Сеоска учитељица/XX

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

XX
◄   XIX XXIII XXI   ►


XX
          Влајко учеста са посетама. Скоро свакога празника и четвртка ручао је код Гојка. Гојко се најпре изненади толикој пажњи и, како он сиромах мишљаше, љубави свога друга, и само се бојао да то не буде Љубици по вољи. Али кад виде да га она сама увек позива и да се радује сваком његову доласку, он се умири, и све му постаде обично и пријатно. Овако му је и гнездо безбедније, не боји се никаква зла ; јер није ово полицајац, него његов добар друг... Он га може и у заштиту узети, кад устреба; зна он: сила је Влајко! И што је главно: сви су изгледи да више неће бити страдања... О, само да се поживи на миру!...
          А Љубица и Влајко друкчије мишљаху... Како који дан, они постају све ближи, све интимнији. Они се већ одавно значајно погледају, имају неке своје нарочите, тајне знаке и изразе кад се разговарају пред Гојком. Љубица већ не може више да сакрива узбуђење и руменило, кад је по неки пут Влајко пресече оштрим и чудним погледом...
          Љубица осети да се одједном све у њој и цела она поче мењати... Прво се појавише неки тамни и нејасни осећаји и са њима у вези наиђе на њу некаква необична нервоза... Она скакуташе весело с места на место, стаде по неку песмицу да пева... А после јој свану пред очима... она осети да се у њој ствара некакво ново, необично осећање, нешто сасвим светло, заносно... од чега јој сав свет изгледа прекрасан и цео живот сјајан, блажен... Она већ осећа лако дрхтање у свему телу, чим угледа Влајка; срце јој јаче, много живље закуца и она се сама некако збуни, занесе... а пред очима јој тако светло, тако лепо, чаробно...
          Не прође ни месец дана, а она већ изгуби памет и предаде се сва срцу, да је оно води... Та она је тако срећна, тако срећна!... Невидљива вила оплела је мрежу од самих љубавних конаца, посула је ружом, шебојем, рутвицом и другим миришљавим цвећем, па у њој љушка и успављује занесену, љубављу очарану душу... Да, она љуби!... И љуби првом, страсном, девојачком љубављу ; љуби безумно, са највећим самоодрицањем, како то може само њена страсна и плаховита природа... Она првипут осети у себи ово силно, разорљиво осећање и предаде му се сва, целом душом својом, не знајући ништа више ни за свет, ни за небо, ни за људе... предаде му се, као што се фанатик-богомољац предаје молитви и небесном свету, заборављајући на све што га окружује, осећајући само сласт и блаженство од умнога додира са анђелима и светитељима... И она осећаше бескрајну неизмерну сласт у овом новом чаробном стању душе, и она се не смири док не осети, да јој је сваки делић тела, као и душа, прожет овим заносним сећањем...
          Па зар она сама да сруши ову, муком озидану зграду своје среће!... Зар да разори сама ово, чистом љубављу исплетено, ружичасто гнездо љубави !... И шта би је упућивало на тај корак? — Дужност, заклетва верности мужу, правила морала... О, тешко оном, ко би само покушао помутити јој срећу, тешком муком стечену, давно очекивану !... Та она је цео живот спојила и уплела са овим осећањем, и кад би нестало њега, нестало би и свака смисла за живот. И ко би се опет могао врнути оној бесциљној, суморној, страшној, пустој празнини ?!... Гледаш цео живот унапред, а оно све пусто и одјекује вечном, бескрајном празнином... Даље, даље грозни и страховити призори!... Даље... црне одвратне сенке!... Овамо је живот, где кључа и кипи врела крв... Овамо, да се живи !... да се живи !...
