Сеоска учитељица/XXI
XXI
У трећем месецу по смрти Гојковој, одмах по новој години, венчаше се Влајко и Љубица. У истој цркви, у којој се пре девет месеца венчала са Гојком, пред истим свештеником и старојком заверише се нови супрузи на верност. Само се Веља нипошто није хтео примити кумства, ни чути за ту свадбу, те окумише председника Ђокића. Веља још горко прекори Аксу што се примио часништва.
— Шта ћу, знате!... Срамота је да наш човек и друг лута по селима и тражи часнике, а другови су му ту пред очима... Оно до душе признајем... некако ми је, знате, незгодно било; цео дан сам био онако, некако... као да сам што изгубио. И господин попа вели то исто.
Влајко је добио премештај на Гојково место, и преселио се на сам дан свадбе. Како је имао много ствари, морали су узети другу, засебну кућу, подаље од школе, и ту Љубица стаде свијати своје ново гнездо, успављујући се најсјајнијим надама и најслађим сновима. Још није могла веровати да је то све у истини свршено, да је онај отресити, паметни и лепи човек њен муж, да су све ове згодне и лепе ствари у собама, — њене ствари, да је то њено гнездо !
Боже, па она је то и желела, само то!... Нени идеали нису били недостижни, него скромни, веома скромни... И ево, баш све се испунило! Он је онакав, каквог је она замишљала још у школи; њих је саставила необично јака, силна љубав, права љубав, велика, заносна, онаква, како се то описује у романима... И све је тако некако испало, како се у романима пише... И ето заједно су и у школи. Све, како је она желела...
А он је љуби, јамачно је љуби, иначе је не би узео за жену. Истина, он није онако нежан и пажљив према њој; не уме, или неће да дели милошту као други људи, него све некако онако... озбиљно, важно... Само неколико пута, у почетку њихове везе, помилова је и беше нежан према њој, али је и та нежност некако груба, неумешна, као да је усиљена... А после већ свакад је исти: озбиљан, оштар поглед; само из оних јасних плавих очију сија љубав и доброта... Така му је нарав. Ако ће; то и доликује мужевима, а не као... и она се одједном трже од ове нове мисли, јер је избегавала свако сећање на прошлост...
Сад настаје живот, прави живот!... А ово се досад лутало некуд по мраку... Даље, даље црна прошлости !... Здраво лепи, срећни животе!... Устала је рано после свадбене ноћи, опремила се лепо, чисто; спремила све што треба да је готово, кад јој нови господар устане, па сад, весела и срећна, чека да се он пробуди. Седи тако, сва блажена и занесена у срећи својој, па претура преко главе последње догађаје, и смеши се задовољно.
»А он баш не хтеде одмах, онако драговољно... да се то сврши. Све нешто отеже и одуговлачи: те чекај испит, те бар полугодишњи парастос... Којешта! А мати ме лепо саветова; да не би ње, ко зна како би било... Него ја њега лепо онако, као конац око прста, па за час готово. И шта му сад недостаје?... Сам вели да је потпуно задовољан. Шта ће више!... А сад памет у главу, па чувај своју срећу!«..
Кад се Влајко уми и опреми, она га уведе у другу, чисту собу, где на средини стајаше сто, покривен белим као снег застирачем ; на њему послужавник са слатким и чаша воде, бистре као кристал.
— Хо, брате, како се човек одучи од свега! Ето, ово сам ти волео свако јутро овако... па после нема ко да спреми, те се одучих. А сад... добро је, добро је!...
Љубица наточи лепе ракије и поднесе му.
— Хо, људи!... красота!... Па ту ће бити без сумње и добра кајмаклија, а?...
Љубица донесе две шоље црне кафе, па седе уз њега и узе да се послужи. Влајко је пљесну руком по рамену, то му беше израз велике нежности и милоште, а чаша с водом дрмну се у Љубичиној руци и попрска сто.
— Е положила си испит за домаћицу. Алал ти вера!... Још да видим како ћеш се показати на ручку.
