Srpska gramatika (Ž. Simić)/Poglavlje 2

←Poglavlje 1

Srpska gramatika Pisac: Živojin Simić Poglavlje 2: Nauka o glasovima

Poglavlje 3→

Simić, Živojin (1922). Srpska gramatika. Beograd: Knjižara Gece Kona.

NAUKA O GLASOVIMA

GLASOVI I SLOVA

Kad čovek izgovori jednu reč, on je izgovorio nekoliko glasova, a kad tu reč napiše, on je napisao nekoliko slova. Primer otadžbina. U ovoj reči izgovoriće osam glasova, a napisaće, osam slova.

U srpskom jeziku ima 30 glasova za koje ima 30 slova.

a, b, v, g, d, đ, e, ž, z, i, j, k, l, lj, m, n, nj, o, p, r, s, t, ć, u, f, h, c, č, dž, š.

Prema tome koliko u srpskom jeziku ima glasova, toliko ima i slova: za svaki glas ima slovo, pa koji se glas u reči izgovori, onaj se i zapiše njegovim slovom.

Da se ovako u srpskom jeziku prosto i lako piše, udesio je Vuk Stefanović-Karadžić još pre sto godina: I mi, Srbi, možemo se ponositi time što imamo najlakšu i najsavršeniju bukvicu na svetu.

GLASNICI

Glasovi a, e, i, o, u:

1. Mogu da se izgovore svaki za se glasno i da sami sobom čine slog: o-ko; u-vo; e-venjka; i-stina; A-vala.
2. Može svaki da se izgovori tako, da se glasno neprekidno dugo čuje i da ima svoj naglasak ili akcenat.
3. Svaki od njih može da čini i zasebnu reč: Mački je do igre, a mišu do plača. Nisam se nadao e ćeš tako proći. Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti dobro bude, i da dugo poživiš na zemlji. Da ti meni o jeseni dođeš, o jeseni, o Dmitrovu danu, a o mome krsnome imenu. Nu dovedi Strainića bana u dvorove i u kuće naše.

Zbog tih svojih osobina ti se glasovi zovu glasnici ili samoglasnici. strana 11

GLASNICI I MEKI I TVRDI

Glasnici se razlikuju, i po toj se razlici dele na meke i tvrde. Meki su: e, i; tvrdi su: a, o, u. Razlika je među njima ta što se nekoji suglasnici pred mekima menjaju, n. pr. Bog — Bog-e — Bože; junak — junak-e — junače; bubreg — bubreg-i — bubrezi; junak — junak-i — junaci. Pred tvrdima, pak, ne menjaju se suglasnici.

SUGLASNICI

Od glasova: b, v, g, d, đ, ž, z, j, k, l, lj, m, n, nj, p, s, t, ć, f, h, c, č, dž, š:

1. Nijedan ne može da se izgovori glasno kao što se izgovaraju i čuju glasnici, niti sami za se čine slog;
2. Nijedan od njih nema svoga naglaska (akcenta), kao što ga imaju glasnici;
3. Nijedan od njih ne može da čini zasebnu reč, kao što mogu da čine glasnici (predlog k stoji mesto starijega kъ; predlog s stoji mesto starijega cъ).
4. Svaki od njih izgovara se i čini slog sa po kojim glasnikom, i zbog te svoje osobine oni se i zovu saglasnici ili suglasnici.

Primeri: po-ga-či-ca, pe-pe-lju-ga, na-te-ga-ča, pu-to-vo-đa, Po-sa-vi-na, me-se-či-na.

GLAS R

Glas r može da bude glasnik sa svima osobinama glasnika: dr-vo, zr-no, žr-vanj, mr-žnja, mr-va, tr-ska-, krv, krst, prst.

Ali glas r može da bude i suglasnik: tra-va, gra-na, stre-la, čvor-ci, tru-ba, tor-ba.

PODELA SUGLASNIKA PO GOVORNIM ORUĐIMA

Po govornim oruđima, kojima se izgovaraju, suglasnici se dele i zovu:

1. Grleni: g, k, h.
2. Zubni: d, t, z, s, c.
3. Zubno-nosni: n.
4. Usneni: b, v, p, f.strana 12
5. Usneno-nosni: m.
6. Jezični: l, r.
7. Nepčani: đ, ć, ž, j, lj, nj, č, dž, š.

