О богиње пјеснопјења,
Аполона подручнице,
којих луче свјетлосјајне
на глас лире често теку,
сјајну зраку барем малу
у мој ума храм претавни
отправите и бјесните,
да његово представљење
не обија по мрачности,
ка крилата хитра тица
кад без очих, вјечним мраком,
лети тражећ' непрестано
виђет сјајно лице Феба.
С вашим њежним умним вјетром
оджените густу таму
са зјенице моје умне,
дајте гласак барем мали
муклој мојој слабој лири
да га српско ухо чује
ђе српскијех витезовах
њина дјела бесамртна
гласи, поје с искреношћу.
Тек што трудна црногорска
бјеше мишца крв престала
на мегдане с Турцма лити
за свободе сјајно име;
тек што бјеху јатагани
сјајни мачи и анџари
од крви се црне турске
очистили и отрли,
и јаросни улећиват
у бојничке прси турске
неколико оставили, -
док ево ти нове силе,
новог чуда нечувена.
Ајакчио бич свијету,
дух Атила, Александра
у својему роди сину,
кога Гала дух немирни
к себе узе и пригрли,
и метну му властољубном
својом руком своју круну
на главу му крвожедну.
Бонапарте мача замах
све Европе круноносне
троне горде и престоле
у витешку крв задави;
све њих круне са грабљивом
руком Париз к себи узе,
те их тури на поносну
владаоца свога главу.
Али тврду трону Славе
Славјанина мишца не да
поклекнути ни паднути
пред Паризом надутијем,
већ ђе гође син Славенства
са свободе родним духом
пофаћаше и дисаше,
свуд мач голи против Гала
ненасита, завидљива
из ножнице своје трже,
и бојеве крволитне
на све стране с њим запали
својом мишцом бојељубном.
Док с' одједном помолише
и спрам српске Горе Црне
Ските хитри галебови
на невтунска сјајна поља,
којијема непостојни
Еол бјеше брза крила
раширио, растрептио
да се брже стану с браћом
једнородном Славјанима
ћерат Гала племе гордо.
Тек виђеше Црногорци
да им сјевер, глава скитска,
са помоћу иде ћерат
прелакома, човјечества
страшна врага ненасита,
одма брже са границах
полећеше огњевито,
на приморске шест градовах
насрнуше соколовски,
и с помоћу бојељубне
родне браће Приморацах
све шест брже с крволићем
на јуришу освојише,
и противне неизбројне
врхом свога остра мача
војске много и главарах
изгубише, посјекоше;
а остаци из градовах
спасоше се стидним бјекством
пут Рагузе древне знатне.
У тај доба стаса флота
у Конавла дична ушће,
ђе о међи Боке славне
и Рагузе сваком знатне
Адријатик ломи своје
са јарошћу ускипљене
вале мрачне и брегове.
Је ли више оћутила
у минути тој радости
Јаковова душа света
кад Јосифа позна сина
него храбра црногорска
кад Олега, Светослава
праунуке, прапотомке,
родну браћу Русе виђе
ђе са њима своје знаке
и оружје громко сјајно
диже Боком, Далмацијом
ћерат тога који дуги
ланац тврди начињаше
да Европу у њ закује?
Тек се руска, црногорска
непобједна војска см'јеша,
Илирије брже дука
тријест хиљад војске посла,
све Француза изабрана,
а Делгога пред њим', вјешта
генерала и ратника,
Црногорце с врућим бојем
да ужене у њихове
тврде горе и предјеле,
а русијску војску храбру,
које мало числом бјеше,
да са суха краја зајми
у њихове громоносне
низ широко море лађе.
По Мармонта власну гласу
паде Делгог силном војском
на Дебели дуги Бријег
међу Боком и Рагузом,
а русијска, црногорска
војска станом бјеше пала
близу града од Новога
на широка Суторине
равна поља и цвијетна,
којих круте тврде прси
непрестану борбу чине
и побједу одржају
над јарошћу океана.
Тек противне двије силе
једна другу видијеше,
обије се окренуше
једна хитро против друге,
и у среду круте горе
јаросне се састадоше.
Бој се просу из редовах
како муња из облаках;
Црногорац к земљи паде
и ваљатни руски јегер,
а Франције сила крену
да поб'једи и продере,
ка се свуђе научила.
