Змај Стамбола бјеше љути
већ огњене варовнице
пуштавати уставио
пут гњијезда Србах мала,
и делије Босне нагле
бјеху танке српске шарке
умудриле, разабрале
да бијесни сваког года
не јурише истр'јебити
дичне горе српско племе.
Ал' витештву судба неба
вјечито је одсудила
да без посла витешкога
дан ни сахат не дангуби.
Ненавидник б'јеле луне,
сопротивник Византије,
син Мехмеда и кадије,
Скадра паше и везира,
Кара-Махмут Бушатлија,
силни везир и гласити, -
не даде му црни ђаво
починути и сјест с миром
од крилате српске змије,
која ће му очи избост,
не ка приђе, но кад прова
два управо собом пута,
кад удара с војске нешто
на два брдска храбра села,
на Ћурилац и Стијену,
и обадва пута њега
нагрдише и разбише.
Па му на то не да брука
оставити и прекинут,
већ окрену трећу војску
окупљати силновиту
да срамоту свети своју,
и нахију брдску вељу,
Бјелопавлић поносити,
тад отету његовојзи
острој сабљи, грозној руци,
да је њима опет пода,
и њу уздом тешком својом
да заузда он троструко.
Па кад љуте и крваве
скупи силне Малесије
тријест хиљад бројем војске,
онда везир величаво
отправио гордо писмо
на главаре Горе Црне
и владику Петра њина.
Овако им силни пише:
"О владико и главари,
крајичне се крвљу ствари
мијешају и преврћу;
сада к једној, сада к другој
побједа се вије страни,
ал' њу више путах фата
мноштво људи него мање -
она драже к њима трчи.
Кара-паша - ви га знате -
вама пишем Бушатлија:
Ја сам кућом од старине
силни везир бегајлија;
ја у трону витешкоме
сједим знатна Скендербега
и његовим духом, сабљом,
којено сам насл'једио,
противнике гоним моје;
Отманова челикова
пред мојом се у липову
подвргнула остра сабља;
ја и Стамбол, и он мене
подједнако чествујемо;
нит' Отмана име држим
врховнијем над мојијем;
саме Меке храму свету
што се клањам - више ником.
А свијету цијеломе
то свједочит јасно може
сила царска коју добих:
посјекох је сабљом бритком,
и везира три велика
које храброст моја хитра
ропством узе и уфати.
Откад чврста моја рука,
сабљу држим, припасујем,
знала се је моја раја,
није смјела никуд врцат,
нит' се коме прибијати;
то ни посад бити неће
док витешка моја рука
моју остру сабљу креће
пут мојега славна рода
и имена противника.
Брда сва су од старине
била моја права раја;
сад чујете ка се дижу
против мене на оружје.
Њима кратки ум кажује
да се оће одржати
непобједној мојој војсци.
Њих је оно помамило
што ме двапут повратише
су помало моје војске;
стога мисле, варају се,
да су силу сваком знатну
тобож моју поб'једили;
а не знаду кукавице
јер је очи јошт њихове
ни виђеле сву нијесу.
Озбиља сам сад велику
страшну војску окупио.
Мислим с мојом силном војском
на сва Брда ударити
да их на пут раје праве
моја остра сабља метне,
да се опет не преваре
на владалца свога права
раја пушку исправити.
Но, владико и главари,
сви ме ово добро чујте
и у главу паметите:
немојте се преварити
да помоћи Брдма дате
или њина кога роба
међу собом да пуштите;
чувајте се змије љуте,
знатна Скадра и гласита,
да вам њени зор огњени
очи црне не изгори,
већ будите мене прави
на границу пријатељи.
Ако л' тако ка вам пишем
ви нећете учинити,
но с' у брдска против мене
дјела мутна усплећете,
кунем ви се сабљом, здрављем,
срећом, Меком и Медином,
везир Скадра Бушатлија,
како Брда згазим, спрштим,
ропству, огњу, сабљи предам, -
одмах ћу се с мојом љутом
Арбанијом подигнути,
вас, ка Брда, листом ћерат,
робит, сјећи и палити."
