Смрт кнеза Доброслава/2

ЧИН ПРВИ

ПОЈАВА II

ПОЈАВА II
БОГДАН и пређашњи, Улази отац ДОЈМО у сељачкој кабаници.

БОГДАН:
Еј Обраде, јесте ли сви дошли?
ОБРАД:
Сви до једног који бјесмо звани,
А дођоше многи и незвани.
БОГДАН:
Не треба их. Уклон'те се тамо
Док не стигну судац и кнезови.
(За себе.)
Онај старац што се прошећује
И замишљен у земљицу гледа
Доиста је чудновато налик
На часмога оца Дојма, кога
Мој кнез воли к'о рођена брата.
А је л' налик, или је он главом? —
Стани мало, од куда си, старче?...
Не привиђам, ти си, оче Дојмо.
ДОЈМО;
Лакше збори. Како м' одмах позна?
БОГДАН:
Нама си се на траг повратио?
Ох с каквим те задовољством гледам!
Какву с тобом Бог утјеху шиље
Б'једном' кнезу! А када си дош'о?
Зашто тако на теби од'јело?
ДОЈМО:
Чим у Риму в'јест ми худа стиже,
На пут кренух. Приспјевши у Трогир,
Чух смрти тужног Милијенка.
Какве грозне повлаче се сумње,
И одлуке још грозније чине,
Па с' овако навлаш преобукох
Да истини лакше у траг уђем,
И могућа већа зла отклоним.
БОГДАН:
А зла већег даје ли се, оче?
У земљи нам први момак пао;
Ако падне за њим и сто других,
Ту зла нема никаква, већ добра;
Нек се свијет од наказа чисти.
ДОЈМО:
Људи, видим, рекоше ми право,
Ви сви овдје освете сте жедни;
А тој можда нема ни узрока.
БОГДАН:
Би л' мислио да случајем простим
Погибе нам млади кнез?
ДОЈМО:
А зашто
Да не мислим? На свадбама нашим
Много тавих случаја ја видјех.
БОГДАН:
Али сада намјери су црној
Ухваћени трагови, мој оче.
Чим зет паде, све тастове момке
Погледавши, нађосмо у једног
Малу пушку празну, ну још врућу,
А другу му зрном набијену.
Тај доиста и биће убица;
А да ли је сам од своје воље,
Ил' наведен господаром својим,
То испитом дознаће се данас. —
Ето по ме већ долази момак.
ДОЈМО:
Још не јављај мој повратак ником,
Гдје ћу моћи да те ноћас нађем?
БОГДАН:
Ја ћу скривен овдје преноћити.
ДОЈМО:
Овдје! свривен? Да ли на зло смјераш?
БОГДАН:
На то само смјерам да о нечем
Увјерим се својим оч'ма.
ДОЈМО:
Тако?...
Онда и ја остати ћу с тобом.
БОГДАН:
Кад с' ухвати свуда помрчина
Наћи ћеш ме у шуми за црквом.
(Одлазе.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.