Seoska učiteljica/XX
XX
Vlajko učesta sa posetama. Skoro svakoga praznika i četvrtka ručao je kod Gojka. Gojko se najpre iznenadi tolikoj pažnji i, kako on siromah mišljaše, ljubavi svoga druga, i samo se bojao da to ne bude Ljubici po volji. Ali kad vide da ga ona sama uvek poziva i da se raduje svakom njegovu dolasku, on se umiri, i sve mu postade obično i prijatno. Ovako mu je i gnezdo bezbednije, ne boji se nikakva zla ; jer nije ovo policajac, nego njegov dobar drug... On ga može i u zaštitu uzeti, kad ustreba; zna on: sila je Vlajko! I što je glavno: svi su izgledi da više neće biti stradanja... O, samo da se poživi na miru!...
A Ljubica i Vlajko drukčije mišljahu... Kako koji dan, oni postaju sve bliži, sve intimniji. Oni se već odavno značajno pogledaju, imaju neke svoje naročite, tajne znake i izraze kad se razgovaraju pred Gojkom. Ljubica već ne može više da sakriva uzbuđenje i rumenilo, kad je po neki put Vlajko preseče oštrim i čudnim pogledom...
Ljubica oseti da se odjednom sve u njoj i cela ona poče menjati... Prvo se pojaviše neki tamni i nejasni osećaji i sa njima u vezi naiđe na nju nekakva neobična nervoza... Ona skakutaše veselo s mesta na mesto, stade po neku pesmicu da peva... A posle joj svanu pred očima... ona oseti da se u njoj stvara nekakvo novo, neobično osećanje, nešto sasvim svetlo, zanosno... od čega joj sav svet izgleda prekrasan i ceo život sjajan, blažen... Ona već oseća lako drhtanje u svemu telu, čim ugleda Vlajka; srce joj jače, mnogo življe zakuca i ona se sama nekako zbuni, zanese... a pred očima joj tako svetlo, tako lepo, čarobno...
Ne prođe ni mesec dana, a ona već izgubi pamet i predade se sva srcu, da je ono vodi... Ta ona je tako srećna, tako srećna!... Nevidljiva vila oplela je mrežu od samih ljubavnih konaca, posula je ružom, šebojem, rutvicom i drugim mirišljavim cvećem, pa u njoj ljuška i uspavljuje zanesenu, ljubavlju očaranu dušu... Da, ona ljubi!... I ljubi prvom, strasnom, devojačkom ljubavlju ; ljubi bezumno, sa najvećim samoodricanjem, kako to može samo njena strasna i plahovita priroda... Ona prviput oseti u sebi ovo silno, razorljivo osećanje i predade mu se sva, celom dušom svojom, ne znajući ništa više ni za svet, ni za nebo, ni za ljude... predade mu se, kao što se fanatik-bogomoljac predaje molitvi i nebesnom svetu, zaboravljajući na sve što ga okružuje, osećajući samo slast i blaženstvo od umnoga dodira sa anđelima i svetiteljima... I ona osećaše beskrajnu neizmernu slast u ovom novom čarobnom stanju duše, i ona se ne smiri dok ne oseti, da joj je svaki delić tela, kao i duša, prožet ovim zanosnim sećanjem...
Pa zar ona sama da sruši ovu, mukom ozidanu zgradu svoje sreće!... Zar da razori sama ovo, čistom ljubavlju ispleteno, ružičasto gnezdo ljubavi !... I šta bi je upućivalo na taj korak? — Dužnost, zakletva vernosti mužu, pravila morala... O, teško onom, ko bi samo pokušao pomutiti joj sreću, teškom mukom stečenu, davno očekivanu !... Ta ona je ceo život spojila i uplela sa ovim osećanjem, i kad bi nestalo njega, nestalo bi i svaka smisla za život. I ko bi se opet mogao vrnuti onoj besciljnoj, sumornoj, strašnoj, pustoj praznini ?!... Gledaš ceo život unapred, a ono sve pusto i odjekuje večnom, beskrajnom prazninom... Dalje, dalje grozni i strahoviti prizori!... Dalje... crne odvratne senke!... Ovamo je život, gde ključa i kipi vrela krv... Ovamo, da se živi !... da se živi !...