Ал' славјанска војска не да
ласно в'јенце с поља битке
противнику однијети,
иако је мање бјеше;
већ се бије преодважно
и француску крвцу лије.
Док славјански громи с мора
запламћеше пут Французах,
а глас Руса, Црногорца
уједно се хитро сали:
"Ура! јуриш!" Напред мушки
сва славенска са витештвом
распаљена војска крену
пут Французах са јарошћу.
Не би кадра мишца Гала
одржат се крволитну
полијету Славе мача,
већ уступи поб'јеђена
с крволитна поља битке,
а за њом се пушти хитри
Црногорац, боју вјешти,
проз рагуска дуга поља,
густе шуме и потоке.
Ту Париза неизбројни
син погибе и крв проли
од славенске бојне руке.
Све области дубровачке
приклонише гордост своју
пред остротом пламна мача
и осјенком громородном
од барјаках Руса, Срба.
Цавтат древни на јуришу
са крвљењем освојише.
Када Делгог виђе храбри
да Славјанин не уступа,
но једнако њега гони
и француску крв просипље,
препаде се да Бергата
крјепост тврду не уграбе,
којано је Дубровника
глава и штит громометни,
па похита с њојзи брже
су војниках дв'је хиљаде,
те се у њу сакри тврдо
бранит себе и војнике
и Рагузе главна града.
Кад Славјанин прозорљиви
позна Гала хитру мисо,
сву Франције другу војску
угна бојем у Дубровник,
па полеће три хиљаде
црногорске изабране
и јегерах шест стотинах,
те на Бергат и Делгога
ударише неустрашно.
Ал' се вјешти војсковођа
су војниках дв'је хиљаде
не да ласно граду примаћ,
камоли га освојити,
већ се топом огњедишним
и оружјем другим брани
вјешто, храбро, бесамртно.
Но може ли људска слаба
сазидати рука крепост
која ће се одржати
пред витешке прси Славе?
Црногорци и јегери
јуриш сложно учинише,
и шанцеве прве тврде,
који бјеху штит тврдиње,
с муком тешком и са крвљу
освојише и отеше,
и хиљаду војске храбре
и главарах посјекоше.
Ал' се Делгог са хиљадом
из крјепости мушки брани;
но ни крјепост, ни одважност
не могаше њега храбра
од славенска мача скрити,
веће града брже сјенком
ратоносни барјак Славе
прекри крилма и осјени.
Делгог смртну славу доби
с голом сабљом у рукама
од шарице црногорске,
а његова листом војска
у тренуће поста храбра
руци Славе робом, гробом.
Тек славенска једнородна
узе војска непобједна
град Бергата на јуришу,
и у њему противничких
тријест топах убојнијех,
онда топе хитро брже
намјестише, обратише
пут гордога Дубровника:
с једне стране вожд Вјаземски
и владика Петар храбри
Дубровника сташе бити
огњеносним громовима;
с друге стране Сењавина,
мора владац, мора витез,
сипје на њег' морске громе
непрестано јечне, страшне.
Страшно оку, уху смртну
бјеше гледат то, слушати
када топи морски, горски
бјеху дуге огњевите
у једноме дугу колу
изм'јешали и салили,
и огњене њине р'јеке
кад пучина у дебело
своје сиње огледало,
пола више, пола страшње
људску оку кажеваше.
И од дима огњенога
што се бјеше подигао
од гласита топа, пушке
од вароши дубровачке,
коју бјеше црногорска
у прегону с Французима
упалила храбра војска,
плам се једнак непрекидни
бјеше с пламом свеза кругом
око тврда Дубровника.
Глас хиљадах ратне ђеце
дневно, ноћно чујаше се
од јуриша, од обране.
Већ топовска јака зрна
бјеху зиде тврда града
из темеља заљуљала,
и кумбаре огњекрилне
град пламена насукале;
већ житељи, војска градска
бјеху тешком глада смрти
неставати у њ почели,
и грабит се око јела,
ка планински ненасити
љути вуци и звјерови
када мршу једно другом
из јаросне руке граби.
Глас се свуда већ могаше
међу војском и грађанма
од предаје чути јасно, -
да не стаса у мах исти
разјарени Мармонт дука
су двадесет хиљад војске
у помоћи Дубровнику.
