Smrt kneza Dobroslava/3
POJAVA III
Tomko u gvožđu, prati ga STANKO. Prvi staje, pa pita,
TOMKO:
Kud me vodiš, Stanko? šta ćeš sa mnom?
STANKO:
Na sto onaj pogledaj, pa znaćeš:
Knezovi te zovu da s' opravdaš,
Il' krivicu priznaš.
TOMKO:
Da s' opravdam?
To li uprav' od mene se ište?
Nijesam li ja već napr'jed žrtva
Svakojako smrti posvećena?
Nek bezdušnik koji me u ovaj
Uvalio bezdan, nek on gleda
Kako će se opravdat' pred Bogom.
STANKO:
A kome, duše ti, to zboriš?
TOMKO:
Ha, kome? O onome, znaš li,
Kojega je tužiti moguće,
Ali nije nikad okriviti,
Jer nad nama on visoko stoji
Iznad svakog našeg domašaja.
STANKO:
I na koga ak' izbaciš str'jelu,
On je tebi odbije na glavu.
Je li tako?
TOMKO:
Tako je; nu str'jela
Previšnjega odbiti se ne da.
To me tješi. Hajd'mo.
STANKO:
Čuj me prije.
Hotio bih da ti nešto kažem;
Tvoje kućne čeljadi se tiče;
Al' u tebe može li se čovjek
Pouzdati da ga odat' ne ćeš!
TOMKO:
Zar o meni sumnjaš?
STANKO:
Osobito
Da izustit' nećeš pred sudijom
Što sad doznaš.
TOMKO:
U meni će tajna
Ostat' n'jema k'o mrtvac u grobu.
STANKO:
Zakuni se.
TOMKO:
R'ječ mi svagda bješe
Koliko god i zakletva sveta.
STANKO:
Zakuni se, inače ja šutim.
TOMKO:
I to budi: kunem ti se Bogom
Da što tvoja sad izreku usta
To ponovit' neće moja nikad.
Zbori sada.
STANKO:
Počet' mi je teško...
V'jest ćeš čuti neočekivanu:
Na nju srce dovoljno ukr'jeni.
TOMKO:
Zbori, velim; ja sam na sve spravan.
STANKO:
Malo prije iz doma ti žene
I dječice nesta.
TOMKO:
Nestade ih?
STANKO:
Oteše ih silom.
TOMKO:
Ženu! djecu!
Ko ih ote?
STANKO:
Mosorski hajduci.
TOMKO:
Moju ženu! Moju slatku djecu?
Oteše ih pogani hajduci!
Kako? na što?
STANKO:
Zar se ne domišljaš?
Što bi djeca gorskim hajducima?
Ali neko u njine ih ruke
Htjede dati, da mu zalog budu.
TOMKO:
Zalog! čega zalog, crni Stanko?
STANKO:
Njihov život zavisi od toga
Što ćeš sada kazati na sudu.
Ako dakle spasti im ga želiš,
Brani sebe a ne krivi nikog,
Ni na koga sumnju ne obaraj.
TOMKO:
Sad te shvatam; sad sve jasno vidim.
O paklena domišljaja ! Da bi
Ocu bolje zaklopio usta
Na dječicu metnuo je šape!...
Nož imaš li, Stanko?
STANKO:
Nož! šta bi ti?
TOMKO:
Krvi me je želja; nož imaš li?
STANKO.
O Bog s tobom! silaziš li s uma?
Budi čovjek.
TOMKO:
Ništa: i ovako
Zubima ću njega rastrgnuti
Na očigled svega ovdje sv'jvta.
STANKO:
Dođi k sebi; budi čovjek, velim.
TOMKO:
Sitnoj djeci jesi li ti otac?
Zaboravih, n'jesi; tad ne možeš
Ni pojmiti šta ja sad osjećam.
Svu mi djecu pred'o hajducima?
Svu do jednog! pa i ženu, reče?
O zvijerske naravi!
STANKO:
Tim gnjevom
Njih i sebe survaćeš u propast.
Promisli se, Tomko; spravna ruka
Nož im oštar na grkljanu drži,
Onu ruku ti li ćeš da gurneš?
TOMKO:
Oh, oh! pravo veliš: opomena
Strašna ti je, grozna, al' umjesna.
Samo o njima brinut' mi se sada.
Neznabožac kleti! kako mi je
Vješto znao zavezati jezik!
Hajdmo; ja ću znati da istrgnem
Ževu s djecom iz hajdučkih ruku,
Al' on neće iz vražijih dušu.
STANKO:
Tako hoću da te zborit' čujem.
Nut' dolaze. Zakletve se sjećaj;
I besjedi vješto, hladnokrvno,
Ako želiš da s' tvojima vratiš.
|