Posle nekoliko nedelja celo je selo znalo za odnose Ljubičine i Vlajkove... svuda ih viđahu seljani usamljene, obično pred veče: i na reci, i u šumici, u potesu po neobranoj kukuruzovini, svi se smeju, prave šalu na račun Gojkov... A Gojko, srećan što se jedared smirio, što mu je u kući sve veselo i mirno, što ga dobri drug tako jako voli... samo se smeši i pomišlja u sebi kako je to krasna stvar biti muž i domaćin... Dočekaš dobra druga i prijatelja, provedeš sa njim slatko nekoliko časova u šali i smehu, pa još ako si se ranije sa ženom što sporečkao, on ti lepo zabavi i razveseli ženu, pa vesela cela kuća!... Divna, prekrasna stvar !... Još kad bi Bog dao dece!... Ali na toj misli Gojko obično svakad pocrveni, sam od sebe, i nešto se kao naljuti, pa naskoro zatim mahne rukom po vazduhu, kao da reći: »Eh, batali, samo nek je mir u kući!«...
Jedared mu dođe Velja, i taman oni sedaju za ručak, a naiđe Vlajko. Velja se namršti, i ako je dotle bio veoma raspoložen, odjednom zaćuta i ne progovori ni s Vlajkom ni s Ljubicom ni reči. Tek po neki put odgovorio bi Gojku na pitanje, pa se opet uozbilji i ćuti uporno. Gojko ne može da dođe sebi od čuda. »Šta je ovo sad?... Ovakav veseljak, pa se odjednom promeni... I vidiš, njih dvojica ne govore jedan drugome ništa. I to sve Velja, on izbegava... Da okušam ja zavesti razgovor među njima ?... Ko zna šta im je; pitaću Velju nasamo...« I opet Gojko sumnjivo mahnu glavom i stade sa nekom zebnjom pogledati čas jednoga čas drugoga gosta... Ništa!... I Ljubica se nešto ućutala. i uozbiljila... krije oči i ne gleda nikoga. Tek kad joj se učini da Vlajko obrne glavu k noj, — obrazi joj se ospu lakim rumenilom, a grudi se malo brže stanu dizati i spuštati...
Velja se odmah po ručku diže i pozva Gojka da ga prati, jer se mora vratiti kući ranije. Gojko Jedva dočeka što mu se pruža prilika, da sa njim ostane na samo, pa se odmah diže, ne zadržavajući ga da još malo posedi, kao što bi bio red. Vlajko i Ljubica ostadoše sami u sobi. Čim iziđoše njih dvojica iz dvorišta, Ljubica mu se baci na grudi, obgrli ga i steže grčevito, drhćući sva i tresući se od uzbuđenja. Glava joj se zaturi, oči se pomutiše, i ona ostade na njegovim grudima kao polumrtva, onesvesla... Docnije, kad se malo pribra od prve navale osećanja, uzviknu:
— Ne mogu, ne mogu više ovako!... Ovo je strašno mučenje... gledati ga svakoga časa uza se i znati da je u pravu raspolagati tobom kao...
— Ehe, golubice, mnogo on, grešnik, tobom raspolaže... Ne bio ja na njegovu mestu, videla bi ti... Nego šta bi ti htela, kad ne možeš ovako ?
— Samo da nisam više ovde ... hoću da sam s tobom... jednako, doveka...
— Ho, muke!... Pa ti bi malo do konzistorije?... Dobro, neka tamo do leta, pa ćemo gledati... A?...
— Hoćeš... hoćeš da me uzmeš?!... čekaću, trpeću dokle god hoćeš, samo nek znam da ćeš nekad biti moj... O, mili !...
I ona ga opet steže vrelim uzdrhtalim rukama... Tako im prođe čitav čas...
Odjednom na prozoru, spolja, stade se pomaljati crna čupava glava s razrogačenim očima... Pripi se uza staklo i stade gutati pogledom ovaj zagrljeni par, koji se topio u zanosu ljubavnom I snevao najsrećnije snove...
Očajan, ugušen jauk, sličan samrtnom ropcu, ili davljenikovu krkljanju, razleže se spolja, ali ga u sobi niko ne ču, a napolju pirnu povetarac k odnese ga na lakim krilima daleko, daleko od ovoga prizora...
Gojko se podiže ispod prozora, pogleda sumanuto oko sebe i oči mu zastadoše na nekom čoveku, koji se lukavo iza plota osmehivaše, kao da veli: »Jesam li te prevario, a ?... Sad si se uverio«... To beše ćata. On se obrte i ode niza sokak, snujući dalje planove.
Gojko ne vide ništa više oko sebe, pa ni ćatu ; oči mu preskakahu nesvesno s predmeta na predmet, a on samo obrtaše glavu, osluškujući šta se to čuje sa prozora... I sve mu se čini da čuje proletošnji vrisak i jaukanje... Odmakne se od prozora, čuje se još bolje, baš onaj isti vrisak... Tamo je valjada i njena mati, pa će doći i Stojan s motikom... A sused Gliša daće konja... Hajde da se traži konj!...