          После неколико недеља цело је село знало за односе Љубичине и Влајкове... свуда их виђаху сељани усамљене, обично пред вече: и на реци, и у шумици, у потесу по необраној кукурузовини, сви се смеју, праве шалу на рачун Гојков... А Гојко, срећан што се једаред смирио, што му је у кући све весело и мирно, што га добри друг тако јако воли... само се смеши и помишља у себи како је то красна ствар бити муж и домаћин... Дочекаш добра друга и пријатеља, проведеш са њим слатко неколико часова у шали и смеху, па још ако си се раније са женом што споречкао, он ти лепо забави и развесели жену, па весела цела кућа!... Дивна, прекрасна ствар !... Још кад би Бог дао деце!... Али на тој мисли Гојко обично свакад поцрвени, сам од себе, и нешто се као наљути, па наскоро затим махне руком по ваздуху, као да рећи: »Ех, батали, само нек је мир у кући!«...
          Једаред му дође Веља, и таман они седају за ручак, а наиђе Влајко. Веља се намршти, и ако је дотле био веома расположен, одједном заћута и не проговори ни с Влајком ни с Љубицом ни речи. Тек по неки пут одговорио би Гојку на питање, па се опет уозбиљи и ћути упорно. Гојко не може да дође себи од чуда. »Шта је ово сад?... Овакав весељак, па се одједном промени... И видиш, њих двојица не говоре један другоме ништа. И то све Веља, он избегава... Да окушам ја завести разговор међу њима ?... Ко зна шта им је; питаћу Вељу насамо...« И опет Гојко сумњиво махну главом и стаде са неком зебњом погледати час једнога час другога госта... Ништа!... И Љубица се нешто ућутала. и уозбиљила... крије очи и не гледа никога. Тек кад јој се учини да Влајко обрне главу к ној, — образи јој се оспу лаким руменилом, а груди се мало брже стану дизати и спуштати...
          Веља се одмах по ручку диже и позва Гојка да га прати, јер се мора вратити кући раније. Гојко Једва дочека што му се пружа прилика, да са њим остане на само, па се одмах диже, не задржавајући га да још мало поседи, као што би био ред. Влајко и Љубица остадоше сами у соби. Чим изиђоше њих двојица из дворишта, Љубица му се баци на груди, обгрли га и стеже грчевито, дрхћући сва и тресући се од узбуђења. Глава јој се затури, очи се помутише, и она остаде на његовим грудима као полумртва, онесвесла... Доцније, кад се мало прибра од прве навале осећања, узвикну:
          — Не могу, не могу више овако!... Ово је страшно мучење... гледати га свакога часа уза се и знати да је у праву располагати тобом као...
          — Ехе, голубице, много он, грешник, тобом располаже... Не био ја на његову месту, видела би ти... Него шта би ти хтела, кад не можеш овако ?
          — Само да нисам више овде ... хоћу да сам с тобом... једнако, довека...
          — Хо, муке!... Па ти би мало до конзисторије?... Добро, нека тамо до лета, па ћемо гледати... А?...
          — Хоћеш... хоћеш да ме узмеш?!... чекаћу, трпећу докле год хоћеш, само нек знам да ћеш некад бити мој... О, мили !...
          И она га опет стеже врелим уздрхталим рукама... Тако им прође читав час...
          Одједном на прозору, споља, стаде се помаљати црна чупава глава с разрогаченим очима... Припи се уза стакло и стаде гутати погледом овај загрљени пар, који се топио у заносу љубавном И сневао најсрећније снове...
          Очајан, угушен јаук, сличан самртном ропцу, или дављеникову кркљању, разлеже се споља, али га у соби нико не чу, а напољу пирну поветарац к однесе га на лаким крилима далеко, далеко од овога призора...
          Гојко се подиже испод прозора, погледа сумануто око себе и очи му застадоше на неком човеку, који се лукаво иза плота осмехиваше, као да вели: »Јесам ли те преварио, а ?... Сад си се уверио«... То беше ћата. Он се обрте и оде низа сокак, снујући даље планове.
          Гојко не виде ништа више око себе, па ни ћату ; очи му прескакаху несвесно с предмета на предмет, а он само обрташе главу, ослушкујући шта се то чује са прозора... И све му се чини да чује пролетошњи врисак и јаукање... Одмакне се од прозора, чује се још боље, баш онај исти врисак... Тамо је ваљада и њена мати, па ће доћи и Стојан с мотиком... А сусед Глиша даће коња... Хајде да се тражи коњ!...