PODELA SUGLASNIKA PO ZVUČNOSTI

Po zvučnosti suglasnici se dele na jasne i mukle.

Tako bivaju ovi parovi:

Jasni	Mukli
b	p
g	k
d	t
ž	š
z	s
dž	č
—	h

JEDNAČENjE SUGLASNIKA PO ZVUČNOSTI

1. Mukao pred jasnim pretvara se u jasan svoga para: topdžija—tobdžija; svakda—svagda; svatba—svadba; zadušbina—zadužbina; sbor—zbor; vračbina—vradžbina.
2. Jasan pred muklim pretvara se u mukao svoga para: srbski—srpski; drugčije—drukčije; sladko—slatko; težko—teško; raztočiti—rastočiti.

Napomena:

Po ovom pravilu glas d trebalo bi da se pred s pretvara u t, te bi postala grupa ts, koja se ne izgovara ni malo lakše nego grupa ds npr. ljutski, gratski, gospotstvo. S toga je u narodnom govoru u nekojim rečima ove vrste izbačeno d: prestaviti, prestavljati, gospostvo.

Ali u većini ovakih slučajeva narodni jezik je zadržao grupu ds, što svedoče reči u Vukovom Rječniku: ljudski; gradski; nadskakivati; nadstreliti; nadstrešnica; odseliti; odsedlati; (skinuti sedlo); odsek; odsesti; odseći; odsjaivati; odskočiti; odstajati; podsesti; podseći; podsiriti; podsmeh; odstupiti; odsuti (odasuti); odspavati; odslužiti; podsticati; podstaviti; podstrići.

Tako ni grupu dš narodni jezik ne pretvara u tš, npr. u Vukovu Rječniku: odšaliti; odšalica; odšetati; odšiti. strana 13 Isto tako narodni jezik u grupi ts u rečima, u kojima je t u osnovi, ne izbacuje t, nego zadržava grupu ts, što svedoče reči u Vukovu Rječniku: bratstvo; bratstvenik; bratstvenjak; bratski; bogatstvo.

Prema tome je za književni jezik utvrđeno pravilo: niti da se u takvim rečima čini izjednačivanje, niti da se čini izbacivanje, nego da se zadrže grupe: ds, ts, dš, dakle da se piše: predsednik; predstavka; predstava; bratstvo; prokletstvo; bratski; ljudski; bogatstvo; odškrinuti; odšetati; odštampati itd.

JEDNAČENjE PO GOVORNIM ORUĐIMA

Kad zubni suglasnici z i s dođu pred ma koji nepčani suglasnik, onda se z pretvara u ž a s u š.

1. Kad z i s dođu neposredno pred nepčanike: izljubiti — ižljubiti; grozđe — grožđe; lisće — lišće; mrznja — mržnja; voznja — vožnja; nosnja — nošnja; ljusčica — ljuščica.
2. Kad pred nepčane dođu po prethodnom izjednačenju po zvučnosti: izčupati — isčupati — iščupati; razćeretati se — rasćeretat se — rašćeretati se.

JOTOVANjE

Nepčani suglasnik j ima tu osovinu da se ostali nenepčani suglasnici, kad se nađu pred njim, spajaju na razne načine s njime u jedan nepčani glas. To spajanje zove se jotovanje. Tako:

1. dj spaja se u đ: grad-ja — građa; vod-ja — vođa; mlad-ji — mlađi; slad-ji — slađi; vid-jen — viđen.
2. tj spaja se u ć: svet-ja — sveća; brat-ja — braća; ljut-ji — ljući; zlat-jan — zlaćan.
3. zj spaja se u ž: griz-ja — griža; voz-jen — vožen; maz-jen — mažen; brz-ji; — brži; bliz-ji — bliži.
4. sj spaja se u š: kis-ja — kiša; pas-ja — paša; kos-jen — košen; nos-jen — nošen.
5. cj spaja se u č: užic-janin — užičanin; podgoric-janin — podgoričanin.
6. nj spaja se u nj: lj u lj: tan-ji — tanji; trn-je — trnje; vesel-je — veselje; bel-ji — belji.strana 14
7. gj spaja se u ž: brig-jan — brižan; lag-ja — laža; drag-ji — draži; blag-ji — blaži.
8. kj spaja se u č: sek-ja — seča; jak-ji — jači.
9. hj spaja se u š: duh-ja — duša; tih-ji — tiši.
10. Između b, v, m, p i j umeće se l pa se s j spaja u lj: drv-je — drvlje — drvlje; snop-je — snoplje — snoplje; bezumje — bezumlje — bezumlje; grub-ji — grublji — grublji.

