti njegovoj i njegov sin počeo slaviti onaj dan. — strana 350 Budući da se starate za duhovne darove, gledajte da budete onima bogati, koji su na popravljanje crkve. — Kako su kuće bile sve drvene, i na veću još nesreću tursku dune vetar, tako vatra za jedan čas obuzme svu varoš. — A stoka neka stoji u celosti, budući da su kapetani i knezovi osvedočili i na dušu uzeli, da je stoka vilajetska. — Sad je, dakle, samo trebalo početi, no budući da je bila još zima, zato Miloš odloži početak. — Još se ne mogu da razberem, tako mi je ovaj čudni san zabunio glavu. — On bi se tako ludo gnjevom razjariti mogao, da kosu na glavi sebi čupa i zubima škripi. — Sve se nabi, da krknut’ ne more. — Tice pevahu, da vazduh ječi. — Dole u dubljini s takim šumom valjalo je neko jezero svoje talase, da mi čisto uši zaglunu. — Turaka u jurišanju toliko izgine, da se Afis-paša gotovo uplaši. — To je suviše, reče kralj, koji u malo ne pade na uznako od toga glasa, ali koga velikodušnost beše tolika, da još steže ruku ovome gadnome vređaču. — Ali jedno gladan da bih kamena zagrizao, a drugo iz ljubopitstva, pristupim k vratima. — Ko god odveć hvali jednoga naroda bez razuma prostotu, ili mora biti i sam prostak, ili je lukav i zlohitar. — I koji ne uzme krsta svojega i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. — U krv će nam vjere zaplivati, biće bolja koja ne potone. — Toga radi i ja, ne mogući više trpljeti, poslah da poznam vjeru vašu. — Jedan je, ne slušajući napomene koje su mu davane, navukao na se bolest. — Car, doznavši od slugu šta je i kako je, metne u veče pod bradu sunđer. — Srbi pak, osilivši i već gotovo zavadivši se s carem turskim, stanu gledati zgode i tražiti uzroke da opet na njih udare.

2. Skraćivanje prostih i složenih rečenica.

748. Skraćivanje rečenica može biti na dva načina:
     1. Izostavljanjem onih delova rečeničnih koji su izlišni, ili bez kojih će se smisao opet dobro razumeti;
     strana 351
     2. Zamenjivanjem jednih gramatičkih oblika drugim: dužih kraćim, složenih prostim.

