Slepi despot/17

Sedamnaesta pojava

►

Sedamnaesta pojava

STEFAN i MARA
Čuje se himna praćena muzikom.
Bože, . . .
Narod nam brani, narod nam štiti,
Moćnome skiptru daj pravde sjaj!
Istina prava
Sa svoda plava
Nek stere mrak,
Da naša čela,
Gradove, sela
Obasja zrak!
U srca naša ljubav usadi,
Treba li krvi, imamo mi.
Pobedom našu vernost nagradi,
Decu nam vodi istini ti.
Daj nam moći, daj nam volje,
A treba li da se kolje,
Daj nam munju, daj nam grom!
Mač pravedni neka seva,
Nek se mržnja razgoreva,
Da krvniku satre dom!
Kada nos sede pokriju vlasi,
Kad naše telo sakrije mrak,
Neka nam decu istina krasi,
Pravda nek bedem bude im jak!
Neka se naše
Mišice plaše
Neljudi svi!
Nad našim radom,
Nad poljem, gradom,
Nek pravda bdi!
STEFAN
Ha! ha! Šta vele ovi? . . .
Pravednom krvlju vaše odelo
Okrvavljene duše vam krije! . . .
Čuj, sestro, kako ječi opelo,
Studen plašt smrti dvorom se vije,
Ledena tela, mrtvaci bledi
Gomilaju se. A dvorcem kruži
Mrtvačka studen. O, oče sedi,
Sin ti je prosjak, ostavljen tuži!
(Slomljen seda.)
Gavrani su pali, da još ovo malo
Što nije srušeno i pod vatrom palo
razdrobe i kljuju.
O, narode bedni, mučenici pali,
Koje groblje krije a potomstvo žali,
Da li sve čuju?
O, mučeno pleme, oči tvoje, rode,
Da li vide kud te bezdušnici vode,
Što ti ime pljuju?
Brankovićka tako.
Mrtvaci, čujte, pucajte ploče,
Jer drugih nema da čuju mene!
Tako, bednici? A hrabrost vaša?
Žene su zveri, ljudi su žene!
Pašćete, skoti! Da ima Boga,
Zar bi trpeo taj zverski sram?
Sila i Bog je sve jedno kod vas,
Trpeze bludne božji su hram!
Ledena zemljo, imaš li srca?
Pa ti bar srce mog oca skrivaš,
Ti što junačke grudi sakrivaš,
Ti čuj čoveka što ječi, grca!
Ja nikog nemam, život me muči,
Svet svakim danom sve crnji biva,
Ja ispih dosad pun pehar žuči,
Kroz moje žile žuč se razliva
I ja još živim kad je mrtvo sve
Što pravi čovek životom zove!?...
(Čuju se pesma tiho i smeh.)
Pevaju pesme a duša im mre
A telu kojem hoće da ove
Bestidne igre traže u noć!
Prodanih grudi uživaju slast
I mrtva duša bez svesti i moći
Pohotnom telu grešnu daje vlast!
Umrla ljubav, umrla svest,
Čovekoljublja ugašen žar!
Jer živi samo jačega pest
I taštih greha svud vlada čar!
Uz smeh se čaše razleže zvek,
Smejte se, smejte, što da se žali?
Jest, rekoše vam vitezi pali:
»U smehu dece slavite vek!«
Život je kratak, što da se misli?
Bogovi gde su? Nek rade oni,
Ma pod teretom tegobe svisli.
Na rad nek bič ih čuvarev goni!
Narod, HA! HA! HA! Malo je strvi,
Šta bi još hteli? Ta to je san.
Nema ni kosti, a to li krvi,
To nije snaga, već kostur njen.
Jelena! Tomo! Vlastelo! Čujte!
Narode bedni, šta tebe čeka?
Ko se o tvome životu brine?
Ti od kad pamti prošlost daleka
Što ostvaruješ sve želje njine
Mučen si skotski. Sad te svi muče,
Živiš u mraku zlokobne tmine,
Za krunu telom ti stvaraš luče
Da im osvetle puteve njine.
Zar je sve mrtvo?
MARA
Stefane, brate,
Još imaš sestre, još ima srca
Što tuži kada bednici pate
I žali dušu što jeca, grca.
Izbavivši se harema turska,
Ja se zaverih gospodu Hristu
Da ću bednima ja biti mati
Štiteći crkvu i veru čistu.
Ceo moj život po jevanñelju
Upravljajući provodim ja,
Reč moja suze ubrisa mnoge
A ruka spasti svakoga zna.
O, hajde sa mnom, sestra te zove,
Dalje iz mraka i memle ove.
STEFAN
U noć iz mraka? Vera je vera.
Ljudi su ljudi. Život je jauk.
Čoćek u njemu najveći bauk.
S ljubavi masku život moj zdere.
Ništa i ništa!
MARA
A nada, brate?
STEFAN
Ha! Ha! Ha! Nada? Smešan li je čovek!
Sve nešto želi i nada se dovek,
Od te bolesti svi zdravi pate.
Čemu se mogu nadati ja
Kad ne učinih ni dobro ni zlo
Nikom na svetu. Kad čovek sve da
Rad' neke stvari, još je malo to.
Kad ne da ništa, on je dao sve! . . .
MARA
Brate. . .
STEFAN
Buktinju! Hoću da spalim gad,
S njime misao propašće mnoga
Što sprema mome narodu jad! . . .
MARA
A Bog, o brate! Stoj!
STEFAN
Nema Boga!
(Odjuri onamo kud su mapopre svi izišli i odakle se sad čuje smeh i pesma, pa burna muzika.)
MARA
(pala je na stolicu i plače.)

(Z a v e s a)