PRETVARANjE SUGLASNIKA PRED GLASNICIMA

1. Pred glasnikom i:
   1. Pri obrazovanju osnova pretvara se g u ž; k i c u č; h u š: nog-ica — nožica; jadrug-ica — jaružica; ruk-ica — ručica; slamk-ica; momk-ić — momčić; jezik-ić — jezičić; lisic-ina — lisičina; mesec-ina — mesečina; benc-ić — venčić; duh-ica — dušica muh-ica — mušica.
   2. Pri obrazovanju oblika pretvara se: g u z; k u c; h u c: bubreg-i — bubrezi; krčag-i — krčazi; junak-i — junaci; momk-i — momci; siromah-i — siromasi; Vlah-i — Vlasi.
2. Pred glasnikom e:
   Pretvara se g u ž; k u c; h u š: Bog-e — Bože; drug-e — druže; junak-e — junače; vojnik-e — vojniče; stric-e — striče; venc-e — venče; Vlah-e — Vlaše.

IZA SUGLASNIKA PRETVARANjE GLASNIKA

Iza suglasnika: lj, nj, đ, ć, ž, č, š i c u mnogim nastavcima za oblike pretvara se o u e, npr.: od grad bude gradom, gradovi, a od malj bude maljem, maljevi; od nož — nožem, noževi; od panj — panjem, panjevi, od smuđ — smuđem, smuđevi; od broć — broćem; od mač — mačem, mačevi; od koš — košem, koševi.

Napomena: Jedna jedina reč put koja se završuje kojim od gore obeleženih glasova, nego se završuje sa t ima u jednini po svojoj starinskoj osobini e te glasi putem, ali ta reč glasi i putom: otišli su putem; oni su pred putom. strana 15 U množini pak ni po starom ni po današnjem pravilu ova reč ne glasi putevi, nego samo putovi.

Prema tome pogrešno je što neki pišu: putevi, putevima itd.

Isto je tako kod mnogih uobičajeno u nekolikim rečima pretvaralo o u e iza glasova z i s, te sasvim pogrešno pišu: mrazevi, mlazevi, nosem, nosevi, kursevi.

Pravilno je međutim mrazovi, mlazovi, nosom, nosovi, kursovi, kao što se i ostale take reči pravilno govore i pišu: lozovi, vozovi, jazovi, nizovi itd. — visovi, klasovi, tasovi, časovi itd.

PRETVARANjE GLASA L U O

Suglasnik l, kad se desi na kraju sloga, pretvara se u o, i kad promenom oblika u istoj reči zbog drukčije podele glasova u slogove, dođe opet u početku sloga, ono opet glasi l.

Primeri: pe-pel — pe-peo — pe-pe-la; žete-lac — žetel-ca, — žeteo-ca — žete-la-ca; živel — živeo živela; čital — čita-o, čita-la, čita-lo.

Napomena:

Ima dosta reči, pak, u kojih se ovo l ne pretvara na kraju sloga:

al-va, al-ka, bol-nica, bol-ta, bal-čak, bol, đavol- stvo, đavol-če, zahval-nost, kal-fa, kal-drma, mal, mal-ko, mal-čice, načel-nik, sil-ni, tkal-ca, od tkalac, žal-ca, od žalac, tobol-ca od tobolac, topal (topla, toplo).