          И Гојко корача журно, брижно, не видећи ништа око себе, осећајући само да га све више опкољава. некакав страшан мрак, црн, непровидан... Најпре се само занесе, као кад се добро напије вина, па после све више и више.. навлачи се црн застор око њега, он се губи, пропада некуд и не види ништа... И опет иде улицом, говорећи гласно сам са собом и машући рукама. Тако дође до хума над селом, испе се на хум, па стаде тако обрнут сунцу.. Одједном наиђе густ, црн облак, заклони сунце, а под њим измени боју и дрвеће, и трава, и све... Пирну хладан поветарац, за њим дође још јачи ветар, па се одједном завитла олуја... Груну гром, па се осу и разлеже грмљава преко поцрнела неба... Кану неколико крупних капи, за њима друге, чешће... пљусну киша, просуше се читави потоци из неба...
          Гојко се трже... погледа и зачуди се откуд он сад у својој соби, седи на столици испод кревета, сав мокар, као да је тек из воде изишао, а Љубица седи према њему за столом, где је одмах по ручку прешла са Влајком, седи сама, гледа некуд у даљину кроз прозор, а у осталом можда никуд и не гледа... Занела се тако, па се само смеши, а очи јој се стакле и стоје некако необично, као да је мртва...
          Гојко јој приђе, онако мокар, клекну пред њом на земљу и наслони своје уздрхтале руке на њена колена. Она као да не осети ништа, гледаше и даље онако исто са заљубљеним осмехом на устима. Гојко подиже главу; очи му беху необично замућене, усне грозничаво дрхтаху, а по некад се грчевито трзаху, цео му изглед беше неприродан, суманут...
          — Загледала се... куда ?... узвикну он, гледајући је у очи. Остави све, заборави... дај да бежимо, далеко.... далеко, у бео свет... у Америку, хоћеш ?... Кажи само... Да се сакријемо од овога дволичнога народа... Па ти ћеш ми живети тамо као у рају... ништа не ради, само седи... А ја ћу радити, ја ћу се мучити, само да ти будеш задовољна. И онда ћу и ја бити срећан, те како срећан!... О, да знаш како ми је тешко што ми те отимају, а ја... ја не умем да те сачувам. Само гледам нашу пропаст и страдам, горко страдам... Душице, чујеш ли ме, кажи само једну реч... Кажи да хоћеш, па да се кренемо одмах... Нека ово све нек остане, што ће нам!... Ми ћемо бити сами, и онда нам неће ништа требати... Ја ћу тебе као мало детенце... све ћу те овако на рукама, ето баш овако... а ти ми се љушкај и буди задовољна... А ја ћу, душице, све да трчим. тамо-амо... да скупљам где год има што за тебе пријатно... Ха, ја ћу тебе да окитим!... Ово није ништа што имаш... ситнице... А ја ћу теби... ја ћу теби... Јеси читала Монте-Христо?... Онако ћу ја тебе, еве исто онако... Па баш ако хоћеш и онакав дворац у земљи ?... Тамо има много пећина, копа се злато... И ја ћу копати злато и све теби, све ради тебе... Хоћеш? А дворац ће нам бити сав од драгог камења, па у вече кад ја дођем с рада, обучем се у скупоцено одело, као онај гроф, а ти ме чекаш, окружена стотином лепотица, које ти служе и клањају се твојој лепоти... Па после... море биће свега, само ти реци да хоћеш... је ли ?...
          Гојко се хвата за врелу главу; нешто му много у темену кљуца, и све више га заноси... То не мари, пријатно је, само да није овога кљуцања... А гле, Љубица обрнула очи к њему, па се смеши на њега као и мало пре... или се то њему само чини ?... Да ли да јој говори још, или само тако да је гледа... гледа и ћути ?... Да се не уплаши!
