Смрт Уроша Петога/28
| ◄ ПОЈАВА VII | ПОЈАВА I | ПОЈАВА II ► |
ЧИН ПЕТИ
ПОЈАВА I
(Дворница. — Јутро је)
Царица, Малета и Вулета.
ЦАРИЦА:
Мој Малета, добро си ми дош'о.
Камо срећо. да сад поред тебе
И несрећног нашег Сењка видим!
Он погибе у свом предузећу,
А издајом невјерна му момка.
МАЛЕТА:
Знам, царице; честита је кнеза
Дом Немањин у њем' изгубио.
ЦАРИЦА:
Кад не могох ја наградити га,
Добру душу нек му Бог награди! —
Ти си дош'о у час најзгоднији.
Хоће л' моћи, реци ми, тај Срећко
Да овамо још за данас стигне?
МАЛЕТА:
Надат' му се тек у први сутон.
ЦАРИЦА:
А ни Гојко неће моћи прије.
Све је добро. — Сад ме почуј, кнеже.
Ја досновах што од многих љета
Сновала сам с нашим пријатељ'ма,
Па ћу данас све пресјећи нити.
МАЛЕТА:
Данас?
ЦАРИЦА:
Дан је пресудан за мене.
Видиш л' овај вјерни град што тихо
Још почива? Сунце што се рађа
Неће бити ни на пола свога
Дошло т'јека,
А бој страшан бјеснић' у Приштини.
Не питај ме ни о чем, већ иди
И царевом коњушнику реци
Да четири оседлана коња
Држи спремна, а у име лова.
Уза њ буди с оружјем, па гледај
Да с' испуни та запов'јест тачно.
Ти пак, Вуле, испењи се одмах
Овом двору на велику кулу,
Па кад видиш да се је друм пећки
Запушио од прашине густе
Што подижу коњи и пјешаци
Као соко лети да ми јавиш.
Оба да сте спремаи за одлазак.
ВУЛЕТА:
Богу хвала кад то доживјесмо!
(Одлазе Вулета и Малета.)
ЦАРИЦА:
Сад коначно све је у свом реду. —
Урош спава... Да ли да га будим?
Још је рано. Пребдио је са мном
И с Вулетом сву ноћ у говору;
Нек се боље дужим сном окр'јепи.
|