RAZJEDNAČAVANjE GLASOVA T T

Kad se steku jedan do drugoga glasovi tt, onda se prvo t pretvara u s:

Primeri: plet-em — plet-ti — ples-ti; met-em — met-ti, mes-ti; pred-em — pred-ti, — pret-ti — pres- ti; slad-t — slat-t — slas-t; vlad-t — vlat-t — vlas-t; zapoved-t — zapovet-t — zapoves-t.

SPAJANjE SUGLASNIKA GT, KT, HT

Svaka se od ovih grupa spaja u ć.

Primeri: žegoh — žegao — žegti — žeći; mogu — mogoh — mogti — moći; pekoh — pekao — pekti — peći;strana 16 rekoh — rekao — rekti — reći; vrhoh — vrhao — vrehti — vreći (mesto vrći).

IZBACIVANjE SUGLASNIKA

1. Od dva jednaka suglasnika jedan se izbacuje.

Primeri: od-držati — održati; od-deliti — odeliti; od-dati — odati; od-tkati — ot-tkati — otkati; raz-širiti — ras-širiti — raš-širiti — raširiti; iz-šibati — is-šibati — iš-šibati — išibati; raz- sipati — ras-sipati — rasipati; raz-sad — ras-sad — rasad.

Napomena:

U pridevima za poređenje npr. najjači, najjasniji, najjedriji itd. u književnom jeziku ne izbacuje se jedno j, a bilo bi i pogrešno, jer se u tim slučajima čuju obadva jj. Neki misle da zbog toga treba pisati odvojeno naj od osta- loga, pa pišu naj jači itd. I to je pogrešno, jer je pro- tivno pravilu po kom se predmetak naj spaja s pridevom npr. najpreči, najbolji, najmanji itd. Zato u ovim slučajima treba zadržati obadva jj i pisati ujedno: najjači itd.

2. suglasnici d i t izbacuju se pred c, č i dž.

Primeri: otac — otci — oci; otcevi — ocevi (pogrešno je govoriti i pisati očevi); svetac — svetci — sveci; otac — otče — oče; svetac — svetče — sveče; od-cepiti — ocepiti; odčenuti — očenuti; sat-džija — sadžija (pogrešno je sajdžija); zanat-džija — zanadžija.
Ali se ovo izbacivanje ne može činiti u svima slučaevima a da reč ne dovede u sumnju svoje značenje, i ne bude u svom obličju znatno osakaćena.

Primeri: Od sudac — sudci; izišlo bi suci; od predak — predci izišlo bi preci; od dodatak — dodatci izišlo bi dodatci; od zadatak — zadatci izišlo bi zadaci (Đ. Daničić, Jovan Bošković, St. Novaković pisali su dodatci, zadatci); od začetak — začetci izišlo bi začeci; od podčiniti izišlo bi počiniti, a ima i glagol počiniti a s drugim značenjem: učiniti mnogo koješta; od podseći izišlo bi poseći a ima i glagol poseći, poseći se s drugim značenjem; od nadčovečan postalo bi načovečan; od podceniti (malo ceniti) izišlo bi poceniti, a to bi moglo značiti i podosta ceniti; od redak — redci izišlo bi reci, zagonetnog značenja; od poredak — poredci izišlo bi poreci; od stidak — stidci izišlo bi stici; od odčepiti (izvaditi čep) izišlostrana 17 bi očepiti, a ima glagol očepiti sa značenjem stati kome na nogu; od listak — listci izišlo bi lisci, a i od lisac biva lisci; od vlatak — vlatci izišlo bi vlaci; od cvetak — cvetci izišlo bi cveci; od napitak — napitci izišlo bi napici; od užitak — užitci izišlo bi užici, itd.

Prema tome osim u ono malo reči, u kojima se to izbacivanje već skristalisalo, ne treba ga u književnom jeziku činiti u ostalim slučajevima, jer se time zamračuje značenje reči, i reči sakate u svome obličju.

3. Kad se steku jedan do drugoga suglasnici bv onda se, zbog teškog izgovora, izbacuje glas v.

Primeri: od ob-vala biva obala; od ob-vlak biva oblak; od ob-variti biva obariti; od ob-vesiti bi va obesiti; od ob-viknuti biva obiknuti se; od ob-vičaj vude običaj; od ob-vući bude obući; od ob-vladati bude obladati, itd.

