Слепи деспот/5

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Пета појава
◄   Четврта појава Пета појава Сешта појава   ►

Пета појава
 
 
СТЕФАН, ТЕОКТИСТ, МАРКО АЛТОМАНОВИЋ
 
МАРКО
(улази)
ТЕОКТИСТ
(нагао се на уво Стефану и говори му нешто)
СТЕФАН
Војвода Марко, хтео бих знати
Хоће ли збиља Јелена дати
Кћер своју краљу.
МАРКО
Не могу знати. Не могу знати.
Владарске речи божји су гласи
Које врлина божанска краси.
Ко прислушкује говоре њине,
Том треба главу џелат да скине.
СТЕФАН
(љутито)
Ја нисам дете ком прича треба
Ни људи који падају с неба.
ТЕОКТИСТ
(иронично)
О, Бог на земљи: То чудно звони,
Сем ако нису ñавоље ости
Њихове свете равнале кости
Те су са неба слетели они!
МАРКО
(озбиљно)
Ја све по души и срцу велим,
А шале молим, ја их не желим.
СТЕФАН
Па онда причај.
МАРКО
(враћајући се)
Ја рекох.
СТЕФАН
(љуто померајући се с места)
Гаде!
Ти мислиш. . . мислиш кад немам кида,
Да имам срце тврñе од зида
Те не осећам народне јаде. . .
МАРКО
Сада ми нешто баш на ум паде:
Ти си од крви деспота стара,
Ти можеш чути, не могу ја.
Јер нисам шпијун, сваки нек зна,
Што себи тиме палате ствара.
СТЕФАН
(гневан)
Ти? Ти то збориш? Ти? Ја то пљујем.
МАРКО
(увређено)
Деспоте. . .
СТЕФАН
Нећу ништа да чујем!
МАРКО
Ја смело ово сваком ћу рећи...
СТЕФАН
(не слушајући га)
Ти што издајством то желиш стећи?
Анñеловића ти си продао
За љубав новца, јер си подао.
МАРКО
Бестидни људи! Их, правда где је
Да својим зраком праведне греје?
Кад човек земљу од беде спасе,
Име шпијуна тим прими на се!
Ох, гадни људи! Казна бас чека,
Бог ће вам душе горети гнусне,
Живима ће вам спржити усне. . .
СТЕФАН
(стишано)
Ми нисмо срца баш тако мека
Да се плашимо тог страшног пакла.
Ја велим смело, ма душа моја
Никад се раја ни не дотакпа,
Шпијун си. Знам ја недела твоја.
МАРКО
За пис. . .
СТЕФАН
Знам ја, замка се плете
Да син деспотов невино страда.
Но заман труди вашега рада
И речи што вам из уста лете.
МАРКО
(Направио мирно лице, наћулио уши и слуша пажљиво.)
ТЕОКТИСТ
(испитивачки га поснатра.)
СТЕФАН
Шта вам је жеља? Смрт моја, зар?
Хоћете крви из срца мог?
Крв ваша биће вашем раду дар,
Јер народ штити мученика свог!
Још памти народ страхотне дане
Кад у држави српској наста слом,
Кад деспот слепце загрли своје
И кад јауком наш одјекну дом!
Шта на то мислиш?
МАРКО
(хладно)
Оно што народ!
СТЕФАН'
(ватрено)
Подлаче! Народ? То свето име,
Народ кога су окови стисли
Скрнавиш тако, ружиш ма чиме?
Зар народ мисли на свадбе сјајне?
Зар народ мисли на гозбе гнусне
Где љубазници склапају усне
И неке глупе шапућу тајне?
МАРКО
(мирно)
Народ шта хоће. . .
СТЕФАН
(плахо)
То хоће жена
Што влада земљом, и слуге њене,
- Ко да им свима реñа имена? -
Што за њом трче куд год се крене!
МАРКО
Деспоте? Зар ти? Наша властела?. . .
СТЕФАН
(презриво)
Впастела? Блато с папине стопе,
Што њу на престо Србијин попе:
Тече им мозак кроз мудра чела.
МАРКО
Папа? Ја не знам што нам он смета?
Зар он поштован од целог света
Окружен људстком највшег знања,
Свет папе штује још од постања,
Он кога штују највиша знања ?. . .
ТЕОКТИСТ
У недоглед ћеш стићи с тиме,
Реци укратко шта миспиш с њиме.
СТЕФАН
(Све време је миран, осећа се уморан, стишава се, хуче, но ипак слуша Марка.)
МАРКО
Хтео сам рећи да не разумем
Шта с папом хоће. Та ми и папа!
Никакве везе наћи не умем
Измеñу мача и папског штапа.
СТЕФАН
(шкргућући зубима)
Ух, звери гадне, изроде људски,
Смлавио бих те, зарио зубе
У твоје груди. . . не, рекао бих
Да с рамена ти глову одрубе.
ТЕОКТИСТ
Што позва њега, подлаца стара,
Да груди твоје језиком пара,
Зар то не питах?
СТЕФАН
Ма ко то био,
Крв би ми својим језиком пио.
Баш њега позвах. Све што је чуо
Све нека каже, сби нека знају,
Нека се сруши ред овај труо:
Све једном мора свом стићи крају!
Реци им, реци. Зашто те дозвах.
Да ниси подлац, клеветник, хуља,
Зар би дошао када те позвах?
Ти да би само Јелена чула