Кад владика с главарима
силна паше писмо прими,
онда на њем договоре
храбре, умне учинише,
па Махмуду хитајући
на његово упорито
отписаше писмо тако:
"Што нам пишеш, Бушатлијо,
силни пашо и везире,
е си силну многу војску
окупио и подига,
са њом мислиш ударити
на нахије наше брдске
да их робиш, огњем палиш
и сијечеш остром сабљом, -
то све бити, ал' не бити,
може, пашо Бушатлијо, -
опалит их, ал' погинут,
ал', ка приђе, срамотно се
без образа повратити.
Што л' нам пишеш и будалиш,
те говориш то у писмо
да Брдима, нашој браћи,
не будемо у помоћи, -
ти знаш добро, силни пашо,
да ми ближе од њих браће
по витештву и по крви
не тражимо, ни имамо,
и зато се, ко их трне,
бит оћемо до једнога,
крв се наша неће штеђет
за обрану њину пролит.
Твоју силу, твоје претње
црногорско ухо, око
нити чује нити види;
но сврх свега ман' се Брдах,
силни пашо Бушатлијо,
да се људска крв не лије
и потоке сузотечне
да не сипје право људство,
да жалостан са проклетством
глас пут неба не пошиљу
родитељи увређени
и ђечица уцв'јељена,
љубе, сестре оцрњене
на онога ко им срца
са душевном раном рани.
Ако ли се бешчовјечна
тога дјела проћи нећеш,
ти кријући и лупешки
немој твоју силу дизат,
већ витешки нама кажи
како јунак, који јеси,
те заједно нас с Брдима
ћерај, с'јеци, гори, роби."
Дрзновено писмо Србах
када горди везир виђе,
троструко му узавреше
са јарошћу мушке прси,
па топовма хабер даде
да подиже силну војску
на нахију Бјелопавлић.
Кад главари и владика
топе силне и јаросне
силна паше дивно чуше,
онда брже књиге танке
у свакоје племе редом
написаше, отправише
на племенске барјактаре,
војеводе и сердаре,
на кнежеве и војнике:
"На ноге се, Црне Горе
гласовити соколови,
е нам турски ударише
витезови и змајеви
да попале и истраже
листом Брда до Острога,
и со тијем нашу прву
славу бојну и витештво
да помраче и обруче
пред свијетом витешкијем;
већ на ноге, ка и свагда,
да и отлен, ка одсвуда,
побиједе славогласне
неувехле в'јенце дичне
поберемо, донесемо."
Боја жедни, славе жељни
Црногорци, кад зачуше
што им писма кажу, гласе, -
на лагане хитре ноге
одлећеше ка на крила
за владиком, за главарма
док у Брда долећеше;.
на Слатину табор војсци
поставише храброродној.
У то везир силни приспје
и постави око војсци
супроћ војске црногорске
по бријегу Зете тихе
докрај Спужа града тврда
и до горде красновидне
Височице двојеглаве.
Двије војске у околе
по неђељу стале данах,
витешке се сваке игре
играјући момчад врсна,
а главари обадвије
вијећ чинећ непрестано
којино ће које умом
и хитрином надмашити
на крваво битке поље.
Али храброст Кара-паше
не кће више то растезат,
већ владици, војводама
црногорске војске посла
да је удрит намислио
једнаести ијунија
са свом војском бојеносном
на гласито мартинићко
село, крвљу прослављено.
Кад владика, старјешине
Кара-паше глас зачуше,
онда хитру своју војску
на Слатину бистроходну
окупише и довеше,
па им Петар поче умни
говорити ријеч ову:
"Сви видимо и чујемо
какав страшни трудни данак
сјутра све нас очекује,
колико л' се крвце хоће
од витеза да пролије
док се жедни лаф скадарски
њом зајази и напије.