UMETANjE GLASNIKA A IZMEĐU SUGLASNIKA

Glasnik a umeće se između suglasnika:

1. Da bi se izbeglo izbacivanje suglasnika kad su jednaki, ili kad su izjednačivanjem postali jednaki, pošto bise tim izbacivanjem reč toliko udaljila od svoga sklopa da bi izgubila, ili u sumnju dovela svoje značenje.

Primeri: od raz-znati umesto raznati bude razaznati; od bez-zlen umesto bezlen bude bezazlen; od od-dniti umesto odniti bude odadniti; od ob-peti — op-peti umesto opeti bude obapeti, od od-peti — otpeti bude odapeti itd.

2. Radi lakšeg izgovora.

Primeri: mesto odbrati bude odabrati; mesto uzabrati bude uzabrati; mesto razbrati bude razabrati; mesto podviti bude podaviti; mesto izdreti bude izadreti; mesto izprati — isprati bude izaprati; mesto podsuti — potsuti bude podasuti; mesto obvestiti bude obavestiti; mesto obvezati bude obavezati; mesto obviti bude obaviti; mesto obsipati — opsipati bude obasipati itd.

3. Radi lakšeg izgovora domeće se glasnik a prvoj od dve kratke reči, koje se izgovaraju kao jedna reč stoga što imaju jedan zajednički naglasak (akcenat), ili što se krajnjistrana 18 suglasnik prve i početni suglasnik druge reči ne mogu jedan za drugim da izgovore.

Primeri: uz me — uza me; uz te — uza te; uz nj — uza nj; kroz nj — kroza nj (pogrešno je pisati uzanj, krozanj); niz te — niza te; uz zid — uza zid; niz zid — niza zid; uz se — uza se; niz se — niza se; nad te — nada te; nad mnom — nada mnom; pred mnom — preda mnom; kroz zemlju — kroza zemlju; uz stepenice — uza stepenice; kroz svet — kroza svet; kroz sneg — kroza sneg.

4. Predlogu k domeće se glasnik a, kad stoji pred rečju koja se počinje sa k: Otidoše pravo ka Kosturu.

5. Predlogu s domeće se glasnik a kad je težak izgovor glasa s s onim glasom, kojim se počinje reč pred kojom on stoji.

Primeri: s svećom — sa svećom; s starim ocem — sa starim ocem; s zemlje — sa zemlje; s željom — sa željom; s žalošću — sa žalošću s čim — sa čim.

Napomena.

Mnogi ovo dometanje glasa a predlogu s zloupotrebljavaju i kvare književni jezik, pišući sa gde mu ni po čemu nije mesto.

Primeri: Oni još dugo ne mogoše da se pomire sa mojim prisustvom. Sa proletnjom vodom. Mladić se brzo pojavi sa velikim belim bokalom. Sa seljakom postupaju kao sa lutkom. Sa trgovačkim sinovima terevenčio. Ljgov je veliko stepsko selo sa starodrevnom crkvom sa jednim kubetom. Vladimir ode sa Jerolamijem. Lice trećeg dečka Iljuše beše dosta neznačajno: sa kukastim nosom.

To zloupotrebljavanje i kvarenje književnog jezika biva još gore kad se na taj način stvara nesnosni zev.

Primeri: Za vreme našeg sukoba sa Austrijom. Streljačke družine koje spremaju građane da sa oružjem u ruci... Četvorougaonu urnu sa ovim potpisom... Kad se najedared oba psa podigoše sa uzdrhtalim lavežom. Dugo sam sa uživanjem posmatrao. Sav saobraćaj sa okolirnom, itd.

SLOGOVI

Jedan glasnik sam za se, ili jedan glasnik s jednim, s dva, s tri, pa i sa četiri suglasnika može da se izgovori jednim otvorom usta. Tako složena grupa glasova da se može izgovoriti jednim otvorom usta, zove se slog. strana 19 Primeri: Do-ne-si mi vo-de i-za go-re. Ka-ko ko-plje na pla-ni-ni zvi-znu so-ko Đo-go pa-de na ko-le-na. Na bar-ja-ku od zla-ta ja-bu-ka, iz ja-bu-ke od zla-ta kr-sto-vi, od kr-sto-va zla-tne ki-te vi-se. Grozd, srp, stub, svrab, skroz, itd.

