Симпатија и антипатија/7
- II ДЕЈСТВО
- I
- (Црнокравић и Марта)
МАРТА: Бадава. Затворила се у соби, па не пушта никога.
ЦРНОКРАВИЋ: А не боји се она, да је што не снађе
МАРТА: Како ти могу такове мисли на памет доћи. Ниси видио, шта је претрпела.
ЦРНОКРАВИЋ: Баш зато, што је болесна, не треба да се затвара.
МАРТА: Оваква није била никада. Како осрамоти оног човека!
ЦРНОКРАВИЋ: Димитрија? За њега ми није стало. Више ми је жао, што је увредила кукавног Макаријуса.
МАРТА: Никога не треба да вређа, док је девојка, а кад се уда, што јој драго.
ЦРНОКРАВИЋ: Вичи је, нека дође, да видимо, како јој је.
МАРТА: Ја знам, да ћу је бадава звати. (Виче) Агнице!
АГНИЦА (из друге собе): Чујем, мамо.
МАРТА: Изиђи, ево је рад отац да види, како ти је.
АГНИЦА: Слатка мамице, само се још мало претрпите, одмах ћу доћи.
ЦРНОКРАВИЋ: Шта мора сама радити?
МАРТА: Може бити да је пређашње мисли муче. Није шала толика предсказивања!
ЦРНОКРАВИЋ: Да, особито моја смрт.
МАРТА: Ах, кад на то помислим...
ЦРНОКРАВИЋ: Одмах ти дође воља удати се.
МАРТА: Иди, молим те, како те не мрзи тако говорити.
ЦРНОКРАВИЋ: Та мал' ниси питала, је ли млад и леп?
МАРТА: Теби је до шале, а не гледаш на дете.
ЦРНОКРАВИЋ: И она ће се удати.
МАРТА: Али кад?
ЦРНОКРАВИЋ: Пре тебе.
МАРТА: Кад паднемо у парницу и све изгубимо.
ЦРНОКРАВИЋ: Бога ми, ако то буде, биће ђаволски посао. Мандић ме је научио, како се терају парнице.
|