          — Душице, не бој се, не плаши се... ја сам видео, све сам видео, онде, са онога прозора... Али ја ништа, Бога ми, ништа.. Само се ти не плаши... Знам ја да ниси крива... Шта ти знаш, као мало детенце !... Ти мислиш сваки те воли, ко год те љубазно погледа... А оно није ... свет је покварен, сваки хоће да уништи туђу срећу, ма немао сам никакве користи отуда. Тек само онако: »како сме он да буде срећан ?«... па цап преко средине и... готово!... Као да никад није ничега ни било... Али се ти не брини, све ја то могу поправити... јест, све ћу поправити... Сутра, ето сутра ћу тражити премештај за нас двоје... Али да знаш само шта сам измислио... Слушај ! Ја већ то кријем од свију, ни Вељи нећу казати, само теби... Тражићу негде па граници... далеко... какво најгоре, најусамљеније место, где нема друге школе ближе од четири часа и... наравно, где не долази често полиција... А, како ти се чини?... Шта ће нам гости! И зар баш ми морамо имати каквих веза са оближњим школама?... Видиш, како ја знам! Сутра ћу у Београд, и то ће бити свршено... Само ти реци да хоћеш... ти реци! И он јој, овако узбуђен и занесен, стеже колена, где беше наслонио руке.
          Љубица се трже као из правог сна, као да је досад спавала дубоким уморним сном... Скочи са столице, намршти се кад опази Гојка уза се, и гледајући кроз прозор уздахну:
          — Ах... Шта је то?... промрмља она кроз стегнута уста, па се одмаче. Осврте се по соби, гледајући зар шта би радила, па се опет намршти и изиђе из собе.
          Гојко се подиже и погледа по соби несвесно, па се полако обрте и изиђе на врата. Стојан се зачуди кад га угледа оваква.
          — Што си таки, јадниче ојађени ?!... Гле, кâ да је сад из воде извађен. Па ти си слаб, братићу!... Чекај, сад ћу ја тебе намирити.
          И Стојан га узе за раме, као мало дете, па га уведе у собу и намести на столицу. Нађе му чисте преобуке, пресвуче га, па га намести на кревет.
          — Тако, братићу, видиш... Кад је човек болестан, треба да лежи... Гле како му гори глава, и руке вреле... Еј, кукавче мој, хоће да ми те уморе паксијани... да закопају жива човека!... И ти је опет молиш, кучку једну... А она те не чује, неће ни да те види... но оде низ потес кâ луда, право у Брезовац. Тамо ће, бој се, и ноћити... Ја како, братићу!... А ти опет иди те праштај и моли. Еј што нисам ја млађи, па да видиш чуда!... Све би је ’вако песницом, па за врат...
          — Куд је отишла? прошапта Гојко као из гроба, гледајући и сад несвесно и дрхћући делим телом све јаче. Стојан га и не погледа, иначе би се јамачно уплашио од његова изгледа, него му одговори онако, гледајући некуд по зиду:
          — Отишла ономе лоли, ја куда ће ! ... А ти, братићу, не мисли више о паксијанима, него лези тако... А ја знам шта ћу сад... Опчинила је она тебе, каже цео свет, а баба Мара има траве и за то, рекла ми је... разговарали смо ми. Него ти сад лези, а ја ћу да понесем твој белег и један динар, па да видиш, као руком!... Нема ’наке врачаре и траваре у целом округу... свакога ти ђавола зна!...
          — Нађи ми старо одело... треба за сутра, опет прошапта Гојко, гледајући у таван.
          — За сутра? Па ја ћу доћи кроз један сат. Добро најпосле...
          И чича му сложи друго одело на столицу, а оно мокро покупи и однесе да га осуши.
          Гојко лежи сам већ читав час, не мрда ничим, не покрете се, као мртвац... Одједном стаде гледати свесније... Погледа по соби, као да се нечему досећа... Мучи се, напреже памет, а све га заноси и опет хоће да наиђе оно црно, као пре... Ха, сетио се!... Скочи с кревета, па с највећом грозничавом журбом стаде се облачити... Тресла га је права грозница и све га нешто вуче да легне, — глава му тешка... вуче га земљи... боји се да не падне на под... Али се он отима, напреже се... Има нешто јаче што га вуче напред, што му је обузело целу памет, па мора само о томе мислити... И он, обучен и обувен, тресући се од грознице, изиђе из куће и пожури низ сокаке право потесу...