— Знаш да морам бити у школи до десет. Шта могу учинити за два часа?
— Хо, голубице, па то и хоћу баш... да ту покажеш мајсторију: да стигнеш и у школу и у кујну. А ја ти, брате, не волим онај сељачки обичај: да се руча ма шта... Одвоји мало сира, које јаје па готов ручак. Јок, ја хоћу свакад кувано, а са наше две плате то ће ићи као подмазано.
— Па шта ћемо данас? Немамо ништа за кување...
— А зар је мало живине по селу, па купуј. Стојан ће ти и набавити и уредити, па га можеш научити и да ти помогне око ручка.
— Зна он добро. Него ми се онако нешто не мили да га гледам у овој кући...
— Што?
— Та... онако... Једнако ме гледа душмански. Не може да заборави онога... Сваке недеље му иде на гроб...
— Хо, па то није ништа! Добар слуга жали добра господара... Али он може уједно и жалити и — чупати кокошке...
Љубици одједном наиђе наступ љубавних осећаја, она сва задрхта од неке милине и баци се Влајку на груди. Њему ово не би по вољи, пресече је погледом оздо до на врх главе, али не рече ништа. Ко вели: право је да се промази прво јутро по свадби, а већ после... хм... досадиће се обома.
— Само тебе кад имам, тебе... Ти си ми једина срећа моја, једина и прва љубав... узвикну она, грлећи га.
При последњој речи он се некако иронично осмехну, и лагано уклони њене руке од себе, па устаде.
— Зар је време да идемо?
— Да идемо. Треба да видим тамо у школи све... нисам ништа још прегледао.
Тако се поче нов живот и нов радни дан у овом новом, љубављу свијеном, гнезду. Влајко и Љубица одоше на рад; гнездо остаде само.
После два дана дођоше им у походе Љубичина мати и сестра. Љубица не зна шта ће пре од радости. Весела је што види своју милу родбину, а још веселија што их у овакву стању може дочекати. Скакуће по кујни као шипарица од четрнаест година, па долети у собу, загрли мајку, обаспе пољупцима милу сеју.
Мајка, радосна, што јој дете тако срећно, па уздахне и погледа млађу кћер, помисливши какве ли ће судбине она бити ?... Да ли ће се намучити, као што се ова жалосница намучила прошле године, или ће благовати, као што ова сад благује ?... Али црн и непровидан застор будућности све то скрива од људских очију, док му садашњост не отме делић по делић сакривене тајне. И боље!... Слатко је надање живу човеку, нада му је драгоцено благо...
— Мајчице, како ти се чини... је ли добро сад? прилази она матери и грли је нежно.
— Ти најбоље знаш, дете моје. А по теби гледајући, рекла бих да је много добро. Само то треба сачувати... Знаш како се вели: лакше је стећи но сачувати.
— Ја све чиним... О, ваљада ме неће Бог више мучити ?... Доста је било! узвикну она и погледа мајку, која брижно прелеташе погледом преко зидова, избегавајући њен поглед.
— Баш си дивно наместила! рече јој сестра, гледајући по стварима и намештају, распоређеном по соби.
— Хајдемо у друге собе, да видите.
И Љубица проведе своје госте по целој кући, исприча им све што је знала о првој жени Влајковој.
— Чудо му нису одузели ствари ? запита је мати.
— Он је, вели, сам нудио старцу, али му он одговорио: »Кад немам кћери, не требају ми ни дроњци«.
— Ћути, Добро је. И онако ништа ниси имала, веселнице. А сад пуна кућа.
И Влајко се показа веома предусретљив према ташти и свастици. Заговарао их, шалио се са њима и, знајући о чем мајке одраслих кћери најрадије говоре, обећа да ће кроз годину дана сам наћи пашенога, само нека свастика порасте.
Кад сутра дан Смиљка пође својој кући са дететом, она остави кћер и зета са тврдом вером: да је то срећан пар и да ће веома сложно живети. »Помози Боже !« прекрсти се она, кад изрече ову мисао.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|