Смрт кнеза Доброслава/14

ЧИН ТРЕЋИ

ПОЈАВА II

ПОЈАВА II
Пређашњи и МАРИЈА.

МАРИЈА:
Устао си.
ДОБРОСЛАВ:
Овог часа, жено.
МАРИЈА:
А мени се чињаше да н'јеси
Сву божију ову ноћ ни лег'о;
У лицу си необично блијед,
А очи ти к'о жерава св'јетле,
ДОБРОСЛАВ:
Устао саи, рекох, овог часа.
МАРИЈА:
Благо теби када ти се спава!
Сан од мене побјег'о је давно.
Сву ноћ ову као и пређашње
Пребдјела сам до постеље њене.
Сада заспа мало, па с' удаљих.
ДОБРОСЛАВ:
Је ли ноћас долазила к себи?
Још може ли какве наде бити?
МАРИЈА:
У згушћеној маглуштини ума
Зрак јој каткад чисте св'јести с'јевне,
И подуже сваки пут тај траје.
ДОБРОСЛАВ:
Не знам шта бих дао само да ми
Опет сине некадашњом св'јешћу,
И љепотом својом.
МАРИЈА:
А ја, кнеже?
Авају шта бих ја б'једница дала!
Добрила је једини нам пород.
ДОБРОСЛАВ:
И с њом би се на огњишту старом
Моје куће угасио пламен.
Жалосно је и помислит' само
Да за собом не остављаш никог,
Да ће с тобом бити затрпано
Твоје име, спомен твој, и тако
С лица земље да ћеш ишчезнути
Кан' да никад ни било те није.
МАРИЈА:
Ох! па она тол' умилна б'јаше,
Толи скромна, добра, тол' послушна!
ДОБРОСЛАВ:
Јесте, јесте.
МАРИЈА:
Реци, је ли т' икад
Какав узрок неповољства дала?
ДОБРОСЛАВ:
Никад дојста.
МАРИЈА:
Је ли и најтежим,
И неправим захтјевима твојим
Кад одрекла послух?
ДОБРОСЛАВ:
Никад, никад.
МАРИЈА:
Кад је бјеше другом' обећао,
Када си је силом на вјенчање
Пошиљао, кад год њено срце
Ц'јепало се од жестока бола,
Није ли се и онада блага
И покорна теби казивала?
ДОБРОСЛАВ:
Ох проклество! јесте.
МАРИЈА:
Плакала је
Несрећница, и слушала. Никад
Н'јеси чуо са усана њених
Једне тужбе. Ох! оваке кћери
Није им'о још никакав човјек.
ДОБРОСЛАВ:
Шути, шути.
МАРИЈА:
Нити јо кћи која
Икад била мучена онако.
ДОБРОСЛАВ:
Ал' тако ти створитеља Бога
Шути, жено, окан' ме се данас.
МАРИЈА:
Душа ми је препуна горчине,
Па несрећна морам
Излити је неком' у наручје;
А кому ћу ако нећу теби?
ДОБРОСЛАВ:
И моја је, и моја је; немој
Да у мени таке мисли будиш.
МАРИЈА:
Ово ти је сад слушати тешко,
А кад сам те Богом преклињала
Да јој срце не нагониш, онда
Нијеси ме ни почути хтио,
Онда си ме к'о робињу какву
Потјерао погрдно од себе.
ДОБРОСЛАВ:
Онда, онда! ти знаш све ондашње
Околности, ти знаш... али на што
Све те р'јечи? или можеш њииа
Да одвратиш што се догодило?
МАРИЈА:
Ја не могу да одвратим ништа,
Али ти си, Доброславе, мог'о
Све да спр'јечиш,
Ти си мог'о да ј' усрећиш са свим.
Ак' од тебе она није срећу
Заслужила, онда на свијету
Не може је заслужити нико.
ДОБРОСЛАВ:
Ти си дакле збиља наумила
Да ме јутрос љуто узнемириш,
Да м' из крајњег стрпљења изведеш?
Иди. — Још ту стојиш? Иди, велим;
Запов'једам, иди.
МАРИЈА:
Али то је
Већ одвише; ја сам дакле могла
Све трпјети муке, а ти, кнеже,
Ти не можеш ни мало ријечи?
Знај, до данас шутала сам вазда,
Али сада мораш да ме чујеш.
Не срди се; мисао ми није
Да те вр'јеђам, не, на моју душу!
Дођох само да т' упитам нешто...
Сад смо сами, не слуша нас нико;
Откриј мени твоје срце, кнеже;
На мојему грдна сумња лежи,
Лежи тешка к'о планина каква,
Па с њом више живјети не могу;
Ох! страшна је сумња та, од исте
Избави ме, ил' ме одмах убиј.