Кад славенска војска виђе
Дубровника крепку помоћ,
насусрет јој брже посла
пет хиљадах српске војске,
а остала с руском оста
град Рагузе у страх држат.
Пет хиљадах црногорске
сретоше се бојне војске
са Мармонтом и с француском
на Ријеке црну мосту.
Тек се сташе, бој се роди;
Француз с једне, Србин с друге
стране огањ живи усу.
Ријеке се брже струје
бистре с крвљу изм'јешаше
и црвене сташе тећи,
и од мртвог људског трупја
стаде хитре вале ломит.
Бој три дана све једнако
непрестано пламће љути
с два бријега Р'јеке бистре;
преко ње се непрестано
два противна густа дима
упираху надлећући
на њихова пушкородна
смрт носећа хитра кола.
Два оружја треск и клепет
потресаху устрашену
стрмотечност воде ладне,
тере страхом обузета
прекидаше често иста
природну јој течност чинит
измеђ двије љуте силе,
измеђ много мртва трупја,
испод страшна плама, дима,
које ратник на ратника
са јарошћу изливаше.
Него сила вјешта, храбра
преодоље и продрије
преко дуга моста Р'јеке
с много крви на јуришу.
Мање число витезовах
Горе Црне поврати се
к својој војсци код Рагузе,
али опет славом ратном,
те јој каже да с Мармонтом
много храбре војске иде
у помоћи Дубровнику,
него да се брже војска
сва њихова умах скупи
да Мармонта срету бојем.
Крепке мишце Славенина,
војске руске, црногорске
десет хиљад у ред стаде,
те код тврда Дубровника
дочекаше грозна дуку
Илирије и Рагузе.
Ал' његову јарост љуту
зауставит не могаше,
већ он силом неустрашно
удри, кину и наврије;
а врата се Дубровника
отворише тек виђеше
да им иде помоћ многа
са њиховим гордим влацем.
Црногорска, руска војска
измаче се, и стан метну
на висину Дебелога
познатога бојна бр'јега,
да Французе из градовах
поизвуку и измаме.
Како Мармонт виђе горди
да уступи син Сармата,
не стави се да га мами,
но помисли да устрашен
хоће бјежат без обзира
пред оружјем његовијем,
те се с војском из градовах,
с топовима и с захиром
како мрачни облак јохну,
и на тврди стан славенски, -
раздражени побиједе
бојном славом коју мњаше
да ће мачу славенскоме
узет с врха природну му -
рупи с сваке стране снажно.
Ал' славенски неуморни
хитри орли, соколови,
који в'јенца витешкога
с главе пуштит нигда неће
док Урана име траје,
Мармонтову силу горду
раскрхају и пос'јеку,
топовах јој десет узму.
Француз, стрављен и устрашен
од мишице Славенина,
са мегданског поља умче;
Витаљину, село мало,
у бјежање исти прође
све гинући, крв лијући;
на високо Вучје ждр'јело
оприје се горди опет
Славјанину непобједну;
ту, ка игђе, бој крвави
плам оружја са јарошћу
ужди рука Славе, Гала,
дим у диму, плам у пламу.
У том боју упорноме,
сјем остале војске, паде
Ускоковић Стано витез,
војевода од нахије
именосне Љеша храбра,
Зете равне војеводе.
Црногорци кад виђеше
да им витез и војвода
од Француза руке паде,
увређени нападоше
с острим гвожђем у рукама
на редове Гала чврсте.
Француска се њих витештвом
сва забуни храбра војска,
те смућена бјежат трже
пред славенском руком брже;
славенски је мач сијече
док је мрачне ноћи руке
у дебело мрачна своја
скрише њедра и осјенку.
Црногорци ноћно себе
стан савише на Фратарско
равно поље код дубраве,
а според њих руски солдат
подалеко крајем мора.
Него Мармонт и Лористон
совјет хитри тајно сплету
да кријући с војском удре
на стан војске црногорске
и владику храбра њина
не би ли га изненада
како смели, распрштали.
По савјету и по плану
два превјешта генерала
ударише с војском својом
на ратнике гњезда српског,
ал' Французу све зафајду,
јер јошт сунце шести сахат
хода свога не бијаше
прек' Урана учинило
на зефирна хитра крила,
а Француз се опет мало
с упорнога поља битке
са свом силом натраг врати.