I Gojko korača žurno, brižno, ne videći ništa oko sebe, osećajući samo da ga sve više opkoljava. nekakav strašan mrak, crn, neprovidan... Najpre se samo zanese, kao kad se dobro napije vina, pa posle sve više i više.. navlači se crn zastor oko njega, on se gubi, propada nekud i ne vidi ništa... I opet ide ulicom, govoreći glasno sam sa sobom i mašući rukama. Tako dođe do huma nad selom, ispe se na hum, pa stade tako obrnut suncu.. Odjednom naiđe gust, crn oblak, zakloni sunce, a pod njim izmeni boju i drveće, i trava, i sve... Pirnu hladan povetarac, za njim dođe još jači vetar, pa se odjednom zavitla oluja... Grunu grom, pa se osu i razleže grmljava preko pocrnela neba... Kanu nekoliko krupnih kapi, za njima druge, češće... pljusnu kiša, prosuše se čitavi potoci iz neba...
Gojko se trže... pogleda i začudi se otkud on sad u svojoj sobi, sedi na stolici ispod kreveta, sav mokar, kao da je tek iz vode izišao, a Ljubica sedi prema njemu za stolom, gde je odmah po ručku prešla sa Vlajkom, sedi sama, gleda nekud u daljinu kroz prozor, a u ostalom možda nikud i ne gleda... Zanela se tako, pa se samo smeši, a oči joj se stakle i stoje nekako neobično, kao da je mrtva...
Gojko joj priđe, onako mokar, kleknu pred njom na zemlju i nasloni svoje uzdrhtale ruke na njena kolena. Ona kao da ne oseti ništa, gledaše i dalje onako isto sa zaljubljenim osmehom na ustima. Gojko podiže glavu; oči mu behu neobično zamućene, usne grozničavo drhtahu, a po nekad se grčevito trzahu, ceo mu izgled beše neprirodan, sumanut...
— Zagledala se... kuda ?... uzviknu on, gledajući je u oči. Ostavi sve, zaboravi... daj da bežimo, daleko.... daleko, u beo svet... u Ameriku, hoćeš ?... Kaži samo... Da se sakrijemo od ovoga dvoličnoga naroda... Pa ti ćeš mi živeti tamo kao u raju... ništa ne radi, samo sedi... A ja ću raditi, ja ću se mučiti, samo da ti budeš zadovoljna. I onda ću i ja biti srećan, te kako srećan!... O, da znaš kako mi je teško što mi te otimaju, a ja... ja ne umem da te sačuvam. Samo gledam našu propast i stradam, gorko stradam... Dušice, čuješ li me, kaži samo jednu reč... Kaži da hoćeš, pa da se krenemo odmah... Neka ovo sve nek ostane, što će nam!... Mi ćemo biti sami, i onda nam neće ništa trebati... Ja ću tebe kao malo detence... sve ću te ovako na rukama, eto baš ovako... a ti mi se ljuškaj i budi zadovoljna... A ja ću, dušice, sve da trčim. tamo-amo... da skupljam gde god ima što za tebe prijatno... Ha, ja ću tebe da okitim!... Ovo nije ništa što imaš... sitnice... A ja ću tebi... ja ću tebi... Jesi čitala Monte-Hristo?... Onako ću ja tebe, eve isto onako... Pa baš ako hoćeš i onakav dvorac u zemlji ?... Tamo ima mnogo pećina, kopa se zlato... I ja ću kopati zlato i sve tebi, sve radi tebe... Hoćeš? A dvorac će nam biti sav od dragog kamenja, pa u veče kad ja dođem s rada, obučem se u skupoceno odelo, kao onaj grof, a ti me čekaš, okružena stotinom lepotica, koje ti služe i klanjaju se tvojoj lepoti... Pa posle... more biće svega, samo ti reci da hoćeš... je li ?...
Gojko se hvata za vrelu glavu; nešto mu mnogo u temenu kljuca, i sve više ga zanosi... To ne mari, prijatno je, samo da nije ovoga kljucanja... A gle, Ljubica obrnula oči k njemu, pa se smeši na njega kao i malo pre... ili se to njemu samo čini ?... Da li da joj govori još, ili samo tako da je gleda... gleda i ćuti ?... Da se ne uplaši!