Koliko u jednoj reči ima glasnika, u toliko se slogova može podeliti reč. Glasovi se raspoređuju u slogove tako, da se ti slogovi mogu lako i tečno izgovoriti. Iz toga izlaze ova pravila:

1. U jedan slog, koji bilo, može doći jedan glas, i to je uvek glasnik; u drugi, pak, opet koji bilo, može doći više glasova, tj. jedan glasnik i jedan ili više suglasnika.
   Primeri: O-kno, o-krug, a-kov, a-šov, o-trov, zvo-no, knji-ga, pro-sve-ta, u-či-telj, pa-o, sta-o, pla-ti-o. Svi-nje se ko-lju iz-me-đu se-be, a-li ka-ko kur-ja-ka o-pa-ze, o-ne se sve slo-že na nje-ga.
2. Dva, tri i četiri suglasnika, kad su u reči jedan do drugoga, a ne mogu se zajedno izgovoriti jednim otvorom usta, ne mogu ni doći u jedan slog, nego se moraju podeliti tako, kako će se moći lako izgovoriti.
   Primeri: O-tadž-bi-na, srod-stvo, brat-stvo, po-bratim-stvo, si-tni-čar-stvo, za-dru-gar-stvo.
3. Glasovi: zg, zd, žd, sk, st, šk, št ne razdvajaju se nego ostaju u istom slogu.
   Primeri: Ma-zga, je-zgra, zvi-zga; zve-zda, gne-zdo, gvo-zden-zu-ba; da-žda, a-žda-ja, smo-ždi-ti, zvi-žda-ti; lju-ska, gu-ska, pr-ska-ti; la-sta, kre-sta, Kr-sta; pu-ška, kru-ška, Bo-ško; sve-šte-nik, vri-šta-ti, Pri-šti-na.
4. Složene reči, bez obzira na pravilo pod 3., dele se u slogove na njihovu sastavku, te se u tim slučajima i te grupe glasova dele.
   Primeri: Raz-mo-tri ti, ras-pra-vi-ti, raz-go-vor, iz-go-vor, raz-gra-di-ti, iz-da-nak, raz-da-ti, iž-de-nu-ti (izagnati), ras-ki-nu-ti, ras-kr-sti-ti, is-tok, ras-ta-nak.

Slogovi, koji se svršuju glasnikom, zovu se otvoreni slogovi, a koji se svršuju suglasnikom, zovu se zatvoreni slogovi.

NAGLASAK ILI AKCENAT

U svakom slogu ima po jedan glasnik. Taj glasnik se pri izgovoru u rečima ili naglasi ili ne naglasi. Tako jestrana 20 naglašen prvi, a nenaglašen drugi glasnik u ovim rečima: sablja, puška, slamka, sabor.

Naglašeni se glasnici pri izgovoru reči glasom odlikuju i dobro čuju, a nenaglašeni se glasom pretrče, i jedva čuju.

To naglašavanje zove se naglasak ili akcenat.

U srpskom jeziku ima četiri načina naglašavanja, te prema tome ima i četiri naglaska ili akcenta. Od tih naglasaka dva su kratka, od kojih je opet jedan oštar, kao što je u reči mač, i beleži se znakom ̏ (mȁč); drugi je blag, kao što je u prvom slogu u reči česma, i beleži se znakom ̀ (čѐsma). Druga su dva naglaska duga, od kojih je jedan dvoton (svažan, visokodug) koji se počinje višim a svršuje se nižim tonom, kao što je u prvom slogu u reči majka, a beleži se znakom ̑ (mȃjka); drugi je dug jednoton (dug), koji se i počinje i svršuje jednim istim tonom, kao što je u prvom slogu u reči reka i beleži se znakom ́ (réka).

