Смрт кнеза Доброслава/3

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН ПРВИ
◄   ПОЈАВА II ПОЈАВА III ПОЈАВА IV   ►

ПОЈАВА III
Томко у гвожђу, прати га СТАНКО. Први стаје, па пита,


ТОМКО:
Куд ме водиш, Станко? шта ћеш са мном?
СТАНКО:
На сто онај погледај, па знаћеш:
Кнезови те зову да с' оправдаш,
Ил' кривицу признаш.
ТОМКО:
Да с' оправдам?
То ли управ' од мене се иште?
Нијесам ли ја већ напр'јед жртва
Свакојако смрти посвећена?
Нек бездушник који ме у овај
Увалио бездан, нек он гледа
Како ће се оправдат' пред Богом.
СТАНКО:
А коме, душе ти, то збориш?
ТОМКО:
Ха, коме? О ономе, знаш ли,
Којега је тужити могуће,
Али није никад окривити,
Јер над нама он високо стоји
Изнад сваког нашег домашаја.
СТАНКО:
И на кога ак' избациш стр'јелу,
Он је теби одбије на главу.
Је ли тако?
ТОМКО:
Тако је; ну стр'јела
Превишњега одбити се не да.
То ме тјеши. Хајд'мо.
СТАНКО:
Чуј ме прије.
Хотио бих да ти нешто кажем;
Твоје кућне чељади се тиче;
Ал' у тебе може ли се човјек
Поуздати да га одат' не ћеш!
ТОМКО:
Зар о мени сумњаш?
СТАНКО:
Особито
Да изустит' нећеш пред судијом
Што сад дознаш.
ТОМКО:
У мени ће тајна
Остат' н'јема к'о мртвац у гробу.
СТАНКО:
Закуни се.
ТОМКО:
Р'јеч ми свагда бјеше
Колико год и заклетва света.
СТАНКО:
Закуни се, иначе ја шутим.
ТОМКО:
И то буди: кунем ти се Богом
Да што твоја сад изреку уста
То поновит' неће моја никад.
Збори сада.
СТАНКО:
Почет' ми је тешко...
В'јест ћеш чути неочекивану:
На њу срце довољно укр'јени.
ТОМКО:
Збори, велим; ја сам на све справан.
СТАНКО:
Мало прије из дома ти жене
И дјечице неста.
ТОМКО:
Нестаде их?
СТАНКО:
Отеше их силом.
ТОМКО:
Жену! дјецу!
Ко их оте?
СТАНКО:
Мосорски хајдуци.
ТОМКО:
Моју жену! Моју слатку дјецу?
Отеше их погани хајдуци!
Како? на што?
СТАНКО:
Зар се не домишљаш?
Што би дјеца горским хајдуцима?
Али неко у њине их руке
Хтједе дати, да му залог буду.
ТОМКО:
Залог! чега залог, црни Станко?
СТАНКО:
Њихов живот зависи од тога
Што ћеш сада казати на суду.
Ако дакле спасти им га желиш,
Брани себе а не криви никог,
Ни на кога сумњу не обарај.
ТОМКО:
Сад те схватам; сад све јасно видим.
О паклена домишљаја ! Да би
Оцу боље заклопио уста
На дјечицу метнуо је шапе!...
Нож имаш ли, Станко?
СТАНКО:
Нож! шта би ти?
ТОМКО:
Крви ме је жеља; нож имаш ли?
СТАНКО.
О Бог с тобом! силазиш ли с ума?
Буди човјек.
ТОМКО:
Ништа: и овако
Зубима ћу њега растргнути
На очиглед свега овдје св'јвта.
СТАНКО:
Дођи к себи; буди човјек, велим.
ТОМКО:
Ситној дјеци јеси ли ти отац?
Заборавих, н'јеси; тад не можеш
Ни појмити шта ја сад осјећам.
Сву ми дјецу пред'о хајдуцима?
Сву до једног! па и жену, рече?
О звијерске нарави!
СТАНКО:
Тим гњевом
Њих и себе сурваћеш у пропаст.
Промисли се, Томко; справна рука
Нож им оштар на гркљану држи,
Ону руку ти ли ћеш да гурнеш?
ТОМКО:
Ох, ох! право велиш: опомена
Страшна ти је, грозна, ал' умјесна.
Само о њима бринут' ми се сада.
Незнабожац клети! како ми је
Вјешто знао завезати језик!
Хајдмо; ја ћу знати да истргнем
Жеву с дјецом из хајдучких руку,
Ал' он неће из вражијих душу.
СТАНКО:
Тако хоћу да те зборит' чујем.
Нут' долазе. Заклетве се сјећај;
И бесједи вјешто, хладнокрвно,
Ако желиш да с' твојима вратиш.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.