— Dušice, ne boj se, ne plaši se... ja sam video, sve sam video, onde, sa onoga prozora... Ali ja ništa, Boga mi, ništa.. Samo se ti ne plaši... Znam ja da nisi kriva... Šta ti znaš, kao malo detence !... Ti misliš svaki te voli, ko god te ljubazno pogleda... A ono nije ... svet je pokvaren, svaki hoće da uništi tuđu sreću, ma nemao sam nikakve koristi otuda. Tek samo onako: »kako sme on da bude srećan ?«... pa cap preko sredine i... gotovo!... Kao da nikad nije ničega ni bilo... Ali se ti ne brini, sve ja to mogu popraviti... jest, sve ću popraviti... Sutra, eto sutra ću tražiti premeštaj za nas dvoje... Ali da znaš samo šta sam izmislio... Slušaj ! Ja već to krijem od sviju, ni Velji neću kazati, samo tebi... Tražiću negde pa granici... daleko... kakvo najgore, najusamljenije mesto, gde nema druge škole bliže od četiri časa i... naravno, gde ne dolazi često policija... A, kako ti se čini?... Šta će nam gosti! I zar baš mi moramo imati kakvih veza sa obližnjim školama?... Vidiš, kako ja znam! Sutra ću u Beograd, i to će biti svršeno... Samo ti reci da hoćeš... ti reci! I on joj, ovako uzbuđen i zanesen, steže kolena, gde beše naslonio ruke.
Ljubica se trže kao iz pravog sna, kao da je dosad spavala dubokim umornim snom... Skoči sa stolice, namršti se kad opazi Gojka uza se, i gledajući kroz prozor uzdahnu:
— Ah... Šta je to?... promrmlja ona kroz stegnuta usta, pa se odmače. Osvrte se po sobi, gledajući zar šta bi radila, pa se opet namršti i iziđe iz sobe.
Gojko se podiže i pogleda po sobi nesvesno, pa se polako obrte i iziđe na vrata. Stojan se začudi kad ga ugleda ovakva.
— Što si taki, jadniče ojađeni ?!... Gle, kâ da je sad iz vode izvađen. Pa ti si slab, bratiću!... Čekaj, sad ću ja tebe namiriti.
I Stojan ga uze za rame, kao malo dete, pa ga uvede u sobu i namesti na stolicu. Nađe mu čiste preobuke, presvuče ga, pa ga namesti na krevet.
— Tako, bratiću, vidiš... Kad je čovek bolestan, treba da leži... Gle kako mu gori glava, i ruke vrele... Ej, kukavče moj, hoće da mi te umore paksijani... da zakopaju živa čoveka!... I ti je opet moliš, kučku jednu... A ona te ne čuje, neće ni da te vidi... no ode niz potes kâ luda, pravo u Brezovac. Tamo će, boj se, i noćiti... Ja kako, bratiću!... A ti opet idi te praštaj i moli. Ej što nisam ja mlađi, pa da vidiš čuda!... Sve bi je ’vako pesnicom, pa za vrat...
— Kud je otišla? prošapta Gojko kao iz groba, gledajući i sad nesvesno i drhćući delim telom sve jače. Stojan ga i ne pogleda, inače bi se jamačno uplašio od njegova izgleda, nego mu odgovori onako, gledajući nekud po zidu:
— Otišla onome loli, ja kuda će ! ... A ti, bratiću, ne misli više o paksijanima, nego lezi tako... A ja znam šta ću sad... Opčinila je ona tebe, kaže ceo svet, a baba Mara ima trave i za to, rekla mi je... razgovarali smo mi. Nego ti sad lezi, a ja ću da ponesem tvoj beleg i jedan dinar, pa da vidiš, kao rukom!... Nema ’nake vračare i travare u celom okrugu... svakoga ti đavola zna!...
— Nađi mi staro odelo... treba za sutra, opet prošapta Gojko, gledajući u tavan.
— Za sutra? Pa ja ću doći kroz jedan sat. Dobro najposle...
I čiča mu složi drugo odelo na stolicu, a ono mokro pokupi i odnese da ga osuši.
Gojko leži sam već čitav čas, ne mrda ničim, ne pokrete se, kao mrtvac... Odjednom stade gledati svesnije... Pogleda po sobi, kao da se nečemu doseća... Muči se, napreže pamet, a sve ga zanosi i opet hoće da naiđe ono crno, kao pre... Ha, setio se!... Skoči s kreveta, pa s najvećom grozničavom žurbom stade se oblačiti... Tresla ga je prava groznica i sve ga nešto vuče da legne, — glava mu teška... vuče ga zemlji... boji se da ne padne na pod... Ali se on otima, napreže se... Ima nešto jače što ga vuče napred, što mu je obuzelo celu pamet, pa mora samo o tome misliti... I on, obučen i obuven, tresući se od groznice, iziđe iz kuće i požuri niz sokake pravo potesu...