ДОБРОСЛАВ:
Маро!... Бјежи, бјеж' од мене.
МАРИЈА:
Нећу;
Слушајућ' те провела сам живот;
Првом ћу те не послушат' сада.
ДОБРОСЛАВ:
Ти, Марија?!
МАРИЈА:
Ни глас твој, ни поглед
Не плаше ме; кад с' упутих амо
Ја под ноге сваки бојаз бацих.
До грла ми ево нож донеси,
Ја одавдје ни крочити нећу.
ДОБРОСЛАВ:
Шта!
МАРИЈА:
Тако је. Још ме не познајеш.
Ви се људи варате о нама
Кад доброту нашу, наше кротко
Послушање узмете за слабост.
Није тако, о не, тако није.
Смјелости је у нашему духу
Колико год и у вашем. Видиш;
Мучи крутно жену, по њој гази,
Сатири је колико ти воља,
Она може све то да поднесе;
Ал' у д'јете, ох! дирнути немој
У дијете њено, јер ће онда
Устат' као погажена змија,
К'о лавица изван себе коју
Не уставља ништа. Наше д'јете!
Јаох! ти не схваташ, нити могу
Ја изрећи шта је д'јете мајци:
У њему је свака радост наша,
Наша љубав, сва моћ душе наше,
У њему нам читав живот, знаш ли?
И ми ћемо прије живот дати,
Живот прије но дијете своје.
ДОБРОСЛАВ:
Ал' Бога ти, шта је теби јутрос?
На шта идеш ријечима таким?
МАРИЈА:
Н'јеси чуо? ја не могу више
С овом сумњом у души да живем.
Реци, ко је убио Мил'јенка?
Реци, ко је ранио кћер моју?
Реци, ко је, ко је њу довео
До онаког узумљења? реци.
ДОБРОСЛАВ:
Би ли смјела?...
МАРИЈА:
Помислит' на тебе;
Јест, на тебе. Више ми је пута
Та мисао на ум насртала,
И свагда је одбих јежећи се;
Ал' од јучер морам скоро са свим
Вјероват' јој.
ДОБРОСЛАВ:
Од јучер! по чему?
МАРИЈА:
Ох, по чему! наравно ти онда
Доста властан над собои не бјеше,
Ти спазити не могаше онда
Сву страхоту твога лица кад те
У лудилу она називала
Убојицом. На ријеч јој сваку
Сјеваху ти знакови кривице
Из мрачнога лица, као живе
Из кремена ударена искре.
Шта од јучер у себи не трпии!
Од жалости, грозе и срамоте
Већ и сама скоро обезумих.
Хотјела бих у земљу дубоко
Затрпати себе, хотјела бих
И наш замак и све нас у њему
Запалити, да никаква трага
Већ не буде кољену нам грозном'
Хотјела бих... ох! ни сама не знам
Шта бих хтјела. Али на ствар, на ствар;
Одговори на што те упитах,
Избави ме од оваких мука,
Јер извјесност, ма најхуђа била,
Чини ми се, подносићу лакше
Но паклене ове суиње ужас.
ДОБРОСЛАВ:
Сада не би требало да с тобом
Упустим се у брбљање празно;
Али стање у којем те видим
Гануло ме, кнегињо, па за то
Испунићу ту чудну ти жељу.
Знај, да сам се осветити хтио,
К'о што мислиш, могао сам ласно
По тренутној побједи вијећа
Ударити на Радмиров замак,
Погубити и њега и сина,
Па са земљом замак изравнати,
Да остане на његовом мјесту
Вјековити знак освете моје.
Ил' иначе, да сам казнит' хтио
Јединога зета нам Мил'јенка,
Као што му и иђаше казна,
Био бих га, не потајно, него
На самоме пиру оборио.
МАРИЈА:
Не би, не би, познајем те добро:
Твој дух ув'јек завија се у мрак,
Твој ударац сваки, Доброславе,
Из потаје долази; ох! добро
Познајем те.
ДОБРОСЛАВ:
Сви врагови у те!..
Него си ми рекла да с' и сама
С ума сишла; то и јест доиста,
И све р'јечи на саму бвзумност
Одбијам ти. Али чуј ме добро:
Никад више да ме не доведеш
У овако глупо искушење,
Никад више да ти клете очи
Не опазе на мојему лицу
Траг кривице која но не стоји,
Јер ћу њима ту демонску крепост
Одузети, тврда ти р'јеч моја! (отиде)
МАРИЈА:
Он, је, он је; што да сама себе
Јоште варам? побјеже од мене;
Није мог'о да издржи даље
Мој у лице упрти му поглед.