Нам не треба на то гледат
што је Махмуд прошлих љетах
силу царску раскрхао;
у то смо га ми претекли
и далеко надмашили.
Он истина да је храбри
од икаква турског сина
и да много силе има,
ал' му проћ нас ништа неће
то служити и помоћи
ако ђеца и синови
ми првијех витезовах
Црне Горе узбудемо.
Крв њих њина, ка нас наша,
боли једнак кад се лије;
у њи војске тријест хиљад,
у нас ништа до четири;
с њихове ће стране више
мртва пасти, крви с' пролит;
приђе ће се додијати
њима крвцу него нама
на мегдану просипати,
јер колико они желе
да нас зајме и добију,
нас је трипут већа жеља
одбранит се и добити.
Правду небо вјечно брани,
а неправду ћера, ломи."
Црногорци, ка и свагда,
божје вјере међу собом
уфатише истините
да помријет свиколици
на мегдану оће драже
него с њега уступити
турској мишци корак земље.
Пак пођоше са Слатине
у Мартинић село знатно,
ђе им бјеше везир каза
е ће са свом силом удрит,
у Мартинић ноћцу једну
обноћиште учинише.
Но кад сјутра зора сину
и породи свјетородни
исток данак бјелосјајни,
тек Аполон живоносни
бјеше своја дуга крила
раширио и пуштио,
те огњена трептијаху
испод свода плаветнога
бесконечна и висока
Уранова сведржећа
и шаторовидна храма, -
грозни Махмут силу крену
од табора свуколику
широкијем друмом, пољем
управ к селу Мартинићах.
Црногорци кад виђеше
Махмутову силу страшну
ђе се пут њих окренула,
вјешто хитри западоше
проза село Мартиниће.
У то везир с војском удри
и по села огњу даде,
ону полу не да војска
црногорска и с њом брдска,
већ са огњем жестокијем
војску љуту устављају,
и са њом се по мегдану
гоне мачем крвавијем.
Турци плећи пет шест путах
обраћаше да побјегу,
ал' им храбри везир не да,
већ их сабљом непрестано
на витештво ћера, гони.
Седам сахат бој једнаки
продужа се међу двије
храбре војске неустрашне;
седам сахат све једнако
црна крвца враше хитро
проз обије бојне војске.
У вријеме свега боја
један витез на другога
с голом сабљом, јатаганом
наскакаше, крв лијаше.
Свезнајући, други нитко,
знат то може истинито
колико се унапријед
шћаше бојак прекрвави
продужити и водити
да не доби Кара-Махмуд
у лијево плеће рану
од шарице правогођне
црногорске непромашне.
Како рану везир доби,
одма бјежат поче горди
са мегдана упорнога,
а за њиме сва његова
Малесија бојем хвална.
А хиљаде четири се
за њом Србах напуштише
низ потоке мартинићке;
дуге пушке већ од огња
жестокога не могаху
напуњати ни носити,
већ их бјеху потурили,
а пламене у рукама
остре маче потргоше, -
издвајаше силу турску
по горама и по пољу.
Сад, Ловћенко посестримо,
немој да ти дим пушчани
смете виђет храбра дјела
витезовах Црне Горе.
Турке храбри Црногорци
док се смрче непрестано
све сјекоше по мегдану,
а с остатком везир умче
у Спуж знатни на граници
са срамотом и са стидом.
Црногорци славоносни
с мегдана се повратише
са добићем великијем,
с барјацима и пушкама
које Турцма уграбише.
Ту цијене турског меса
оста псету и звјерету
да без плате њега једе,
колик' игђе и на једну
месарницу мачем родну
међу Србма и Турцима.
Величаву горду влацу
тек зарасте и пребоље
рана њему ударена
на мегдану мартинићком.
