Слепи деспот/6

Шеста појава

Шеста појава

МАРКО, а доцније РАТКОВИЋ

МАРКО
(Све време је гледао мало чудно у Стефана, не могући себи да објасни његово понашање. У прво време је за Стефанова говора у неколико махова хтео рећи, али се трзао, доцније је постао озбиљнији, док најпосле не постане плашљив. — Сад, оставши сам, шета неко време замишљено, рашири руке, као да и хтео рећи: »Шта вели овај?« па стане. Одједном се обазре око себе, па скоро плашљиво, дрхтећим гласом, али гласно)
Стефане, старче, станите, људи!
Станите! Куда? Ја нисам крив.
Ево, ја своје дајем ти груди,
Убиј ме, ако сметам ти жив
Стефане. . .
РАТКОВИЋ
(упази, гпеда мало несигурно, па одсечно)
Марко, човече, где си?
Ја мишљах лепо, залуд ми труд.
Треба да нешто свршимо, или
Обоје ћемо пред страшни суд.
МАРКО
(опазивши га умири се, али је још збуњен)
О, добро доñе. Страх неки грдан
За ово место прикова мене,
Стефан страхотно причаше нешто,
Те плашљивији постах од жене.
РАТКОШЋ
Шта, шта? Од жене? Зар не знаш, кнеже,
Од деспотице јунаци стрепе,
А она жена? Ти, мислим, кнеже,
За жене немаш ни речи лепе.
МАРКО
Та да. . . но опет. . .
РАТКОБИЋ
Није те срам.
Слепац те плаши и његов тас?
Тисућу таквих побио бих сам.
А ти?
МАРКО
И ти би као штури клас. . .
РАТКОВИЋ
Дрхтао је ли? вараш се ти.
Ма шта да каже, не плашим се ја.
Враџбине, приче. . . Пи. . .
Срамота. . .
МАРКО
Али не то. . .
РАТКОВИЋ
Но шта?
МАРКО
Враџбине нису.
РАТКОВИЋ
Онда још Јоре.
Ти се њих бојиш? То ме баш чуди;
Слепац и старац нешто да створе.
МАРКО
Слушај шта веле.
РАТКОВИЋ
(мало се замисли, па као да наставља неку реченицу)
. . .но кратак буди.
МАРКО
Причаше страшно.
РАТКОВИЋ
Но, па о чему?
МАРКО
Ове грозне речи и страшне спике
Што се зар у сну јакљају њему.
Ту беше вриске, претње и вике.
Страх, страх ме хвата.
РАТКОВИЋ
А даље?
МАРКО
Даље?
Није ти доста? Хвата ме језа.
Свака реч ватра; ñаво је шаље.
Страх ме за око место привеза.
РАТКОВИЋ
То чух. Па даље?
МАРКО
Шта хоћеш више?
Свака реч студен што пољем брише.
РАТКОВИЋ
А дање?
МАРКО
(скоро љут на Ратковића)
Страшно.
РАТКОВИЋ
Само.
МАРКО
О кнеже,
Ти са подсмехом пропраћаш то.
Чуј шта он каже.
РАТКОВИЋ
Па реци једном.
МАРКО
Да за нас спрема. . .
РАТКОВИЋ
(с најнапрегнутијом пажњом понавља махинално)
Спрема...
МАРКО
Мач го.
РАТКОВИЋ
(Гласно се смеје)
И он то рече?
(Смеје се.)
МАРКО
Речи ми часне.
РАТКОВИЋ
Мач рече? За нас? Је ли он. . .? — Но,
Ти не чу добро. Та шта он може?
МАРКО
Ја рекох.
РАТКОВИЋ
Добро, је ли то све?
МАРКО
Завера нека, људи и жене
Па чак и деца, све против нас,
А зграде биће све разривене
На један његов очајни глос.
РАТКОВИЋ
Завера? Народ? Да чудна збора!
Завера или ухо ме вара?
МАРКО
Јест. И чека те вест много гора:
Прогласиће се, вели, за цара.
РАТКОВИЋ
За цара? Кнеже! Тако ми свега,
Гнев ће султанов. . . Ух, куд то води!
Земља да страда и то због њега?
Грдна ће беда ту да се роди.
Ако је тако, можда нас плаши?
МАРКО
Та он не хтеде тим да нас страши,
Но се изрече. . .
РАТКОВИЋ
Зло...
МАРКО
Добро није.
Свакако мора крв да се пије,
Замрзла земља крв да нам пије.
РАТКОВИЋ
(више за себе)
Свакојако се ту нешто крије.