I. Skraćivanje izostavljanjem.

749. S toga što su poznati ili se lako mogu pogoditi, izostavljaju se spona biti (vidi čl. 559.) ili prirok (vidi čl. 561.).
Primeri. Kuća moja čarna gora, a postelja kamen ovi. — Nigde stana, voda svuda. — Naokolo morske pene. — Nigde traga od dana bijela. — Hvala Bogu. — Dobro veče. — Slava i čast domaćinu. — S Bogom, goro i dubravo. — Sunce u more, a on na kućni prag. — Svaki ponos, svaki dika, nada, u svakome Obilića plam. — Na taj način škola postaje neka druga kuća, u kojoj je učitelj otac a vi njegova deca. — Ni Todora, ni od njega glasa.
750. Kad se u složenim rečenicama desi više jednakih podmeta ili jednakih priroka, onda se te rečenice otežu u skraćenu složenu rečenicu (čl. 563. i čl. 578. poređenja i sličnosti), i u toj bude više podmeta ili priroka, ili više i jednih i drugih.
Primeri. I sunce je ohladnelo, jedva sipa zrak. — O koliko u njoj zvezdica treperi, kol’ko sjajnih, svetih, vrlih uspomena. — U tome me nađoše očišćena u crkvi, ni s narodom, ni s vikom. — Po jezeru vranac konjic pliva, a za njime zlaćena kolevka. — Naša zemlja sve se više razvijala, a tako isto i život u njoj. — Ka’ da Dušan veliki ustade, ka’ da Srbe pozva na osvetu. — Sve mi milo noćca rasplašila; što ne mogla, u tamu zavila. — Na jedanput majstor skoči u vodu, i počne plivati. — A sad čuješ lelek mučenika, jauk, pisku, teške uzdisaje. — Mi idemo preko sela, a oblaci preko neba. — Ta je građevina mnogo nalik na građevinu drugih begova i bogatih Turaka; ali je sve njih nadmašila svojom neobičnom veličinom, svojim rasporedom, a možda najviše svojim položajem prema suncu. — Plamti nebo kao živi strana 352 plamen. — Da mu se ispovijedaš kao sad meni. — Zaspa kao zaklan. — Mi vam ne možemo ništa pomoći kao ni sebi. — Djela njegova bijahu zla, a brata mu pravedna.
751. Kao god što se čini s podmetom i prirokom, kad su u više rečenica jednaki, tako se isto čini u složenim rečenicama i o dodatcima i ostalim rečima u rečenici, kad su jednake ili među sobom, ili s podmetom i prirokom, pa ma, na priliku, ista reč bila u jednoj rečenici predmet ili drugi koji dodatak, a u drugoj prirok, ili obratno.
Primeri. Pa ćeš biti gospođa kraljica, presti svilu na zlatno vreteno, svilu presti, na svili sjediti, a nositi divu i kadivu. — Kolika najprije danguba, a poslije bezmjerni, nemili trud. — Jer će na jednoga mrziti, a drugoga ljubiti, ili jednome voljeti, a za drugog ne mariti. — S manje muke a više plaće darove i blagodeti prirode zadobija. — Ali se zavade Avramovi pastiri s Lotovima oko paše. — Zar ne bi on nas odavde izveo, da je ikako moguće. — Hoću sve pravo, tako mi babove duše i tako se moja s njegovom na oni svijet ne prepredala. — Sad kaži, šta sam ja bez krune, šta li je moj Siniša? — Dođe pred kuću Mrkovića, kad li je pusta zatvorena. — Na to mi odgovore da su u njih episkopi i sveštenici sve sami Grci, i da se vrlo rijetko đegođ nađe Bugarin. — Koje su docnije bile izvor nesreći njegovoj i porodice mu. — Ako je što čuo ili kleo, neka zaboravi i otkune.
752. U podređenim složenim rečenicama (čl. 736, 742-746), gde je u glavnoj rečenici obično pokazna zamenica ili prilog (onaj, taj, tamo, onamo, tako, dotle, tada, itd.) kopča, za koju se skopčava podređena rečenica kroz svoju saveznu zamenicu ili prilog, često se zamenica ili prilog glavne rečenice izostavljaju.
strana 353 Primeri. Ko nagli bez obzira, daleko ne odlazi, a mnogo pokvari. — Ja ću vezat’, što mi bratac daje. — Vršite svaki, što vam je dužnost. — Jer čega se bojah, dođe na mene, i čega se straših, zadesi me. — Osveta je naopaka i prokleta; ko nju prati, dušu gubi, porod truje, kolijevku guba. — Snijevaju što biti ne može. — Na nebu im duše carovale, ka’ im ime na zemlji caruje. — Narod oružje da da, i da bude raja kao što je i bio. — Kad govori, k’o da golub guče. — Ti ćeš kod mene, dok sam ja živ, ostati. — Kad stigoše cara i svatove, car mu dade hiljadu dukata. — Pošto im pročitasmo ovu našu osudu, pomirismo ih i ižljubismo. — Tice pevahu, da vazduh ječi. — Sve se nabi, da krknut’ ne more.

