Смрт кнеза Доброслава/37

ЧИН ПЕТИ

ПОЈАВА III

►

ПОЈАВА III
(ДОБРИЛА лежи заваљена у дугачкој наслоњачи. Покрај ње пред иконом на столу гори воштаница. МАРИЈА и за њом ЦВЈЕТКО на десној су страни, а четири дјевојке на лијевој клечв и моле се богу. Кад се дигне завјеса, МАРИЈА отире сузе, и за њом дјевојке, па излазе.)

ДОБРИЛА:
Још их нема? нити оца мога
Нити оца Мил'јенкова?... Авај!
Не долазе ни на смртном часу
Да их видим!... Зовни ми их, мајко;
Још је мало тренутака мојих,
А похлепно жуди ми их душа;
Ох молим те, наново их зовни.
Али да се нијеси одмакла
Од постеље моје... страх ме, мајко,
Страх ме неки обузимље;... пошљи
Кога по њих, а ти дај ми руку.
ЦВЈЕТКО:
Кнегиња је из собе изашла
Овог часа.
ДОБРИЛА (диже главу):
Изашла је, велиш?...
Јест, сами смо. Прије нег' се врати
Чуј ме, Цвјетко. Хтјела сам јој сама
Ово рећи, ал' немадох срца.
Лакше ће јој бити да из твојих
Чује уста кад ме већ не буде.
Добри Цвјетко, моје мртво т'јело
Обуците у хаљину б'јелу
Коју ношах невјестом на себи;
На главу ми онодањи в'јенац
Поставите, и са десне руке
Немојте ми скидат' овај прстен.
Мили знамен вјечите нам свезе.
Јеси л' чуо?
ЦВЈЕТКО:
Ох! чуо сам.
ДОБРИЛА:
Плачеш?
О мој Цвјетко, молим те још једно
У гроб исти мене положите
У ком и он лежи; заједно нам
Не дадоше живјети на земљи,
Нек под земљом барем допусте нам
Да заједно леже нам тјелеса...
А на небу душе ће се наћи.
Обећај ми, Цвјетко да ћеш вјерно
Све ријечи ове доставити
Мојој јадној мајци.
ЦВЈЕТКО:
Свете су ми,
Госпо моја, и спаса ми вјечног,
Дознаће их кнегиња, к'о да је
И сама их слушала од тебе.
ДОБРИЛА:
Ох! хвала ти. Је л' да ће их она
Услишити? Рећи ћеш јој, Цвјетко,
Да посљедња то ми бјеше жеља,
Кћерина јој самртничка прошња.
Сад и теби вјечно збогом велим;
На усрђу хвала ти... ох, хвала!...
Тешко ми је што те на плач нагнах;
Радуј ми се, Цвјетко мој, не плачи.
Немам овдје ништа да т' оставим
Као спомен... Ево, узми овај
Други прстен с моје руке... узми...
Скинућу га сама... ево ти га.
Кад дјевојку испросио будеш,
Њој га даруј; дао Бог да она
Срећније га узноси од мене!
(Опет забаца главу у наслоњачу. Чује се жалостан звук арфе, па уза њ глас женски пјева, а два по¬следња стиха одпијева дјевојачки збор.)
Људски живот на земљи је
     Туга непрестана;
Блажен ко год с ње одлази
     Пут небеског стана!

Китне мисли, л'јепе жеље
     Наде омиљене,
То су само у ваздуху
     Преварљиве сјене,

Које нама пред очима
¬ Увијек сијају,
Али празне никада се
     ¬Ухватит' не дају.

Љубави се слатки пламен
     У сузама гаси;
Прође младост као санак,
     ¬Па се смрт огласи.

Људски живот на земљи је
     Туга непрестана;
Блажен онај који с њим се
     Раставља за рана!

Те у божје лети крило,
     Гдје је свака радост;
Гдје у вјечној сласти теку
     И љубав и младост.