О наказо, о наказо! Он је. (Одлази.)
МАРИЈА:
Устао си.
ДОБРОСЛАВ:
Овог часа, жено.
МАРИЈА:
А мени се чињаше да н'јеси
Сву божију ову ноћ ни лег'о;
У лицу си необично блијед,
А очи ти к'о жерава св'јетле,
ДОБРОСЛАВ:
Устао саи, рекох, овог часа.
МАРИЈА:
Благо теби када ти се спава!
Сан од мене побјег'о је давно.
Сву ноћ ову као и пређашње
Пребдјела сам до постеље њене.
Сада заспа мало, па с' удаљих.
ДОБРОСЛАВ:
Је ли ноћас долазила к себи?
Још може ли какве наде бити?
МАРИЈА:
У згушћеној маглуштини ума
Зрак јој каткад чисте св'јести с'јевне,
И подуже сваки пут тај траје.
ДОБРОСЛАВ:
Не знам шта бих дао само да ми
Опет сине некадашњом св'јешћу,
И љепотом својом.
МАРИЈА:
А ја, кнеже?
Авају шта бих ја б'једница дала!
Добрила је једини нам пород.
ДОБРОСЛАВ:
И с њом би се на огњишту старом
Моје куће угасио пламен.
Жалосно је и помислит' само
Да за собом не остављаш никог,
Да ће с тобом бити затрпано
Твоје име, спомен твој, и тако
С лица земље да ћеш ишчезнути
Кан' да никад ни било те није.
МАРИЈА:
Ох! па она тол' умилна б'јаше,
Толи скромна, добра, тол' послушна!
ДОБРОСЛАВ:
Јесте, јесте.
МАРИЈА:
Реци, је ли т' икад
Какав узрок неповољства дала?
ДОБРОСЛАВ:
Никад дојста.
МАРИЈА:
Је ли и најтежим,
И неправим захтјевима твојим
Кад одрекла послух?
ДОБРОСЛАВ:
Никад, никад.
МАРИЈА:
Кад је бјеше другом' обећао,
Када си је силом на вјенчање
Пошиљао, кад год њено срце
Ц'јепало се од жестока бола,
Није ли се и онада блага
И покорна теби казивала?
ДОБРОСЛАВ:
Ох проклество! јесте.
МАРИЈА:
Плакала је
Несрећница, и слушала. Никад
Н'јеси чуо са усана њених
Једне тужбе. Ох! оваке кћери
Није им'о још никакав човјек.
ДОБРОСЛАВ:
Шути, шути.
МАРИЈА:
Нити јо кћи која
Икад била мучена онако.
ДОБРОСЛАВ:
Ал' тако ти створитеља Бога
Шути, жено, окан' ме се данас.
МАРИЈА:
Душа ми је препуна горчине,
Па несрећна морам
Излити је неком' у наручје;
А кому ћу ако нећу теби?
ДОБРОСЛАВ:
И моја је, и моја је; немој
Да у мени таке мисли будиш.
МАРИЈА:
Ово ти је сад слушати тешко,
А кад сам те Богом преклињала
Да јој срце не нагониш, онда
Нијеси ме ни почути хтио,
Онда си ме к'о робињу какву
Потјерао погрдно од себе.
ДОБРОСЛАВ:
Онда, онда! ти знаш све ондашње
Околности, ти знаш... али на што
Све те р'јечи? или можеш њииа
Да одвратиш што се догодило?
МАРИЈА:
Ја не могу да одвратим ништа,
Али ти си, Доброславе, мог'о
Све да спр'јечиш,
Ти си мог'о да ј' усрећиш са свим.
Ак' од тебе она није срећу
Заслужила, онда на свијету
Не може је заслужити нико.
ДОБРОСЛАВ:
Ти си дакле збиља наумила
Да ме јутрос љуто узнемириш,
Да м' из крајњег стрпљења изведеш?
Иди. — Још ту стојиш? Иди, велим;
Запов'једам, иди.
МАРИЈА:
Али то је
Већ одвише; ја сам дакле могла
Све трпјети муке, а ти, кнеже,
Ти не можеш ни мало ријечи?
Знај, до данас шутала сам вазда,
Али сада мораш да ме чујеш.
Не срди се; мисао ми није
Да те вр'јеђам, не, на моју душу!
Дођох само да т' упитам нешто...
Сад смо сами, не слуша нас нико;
Откриј мени твоје срце, кнеже;
На мојему грдна сумња лежи,
Лежи тешка к'о планина каква,
Па с њом више живјети не могу;
Ох! страшна је сумња та, од исте
Избави ме, ил' ме одмах убиј.