          Одједном, на улици, код последњих кућа, изиђе пред њега нешто шарено и необично лепо... Гојко се стаде прибирати... да, то је жена, врло млада жена, али такве лепоте, каква се веома ретко виђа. Он се загледа у њу... Како то да је не познаје, ако је из овога села!... Али је лепотица, права лепотица!...
          — Шта сте се, море, ви учитељи, данас проскитали! Што ниси са женом отишао у Брезовац, него она пројури сама кâ луда, а сад ти за њом?...
          Гојко је гледа и само слуша онај звучни глас, који иде из самих груди, али не може отворити уста, нити јој што рећи.
          — Што ти је, болан... како то гледаш ?... Ене, па он је, јадник, болестан!... узвикну она, загледавши му се у очи.
          — Ко си ти? оте се Гојку загушљив глас.
          — Зар ме не познајеш !... Ја сам Милица Обрадова ... чуо си ваљда?...
          Јест, он је нешто чуо да говори млађи свет о некаквој Милици; тада је слушао многе разговоре и задиркивања, али се сад не сећа ничега... Само је гледа и чуди се тој необичној лепоти...
          — Врати се, хоћеш да те одведем до куће ? рече она, и поуми да му приђе.
          Гојко је погледа уплашено, или се ваљда сети ради чега је пошао, па се обрте и оде улицом...
          Сунце је село, навлачи се мрак... по небу снују густи облаци, скупе се у веће групе, пронесу се тако заједнички над селом, па се опет, тамо на крају свода, разделе и запливају усамљени... Почиње шибати хладан ветар... Гојко се грчи и тресе, па опет жури напред. Често заборави ради чега је пошао, па стане на путу, мисли се и напреже памћење, док се не сети. Кад дође у Брезовац, смрче се сасвим. Сад је већ добро знао ради чега је дошао овамо.
          Увуче се лагано у двориште, па одмах зађе под прозоре са источне стране. Једна соба беше осветљена... Стаде разгледати прозоре... свуд навучене завесе, али оне двокрилне, те се између њих може видети. Пропе се на прсте и погледа унутра... Ено је, седи на столици и плаче, а он хода по соби и мршти се... О, па она страда!... И она пати !... Па што је долазила овамо... што је дошла?...
          Гојко отрча на северну страну, па груну песницом у врата, затим се брзо врати на прозор и погледа унутра... Баш тада Влајко затвори за собом врата, изиђе да види ко лупа. Гојко куцну на прозор и доста јасно викну:
          — Љубице!... Љубице!...
          Она се трже на столици, скочи и погледа на прозор, откуд се чуо глас.
          — Хајде... чекам те... Љубице, друже !...
          Она се изненади од тога гласа и стаде насред собе, да чује боље, али се баш тада отворише спољна врата и Влајко викну гласно:
          — Ко је то?...
          Гојко се сакри у један крај, а Влајков крупан глас загрме кроз помрчину:
          — Ко то лупа ноћас ?... Постаја мало на прагу, па кад не чу ништа, закључа врата и оде у собу.
          Гојко брзо притрча врозору... Види се, она му нешто живо говори, а он се чуди и гледа на прозоре. После он стаде њој нешто доказивати, чему се она испрва стаде опирати а после се спреми, навуче неку велику мараму на главу и пође изласку. Гојко истрча из дворишта и стаде пред вратницама... Беше сав у јакој ватри, једнако га нешто вуче земљи, не може већ да се држи на ногама, дише некако врло брзо, али се он очајнички отима, не марећи ни за болест ни за шта... Само да види њу опет поред себе, јер држаше да је одбегла сасвим, да га је оставила.
          Она изиђе и застаде на степенима. Јамачно га опазише у мраку, те Влајко застаде на вратима, а она сама пређе двориште. Отвори вратнице и загледа се у Гојка, па кад га познаде, обрте право низ пут; Гојко једва стизаше за њом... Али он иђаше, упирући се свима силама, и само се бојаше да не падне... Осећа да му се у глави много, много мути, и он почиње говорити брзо, са честим и тешким предисањем.