(Улазе Марија и Доброслав.)
ДОБРИЛА (у заносу):
Рајски, рајски гласови су ово!..
Небеса се ено према мени
Отворају!... жива, неиздржна
Из њих свјетлост потоцима тече,
А божански разл'јеже се ромон.
Гле! безбројна анђела множина
Кано јата златокрилних птица
Просула се свуда по ваздуху!...
Ко је онај што за њима ступа
Тако хитно на небеска врата?
Мил'јенко!.. Ах ето те!... каквом,
Каквом лице сија ти љепотом!
Обје руке пружио си к мени;
Ја долазим, долазим, мој мили.
(Доброслав занесен приступа кћери; за њим Марија; -излази Цвјетко, а за тим Радимир ступа на врата неопажен.)
ДОБРОСЛАВ:
Иди, иди круговима твојим,
О пречисти анђеле земаљски,
Ти нијеси, авај!
За погани овај св'јет ни била.
ДОБРИЛА:
Оче!... Гле, та ја сам још на земљи!
О мој оче,
Одавно сам чезнула за тобом.
Мој дух, видиш, не може од т'јела
Да с' одвоји без твог благослова.
ДОБРОСЛАВ:
Без мојега благослова? шути;
Мој благослов зар није проклество?
ДОБРИЛА:
О мој Боже! шта ћеш тим да кажеш?
Би ли ми га сада одрекао?...
Мајко моја, моли га ти за ме.
Ја ако му живот узнемирих,
Бих ужасно несрећна и сама.
Али сад је свему конац; нека
Без љутине растане се са мном.
Кад од срца ја оному праштам
Који уби милога ми друга,
И он може да опрости мени.
(Улази Радимир и стаје до врата.)
ДОБРОСЛАВ:
Ти хи прашташ? да ли чух ја добро?
Смрт његову и твоју ми прашташ?
ДОБРИЛА:
Боже, Боже!.. Ал' не, зло разумјех.
ДОБРОСЛАВ:
Ох! добро си разумјела: ја вас...
Ја обоје својом руком убих.
ДОБРИЛА (уставши):
Ти нас, ти нас?..
ДОБРОСЛАВ:
Прашташ ли? још једном
Изусти ми ријеч опроштајну.
ДОБРИЛА:
Држ' ме, мајко, ... ах! ужасна сумња
Коју с грозом од себе одбијах
Истина ми постаје!... Мил'јенко!
(Клоне у материном наручју. Мати је спушта на постељу.)
МАРИЈА:
Свршено је. — Милостиви Боже,
Кћер избави, избави и мајку.
ДОБРОСЛАВ:
Зар умрла!
РАДИМИР (ступа напријед):
Умрла је, кнеже,
И опроштај, који тако жељно
Чекао си, није ти изрекла.
А не праштам ни ја...
ДОБРОСЛАВ:
Ти сад овдје!
РАДИМИР:
Но у име судије ти вјечног
Вичем; мач извуци.
ДОБРОСЛАВ:
О издајства!
Али својом платићеш га главом.
(Боре се.)
МАРИЈА:
Стан'те, стан'те... Ах! ужасни људи!
ДОБРОСЛАВ:
Ја погибох. (пада)
РАДИМИР:
И право је било.
ДОЈМО:
Грозна вида! на вр'јемене стигох!..
(ушавши нагло) Шта учини, човјече слијепи,
Шта учини? Уби покајника,
Који признав преда мном свој гријех,
Бијаше ме пустио из замка
Да задржим твом убици руку.
РАДИМИР:
Он?!
ДОЈМО:
Бјеше те сам Бог осветио,
На што сада ово грозно дјело?
ДОБРОСЛАВ:
На њ проклество! Ноћас! нож! о Томко,
Пророштво се твоје испунило...
Шћах узалуд да се обезб'једим...
Испред Бога не бјежи се никуд.
ДОЈМО:
И све мисли к Богу сад обрати. —
Очима је преврнуо, па их
Заклопио. — Уђи у мир вјечни,
О грјешничка покајана душо. —
Тужна жено, уклони се са мном
С овог грозног мјеста.
РАДИМИР:
Он премину!
Је ли за то штогод лакше мени!...
ДОЈМО:
Већ се кајеш, б'једни Радимире?
Што нијеси Дојма послушао?
Не рекох ли више пута теби:
Освета је клета варалица,
Сласт обриче, а точи нам отров?
(Одводи кнегињу, Радимир приступа к Добрили, па удара у плач. Завјеса пада.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.