Seoska učiteljica/XXI
XXI
U trećem mesecu po smrti Gojkovoj, odmah po novoj godini, venčaše se Vlajko i Ljubica. U istoj crkvi, u kojoj se pre devet meseca venčala sa Gojkom, pred istim sveštenikom i starojkom zaveriše se novi supruzi na vernost. Samo se Velja nipošto nije hteo primiti kumstva, ni čuti za tu svadbu, te okumiše predsednika Đokića. Velja još gorko prekori Aksu što se primio časništva.
— Šta ću, znate!... Sramota je da naš čovek i drug luta po selima i traži časnike, a drugovi su mu tu pred očima... Ono do duše priznajem... nekako mi je, znate, nezgodno bilo; ceo dan sam bio onako, nekako... kao da sam što izgubio. I gospodin popa veli to isto.
Vlajko je dobio premeštaj na Gojkovo mesto, i preselio se na sam dan svadbe. Kako je imao mnogo stvari, morali su uzeti drugu, zasebnu kuću, podalje od škole, i tu Ljubica stade svijati svoje novo gnezdo, uspavljujući se najsjajnijim nadama i najslađim snovima. Još nije mogla verovati da je to sve u istini svršeno, da je onaj otresiti, pametni i lepi čovek njen muž, da su sve ove zgodne i lepe stvari u sobama, — njene stvari, da je to njeno gnezdo !
Bože, pa ona je to i želela, samo to!... Neni ideali nisu bili nedostižni, nego skromni, veoma skromni... I evo, baš sve se ispunilo! On je onakav, kakvog je ona zamišljala još u školi; njih je sastavila neobično jaka, silna ljubav, prava ljubav, velika, zanosna, onakva, kako se to opisuje u romanima... I sve je tako nekako ispalo, kako se u romanima piše... I eto zajedno su i u školi. Sve, kako je ona želela...
A on je ljubi, jamačno je ljubi, inače je ne bi uzeo za ženu. Istina, on nije onako nežan i pažljiv prema njoj; ne ume, ili neće da deli miloštu kao drugi ljudi, nego sve nekako onako... ozbiljno, važno... Samo nekoliko puta, u početku njihove veze, pomilova je i beše nežan prema njoj, ali je i ta nežnost nekako gruba, neumešna, kao da je usiljena... A posle već svakad je isti: ozbiljan, oštar pogled; samo iz onih jasnih plavih očiju sija ljubav i dobrota... Taka mu je narav. Ako će; to i dolikuje muževima, a ne kao... i ona se odjednom trže od ove nove misli, jer je izbegavala svako sećanje na prošlost...
Sad nastaje život, pravi život!... A ovo se dosad lutalo nekud po mraku... Dalje, dalje crna prošlosti !... Zdravo lepi, srećni živote!... Ustala je rano posle svadbene noći, opremila se lepo, čisto; spremila sve što treba da je gotovo, kad joj novi gospodar ustane, pa sad, vesela i srećna, čeka da se on probudi. Sedi tako, sva blažena i zanesena u sreći svojoj, pa pretura preko glave poslednje događaje, i smeši se zadovoljno.
»A on baš ne htede odmah, onako dragovoljno... da se to svrši. Sve nešto oteže i odugovlači: te čekaj ispit, te bar polugodišnji parastos... Koješta! A mati me lepo savetova; da ne bi nje, ko zna kako bi bilo... Nego ja njega lepo onako, kao konac oko prsta, pa za čas gotovo. I šta mu sad nedostaje?... Sam veli da je potpuno zadovoljan. Šta će više!... A sad pamet u glavu, pa čuvaj svoju sreću!«..
Kad se Vlajko umi i opremi, ona ga uvede u drugu, čistu sobu, gde na sredini stajaše sto, pokriven belim kao sneg zastiračem ; na njemu poslužavnik sa slatkim i čaša vode, bistre kao kristal.
— Ho, brate, kako se čovek oduči od svega! Eto, ovo sam ti voleo svako jutro ovako... pa posle nema ko da spremi, te se odučih. A sad... dobro je, dobro je!...
Ljubica natoči lepe rakije i podnese mu.
— Ho, ljudi!... krasota!... Pa tu će biti bez sumnje i dobra kajmaklija, a?...
Ljubica donese dve šolje crne kafe, pa sede uz njega i uze da se posluži. Vlajko je pljesnu rukom po ramenu, to mu beše izraz velike nežnosti i milošte, a čaša s vodom drmnu se u Ljubičinoj ruci i poprska sto.
— E položila si ispit za domaćicu. Alal ti vera!... Još da vidim kako ćeš se pokazati na ručku.