Primeri za naglaske:

1. kratak oštar: mȁč, srȅz, bȉč, grȍm, drȕm, kȑst, pȑst, sȁblja, slȁva, plȅva, prȅća, bȉtka, brȉtva, mȍtka, lȍkva, pȕška, krȕška, dȑvo, bȑdo, zȑno itd.
2. kratak blag: màgla, stàklo, bàlčak, kàlpak, sѐlo, sѐdlo, srѐbro, bѝser, ѝzvor, bѝber, òganj, pòtok, òbor, ùskrs, sr̀ma, gùndelj, bùbreg, vr̀tlog, mr̀tav, br̀bljiv, šѝrok itd.
3. dug dvoton: mȃlj, pȃnj, drȇn, Srȇm, mȋr, sȋn, nȏž, dȏm, mȗž, krȗg, cȓv, kȓv, mȃrva, prȃvda, klȇtva, sȇno, Mȋlka, Zȏrka, strȋna, dȏjka, pȗcanj, tȗtanj, žȓvanj itd.
4. dug jednoton: sábor, tráva, gláva, stáblo, réka, mléko, šéva, Mírko, svíla, díka, tórba, róda, móba, trúba, rúka, bŕvno, mŕžnja, gŕdnja, itd.

O naglascima sto je još ova pravila:

1. U svakoj reči mora biti bar jedan naglašen slog, a može ih biti i više.
   Primeri: Brȁt, drȗg, déte, svѐdok, òtadžbina, zabrániti, odàbrati, zȁvičȃj, ȍbičȃj, pȉsȃr; pȇt ákȏvȃ, šȇst pánjȇvȃ, sȅdam gúnjȇvȃ itd.
2. Jednosložne reči mogu imati samo kratak oštar ili dug dvotoni naglasak.
   Primeri: Rȁt, svȁt, bȍđ, vȑt, dȕd, smȑt, ȑt; plȏd, grȏzd, prȗt, svȇt, hȏd, krȗg; mrȁz, zmȁj; sȓp, sȓž, tȓn itd.
3. U rečima od više slogova, prvi naglašena slog može imati ma koji od četiri naglaska i to se zove glavni na-strana 21glasak te reči, a svaki naglašeni slog posle ovoga može imati samo dug dvotoni naglasak, i taj se zove sporedni naglasak.
   Primeri: Bȁdnjȃk, bȁčvȃr, Báčvȃnka, vilѐnȋk, dobòšȃr, pȕškȃr, sȗnčȃnje, dȅvȇt dȅdȏvȃ, stȏ pȕšȃkȃ, kȉlo krȕšȃkȃ, itd.
   Odstupiti od ovog pravila može po koja složena reč, u kojoj svaki deo zadrži svoj naglasak, npr. klȉnčórba.
4. Naglasak u promenljivim rečima često se na istom slogu promeni, ili se izgubi, ili pređe na drugi slog i promeni se.
   Primeri: Jùnak, junákā, junáku, jȕnȃče; òtac, ȍče, otácȃ; pròštac, proštácȃ; bòrac, borácȃ; svétāc, svȇtȃcȃ; pȃnj, pánjevi, pánjȇvȃ; brȇg, brȅgovi, bregóvȃ, itd.
5. Naglasak sa reči, koja ga ima, može da pređe na reč koja je pred njome, a nema svoga naglaska. U tom slučaju naglasak se često ne samo premesti, nego se i promeni.
   Primeri: Uđoše ù kuću (mesto u kȕću). Prebaci kamen prekò kuće (m. prȅko kȕće). Otišli su ȕ polje (m. u pȍlje). Poneše se nȁ brdo (m. na bȑdo) itd.

Tako reč može da izgubi svoj naglasak kad se složi s drugom reči, npr. nàdžagbaba (m. nàdžak bȁba); Trѐsibaba (m. trési bȁba).

GOVORI

U prastarom srpskom jeziku postojao je jedan glasnik, koji se beležio znakom ѣ i zvao se jat. Bio je na prim. u ovim rečima: dѣd, vѣra, dѣlo, dѣvojka, dѣca, bѣlica, dѣte, mlѣko, srѣda, sѣno, tѣlo, zѣv, Vѣograd, bѣah, sѣdѣo, vidѣo, smѣjati se, prѣđe itd.