И ту њему мишца српска
на равному пољу узе
шест барјаках, шест топовах,
осам стотин ратне ђеце,
офицера и солдата,
и једнога храбра, умна
војсковођу генерала.
Али опет око пење
Мармонт дука и Лористон
спрам славенске двије војске.
Црногорци и Русаци
ноћно око свој дигоше:
на мору се Рус одвезе,
Црногорац стан измаче
според града од Новога
на Камено храбро село.
То све навлаш хитрост вождах
славенскијех све чињаше
да Мармонта даље с војском
од шанцевах и градовах
приодмаме и одвуку,
да се њима шире буде
и удуже с њим ћерати,
и да војске обадвије
виде управ, без кривења,
у градове и шанцеве,
ко ће поље од бијења
оставити и утећи, -
ал' Славјанин горду Галу,
али ови њему храбру.
Мармонт гласни и извјесни,
кому сјајни мач и копје
у рукама бјеше дао
цар Франције св'јету грозни
да са њима в'јенце славе
на мегданска поља бере,
да под њима храм Галије
вјечно, славно, бесамртно
у људствама траје, живи, -
тек Славјане поред себе
у станове не увиђе,
крену војску да их тражи,
да их гони док их могне
с витешкијем оком узрет.
Брзо приспје на извјесна
Суторине бојем поља,
и на њима срете храбре
дв'је хиљаде руске војске,
којано се бјеше дигла
да га мами и привлачи
код окола црногорске,
којано се бјеше дивно
уредила, намјестила
да с Французма крв пролије.
Непобједну руску војску
Гала сила одсвуд стиште
и оклопи редовима,
ал' природна храброст Руса
са оружјем у рукама
листом паде, но поштено,
од Мармонта неизбројне
војске вјеште, учне боју.
Руса храбра што претече,
то француском умивено
црном крвљу поврати се
све рањено и уморно
у крјепости новског града.
Мармонт ноћцу преноћио
на суторска поља дуга,
па сјутрадан, тек запламће
из безданах источнијех
лучесипни Титан бистри,
и животној твари смаче
са магнетом својим сјајним
трепавице са зјенице,
а ратаја мирна зивну
да весело важни поса
на цвијетне плодоносне
њиве, поља савршује,
и ратнику мач припаса,
и на рамо копје припе, -
глас музике и добоша
разасу се у околу
западњега краја змаја,
и узвија војску бојну
са храброшћу распаљену,
доклен војску генерали,
официри и главари
најавише свуколику
пут српскога стана храбра,
над којијем барјак ратни
вијаше се и пуцаше
са хитрином боја жељном.
Кад владика и главари
видијеше тамновидне
и Капета Хуга древна
праунуке, храбру ђецу,
ђе су пјевцу своме горду
са јарошћу раширили
обожана њина крила, -
онда српске војске храбре
хитру њину дрску руку
на оружје поставише,
па витешку војсци ријеч
говорити заузеше:
"Сваки народ којем прси
духом храбрим питају се
за свободу своју дичну
и за драго отачество
дужан гинут, крв је лити
храброст права доклен траје.
Она чути ништа ниско
о себ' не да нити хоће
на њезине бистре уши,
већ док живи - славом хучи;
кад нестане, тад постане
огледало право св'јету,
у којем се дух храбрости,
дух витештва огледује
потомаках људства вјечно.
Што ће ви се примјер Грках
и Римјана доводити,
ал' синовах Сармације,
којијема бесамртно
име даде њина храброст?
Веће умне ваше очи
обратите, па виђите
праотацах и отацах
ваших дјела вјечно славна,
који име и свободу
породише отачеству
у жвалице пламометне
седмоглаве Византије
из просуте крви своје;
њина храброст дух ваш нека
славом бојном крјепко дигне
на побједу, на витештво.
Истина је, свијет знаде
да је Француз храбар и вјешт
бојевима и мегдану,
и да га је више бројем
у шесторо неголи нас;
ми Француза добро знамо,
он се к томе приучио
да добија и поб'јеђа;
али и он зна измаћи
ђе на чврсти дух наступи,
а свједоци тога ево
неизбројни љути боји
које с њима учинисмо
по Рагузи и по Боци
са Русима нашом браћом,
а и сами неке путе.
Сад нам треба посвједочит
нашу храброст и витештво
од отацах насл'јеђену,
а и нама много путах
показану проћ душмана
у бојеве и крвљења
борећи се за свободу
и за славу српског гњезда."