— Znaš da moram biti u školi do deset. Šta mogu učiniti za dva časa?
— Ho, golubice, pa to i hoću baš... da tu pokažeš majstoriju: da stigneš i u školu i u kujnu. A ja ti, brate, ne volim onaj seljački običaj: da se ruča ma šta... Odvoji malo sira, koje jaje pa gotov ručak. Jok, ja hoću svakad kuvano, a sa naše dve plate to će ići kao podmazano.
— Pa šta ćemo danas? Nemamo ništa za kuvanje...
— A zar je malo živine po selu, pa kupuj. Stojan će ti i nabaviti i urediti, pa ga možeš naučiti i da ti pomogne oko ručka.
— Zna on dobro. Nego mi se onako nešto ne mili da ga gledam u ovoj kući...
— Što?
— Ta... onako... Jednako me gleda dušmanski. Ne može da zaboravi onoga... Svake nedelje mu ide na grob...
— Ho, pa to nije ništa! Dobar sluga žali dobra gospodara... Ali on može ujedno i žaliti i — čupati kokoške...
Ljubici odjednom naiđe nastup ljubavnih osećaja, ona sva zadrhta od neke miline i baci se Vlajku na grudi. Njemu ovo ne bi po volji, preseče je pogledom ozdo do na vrh glave, ali ne reče ništa. Ko veli: pravo je da se promazi prvo jutro po svadbi, a već posle... hm... dosadiće se oboma.
— Samo tebe kad imam, tebe... Ti si mi jedina sreća moja, jedina i prva ljubav... uzviknu ona, grleći ga.
Pri poslednjoj reči on se nekako ironično osmehnu, i lagano ukloni njene ruke od sebe, pa ustade.
— Zar je vreme da idemo?
— Da idemo. Treba da vidim tamo u školi sve... nisam ništa još pregledao.
Tako se poče nov život i nov radni dan u ovom novom, ljubavlju svijenom, gnezdu. Vlajko i Ljubica odoše na rad; gnezdo ostade samo.
Posle dva dana dođoše im u pohode Ljubičina mati i sestra. Ljubica ne zna šta će pre od radosti. Vesela je što vidi svoju milu rodbinu, a još veselija što ih u ovakvu stanju može dočekati. Skakuće po kujni kao šiparica od četrnaest godina, pa doleti u sobu, zagrli majku, obaspe poljupcima milu seju.
Majka, radosna, što joj dete tako srećno, pa uzdahne i pogleda mlađu kćer, pomislivši kakve li će sudbine ona biti ?... Da li će se namučiti, kao što se ova žalosnica namučila prošle godine, ili će blagovati, kao što ova sad blaguje ?... Ali crn i neprovidan zastor budućnosti sve to skriva od ljudskih očiju, dok mu sadašnjost ne otme delić po delić sakrivene tajne. I bolje!... Slatko je nadanje živu čoveku, nada mu je dragoceno blago...
— Majčice, kako ti se čini... je li dobro sad? prilazi ona materi i grli je nežno.
— Ti najbolje znaš, dete moje. A po tebi gledajući, rekla bih da je mnogo dobro. Samo to treba sačuvati... Znaš kako se veli: lakše je steći no sačuvati.
— Ja sve činim... O, valjada me neće Bog više mučiti ?... Dosta je bilo! uzviknu ona i pogleda majku, koja brižno preletaše pogledom preko zidova, izbegavajući njen pogled.
— Baš si divno namestila! reče joj sestra, gledajući po stvarima i nameštaju, raspoređenom po sobi.
— Hajdemo u druge sobe, da vidite.
I Ljubica provede svoje goste po celoj kući, ispriča im sve što je znala o prvoj ženi Vlajkovoj.
— Čudo mu nisu oduzeli stvari ? zapita je mati.
— On je, veli, sam nudio starcu, ali mu on odgovorio: »Kad nemam kćeri, ne trebaju mi ni dronjci«.
— Ćuti, Dobro je. I onako ništa nisi imala, veselnice. A sad puna kuća.
I Vlajko se pokaza veoma predusretljiv prema tašti i svastici. Zagovarao ih, šalio se sa njima i, znajući o čem majke odraslih kćeri najradije govore, obeća da će kroz godinu dana sam naći pašenoga, samo neka svastika poraste.
Kad sutra dan Smiljka pođe svojoj kući sa detetom, ona ostavi kćer i zeta sa tvrdom verom: da je to srećan par i da će veoma složno živeti. »Pomozi Bože !« prekrsti se ona, kad izreče ovu misao.
|