II. Skraćivanje zamenjivanjem.

753. Cele dodane, podređene, rečenice mogu se stegnuti u jednu ili nekoliko reči. To se u podređenim rečenicama, koje su dodatak podmetu, priroku i predmetu (čl. 733 i dalje), čini podmetovim i prirokovim dodatkom (naročito samostalnim dodatcima, vidi čl. 568. i 569.), ili istoga značenja četvrtim i šestim padežem (čl. 642. i 653.), ili prošastim i trpnim pridevom (čl. 698, 701).
Primeri. Mi, siromasi, nosimo im kolače. — Nek poginem, junak, na junaštvu. — Nego mene, starca, poslušajte. — Knjigu piše Žura Vukašine Vidosavi, ljubi Momčilovoj. — Pozdravi mi kralja, tasta moga. — Ne držah sebe dostojna da ti dođem. — Čestita bih njega učinio. — Ja se mlada boljem dobru nadam. — Njega su Turci još malena zarobili. — Da vi znate vaše namastire, naših slavnih cara zadužbine. — Tko je ljuta zmaja prevariti, tko li njega spavaćiva naći. — Postavih te oca mnogijem narodima. — Ti je moraš učiniti srećnu i čestitu. — Učini ga družba starešinom. — I Turčina zoveš kaurinom. — Devojke me vragom zovu. — Gradimo ga lažom. — Hoćete da me napravite svinjarom. strana 354 — Agara metne svojega sina, od žeđe iznemogloga, pod jedno drvo. — Pa sustala konja odjahao. — Prolijte krv njihovu, na njihovu oltaru nakićenu cvećem. — Imao sam lepe kuće, i gledao sam ih iz šume spaljene i srušene. — Orao ustreljen. — Ili imaš što sakriveno u sebi. — Čovjek, rođen od žene, kratka je vijeka i pun nemira.
754. Podređene rečenice vremena ili posledice i uzroka (čl. 745, 747), mogu se stegnuti ili sažeti prilogom sadašnjega i prošlog vremena (čl. 696 i 697) i glagolskom imenicom koja se od trpnog prideva nastavkom ije (je) gradi (spasen-ije, viđenje). Ako se u priređenih rečenica radnja zbiva u jedno vreme, može jedna postati podređena i skraćena prilogom vremena sadašnjega.
Primeri. Putujući tako udari na jednu vodu, i idući pokraj te vode, sretne se s jednim čovekom u zelenim haljinama. — Čujući Stojša iz dvora ovaj razgovor, izađe i on pred zmaja. — Dobar može postati samo čineći dobro. — Il’ jezdite preko neba ravna, gledajući zemlje i gradove. — Videći ja, da je on veliki šaljivac. — Jer za tijem uzdišemo, želeći obući se u ovoj nebeski stan. — Ti, čovjek budući, gradiš se Bog. — Potopivši sami skele na drugoj strani, kažu im, da su skele pokvarene. — To rekavši, baci novčić u potok. — Pošavši još malo dalje, dođe pod jedan grad. — U prevođenju svake knjige. — Po razbiću Turaka. — O prošenju devojke. — Napraviše od boja čardake, bez pitanja cara i vezira (Uporedi: Da te vezir pogubit’ ne može, dok čestitog cara ne zapita).
755. Podređena rečenica za nameru (738), za predmet (čl. 737), i podređena rečenica uz imenice podmeta ili priroka, može se otegnuti načinom neodređenim (čl. 703. i 704.).
Primeri. Rano rani Turkinja đevojka na Maricu bijeliti platno. — Tko se snizi k rosnoj travi, sankom strana 355 krijepit’ snagu t’jela. — Kad pogledaš s grada iznad sebe, ništa nemaš lijepo viđeti. — Lijepo l’ je pod noć pogledati. — Počnem mu, dakle, ovako govoriti. — Ne bih rad robom biti. — Nije nam suđeno živjeti zajedno. — Kad ja sjednem večerati večeru. — Ne da Turčin glavu ukinuti, ne da svoje ruke ištetiti. — Ali voliš po moru plivati, ali voliš na vatri goreti. — Ne dajte me opet u jaram ropstva uhvatiti. Napomena. Mnogi naši pisci očevidno beže od načina neodređenog, rastvarajući ga gde god dospeju. Ako prouče ovo malo primera i potraže ih još u vrsnim delima našega jezika, koja se ne mogu potvoriti nečistinom, uveriće se lasno, da time krate jeziku našem jedno od starinskih svojstava i lepota njegovih.