У томе се на пушкомет
Мармонт с војском јави горди.
Црногорци брже мјеста
за бој лична заузеше
и хитрено огњесипни
крем витешки изострише
пут француске силе грдне.
Француз ходом кротким иде
од добоша његовога
и музике хучне, гласне,
која духу витешкоме
све некакву славу, понос
обећава вјештим гласом,
само приђе да он хита
к сраженију крволитну.
Јече горе из утробе
и планине вјенценосне
поскакују крутим т'јелом.
У то свирке и музике
глас се јасни брже прели
у пушчану јеку страшну.
Француз рупи као опит,
дочека га Црногорац
на плам пушке дугоплави.
С обадвије храбре стране
пушка грми на хиљаде,
с обадвије бојне стране
налећује ратник хитар
на ратника себе равна
с ножевима и сабљама
и са штиком бјелосјајним:
клепет гвожђа о гвоздију
са сипањем огња стоји;
пада витез и јауче,
други крвљу ускипјеном
хити руку мач сквасити
о крви му противника.
Све једнако беспрестана,
све једнако, без одмора,
двије храбре војске ратне
без одмора крвцу лише
од изласка сунца сјајна
до заласка његовога,
све на једно мјесто исто
једна другој не уступи
са мегдана стопу земље.
Ал' кад сунца в'јенац сјајни
океана западњега
сиње воде загасише,
Гала храброст не би кадра
ненадморној мишци Славе
одржат се ни успријет,
но побјеже стану своме
на суторски равни простор.
Црногорац њега гони
док му ока вид не ступи
тавна ноћца мрачним платном,
тер шарице горње пуце
угледати не могаше,
већ се врати у стан први
на Камено отад знатно.
Па тек војска српска мало
отпочину и вечера,
разасу се од Новога
до Требиња града древна,
па огњеве неизбројне
честе ужди и наложи,
да Француза тијем у страх
виши метне и доведу.
Уз огњеве сташе појат
и витешка кола водит,
у којима црногорски
син од оца чује, прима
свог прадједа прошла дјела
са витештвом окићена.
Провидљиви дух Мармонта
убоја се и помисли
по огњевма и појању
и по звечне пушке гласу
да Србима помоћ дође,
па нареди војводама
да се приђе бистре зоре
с војском крену понајбрже,
да сјутрадан бој крвави
ту Славјанма не чекају,
но да бјеже приђе боја
пут градовах од Рагузе.
Војсковође свога влаца
са весељем послушаше,
јер их бјеше љуто бојак
српске руке устрашио;
па пред зором сахат и по
с војском бјежат окренуше.
Но то вјерна црногорска
из главице скрај Французах
опазила стража хитра,
па опали џеферданом,
а покличе јасним гласом:
"Ко је витез црногорски!
Лацманина сила многа
сва побјеже без обзира!
Божа ви је тврда вјера,
пријеваре овђен нема,
него јави како чавка.
А ево је виђу, чоче,
са очима спрама мора,
а ушима чујем збиља -
нијесу ми оглухнуле -
ђе топовска кола шкрипе,
а гурукће Француз кроз нос.
Није ово у сну, море,
већ на ноге соколовски
да је листом истражимо,
е далеко њојзи бјежат
у чизмине ка од дрва
до жалосна Дубровника."
Скрај огњевах Црногорац
хитроноги сав отрча
у поћеру за Французма,
и на бр'јегу Дебеломе
у бјежање стигоше га,
и за њим се отлен ћера
од сванућа до мрцања
све једнако крв лијући.
И на црна јата Француз
крвав, мртав непрестано
од славенска мача пада
доклен њега град Дубровник
у пространа своја њедра
са гвозденим кључем сакри
и заштити од витешке
Славјанина руке бојне.
У ћерање црногорска
војска доби неизбројни
од Француза шићар многи:
три барјака, седам топах,
и потребе све остале,
џебахану и захиру
што потпором војсци ходи.
Пошто српско племе храбро
са каменским љутим бојем
поукроти и понизи
дух Мармонта пренадути,
онда к Русма браћи пође
у бродове громометне,
који јоште непрестано
плам огњени изливаху,
и јабуке тешке тучне
на огњена њина крила
пошиљаху непрестано
на тврдиње Дубровника.
