Слепи деспот/16

Шеснаеста појава

Шеснаеста појава

МАРА и ПРЕЂАШЊИ

МАРА
(улази)
ЈЕЛЕНА
(Тргне се и пресече погледом Марка.)
МАРКО
Госпођо...
ЈЕЛЕНА
Доста. А казна зна се?
РАТКОВИЋ
(Развија листове, хоће да чита, али питајући гледа у Јелену.)
ЈЕЛЕНА
(одсечио и љуто)
Читајте.
РАТКОВИЋ
(У почетку чита лагано реч по реч, погледајући сваки час преко хартије какав утисак то чини на Мару и присутне.)
Данас, десетог марта,
Скупљено веће српске властеле
Анñеловића казнивши смрћу
Решењем, које ревносно желе,
Нека краљ Тома и народ цео
Решава да се прогнају они
С којима слом је створити хтео;
Да стража тога кроз земљу гони
Не дајући му јести ни пити,
А народ да га пљувањем кити.
Стефан Бранковић. . .
(Мара врисне)
заштитник круне,
Негдашњи деспот, за два ће дана
Из наше земље протеран бити
Да тражи прогнан за себе стана
На хумовима албанских страна. . .
МАРА
(Полети и падне на столицу на којој је седео Стефан.)
СТЕФАН
Шта чух, крвници! протеран? Ко?
Ја сам протеран? Прогнан сам? Где?
Куда? Ко тражи? . .. Ко рече то?
Умирем, или свест моја мре?. . .
ЈЕЛЕНА
(Нагло силази с престола и полази ка излазу; у дворници жагор; Степан Тома и Томашевић разговарају и показују зачуñено на Стефана; Марко ликује; властела без израза; Мара лежи још. — Јелена даје Ратковићу знак, он да даље, чује се нагла музика.)
СТЕФАН
Где сте? Станите. Оружје! Даље!
Мрак. Удавићу све, чујте све.
То Бог на мене зар казну шаље?
Ха, Бог је мртав! људи су сени!
Даље. . . ја не знам, ух, крви, крви!
Дај мач да рука крвника смрви!
Их, милосници то хоће њени.
(Ово је говорио бесно, надвикујући музику; за то време је последњи отишао с позорнице.
— Само Мара још лежи полубесвесна, гледајући у даљину.)