Odjednom, na ulici, kod poslednjih kuća, iziđe pred njega nešto šareno i neobično lepo... Gojko se stade pribirati... da, to je žena, vrlo mlada žena, ali takve lepote, kakva se veoma retko viđa. On se zagleda u nju... Kako to da je ne poznaje, ako je iz ovoga sela!... Ali je lepotica, prava lepotica!...
— Šta ste se, more, vi učitelji, danas proskitali! Što nisi sa ženom otišao u Brezovac, nego ona projuri sama kâ luda, a sad ti za njom?...
Gojko je gleda i samo sluša onaj zvučni glas, koji ide iz samih grudi, ali ne može otvoriti usta, niti joj što reći.
— Što ti je, bolan... kako to gledaš ?... Ene, pa on je, jadnik, bolestan!... uzviknu ona, zagledavši mu se u oči.
— Ko si ti? ote se Gojku zagušljiv glas.
— Zar me ne poznaješ !... Ja sam Milica Obradova ... čuo si valjda?...
Jest, on je nešto čuo da govori mlađi svet o nekakvoj Milici; tada je slušao mnoge razgovore i zadirkivanja, ali se sad ne seća ničega... Samo je gleda i čudi se toj neobičnoj lepoti...
— Vrati se, hoćeš da te odvedem do kuće ? reče ona, i poumi da mu priđe.
Gojko je pogleda uplašeno, ili se valjda seti radi čega je pošao, pa se obrte i ode ulicom...
Sunce je selo, navlači se mrak... po nebu snuju gusti oblaci, skupe se u veće grupe, pronesu se tako zajednički nad selom, pa se opet, tamo na kraju svoda, razdele i zaplivaju usamljeni... Počinje šibati hladan vetar... Gojko se grči i trese, pa opet žuri napred. Često zaboravi radi čega je pošao, pa stane na putu, misli se i napreže pamćenje, dok se ne seti. Kad dođe u Brezovac, smrče se sasvim. Sad je već dobro znao radi čega je došao ovamo.
Uvuče se lagano u dvorište, pa odmah zađe pod prozore sa istočne strane. Jedna soba beše osvetljena... Stade razgledati prozore... svud navučene zavese, ali one dvokrilne, te se između njih može videti. Prope se na prste i pogleda unutra... Eno je, sedi na stolici i plače, a on hoda po sobi i mršti se... O, pa ona strada!... I ona pati !... Pa što je dolazila ovamo... što je došla?...
Gojko otrča na severnu stranu, pa grunu pesnicom u vrata, zatim se brzo vrati na prozor i pogleda unutra... Baš tada Vlajko zatvori za sobom vrata, iziđe da vidi ko lupa. Gojko kucnu na prozor i dosta jasno viknu:
— Ljubice!... Ljubice!...
Ona se trže na stolici, skoči i pogleda na prozor, otkud se čuo glas.
— Hajde... čekam te... Ljubice, druže !...
Ona se iznenadi od toga glasa i stade nasred sobe, da čuje bolje, ali se baš tada otvoriše spoljna vrata i Vlajko viknu glasno:
— Ko je to?...
Gojko se sakri u jedan kraj, a Vlajkov krupan glas zagrme kroz pomrčinu:
— Ko to lupa noćas ?... Postaja malo na pragu, pa kad ne ču ništa, zaključa vrata i ode u sobu.
Gojko brzo pritrča vrozoru... Vidi se, ona mu nešto živo govori, a on se čudi i gleda na prozore. Posle on stade njoj nešto dokazivati, čemu se ona isprva stade opirati a posle se spremi, navuče neku veliku maramu na glavu i pođe izlasku. Gojko istrča iz dvorišta i stade pred vratnicama... Beše sav u jakoj vatri, jednako ga nešto vuče zemlji, ne može već da se drži na nogama, diše nekako vrlo brzo, ali se on očajnički otima, ne mareći ni za bolest ni za šta... Samo da vidi nju opet pored sebe, jer držaše da je odbegla sasvim, da ga je ostavila.
Ona iziđe i zastade na stepenima. Jamačno ga opaziše u mraku, te Vlajko zastade na vratima, a ona sama pređe dvorište. Otvori vratnice i zagleda se u Gojka, pa kad ga poznade, obrte pravo niz put; Gojko jedva stizaše za njom... Ali on iđaše, upirući se svima silama, i samo se bojaše da ne padne... Oseća da mu se u glavi mnogo, mnogo muti, i on počinje govoriti brzo, sa čestim i teškim predisanjem.