          — Кажем ја: каки одбегла!... Којешта!... Отишла мало послом, нешто да припита за школу, а они: »Одбегла!«... Е нека виде да није, и да не треба тако брзо каљати човека... А ти, није требало сама, душице... Ах!... и он се дохвати обема рукама за главу, па после краћега ћутања настави:
          — Ја тебе лепо зовем у Америку... шта ћеш боље ?... Да побегнемо од овога света, који нам не да живети у миру и срећи. И сама жудиш за миром... Па хајдемо, хајдемо, голубице!... Казао сам ти већ, копаћемо злато... Ја ћу одмах закупити рудник, па као Монте-Христо!... Само да се чувамо од пријатеља и полиције!... Знаш, нећемо се мешати ни са учитељима... што ће нам!... А после тога, ми ћемо бити велика господа, па нам неће ни доликовати да се мешамо са таквом ситнуријом. Истина, и ми смо били учитељи, али то је друго... Ми смо сасвим друго... је ли?...
          Љубица опази да је он помућен, да је у некакву бунилу, па се уплаши, не знајући шта ће са њим, ако падне где у путу. Покуша да га мало расвести, приђе му близу и проговори:
          — Шта ти је... ти си болестан?...
          — Кажем ти, тамо ћемо царски живети... на ставља он своју мисао.
          Љубица га ухвати за раме и заустави га, старајући се да му разгледа лице.
          — Можеш ли да идеш?
          — А?... одговори он мислећи нешто... Све ме вуче да паднем, а оно у глави кљуца, кљуца...
          — Хајде, да те поведем, рече му, ухвативши га под руку са отвореном одвратношћу, али се бојала да му што не буде у путу, па после она крива.
          Једва стигоше кући. Гојко већ ништа не зна за се. Стојан га скиде и намести на кревет, па се исправи и погледа Љубицу прекорно.
          — Ја, братићу, умори ’ваку добру душу!... Хоћеш ли да зовемо доктора?
          — Зашто? зачуди се она, као да се буди иза сна.
          — Па видиш да човек умире... на смрти је!... Ни свеће немаш... одговори он и стаде се окретати око себе, као да се увери, да доиста нема свеће.
          Љубицу удари ова реч као муња. »Умире!... Шта то вели он ?« Та она никад није ни помишљала на то; каква смрт!... Ко ће се још ње сећати у раној младости!... Али шта је ово, шта ће ово да буде ?... Зашто она одједном осети неку пријатну зебњу у души?... Зашто поврвеше из душе читава јата наде и заносних снова?... Зашто јој се пронесе у памети одједном сјајна мисао: слободна !... слободна!... и уз ту мисао указа се одмах и друга, али из далека, нејасно... Ну она јој не даде развити се, чињаше јој се незгодна сад, кад овај паћеник умире. Мисао беше о Влајку, и она се сва стресе од пријатне и необичне дрхтавице, која је одједном обузе... А овај Стојан чека одговор... Шта да му каже ?... Доктор га још може и излечити !... Стеже јој се срце од нова страха... Како би било да... ах, шта ја радим!... Она се сама згрози од ове ужасне мисли, коју угуши одмах, још у зачетку.
          — Трчи, трчи за доктора ! одговори Стојану, па га стаде сама журити.
          Чича изиђе а она остаде са болесником, не знајући још шта да мисли и не разумевајући потпуно свој положај.
          Одједном Гојко отвори очи и стаде махати шаком, као да некога зове.
          — Хајдемо брже... шта чекаш!... Не знаш да ћемо у Америку. Али да се чувамо њега, да нас не опази; може те отети...
          Љубица се дуго осврташе, уплашена, не знајући шта би му могла радити. Најзад се досети, укваси убрус и метну му на чело... То га за часак умири, али после опет стаде бунцати.
          Око поноћи дође Веља, и уплашен и љут као отрован. Како уђе, оде право болеснику, не погледав ши Љубицу. Узе Гојкову руку и подржа је, опипа му чело, лице, груди... свуд ватра као жеравица... Гојко опет поче о Америци...
          — Еј мој кукавче, не помаже ти сад ни Америка, кад си растурио своје гнездо!.. узвикну он, уздахнувши... А лудо си га, вала, и свијао!...