ДОБРОСЛАВ:
Маро!... Бјежи, бјеж' од мене.
МАРИЈА:
Нећу;
Слушајућ' те провела сам живот;
Првом ћу те не послушат' сада.
ДОБРОСЛАВ:
Ти, Марија?!
МАРИЈА:
Ни глас твој, ни поглед
Не плаше ме; кад с' упутих амо
Ја под ноге сваки бојаз бацих.
До грла ми ево нож донеси,
Ја одавдје ни крочити нећу.
ДОБРОСЛАВ:
Шта!
МАРИЈА:
Тако је. Још ме не познајеш.
Ви се људи варате о нама
Кад доброту нашу, наше кротко
Послушање узмете за слабост.
Није тако, о не, тако није.
Смјелости је у нашему духу
Колико год и у вашем. Видиш;
Мучи крутно жену, по њој гази,
Сатири је колико ти воља,
Она може све то да поднесе;
Ал' у д'јете, ох! дирнути немој
У дијете њено, јер ће онда
Устат' као погажена змија,
К'о лавица изван себе коју
Не уставља ништа. Наше д'јете!
Јаох! ти не схваташ, нити могу
Ја изрећи шта је д'јете мајци:
У њему је свака радост наша,
Наша љубав, сва моћ душе наше,
У њему нам читав живот, знаш ли?
И ми ћемо прије живот дати,
Живот прије но дијете своје.
ДОБРОСЛАВ:
Ал' Бога ти, шта је теби јутрос?
На шта идеш ријечима таким?
МАРИЈА:
Н'јеси чуо? ја не могу више
С овом сумњом у души да живем.
Реци, ко је убио Мил'јенка?
Реци, ко је ранио кћер моју?
Реци, ко је, ко је њу довео
До онаког узумљења? реци.
ДОБРОСЛАВ:
Би ли смјела?...
МАРИЈА:
Помислит' на тебе;
Јест, на тебе. Више ми је пута
Та мисао на ум насртала,
И свагда је одбих јежећи се;
Ал' од јучер морам скоро са свим
Вјероват' јој.
ДОБРОСЛАВ:
Од јучер! по чему?
МАРИЈА:
Ох, по чему! наравно ти онда
Доста властан над собои не бјеше,
Ти спазити не могаше онда
Сву страхоту твога лица кад те
У лудилу она називала
Убојицом. На ријеч јој сваку
Сјеваху ти знакови кривице
Из мрачнога лица, као живе
Из кремена ударена искре.
Шта од јучер у себи не трпии!
Од жалости, грозе и срамоте
Већ и сама скоро обезумих.
Хотјела бих у земљу дубоко
Затрпати себе, хотјела бих
И наш замак и све нас у њему
Запалити, да никаква трага
Већ не буде кољену нам грозном'
Хотјела бих... ох! ни сама не знам
Шта бих хтјела. Али на ствар, на ствар;
Одговори на што те упитах,
Избави ме од оваких мука,
Јер извјесност, ма најхуђа била,
Чини ми се, подносићу лакше
Но паклене ове суиње ужас.
ДОБРОСЛАВ:
Сада не би требало да с тобом
Упустим се у брбљање празно;
Али стање у којем те видим
Гануло ме, кнегињо, па за то
Испунићу ту чудну ти жељу.
Знај, да сам се осветити хтио,
К'о што мислиш, могао сам ласно
По тренутној побједи вијећа
Ударити на Радмиров замак,
Погубити и њега и сина,
Па са земљом замак изравнати,
Да остане на његовом мјесту
Вјековити знак освете моје.
Ил' иначе, да сам казнит' хтио
Јединога зета нам Мил'јенка,
Као што му и иђаше казна,
Био бих га, не потајно, него
На самоме пиру оборио.
МАРИЈА:
Не би, не би, познајем те добро:
Твој дух ув'јек завија се у мрак,
Твој ударац сваки, Доброславе,
Из потаје долази; ох! добро
Познајем те.
ДОБРОСЛАВ:
Сви врагови у те!..
Него си ми рекла да с' и сама
С ума сишла; то и јест доиста,
И све р'јечи на саму бвзумност
Одбијам ти. Али чуј ме добро:
Никад више да ме не доведеш
У овако глупо искушење,
Никад више да ти клете очи
Не опазе на мојему лицу
Траг кривице која но не стоји,
Јер ћу њима ту демонску крепост
Одузети, тврда ти р'јеч моја! (отиде)
МАРИЈА:
Он, је, он је; што да сама себе
Јоште варам? побјеже од мене;
Није мог'о да издржи даље
Мој у лице упрти му поглед.
О наказо, о наказо! Он је. (Одлази.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.