Смрт кнеза Доброслава/13
ЧИН ТРЕЋИ
ПОЈАВА I
Соба. — ДОБРОСЛАВ сам.
Полудјела, живога ми Бога!
То већ није прост лудила приступ,
Него ј' она полудјела са свим!
Ову горку мисао не могу
Да с памети стресем; ту ми стоји
Забодена као нож у мозгу.
Све биједе што их је на св'јету,
Све ће ли се на њу оборити?
Би рањена и лишена мужа
Једним махом;
Лишена је ево сад и ума;
Сутра можда биће и живота.
Њеном главом Мил'јенкову платих!
Ох! сад мрзим на тог Радимира
Сто пут жешће. Из несреће своје
Он ужива моју, и сумњајућ'
Оно што јест, слатко ми се свети,
И говори као да га слушам:
Ха, ха, тако, кнеже Доброславе,
Чим смислио бјеше да уцв'јелиш
Мене једног, тим уцв'јели и себе.
Један удар, ну жалости двије ;
Твоја ипак грђа него моја.
Сто ђавола! — а још да зна шта се
У тајности моје душе збива!
Да зна како неки дух из пакла
Мноме млати неумитним гњевом!
Како слика уб'јена му сина
Узастопце свуд ме сл'једи, са мном
За сто сједа, на постељу л'јеже,
Прекида ми страшилима снове!
Да зна како пренем се од страха
Ако лишће нада мном зашушти,
Ако вјетар духне ми кроз собу,
Ако врата покренута шкрипну,
Јер свуд мислим да потајна рука
Осветничка свој нож за мном баца!
Тај Радимир да зна за све ово!...
Ал' он никад то дознати неће.
Ја тишином челична ми чела
Морам крити од њега и сваког
Сву ту слабост и срамоту своју. —
Да, зар ј' ово друго што но слабост?
Што учиних, умјесно учиних:
Увријеђен човјек мора снажно
Да удари с оч'ма затвореним,
Па напријед прође, и за собом
Никада се више не осврне.
Све доиста умјесно учиних.
|