          Љубица се диже, па лагано изиђе из собе; не би је целе ноћи... А Стојан седе са Вељом и настави причати о последњим догађајима. Веља је то већ све знао, па стаде мислити о лекару, да ли ће доћи сутра рано, као што је обећао. После стаде мислити о Гојковој болести... Ово је нека јака грозница, али ко зна шта може из ње изићи!... У неко доба он леже на други кревет и заспа.
          Изјутра дође лекар, младић, окретан и жив, весељак, па још с прага удари шалу: он је научио са учитељима, то су му једини другови у срезу.
          — Кад ти заступаш жену, какву ли она дужност сад врши?... рече он Вељи, смејући се.
          После усамљена, непријатна, ноћнога дежурања Веља се зачуди овој шали, али се брзо прибра, поздрави се са лекарем и одговори му:
          — Она извесно врши какав мушки посао.
          Лекар приђе болеснику, који гледаше тупо, укоченим очима и дисаше тешко.
          — Чудна грозница!... рече лекар, прегледавши га. Уосталом, за сад само то...
          — А после?...
          — Видећемо... бојим се да не пређе у запаљење плућа.
          — А-а... Па то не ваља ?
          — Старци од тога страдају, а млади издрже лако, не бој се.
          Веља му исприча неке раније и све јучерање догађаје, држећи да то има везе са болешћу.
          — Хм... то не ваља!... Јак потрес... а он је доста слаб и иначе.
          Лекар се загледа у црте Гојкова лица и опазивши неке оштре неправилности, намршти се...
          — О чем је бунцао?... Испричајте ми све какав је тада изгледао, шта је радио?...
          Веља таман каза шта је видео и знао, а Гојко стаде махати руком и опет удари у бунило.
          — За сад је обично бунило... уз грозницу, рече лекар, али код њега може да се излеже веће зло.
          — Какво?... узвикну Веља уплашено. Да није ?... и он пружи руку на чело.
          — Хм... тако нешто... У опште, сваки је потрес за њега право убиство.
          Лекар записа шта треба да се набави болеснику, па изиђе. Пред вратима га сачека Љубица.
          — Шта је, господине, је ли опасно ? запита она, гледајући уплашено.
          — Врло озбиљна болест, госпођо. Треба му пажљива женска нега... Може бити свашта... одговори лекар и пође.
          — Како... неће ваљда умрети!?... викну она, пренеражена, и пође за лекарем.
          Младић се осврте и погледа је пажљиво и дуго... разгледа је добро, па мотрећи на непрестану промену израза на лицу јој, одговори:
          — Смртни смо сви... није никакво чудо ако и он умре.
          Лекар оде, а Љубица уђе у собу. Веља се таман почео спремати за одлазак. Понови јој све лекареве наредбе односно лекова и неговања болесника, па, погледавши још једаред Гојка, који беше у дубоку заносу, изиђе из собе и оде.
          Љубица опет остаде сама са болесником.
          »Дакле то није само мисао... може да буде и истина!.. Боже, да ли је то грехота што се радујем? Ја не бих, ја знам да је то безбожно, да не ваља... али што ћу кад само срце игра у мени, сама ми се душа весели... И свега овога не би било... и овај се јадник не би намучио, само да сам знала... за оно... Али ко је то могао знати! О, како би то све лепо било, како бих ја била срећна, потпуно срећна... А зар сад нисам? Јесам, јесам... о, те како!... Али ево шта ми срећу мути... Лекар каже... опет ја оно!... Свеједно, и без тога мора бити. Нека он живи, а ја ћу да идем својим путем, куд ме срце вуче... Тамо је сва моја срећа, мој живот, све благо моје. Па зар да ја то све изгубим олако ?... Не, не!.. Живот сам свој заложила да га добијем свега, да буде само мој... да и мене огреје сунце среће... Јер доста се страдало, живот је већ био постао тежак, досадан... није се имало ради чега живети«...
          Гојкова се болест одуљи читава два месеца, и напослетку јадник, намучен, озлојеђен на цео свет, саломљен и смрвљен под тешким и дуготрајним ударцима судбине, измучен и тешком болешћу и Љубичиним нехатом, ослободи се одједном свију мука, збаци са себе страдање и патњу и оде са овога света.