Па одмаха три славенска
вожда совјет умни чине,
Сењавиња и владика
црногорски Петар умни
и Вјаземски, кнез извјесни,
да се флота дигне силна
пут Корчуле и пут Брача
и на друге тврде граде
по приморју Далмације,
да их сломе и прифате
и Француза, страву људствах,
да с храброшћу из њих гоне.
Флота брже по совјету
на лака се диже крила,
у њу војска руска листом
и србинске три хиљаде;
а остала црногорска
бјеш' остала Боку чуват
од Мармонта ненасита,
и рагуске тврде граде
у тијесни затвор држат.
Флота с војском теке дође,
Брач, Корчулу на јуришу
с бојем љутим освојише,
ђе и мишца црногорска
бесамртну славу доби
за хитрину и витештво
пред Русима, родном браћом.
Тек што војска под барјаке
дугокриле, непобједне
Романова славом хучна
дома сјајна и велика
окрену се даље брати
в'јенце славе са оружјем
по градовма Далмације,
у то вјесник хитри стаса
из Петрова Града дична
од славенска скиптроносца
да је с Галма мир утврђен,
којино је сва приморја
Адријатик која кваси
под његовим скиптром дао,
но славјанска војска да се
свака к своме отачеству
враћа храбра што скорије,
да са Галом више кавгу
не замећу ни почињу.
Бојељупцу глас тај много
би жалостан и увредан,
ал' немаше друкче чинит,
већ се дома повратише:
Руси к Русиј' родној земљи,
Црногорац к Црној Гори.
Пошто станак скиптроносних
на тилзитски мир предаде
Далмацију и Рагузу
и Которску Боку дичну
под жељезна францускога
пјевца крила преширока,
онда предјел Црногорца
сусједина лакомога
на границе своје доби,
којем мира утврђење
нигда свето није звато,
нит' је друго штогођ било
до преваре и хитрости,
са којом се поправљао
кад му гибељ ђе грозила,
тек да љевше преварену
противнику мрежу сплете,
и кад своју згоду види,
да га у њу пријеваром
смрси, сплете изненада
и својијем робом зовне.
Париж даде власном руком
предјел Боке од Котора
Лористону, вожду умну,
и Белтрону духом храбру
да области Боке држи
под Франције ратни барјак,
и да племе црногорско -
које ниска, бешчовјечна
и свободе ненависна
политика ненавиди
и трактатма ув'јек презрје -
гледа крвљу или златом
поклонити под Франције
крволитни грозни скиптр,
да се тијем крв Француза
гласно плати и освети,
коју мишца црногорска
на мегдане многу проли
са хитреном руком својом.
Како дошли два војводе
и градове по Приморју
силом својом напунили,
стали жељу врховнога
францускога вјенценосца
испуњати са силама.
Најпред племе црногорско
пријеваром сташе мамит,
луиђе му пружајући,
не би л' како за њих Галу
име Славе и свободе
дали хитру и продали.
Црногорац, обдарени
од природе са хитрошћу,
на то Галу одговара:
"Требају нам ти жутаци
док свободе у нас двор је,
а кад бисмо име њено
изгубили, оцрнили,
нам ни живот тад не треба,
а камоли штогођ друго
без чеса се лашње може.
За њих свашта можеш купит
од народа Горе Црне:
меса доста, сира, рибе
и звјеради свакојаке, -
мртве, живе, старе, младе -
тице сваке брзолетне
што можете чут у свијет,
а и неке што је свијет
нити чуо нит' видио;
ал' свободу, главе дражу,
ко спомене да купује,
они нама очи вади,
у живо нас срце боде,
очима се нашијема
он претвори и кажује
у крвнички ступац крви;
најбољему пријатељу,
а камоли противнику,
који нама то спомене,
слађе би се крви њему
напојио него вина
некакога немирнога
од Шампање и Токаје.
Божа ви је вјера тврда,
по сто путах непреломна,
сви ме чујте ви, Французи,
ја познајем вашу миса,
о лисице пријеварне!
Ак' оставит то нећете,
састанка ни више нема
на пазаре трговином,
него пушку по сриједи,
па бојеве сјутра брже
међу собом да почнемо;
на њих ћете ви познати
Црногорац како љуби
отачество и свободу."