Одма скочи ка помамљен
сјетећи се прве славе
коју бјеше задобио
сабљом бритком и витештвом,
пак посљедње опет бруке
коју њему привезаше
на мегдане Црногорци,
те срдито поче зборит
пред диваном и народом:
"Алах бруке вјечне моје
и срамоте нечувене!
Ко ми славу и витештво
данас узе и помрачи?
И ко доби војску моју,
с којом цару на мегдану
отех седам пашалуках?
Ко л' ми славе гласе јасне
у срамотне преокрену,
и са бојним мојим в'јенцем
ко њег' главу недостојну
увјенчава и окиће?"
Бушатове задојене
славом прси и мишице
више трпјет то не могу,
па с громовах скадарскијех
јеком гласном и књигама
скупи више много војске
него првом што имаше
под барјаке своје ратне,
па пред војском љут, јаростан,
са стидљивим изгубљеним
лицем стаде, поче зборит:
"О војници, прва моја
славо, дико и поносу,
а потоњи стид и бруко!
Камо ваша храброст прва
коју са мном кажевасте
на свакоје ратно поље?
Камо ваша слава, дика,
са којом се одличасте
пред народе друге земне?
Ђе оружје ваше сјајно,
са којега досад славом
свијет цјео грмијаше?
Ко његову древну, нову
славу затмје и помрачи?
Ко л' потоке храбре крви
наше браће просу црне
у бој врући без замјене?
Јер часније, поштеније
не живјети на свијету
но ту бруку и срамоту
да нам влашка крв не плати.
Она једна може таму
са имена нашег сјајна
пред свијетом ту очистит;
она једна може прво
грозно име за душмане
оружију нашем дати.
Сад посљедњом, храбра војско,
вас све листом ја искупих
да скадарску љуту рану
од кавура осветимо.
Ако ово храбро дјело
не свршимо како мислим,
поклањат се више нећу
трону неба, него ада."
Онда храбри Малисори
владаоцу своме љуту
једногласно започеше
говорити ову ријеч:
"Готови смо, храбри пашо,
ђе нам речеш крв пролити
за поштење главе твоје
и имена Скадра знатна.
Крв та иста храбра тече
проз срчане наше жиле
којано је подизала
наше претке на витештво
под барјаке Кастриота.
Ти си ону исту мишцу
преглу, чврсту и витешку
с нам' уједно насл'једио
арбанскога св'јету знатна
војеводе и витеза
и војниках његовијех.
Не треба нам духом, мачем
клонивати ни падати,
иако смо једном с поља
мегданскога уступили;
властитељ је то природе
у законик свој вјечити
оставио, наредио
да свакоме смртоносну
невјерицом срећа буде
ђе се нигда он не нада.
Већ ти умно нас разреди
да удримо с сваке стране
на нахије и племена
спрам нас мале Горе Црне,
да ти рану ту душевну,
смрти тежу, извидамо."
Онда Махмут-паша хитро
на шесторо војску своју
разредио за главарма:
једну даде Абдул-бегу,
гусинскоме владаоцу,
три хиљаде витезовах, -
да с њом држи и устави
те пиперске витезове
да не могу помоћ дати
Црној Гори кад он удри;
другу даде Ахмет-бегу,
Елбасана началнику,
три хиљаде, ка Абдулу, -
да се са њом витез каже
спрам нахије Б'јела Павла
да ни она Црногорцма
у невољи не прискочи;
Јусуф-бегу трећу даде
од Дибрана извјеснога,
три хиљаде храбре војске
да се са њом код Жабљака
јави брже и покаже,
и нахију Ријечанску
да устави, са њом смете
да не могу браћи помоћ;
а четврту паша даде,
да је води проћ Црмнице
да њу смете и устави
од крвава с Турцма боја,
Хасан-Хоту, бегу храбру,
и њем' војске три хиљаде.