— Kažem ja: kaki odbegla!... Koješta!... Otišla malo poslom, nešto da pripita za školu, a oni: »Odbegla!«... E neka vide da nije, i da ne treba tako brzo kaljati čoveka... A ti, nije trebalo sama, dušice... Ah!... i on se dohvati obema rukama za glavu, pa posle kraćega ćutanja nastavi:
— Ja tebe lepo zovem u Ameriku... šta ćeš bolje ?... Da pobegnemo od ovoga sveta, koji nam ne da živeti u miru i sreći. I sama žudiš za mirom... Pa hajdemo, hajdemo, golubice!... Kazao sam ti već, kopaćemo zlato... Ja ću odmah zakupiti rudnik, pa kao Monte-Hristo!... Samo da se čuvamo od prijatelja i policije!... Znaš, nećemo se mešati ni sa učiteljima... što će nam!... A posle toga, mi ćemo biti velika gospoda, pa nam neće ni dolikovati da se mešamo sa takvom sitnurijom. Istina, i mi smo bili učitelji, ali to je drugo... Mi smo sasvim drugo... je li?...
Ljubica opazi da je on pomućen, da je u nekakvu bunilu, pa se uplaši, ne znajući šta će sa njim, ako padne gde u putu. Pokuša da ga malo rasvesti, priđe mu blizu i progovori:
— Šta ti je... ti si bolestan?...
— Kažem ti, tamo ćemo carski živeti... na stavlja on svoju misao.
Ljubica ga uhvati za rame i zaustavi ga, starajući se da mu razgleda lice.
— Možeš li da ideš?
— A?... odgovori on misleći nešto... Sve me vuče da padnem, a ono u glavi kljuca, kljuca...
— Hajde, da te povedem, reče mu, uhvativši ga pod ruku sa otvorenom odvratnošću, ali se bojala da mu što ne bude u putu, pa posle ona kriva.
Jedva stigoše kući. Gojko već ništa ne zna za se. Stojan ga skide i namesti na krevet, pa se ispravi i pogleda Ljubicu prekorno.
— Ja, bratiću, umori ’vaku dobru dušu!... Hoćeš li da zovemo doktora?
— Zašto? začudi se ona, kao da se budi iza sna.
— Pa vidiš da čovek umire... na smrti je!... Ni sveće nemaš... odgovori on i stade se okretati oko sebe, kao da se uveri, da doista nema sveće.
Ljubicu udari ova reč kao munja. »Umire!... Šta to veli on ?« Ta ona nikad nije ni pomišljala na to; kakva smrt!... Ko će se još nje sećati u ranoj mladosti!... Ali šta je ovo, šta će ovo da bude ?... Zašto ona odjednom oseti neku prijatnu zebnju u duši?... Zašto povrveše iz duše čitava jata nade i zanosnih snova?... Zašto joj se pronese u pameti odjednom sjajna misao: slobodna !... slobodna!... i uz tu misao ukaza se odmah i druga, ali iz daleka, nejasno... Nu ona joj ne dade razviti se, činjaše joj se nezgodna sad, kad ovaj paćenik umire. Misao beše o Vlajku, i ona se sva strese od prijatne i neobične drhtavice, koja je odjednom obuze... A ovaj Stojan čeka odgovor... Šta da mu kaže ?... Doktor ga još može i izlečiti !... Steže joj se srce od nova straha... Kako bi bilo da... ah, šta ja radim!... Ona se sama zgrozi od ove užasne misli, koju uguši odmah, još u začetku.
— Trči, trči za doktora ! odgovori Stojanu, pa ga stade sama žuriti.
Čiča iziđe a ona ostade sa bolesnikom, ne znajući još šta da misli i ne razumevajući potpuno svoj položaj.
Odjednom Gojko otvori oči i stade mahati šakom, kao da nekoga zove.
— Hajdemo brže... šta čekaš!... Ne znaš da ćemo u Ameriku. Ali da se čuvamo njega, da nas ne opazi; može te oteti...
Ljubica se dugo osvrtaše, uplašena, ne znajući šta bi mu mogla raditi. Najzad se doseti, ukvasi ubrus i metnu mu na čelo... To ga za časak umiri, ali posle opet stade buncati.
Oko ponoći dođe Velja, i uplašen i ljut kao otrovan. Kako uđe, ode pravo bolesniku, ne pogledav ši Ljubicu. Uze Gojkovu ruku i podrža je, opipa mu čelo, lice, grudi... svud vatra kao žeravica... Gojko opet poče o Americi...
— Ej moj kukavče, ne pomaže ti sad ni Amerika, kad si rasturio svoje gnezdo!.. uzviknu on, uzdahnuvši... A ludo si ga, vala, i svijao!...