Кад Французи видијеше
да им злато не помага
против тога ко га држи
спрам свободе земљом мртвом,
онда тијем путом истим
и јошт једно покушење
учинише са хитрошћу.
Од Рагузе дука дође
у Котору древну граду,
те са писмом пријатељства
на састанак зовну себе
бојем славне Горе Црне
ње владику и главаре
да им духу, срцу каже
с изговором громогласним
величаство, силу, важност,
којим грми и слави се
бич Европе, страх Азије,
истребитељ, просветитељ
земље, царства и народах
и Франције подручне му.
Мармонтово краснорјечје,
напуњено фигурама
величаства и витештва,
и на језик нештеђење
злата, сребра, части, чина -
све би једна багатела
намјерења заплетена.
Позна Гала српска бистрост,
па му на њих одговара:
"Господине дука, чуј нас!
Не страши нас величина
ни могућство Бонапарте,
јер ми страха не имамо
од оружја ничијега,
а камоли од ријечих,
које вјетром дођу, прођу.
И приђе смо ми слушали
громогласне празне р'јечи
које гласе људска уста,
ка пећина кад безумна
некаквијем вјетром хучи,
да је страшно уху слушат;
по ње јеки би се рекло
да лавове и тигрове
проз јаросна ждере уста,
а кад јој се на вратима
дрктајући попримакнеш,
онда видиш с удивљењем
да мушици најмањојзи
није кадра вред учинит,
а камоли јачој ствари.
Обичај је у Тураках
људе страшит, ка и у вас,
називајућ свога цара
братом сунца, сином неба,
намјесником небовлаца,
сунцем правде, падишахом
и никоме непобједним
громометним шегиншахом;
а када се Турци с нама
бојевима ђе поиграј,
ми их свуда, то се знаде,
сломи, скр'ај и пос'јеци.
Што нам благо обећајеш -
нити смо се с њим родили,
нити ћемо с њим умрети;
млого благо чини чојка
својим робом, неваљала,
и од жене те рђаве
слабијега и горега.
У свашто му пред очима
смрт казује и представља;
он се страши без затвора
на свободни воздух дахнут,
он кад водом ногу скваси,
шест грозница уфате га.
А ми, фала јаком богу
и овоме те обичај
овај у нас поставио,
од смрти се не бојимо,
јере знамо свак ће мријет.
Најјачи нам и најљући
вјетар шкоде дат не може,
макар голи по њем ишли;
а снијег је и град нама
ка цвијеће од прољећа
све једнако драг и мио,
јер по њему нам је срне,
јеленове и кошуте
из пушаках лашње бити.
Па нас видиш ка смо здрави,
а без здравља и поштења
све је ништа на свијету.
Господине дука, слушај:
ми мишљасмо да нас зовеш
за мирноћу и за добро
како наше тако твоје;
а о томе кад нас зовеш,
збогом остај, неста збора,
трговине и састанка
међу нама и Французма!
Па оружја имаш доста:
хајде к нама, не позни се,
да једанпут извадите
ту из главе миса горду,
да не мучи ваше главе,
тражећ њојзи замршени
крај, који се неће наћи
без крвава мача, руке.
Ми смо Срби ближи рати
него мира у три пута.
Су чиме нас гођ задијеш,
на све смо ти свако доба
одговорит ми готови:
почнеш ли нас пријатељским
дозивати тихим гласом, -
на њем ћемо одговорит;
почнеш ли нас пушке гласом
дозивати смртоносним, -
гласу ће се ње одзиват
српска пушка доклен траје.
Него, дука, збогом остај!"
Петар хитри и главари
вратише се дичну гњезду,
а зачуђен по сахата
оста дука прозорљиву
храбру духу Црногорца,
па, разљућен и затакнут
главарима Горе Црне,
позва к себе генерале
Лористона и Белтрона,
па им љутим каже гласом:
"Брже силу окрените
која ви је за то дата,
и мравињак тај малени,
који се је са свободом
подигао и опио,
нек француска нога шчепје,
и са лица земље истре
ко се оно усудио
с нечувеним спрам нас гласом
име тога брукат, хулит
и њему се подсмјехиват
од којег се мача остра
тресе свијет подурански
ка пучина валовита
пред вјетровах владаоцем,
од којега три дијела
дркте св'јета устрашена,
четврти му робом служи."
