Skenderbeg/16
DEJSTVO TREĆE
(Mesto kao u drugom dejstvu).
1.
MAMICA sama, malo zatim VOJISAVA
MAMICA (sedi i plete pancir). Ovo je za Topiju; o! kad bi umela načiniti tako tvrdo i jako, da mu nikakva opasnost dosaditi ne može. Dični mladiću, kako se ravna lepota tvoja sa dobrotom duše tvoje! Zaista će srećna s tobom biti Mamica.
VOJISAVA (stupi, uzme takođe plesti pancir jedan i ćuti).
MAMICA: Ima li kakve vesti od Svetigrada, majko?
VOJISAVA: Još ništa ne čujem.
MAMICA: Ah, da mi je videti kako se moj Topija bori!
VOJISAVA (maše glavom): Borba nije laka.
MAMICA: Ko misli o lakoći! Zar je lako bilo zadobiti sve gradove, očistiti Dibru i gornju i dolnju, i Albaniju osloboditi?
VOJISAVA: Delo grdno, koje je samo Đorđe proizvesti mogao; ali nam je mnogo pomogla dobra prilika. U Kroji je bilo jezgro turske vojske. Počem je Sken¬derbeg primio poglavarstvo grada, pašu udavio, lako je bilo noću bezbrižne janičare napasti i potamaniti. U Svetigradu je to isto bilo, a Petrela i Steluzija mali su gradići.
MAMICA: Al' su tek osvojeni. Lakše je oteti neg' braniti grad.
VOJISAVA (vrti glavom): Golema je sila turska. Šeset tisuća vojske razneće Svetigrad na rukama.
MAMICA. Kad bi naši spavali!
VOJISAVA: Malena je, ćerko, naša sila. Šta je Albanija sproću turske množine! Nadasmo se lepoj pomoći od Sibinjanina Janka i od suseda naših; ali je Murat umeo isprositi mir od Madžara na deset godina, a Vuka izdajice sin, Đurđe Branković, sdružio se s Turcima, nesrećnik, kako će i on i zemlja mu propasti. Vranjanina poslasmo od Talijanaca tražiti pomoći; al' kao da je i tu loša sreća, te tako ostasmo samo s ovo nekoliko gradova.
MAMICA: Koje brane sinovi otečestva.
VOJISAVA: Bojim se za Svetigrad. Sam je car pri opsadi; zidovi se biju topovima, novim čudom od oružja.
MAMICA: Mi imamo gradova osim Svetigrada. Da ga i osvoje . . .
VOJISAVA: Bog nas sačuvao od toga! Šta bi bilo od naše vojske! Turčin je po sebi svirep, ali posle onoga, što su junaci naši počinili u Kroji . . .
MAMICA: Mene i sad užas poduzima, kad se setim one grozne noći. Kakvo strašno krvoproliće, kakva vika, kakvo stenjanje uzdišućih! Jednako mi je u pameti lik onog bednog mladića, pašinog nećaka, koji mi srce probijajućim glasom za pomoć moljaše. Neprijatelj nam je bio, sa ostalima ugnjetatelj naše zemlje, ali mu pomoć odreći nisam mogla.
VOJISAVA: Sahrani Bože, da padnemo njima u ruke! Oni bi užasnu osvetu naših zemljaka stogubim varvarstvom platili.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|