          При издисају беше сама Љубица. Случајно ушла у собу да нешто узме, паде јој поглед на Гојка и она се одједном сва стресе, задрхта и хтеде вриснути од страха... Приђе му још ближе... Шта је ово... је ли жив ?... Како ово гледа?... Ово нису обичне живе очи, ово је мртво стакло, па се само сјаји... стоји тако укочено, без покрета, без икаква знака живота. Стакло!... мртав!... мртав!... И она се таман спремаше да побегне из собе, а Гојко уздахну тешко... необично... Само се одвојише усне са брковима од браде и он брзо, на пречац, повуче у себе ваздух... затвори уста, поћута, па опет повуче ваздух ...
          — Стојане!... Стојане!... у помоћ, потрчи!... врисну Љубица из свега гласа, излете из собе и стаде трчати по дворишту.
          Стојан утрча у собу, и она оде за њим. Чичи задрхташе вилице и пођоше му сузе на очи... Он се убриса широким рукавом од кошуље, па брзо дохвати воштаницу, прекрсти се побожно, упали је и стави на Гојкове груди... Воштаница најпре запрска, док пламен не обухвати целу свећу, па се онда стаде тихо лелујати, као последња слабачка жртва самртникова, с којом се он опрема на далеки, неповратни пут..
          — Јадни мој братићу!... Опрости, и нек ти је просто све од мене... и овога и онога света...
          Љубица, како стајаше испод Гојкових ногу, одједном опази да му се очи крећу и заустављају се на њој... Да су десет пушака наперене на њу, лакше би јој било... шта је ово... он пије крв очима!... И она осећа како јој се крв леди, камени под тим страшним самртничким погледом. Узе јој се цело тело, не може ничим мрднути... Образи се окаменили, очи јој стале, разрогачиле се и не могу никако да се одвоје од онога страшна погледа... Само се вилице понекад затресу и опет се окамене...
          А Гојкове очи гледају... гледају преко уздрхтала пламичка воштанице и чини јој се да говоре. Јест, ено... види се јасно... Беше у том погледу читав бездан прекора, тужнога, очајнога, горкога прекора. Изређао је тај поглед све, што њих двоје заједнички преживеше, и ниједна сенка захвалности да засија у нему, ни туге за растанком... ништа, ништа друго, само прекор чемеран, отрован... И непрестано се после Љубици, куд год се макне, привиђаше овај прекоран поглед, који сажиже душу као огњем...
          Опет се отворише усне самртникове, опет слабачак самртни ропац, један... други,.. и очи се сасвим променише, право стакло !... Свршено је!... Кад опремише и наместише на кревет мртва Гојка, Љубица опет уђе у собу и стаде близу мртваца. Знала је шта би сад требало да учини, али јој то беше одвратно. Она се само приближи још више и одједном се загледа у оно мртво лице... Прођоше јој трнци кроз цело тело... Гле, па и лице говори !... мртво, мртво лице, а говори !... Јест она добро познаје то лице, научила је читати сваки израз на њему, и ево сад види... јасно види...
          »О, ала ми је добро ! «... вели ово, смежурано и испијено тешком болешћу, лице. Ни туге, ни жалости, ни жудње, ни патње и страдања, ни прекора, ни радости... ничега, ничега!... Само вечни, дубоки, непроменљиви мир исписан је на њему, и само једна усна малко... врло малко повукла се у страну, те са ње лелуја сенка осмеха и још јаче истиче онај јединствени израз на окамењеном, непокретном лицу: »О, ала ми је добро !«...
          Хеј, станите ви вечни трудбеници, што не знате ни за један час одмора ; и ви са намрштеним челима, са лицима онакаженим страдањима и патњом; и ви, јадници, што изгубисте образ и поштење, удварајући се силнима, и сви ви забринути и намучени ходите и станите овде уз ову велику и непроменљиву истину, прочитајте вечну реч на овом окамењеном лицу и умирите срца своја... »О, ала ми је добро !... О, ала ми је добро!«...

Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 121 година.