3. Nameštanje ili red reči.

756. Red reči u rečenicama može biti redovan ili obrnut.
Kad je redovan red, među se reči onako kako po gramatičkom sklopu jedna za drugom treba da dođu. Po tome sklopu dolazi na prvo mesto podmet, pred njim dodatak od prideva ili imenice, a za njim dodatak od rečenice. Posle podmeta i dodataka njegovih ide spona, ako je potrebna, za njom prirok i prirokovi dodatci. Ali u govoru i u pisanju često zatreba da se reči ređaju jedna za drugom po sili misli koje se u njima iskazuju. Toga radi često u stvari izađe red reči sa svim obrnut prema sintaktički redovnome, jer sila misli desi se baš na onoj reči, kojoj bi po sintaktičkom redu bilo mesto na posletku. A u takvom slučaju ta reč ostavlja svoje mesto i izlazi napred. Primeri. Iz zemlje izlazi hleb. — Lep je zore osmejak, lep je dana ogrejak. — Tu ne jeknu jeka kršna. — Usred strana 356 polja mirna, pusta, starodavna raste lipa. — Dela vaša suncu ravna neće skriti noćca tavna. — Tad proleti sred naroda mladi Bočaris. — Sela mu je pala brada po kaftanu zelenom. — A vihar huči, tavnih goni oblaka red. — Klecaše slaba noga poda mnom. — Tajni neki čini mi se znak. — Nije teret to moj pravi. — U svu gospoštinu srpsku udari grom iz vedra neba. — Junaku su dobar konjic krila. — U ime Boga, u čas dobar sunce isteče.
757. Kako god reči, tako i rečenice, kad su složene, mogu se jedna za drugom ređati načinom redovnim i obrnutim. Po redovnom načinu ide, na priliku, podređena rečenica posle glavne. Među tim radi iznošenja na veći ugled jedne ili druge misli događa se sa svim obratno, i tada je obrnuti način ređanja rečenica.
Primeri. Mrzeći na zlo, držite se dobra. — Šta vrede srpske narodne pesme, dovoljno je poznato. — I skočivši na njih, čovjek, u kome bješe zli duh, nadvlada ih. — Oni koji mačem seku, od mača će i poginuti. — Oh, kad sunce letnje plane, hoće junak da sustane. — Suzama obliven ustane on, i blagosiljajući nas rekne nam: da se više ničeg ne bojimo, jer nas je Bog pod svoje krilo uzeo. — Mesto da se držim zaliva, ja se uputih u polja, dosta rodna i obrađena, kroz koja se ovde onde otvaraju lepi izgledi. — Koji govori da je u vidjelu, a mrzi na svojega brata, još je u tami. — Jedno što je bio tek skoro Turcima dao reč, a drugo što je povrh toga bio uveren da će tako nespreman početak propasti, naumi Miloš sa svim drugo nešto. — Što je god nerazumno, nepravedno i nevaljalo, bilo u filosofu ili u prostaku, u grešniku ili u svecu, u bogatu ili u siromahu, to nigde svoju naturu ne izmenjava, nego svuda i za svagda ne valja. — Kad me je otac u cvetu godina mojih za prosedog Stevana dao; kad mu je predel Severina poklonio, zemlju prirode divotama ukrašenu, koja spomenike velikih Rimljana udivljenom oku izobilno predstavlja; kad strana 357 je uzdarje ovo sjajnošću drugih dragocenih stvari nadvisio — nije mogao pomisliti da će kći njegova u dvoru Stevanovom ostati postidna.
758. Često rečenice, pomerene sa svog mesta, dođu među podmet i prirok, ili među glavne delove rečenične i neposredne njihove dodatke. To su umetnute rečenice.
Primeri. Deca, dok su mala, ne znaju ništa. — Neće vam se do veka, ovako kao sada, davati sve što vam treba. — Ako se ukvari cvet, onda rod, baš i da dospe, neće biti ni lep ni dobar. — Stvar — a o njoj mislio, a je u životu tražio — nemoguća. — Laskam sebi, ako se ne varam, da ćeš ju sa zadovoljstvom čitati. — Čuvajte se, reče mi on dalje, od nezdrava čitanja. — Za ime sveta, poviče, šta je?

1. Lég-a-ti od leg (leći); razume-v-a-ti od umѣ (umѣti); vraćati od vrati (vrati-a-ti, vratj-a-ti, vraćati).
2. Ovako je u apsolutnoj većini slučajeva (Miklošić Syntax 320 itd.), ali se događa i protivno, npr.: vodati — provodati; nosati — pronosati; hodati — prohodati, ishodati (ib. 331).
3. Značenje trećeg padeža odredio je Daničić ovako: „U trećem padežu reč pokazuje da nešto stupa u svezu s onim što ona sobom znači. Kad se ide kući, hodu je kraj u kući, po čemu se dovoljno može razumeti rečena sveza.“ —
4. Pasti ću (uporediti: doći ću), past’ću, pas’ću.
5. Neki sada obični pridevi, od kojih se više njih mogu i porediti, postali su upravo od ovakvih glagolskih prideva. Taki su: zreo, vreo, kiseo, truo, smeo, mrkli, ostali, zarđali, itd.
6. Ovde je strahovanje više smislom nego pravce izrečeno.
7. St. slov, нѫ i нъ; srpski nou i na (vidi te reči u Daničića rječniku), ruski ну i но. Književnim poznatim putem uobičajilo se ovo poslednje i kod nas, ali je nepravilno, i od njega valja razlikovati no postalo glasovnim sažimanjem od nego: Bolje je svašto jesti no svašto govoriti.