Taj glasnik u današnjem jeziku ne izgovara se u svima krajevima našega naroda na jedan način. A po tome kako se on gde sada izgovara, imamo u našem jeziku tri govora:

1. Istočni ili ekavski govor u kojem se on izgovara u svima slučajevima čisto e.
   Primeri: dȅd vȅra, dȅlo dѐvojka, dѐca, bѐlica, déte, mléko, sréda, sȇno, tȇlo, zȇv, Beògrad, bѐjah, sѐdeo, video, smѐjati se, prȅđe, itd.strana 22
2. Zapadni ili ikavski govor u kojem se taj glasnik u svima slučajevima izgovara i.
   Primeri: dȉd, vȉra, dȉlo, dѝvojka, dѝca, bѝlica, díte, mlíko, srída, sȋno, tȋlo, zȋv, Biograd, bѝjah, sѝdio, vidio, smѝjat se, prȉđe, itd.
   Ovaj se govor sada u književnosti neupotrebljajva.
3. Južni (jugozapadni) ili jekavski govor u kojem se taj glasnik ne izgovara na jedan način, nego prema svome naglasku (akcentu), i prema tome kakvi su glasovi pred njim ili za njim, on se izgovara na četiri načina: je, ije, i, e. Iz toga izlaze ova pravila:
   1. Ako je taj glasnik, u ona dva govora kratak: onda u ovom govoru on glasi je.
      Primeri: djed, vjera, djelo, djevojka, djeca, bjelica.
   2. Ako je taj glasnik u ona dva govora dug i to s naglaskom jednotonim, onda se ovde izgovara i naglašava ovako: ijѐ
      Primeri: dijѐte, mlijѐko, srijѐda.
   3. Ako je taj glasnik u ona dva govora dug i to s naglaskom dvotonim, onda se ovde izgovara i naglašava ovako: ȉje.
      Primeri: sȉjeno, tȉjelo, zȉjev.
   4. Kad iza ovoga glasnika dođu glasovi j ili đ ili koji bilo glasnik, on se onda izgovara i.
      Primeri: smijati se, priđe, Biograd, vidio, sjedio.
   5. Kad je pred tim glasnikom, kad on glasi je, glas r, onda j otpadne, pa glasi e.
      Primeri: bregovi (m. brjegovi), mreža (m. mrježa).
      Ali se ipak govori: rječit, grješnik.

Vuk. St. Karadžić i Đura Daničić pisali su svoja dela južnim, upravo jugozapadnim, (jer ima nekih razlika između južnog i jugozapadnog) govorom hoteći da u samom preporođaju srpske književnosti i književnog jezika učine taj govor književnim jezikom u Srba. Ali i sami njihovi savremenici, i prijatelji, kao Branko Radičević, Đura Jakšić, Jov. Jovanović-Zmaj itd. pišu istočnim govorom, a za ovima je pošla sva nova generacija, te su tako Vuk i Daničić ostali u tome usamljeni. strana 23 Kad su hrvatski naučnici i književnici Gaj i drugi u trećoj desetini prošloga veka, radi književne zajednice sa Srbima, napustili u književnosti svoj hrvatski dijalekat, uzeli su za književni jezik srpski južni govor. Tako sada taj južni govor obrađuje Jugoslovenska Akademija u Zagrebu, i njime pišu hrvatski književnici.

Iz toga, pak:

1. Što je u istočnom ili evkaskom govoru zamena staroga ѣ prosta i jednostavna, te ga je vrlo lako tačno zamenjivati, i što je domen toga govora najprostraniji, jer se njime govori i piše u Srbiji, pređašnjoj i sadašnjoj, i u Srba preko Save i Dunava;
2. Što je u južnom govoru prema tolikim slučajevima i pravilima tu zamenu teško tačno činiti;
3. Što, čak i izmeću južnog i jugozapadnog govora ima razlika; i
4. Što je i u samim tim krajevima (Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori, i Dalmaciji) u kojima se govori južnim govorom, ta zamena vrlo pokolebana uticajem istočnoga govora i književnosti na istočnom govoru;
   izlazi: da je istočnome govoru vladavina osigurana, a da će južni govor ostati samo kao provincijalizam.