Па четири војсковође
кад са војском одвојио
да готови буду поћи
кад им рече проћ нахијах,
онда брже књиге двије
на крајинска два витеза,
херцеговске поглаваре,
написао, отправио:
једну граду никшићкоме
Мушовићу капетану,
другу Мурат-капетану
од крајична Колашина.
Везир њима витез пише:
"Чујте мене, два витеза,
два крајични капетана,
ја сам силну војску моју
окренуо разјарену;
са свом силом хоћу удрит
на заклете противнике
турске вјере и имена.
Већ на ноге, браћо Турци,
два витештвом знатна бега,
окупите војске ваше,
ставите их по границе
од Грахова до Гусиња
да на себе уставите
Цуце, Кчево и Пјешивце,
храбра Ровца и Мораче,
да на муку не прискоче
кавурскојзи војсци малој."
Како горди књиге спреми,
капетани истурише
осам хиљад своје војске
на Грахово спрама Цуцах
и на Сливје спрам Пјешивца,
против Ровца и Мораче
на Јаворје поносито.
Везир бега сва четири
одсла с војском наређеном
на четири погранична
српска гњезда и нахије.
Па одмаха Ибраима
зовну пашу, брата свога,
и Османа пашу храбра
од Каваје древна града,
и Хасана од Тирана
бојем славна храбра пашу,
од Призрена славна града
сестричића Мурто-пашу,
братанића јоште млада
Мехмед-пашу Бушатлију;
те одмаха су пет пашах
везир војске бојне диже,
четрдесет и три више
што хиљадах за њим пође.
Црногорци, свагда справни
к боју славну и к мегдану,
угледаше са границе
турску војску пут њих гредну,
те војници сви одмаха
са владиком и с главарма
вијећат се окупише
ко ће силу Махмутову
дочекати и разбити.
Па разумни вијећ брже
свијећаше, утврдише
да пропуште турску војску
нека Крусе, село мало,
све похара и попали
да се боље ненаситост
турска здражи и раздражи,
а катунско храбро племе
и нахија непобједна
да на врху Бусовника
стане листом сваколика,
кад на Крусе Турци удре
да је могу виђет дивно,
а кад Турци пут ње кину,
нека ђоја крене бјежат;
но кад барјак турски хитри
на Бусовник трепне крилом,
тад да хитро и ваљатно
удре храбри Катуњани
с чела љутој Арбанији,
а с деснога и с лијева
да једанак краја удри
друга војска црногорска
на сриједу турске војске
да је збуне и прес'јеку,
и везира међу собом
двије војске да оптеку
не би ли га како храбра
надјачали и посјекли.
Ратоборци тек пођоше
на речена мјеста сјести
там' чекати глас крвљења,
у то везир су пет пашах
на Крусама удри снажно,
попали их како муња
огњеродна из облака,
без никакве бојне муке
и просућа крви храбре.
Но кад зазре ђе се вије
на Бусовник барјак српски:
"Јуриш! - силној војсци викну -
е кавурин сав побјеже;
не смије се обавезат
нити с нама бој учинит."
Па трчећи њима каже
голом сабљом те ријечи
с њом мјерећи пут барјака
на Бусовник трептећега.
Војска силна, славом ратном
опијена, задојена,
брже трже и натеже
ћерат војску црногорску:
зар помисли да се неће
с њом виђети ни сусрести
док на пјену мора дође.
Но кад дође и изиде
на врх горе Бусовника,
ту нагази на крилату
и катунску љуту змију.
Катуњани хитро јуриш
ка орлови брзолетни
учинише к војсци турској;
ње витезе барјактаре
и остале человође
посјекоше умах многе,
и сву другу силну војску
поузбише и сломише.
Када други Црногорци
угледаше турску војску
ђе је зорни саломише
Катуњани, браћа њина,
одмах они на средину
ње удрише неустрашно,
и по пола војску турску
раздвојише, пресјекоше,
и потоке турске крви
отискоше многе тећи
низ Бусовник, мегдан знатни.