Ljubica se diže, pa lagano iziđe iz sobe; ne bi je cele noći... A Stojan sede sa Veljom i nastavi pričati o poslednjim događajima. Velja je to već sve znao, pa stade misliti o lekaru, da li će doći sutra rano, kao što je obećao. Posle stade misliti o Gojkovoj bolesti... Ovo je neka jaka groznica, ali ko zna šta može iz nje izići!... U neko doba on leže na drugi krevet i zaspa.
Izjutra dođe lekar, mladić, okretan i živ, veseljak, pa još s praga udari šalu: on je naučio sa učiteljima, to su mu jedini drugovi u srezu.
— Kad ti zastupaš ženu, kakvu li ona dužnost sad vrši?... reče on Velji, smejući se.
Posle usamljena, neprijatna, noćnoga dežuranja Velja se začudi ovoj šali, ali se brzo pribra, pozdravi se sa lekarem i odgovori mu:
— Ona izvesno vrši kakav muški posao.
Lekar priđe bolesniku, koji gledaše tupo, ukočenim očima i disaše teško.
— Čudna groznica!... reče lekar, pregledavši ga. Uostalom, za sad samo to...
— A posle?...
— Videćemo... bojim se da ne pređe u zapaljenje pluća.
— A-a... Pa to ne valja ?
— Starci od toga stradaju, a mladi izdrže lako, ne boj se.
Velja mu ispriča neke ranije i sve jučeranje događaje, držeći da to ima veze sa bolešću.
— Hm... to ne valja!... Jak potres... a on je dosta slab i inače.
Lekar se zagleda u crte Gojkova lica i opazivši neke oštre nepravilnosti, namršti se...
— O čem je buncao?... Ispričajte mi sve kakav je tada izgledao, šta je radio?...
Velja taman kaza šta je video i znao, a Gojko stade mahati rukom i opet udari u bunilo.
— Za sad je obično bunilo... uz groznicu, reče lekar, ali kod njega može da se izleže veće zlo.
— Kakvo?... uzviknu Velja uplašeno. Da nije ?... i on pruži ruku na čelo.
— Hm... tako nešto... U opšte, svaki je potres za njega pravo ubistvo.
Lekar zapisa šta treba da se nabavi bolesniku, pa iziđe. Pred vratima ga sačeka Ljubica.
— Šta je, gospodine, je li opasno ? zapita ona, gledajući uplašeno.
— Vrlo ozbiljna bolest, gospođo. Treba mu pažljiva ženska nega... Može biti svašta... odgovori lekar i pođe.
— Kako... neće valjda umreti!?... viknu ona, preneražena, i pođe za lekarem.
Mladić se osvrte i pogleda je pažljivo i dugo... razgleda je dobro, pa motreći na neprestanu promenu izraza na licu joj, odgovori:
— Smrtni smo svi... nije nikakvo čudo ako i on umre.
Lekar ode, a Ljubica uđe u sobu. Velja se taman počeo spremati za odlazak. Ponovi joj sve lekareve naredbe odnosno lekova i negovanja bolesnika, pa, pogledavši još jedared Gojka, koji beše u duboku zanosu, iziđe iz sobe i ode.
Ljubica opet ostade sama sa bolesnikom.
»Dakle to nije samo misao... može da bude i istina!.. Bože, da li je to grehota što se radujem? Ja ne bih, ja znam da je to bezbožno, da ne valja... ali što ću kad samo srce igra u meni, sama mi se duša veseli... I svega ovoga ne bi bilo... i ovaj se jadnik ne bi namučio, samo da sam znala... za ono... Ali ko je to mogao znati! O, kako bi to sve lepo bilo, kako bih ja bila srećna, potpuno srećna... A zar sad nisam? Jesam, jesam... o, te kako!... Ali evo šta mi sreću muti... Lekar kaže... opet ja ono!... Svejedno, i bez toga mora biti. Neka on živi, a ja ću da idem svojim putem, kud me srce vuče... Tamo je sva moja sreća, moj život, sve blago moje. Pa zar da ja to sve izgubim olako ?... Ne, ne!.. Život sam svoj založila da ga dobijem svega, da bude samo moj... da i mene ogreje sunce sreće... Jer dosta se stradalo, život je već bio postao težak, dosadan... nije se imalo radi čega živeti«...
Gojkova se bolest odulji čitava dva meseca, i naposletku jadnik, namučen, ozlojeđen na ceo svet, salomljen i smrvljen pod teškim i dugotrajnim udarcima sudbine, izmučen i teškom bolešću i Ljubičinim nehatom, oslobodi se odjednom sviju muka, zbaci sa sebe stradanje i patnju i ode sa ovoga sveta.