Храбри вожди началника
послушаше како муња;
од градовах приморскијех
покренуше силну војску
пут витешке Горе Црне,
и са силом брже-боље
досукаше на Брајиће,
црногорско погранично
храбро село и ваљатно,
и живијем, но са крвљу,
њега огњем попалише.
Но глас хитро свуд полеће
кроз планине црногорске
да Брајиће Француз ужди.
Други ратник нејма каде
у боју том потрчати,
већ чобани из оближњих
слећеше се с горах брзо,
и са жељом ратном на бој
три стотине њих удари
на Француза бојем славна.
Бој огњени три сахата
два витешки противника,
гонећи се проз брајићке
опаљике и кућишта,
све једнако продужаху;
не могаху једни друге
из мрачнијех метеризах
ишћерати ни прогнати.
Уто двјести јошт бахнуше
дичне горе чобанинах,
и ватрено насрнуше
пет стотинах црногорске
ратне ђеце на Француза;
тројеструке редове му
крвљу црном узмутише.
Узмућени Француз плећи
тад обрати стидно бјежат,
а орлови Горе Црне
облећеше њега горда
са хитрином њима родном,
по ваздашњем обичају,
док у Будве град малени
остатак им пушке, мача
ућераше, затворише.
Ту Француза колик' игђе
пред Србина мишцом нички
у прах гордим челом паде.
И од дневи тога страшна,
крволита и гласита,
у ком Гала намјерење
црногорски мач прекиде,
бојеви се непрекидни
упалише крвотечни
међ Французом и Србином
по Приморју питомоме;
али свагда Гала сила
пред хитреном српском руком
спасенија себе бјекством
у тврдиње и градове
од Приморја налазаше.
Непрестано од витеза
крв течаше проз приморска
села, поља и дубраве,
проз вароши низ бедеме.
Дан свакоји бој до подне
са Србином храбри Француз
продужаше и вођаше,
а од подне с њим се грли
пијућ' кафу чоколату,
мрко вино и ракију,
причајући један другом
са похвалом ратна дјела
свога духа, своје мишце.
Шест годинах тако међа
црногорска и француска
све једнако своје знаке
са витешком крвљу кваси,
док се роди у бесмртне
Олимпове владаоце
божествена всемогућа
воља, миса и хоћење
узвисити род Славјана
више људског сваког рода,
и док сузе, крв народња
и неправда неизбројна
обратише гњев и љутост
Титанове шћери свете
на француско племе гордо,
те га справи под русијски
мач и копје и стријелу,
да славенска мишца свети
крв просуту ријекама
правог људства по свој земљи
славољубном руком Гала.
Црногорско племе храбро
тек што зачу и разумје
да Бонапарт силу крену
помрачити вјечно сјајну
унучади Рурикове
славу ником непомрачну,
тада брже црногорски
соколови налећеше
на градовах шест Приморјем
с Приморацах припомоћу;
са људскога много меса
све шест брже на јуришу
од Француза уграбише.
Опета се сва мегданска
по Рагузи равна поља
по првоме обичају
сташе црном крвљу топит;
шанцеви се свуда стари
много тврди обновише,
а мраморја смртни знаци
хиљадама сташе ницат
од Француза и Србина.
Но кад горди скиптар, круна
славе жедна Бонапарта
паде у прах стрмоглавце
пред романским громометним
и високосјајним троном
и када се скиптроносни
Париз, горди неприклони
сави главом стопи свога
великога побједника,
Павловога вјенценосна
храбра сина и бесмртна, -
Париз, мира разрушитељ,
мира поста обновитељ.
По паришком миру знатну
Александер важном речју
баш владици, Црногорцма,
храброст њину похваљујућ,
наредио и рекао
да предају све Приморје
аустријском двору древну,
а да с' они храбри врате
у свободни предјел њиов.
То владици и главарма
врло мучно, тешко било,
ал' иначе не имали
штогођ друго урадити,
већ славенску главу брже
послушали по ње вољи.
Оставише листом Боку
и Приморје свеколико;
отидоше у витешки
Црне Горе предјел дични,
те се моле великоме
свободе им хранитељу.
Ко им трне у њу свету,
свак им крвљу врућом плаћа.
И то ће бит док устраје
Гори Црној име дично,
и Европа док џамију
на храм прави неба, људства
преокрене и обрати.