За моје праве, за МОЈЕ речи
— Не оне које намећеш ми ти! —
Дотрча одмах, ја ти велим:
Реци јој, реци, ништа јој не скриј !,
Сви сте ви гадни. . . !
МАРКО
Деспоте, али. . .
СТЕФАН
Ви што сте папи у руке пали,
Што круну нашу. . .
(Загрцне се, не може да говори.)
Ви, ви што круну
Дадосте врагу. Кад Лазар даде
Вечности душу, тад престо српски
У руке мени и њојзи паде.
Ја, Анñеловић јадни и она
Владасмо,... али ти, гнусни створе,
Опаде њега, сад у тамници
Он чека на смрт или још горе. . .
Ох, снага где је, да викнем јаче?
Сви нека чују бедника мене
Што кида груди и јечи, плаче. . .
Ох, груди болом све разривене. . .
Престо сте дали! А коме? коме?
(Стисне груди, грца у говору.)
Маџари да вас од смрти бране?
Та пре ће да вас у гроб сахране,
Но што ће копља за вас да ломе!
(Тешко дише).
ТЕОКТИСТ
Кад други неки човека штити,
Дка пута јачи у рату бива;
Јачи крв неће нимало лити
Докле је овај реком пролива.
Кад стане сеча, тад јачи граби.
А нама? Ништа, јер ми смо слаби.
СТЕФАН
Ох, где си, оче, да видиш, чујеш
Да твоју муку. . . Ах, тебе нема
Да родољубље њихово пљујеш
И храброст која у њима дрема!
Потчињеници, бедници срамни!
Ко вам у граду, у земљи суди?
Они што браћу у гроб нам гоне,
Они што нису ни пси ни људи!
Мој оче, где си да сог убицу
Видиш, да седи у твоме граду
Онај што тебе под земљу спрати,
У твом је граду узео кладу!
Дивљаче, хуљо, где си тад био
У Београду кад Урлих паде
Што је крв своју за правду пио,
Ком смртни удар звер-човек даде.
Он, Силаñија. Тај чије чете
По граду овом нереде праве,
Маџарско име што градом славе
И обичаје руше нам свете!
Тај Силаñија, што оца мога
Држаше као таоца свога
Одсекавши му с руке три прста,
Њиховом папи на стид и срам,
На срам хришћанства, поругу крста,
Смртну му рану даде он сам,
Он, Силаñија! Та рана кобна
Мом оцу откори врата гробна.
Погпедај тамо у оном мраку,
Ено се види крв борца стара.
Јест. То ја видим. Седом јунаку
Гле Силађија где прса пара!
Ух, крв, крв, очи. .. двори се руше,
Ватра. . . Звоници, куле се пуше!
И мрак и ватра. . . Ох, бежи, бежи. . .
Потоци крви, још рујни, свежи. . .
Бежи! Но куда? Авет ме гони,
Моје се тело ка смрти клони.
Вече је дошло? Дан? Подне? Зора?
Ох, није, није, лаж је све то.
Вас нема или не постојим ја,
Или је добро. . . Није, све је зло.
Ви нисте људи; утваре, сени?
Појаве само, представе, шта ли?
А вечност? Где су крајеви њени,
Када се с нама свако шали?
Нема ни мене ни вас. . . шта зборим?
Та ничег нема. Но ту је све.
А отац где је? Пепео, земља,
Та он то није. . . Јест. Све се тре,
Губи се, бледи; та то је он,
Баш то, та земља пепео, прах.
И пре но што се пропе на трон
Пре. . . пре но што први одахну дах,
То је баш ОН. Земља и вода,
Камење, биље, човек, сам човек,
Све је то једно, то све је живо,
Или је мртво. . . и бива довек.
Јест, или је живо или је мртво.
Гле, вода тече и стење рони
И хучи, стење, а ко је гони?
Нико, јест нико, и ко или све.
Гле, семе ћути, године јуре,
Мети у земљу, и клице, гле!
Зашто? А људи кољу се, журе. . .
Куда? О куда? А сваки хита,
Рукама маше и тужно каже:
»Тамо хајд' брже!« И гробу трче.
Јест, сви се роде да гробље траже.
Даље опсене! Не видим ништа.
Не, видим само гомилу, збрку. . .
И ви, гомиле нечега ситног
Од чега само ја видим трку,
Мислите да сте бар нешто — људи?
Имате своје властите воље?
Ко вам том вољом управља, суди?...
Човек човека мучи и коље,
А машта? Зар му нешто треба то,
Кад је смрт само вечна? Ха, ха, ха!
Ко ће ти рећи шта је вечно? Ко?
Та не знам рећи ни то, шта сам ја!
А ти? О даље. . . Ваздуха ми дај!. . .
Хајде. . . ја не знам, не знам ко сам ја!
Свуд све и ништа и тама и сјај. . .
Човек све може. .. А шта човек зна? . . .
ТЕОКТИСТ
(Забринуто је гледао Стефана све време. Ухвати га да га поведе, па благо)
Хајде полако. . .
СТЕФАН
(Поводи се, за њим полази, али махинално, инстинктивно, не гледајyћи никог.)
Ништа и све.