Pri izdisaju beše sama Ljubica. Slučajno ušla u sobu da nešto uzme, pade joj pogled na Gojka i ona se odjednom sva strese, zadrhta i htede vrisnuti od straha... Priđe mu još bliže... Šta je ovo... je li živ ?... Kako ovo gleda?... Ovo nisu obične žive oči, ovo je mrtvo staklo, pa se samo sjaji... stoji tako ukočeno, bez pokreta, bez ikakva znaka života. Staklo!... mrtav!... mrtav!... I ona se taman spremaše da pobegne iz sobe, a Gojko uzdahnu teško... neobično... Samo se odvojiše usne sa brkovima od brade i on brzo, na prečac, povuče u sebe vazduh... zatvori usta, poćuta, pa opet povuče vazduh ...
— Stojane!... Stojane!... u pomoć, potrči!... vrisnu Ljubica iz svega glasa, izlete iz sobe i stade trčati po dvorištu.
Stojan utrča u sobu, i ona ode za njim. Čiči zadrhtaše vilice i pođoše mu suze na oči... On se ubrisa širokim rukavom od košulje, pa brzo dohvati voštanicu, prekrsti se pobožno, upali je i stavi na Gojkove grudi... Voštanica najpre zaprska, dok plamen ne obuhvati celu sveću, pa se onda stade tiho lelujati, kao poslednja slabačka žrtva samrtnikova, s kojom se on oprema na daleki, nepovratni put..
— Jadni moj bratiću!... Oprosti, i nek ti je prosto sve od mene... i ovoga i onoga sveta...
Ljubica, kako stajaše ispod Gojkovih nogu, odjednom opazi da mu se oči kreću i zaustavljaju se na njoj... Da su deset pušaka naperene na nju, lakše bi joj bilo... šta je ovo... on pije krv očima!... I ona oseća kako joj se krv ledi, kameni pod tim strašnim samrtničkim pogledom. Uze joj se celo telo, ne može ničim mrdnuti... Obrazi se okamenili, oči joj stale, razrogačile se i ne mogu nikako da se odvoje od onoga strašna pogleda... Samo se vilice ponekad zatresu i opet se okamene...
A Gojkove oči gledaju... gledaju preko uzdrhtala plamička voštanice i čini joj se da govore. Jest, eno... vidi se jasno... Beše u tom pogledu čitav bezdan prekora, tužnoga, očajnoga, gorkoga prekora. Izređao je taj pogled sve, što njih dvoje zajednički preživeše, i nijedna senka zahvalnosti da zasija u nemu, ni tuge za rastankom... ništa, ništa drugo, samo prekor čemeran, otrovan... I neprestano se posle Ljubici, kud god se makne, priviđaše ovaj prekoran pogled, koji sažiže dušu kao ognjem...
Opet se otvoriše usne samrtnikove, opet slabačak samrtni ropac, jedan... drugi,.. i oči se sasvim promeniše, pravo staklo !... Svršeno je!... Kad opremiše i namestiše na krevet mrtva Gojka, Ljubica opet uđe u sobu i stade blizu mrtvaca. Znala je šta bi sad trebalo da učini, ali joj to beše odvratno. Ona se samo približi još više i odjednom se zagleda u ono mrtvo lice... Prođoše joj trnci kroz celo telo... Gle, pa i lice govori !... mrtvo, mrtvo lice, a govori !... Jest ona dobro poznaje to lice, naučila je čitati svaki izraz na njemu, i evo sad vidi... jasno vidi...
»O, ala mi je dobro ! «... veli ovo, smežurano i ispijeno teškom bolešću, lice. Ni tuge, ni žalosti, ni žudnje, ni patnje i stradanja, ni prekora, ni radosti... ničega, ničega!... Samo večni, duboki, nepromenljivi mir ispisan je na njemu, i samo jedna usna malko... vrlo malko povukla se u stranu, te sa nje leluja senka osmeha i još jače ističe onaj jedinstveni izraz na okamenjenom, nepokretnom licu: »O, ala mi je dobro !«...
Hej, stanite vi večni trudbenici, što ne znate ni za jedan čas odmora ; i vi sa namrštenim čelima, sa licima onakaženim stradanjima i patnjom; i vi, jadnici, što izgubiste obraz i poštenje, udvarajući se silnima, i svi vi zabrinuti i namučeni hodite i stanite ovde uz ovu veliku i nepromenljivu istinu, pročitajte večnu reč na ovom okamenjenom licu i umirite srca svoja... »O, ala mi je dobro !... O, ala mi je dobro!«...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|