Па међу се турске војске
шест хиљадах са везиром
затворише, облећеше,
и са сваке на њу стране
кидисаше ратољупци.
Ал' се не да храбри паша
и шест хиљад изабране
са њим војске што му бјеше,
већ се пушком, сабљом, мачем
и пламеним јатаганом
бесамртно храбри бране
од српскога врућа боја
и витешка јуришања.
Силна пашу девет рана
жестокијех допадоше,
ал' се јунак на невољу
не подаје ни упушта,
већ једнако на витештво
ћера, гони војску своју;
оће с остром сабљом својом
да пут себе и војницма
проза српску непроломну
војску нађе и прокоси.
Док десета пуче бистра
вјерна шака црногорска,
тере силна Кара-пашу -
свијетла му вазда била -
дивно згоди и погоди
баш са двије своје љуте
синџирлије уширлетне,
тер му десну по кољену
ногу скиде и откиде.
Када везир силни паде,
војска му се сва препаде,
утули се у њој пламен
витешкога духа, мишце,
а свуд врсни Црногорци
на њу силно налећеше
откуд приђе ко могаше.
И у тренућ ока лаки
неста пушке плам огњени,
неста мачах сијевање,
неста јаук витезовах,
неста листом војска турска -
пиличника не утече.
У тренућ се видје силна
глава паше великога,
сабља бритка и три пушке
у владике Петра руке;
у тренуће српски сиви
соколови и орлови
на хиљаде турске главе
њином мишцом посјекоше,
на дар вожду понесоше.
А за другом турском војском
те побјеже са мегдана
у погоњу поиграше,
и на Бери турску војску
поломјену сустигоше;
ту ми у њу јуришаше
и пољем је широкијем
прићераше, бијући се
и не малу крв лијући,
док нагнаше силу турску
на Ситницу скленовидну.
Када дошли на Ситницу,
не би коље турској војсци
тражит мосте и бродове,
већ ђе сила у бјежање
на бријегу дотрчаше,
ту у воду устрашена
без узмака ускакаше.
Мостови се многи месни
направише, утврдише
преко воде, од једнога
до на други управ бријег,
што сломјене турске војске
оста остру мачу српску,
то Ситница поморила.
Ту ранише Ибрахима
пашу, брата Кара-паше,
и његову шћаху главу
ту посјећи ка му брата,
но прискочи Кнежевићу
Љешкопољац попе Јово,
тер на плећи пашу диже,
и рањена њега љуто
преко воде на ту страну
тад пренесе, и однесе
у град тврди Подгорице.
Са Ситнице Црногорци
славородни, њом задојни,
вратише се натраг своме
тврду стану и владици,
пак отолен с њим весело
у свободно своје гњездо
отидоше с вишом славом
но и једна дотадашња
са мегдана црногорска
војска дична, славна, хвална,
носећ собом знак добића -
главу Кара-Махмуд-паше,
Арбаније знатна влаца
и везира цару грозна,
са барјацма и осталим
неизбројним задобићем.
Франца Првог син велики
и Вијене трононосне
владац збиљски по дјелима,
цар Леополд бесамртно
живи славним спомињањем
у народу црногорском
за прах што им даде исти
у витешку њину муку,
којим силу те аждаје
од Бојане тихотечне
раскрхаше, посјекоше.
Док витештвом и са слогом
ваше прси, Црногорци,
дишу, храбре пофаћају,
дотолен ће змај стамболски
и остали ваш противник
са мегдана бјежат стидан,
разбијена чела, главе,
поломљених, попаљених
хитролетних крилах, перах.
То једино, друго ништа, -
ваша дјела сјајна, славна -
пред витешким чини св'јетом
да вјекови њих славенски
један другом сви предају
са чуђењем и с похвалом,
дичећи се пред свијетом
са мишицом славе храбром,
која, танка и нејака,
не преклони вјечно себе
пред грознијем влацем луне
и великим Венеције
кнезом, дуком упорнијем.
