Слепи деспот/17

Седамнаеста појава

►

Седамнаеста појава

СТЕФАН и МАРА
Чује се химна праћена музиком.
Боже, . . .
Народ нам брани, народ нам штити,
Моћноме скиптру дај правде сјај!
Истина права
Са свода плава
Нек стере мрак,
Да наша чела,
Градове, села
Обасја зрак!
У срца наша љубав усади,
Треба ли крви, имамо ми.
Победом нашу верност награди,
Децу нам води истини ти.
Дај нам моћи, дај нам воље,
А треба ли да се коље,
Дај нам муњу, дај нам гром!
Мач праведни нека сева,
Нек се мржња разгорева,
Да крвнику сатре дом!
Када нос седе покрију власи,
Кад наше тело сакрије мрак,
Нека нам децу истина краси,
Правда нек бедем буде им јак!
Нека се наше
Мишице плаше
Нељуди сви!
Над нашим радом,
Над пољем, градом,
Нек правда бди!
СТЕФАН
Ха! ха! Шта веле ови? . . .
Праведном крвљу ваше одело
Окрвављене душе вам крије! . . .
Чуј, сестро, како јечи опело,
Студен плашт смрти двором се вије,
Ледена тела, мртваци бледи
Гомилају се. А дворцем кружи
Мртвачка студен. О, оче седи,
Син ти је просјак, остављен тужи!
(Сломљен седа.)
Гаврани су пали, да још ово мало
Што није срушено и под ватром пало
раздробе и кљују.
О, народе бедни, мученици пали,
Које гробље крије а потомство жали,
Да ли све чују?
О, мучено племе, очи твоје, роде,
Да ли виде куд те бездушници воде,
Што ти име пљују?
Бранковићка тако.
Мртваци, чујте, пуцајте плоче,
Јер других нема да чују мене!
Тако, бедници? А храброст ваша?
Жене су звери, људи су жене!
Пашћете, скоти! Да има Бога,
Зар би трпео тај зверски срам?
Сила и Бог је све једно код вас,
Трпезе блудне божји су храм!
Ледена земљо, имаш ли срца?
Па ти бар срце мог оца скриваш,
Ти што јуначке груди сакриваш,
Ти чуј човека што јечи, грца!
Ја никог немам, живот ме мучи,
Свет сваким даном све црњи бива,
Ја испих досад пун пехар жучи,
Кроз моје жиле жуч се разлива
И ја још живим кад је мртво све
Што прави човек животом зове!?...
(Чују се песма тихо и смех.)
Певају песме а душа им мре
А телу којем хоће да ове
Бестидне игре траже у ноћ!
Проданих груди уживају сласт
И мртва душа без свести и моћи
Похотном телу грешну даје власт!
Умрла љубав, умрла свест,
Човекољубља угашен жар!
Јер живи само јачега пест
И таштих греха свуд влада чар!
Уз смех се чаше разлеже звек,
Смејте се, смејте, што да се жали?
Јест, рекоше вам витези пали:
»У смеху деце славите век!«
Живот је кратак, што да се мисли?
Богови где су? Нек раде они,
Ма под теретом тегобе свисли.
На рад нек бич их чуварев гони!
Народ, ХА! ХА! ХА! Мало је стрви,
Шта би још хтели? Та то је сан.
Нема ни кости, а то ли крви,
То није снага, већ костур њен.
Јелена! Томо! Властело! Чујте!
Народе бедни, шта тебе чека?
Ко се о твоме животу брине?
Ти од кад памти прошлост далека
Што остварујеш све жеље њине
Мучен си скотски. Сад те сви муче,
Живиш у мраку злокобне тмине,
За круну телом ти ствараш луче
Да им осветле путеве њине.
Зар је све мртво?
МАРА
Стефане, брате,
Још имаш сестре, још има срца
Што тужи када бедници пате
И жали душу што јеца, грца.
Избавивши се харема турска,
Ја се заверих господу Христу
Да ћу беднима ја бити мати
Штитећи цркву и веру чисту.
Цео мој живот по јеванñељу
Управљајући проводим ја,
Реч моја сузе убриса многе
А рука спасти свакога зна.
О, хајде са мном, сестра те зове,
Даље из мрака и мемле ове.
СТЕФАН
У ноћ из мрака? Вера је вера.
Људи су људи. Живот је јаук.
Чоћек у њему највећи баук.
С љубави маску живот мој здере.
Ништа и ништа!
МАРА
А нада, брате?
СТЕФАН
Ха! Ха! Ха! Нада? Смешан ли је човек!
Све нешто жели и нада се довек,
Од те болести сви здрави пате.
Чему се могу надати ја
Кад не учиних ни добро ни зло
Ником на свету. Кад човек све да
Рад' неке ствари, још је мало то.
Кад не да ништа, он је дао све! . . .
МАРА
Брате. . .
СТЕФАН
Буктињу! Хоћу да спалим гад,
С њиме мисао пропашће многа
Што спрема моме народу јад! . . .
МАРА
А Бог, о брате! Стој!
СТЕФАН
Нема Бога!
(Одјури онамо куд су мапопре сви изишли и одакле се сад чује смех и песма, па бурна музика.)
МАРА
(пала је на столицу и плаче.)

(З а в е с а)