Сеоска учитељица/XIV

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

XIV
◄   XIII XXIII XV   ►


XIV
          У судници седе председник, ћата и тројица одборника, па нешто веома живо и поверљиво претресају. Богосав је у разговору, а већ и иначе, вазда главно лице, па се дао у објашњавање ситуације присутнима. Слушаоци изгледају веома брижни, погнули главе, па само махну њима понекад у страну, почешу затиљак и опет ћуте и слушају. А ћата се распричао у велико:
          — Истина, и Николче синоћ дође из Београда; и он је обишао неке... и Ката именова неке главније политичке раднике. — Њему сви рекоше да су то само тек ’нако... празни гласови...
          — Надлагује се свет, море, рече један одборник.
          — А ’нако вели... настави ћата, министри су весели, нико и не сања о промени.
          — Јок, одсече председник. Ја знам што знам: од данас за две недеље биће промене, па ми одсеците уши, ако то не буде... Познајем ја по овима овде: чим се они устумарају сваки час у Београд, па се отуд враћају весели, одмах знам шта ће бити.
          — Истина јест, и по селу су се растрчали, прихвати одборник.
          — Море, село... шта село !... Селу је свеједно: био му на врату ја или онај Ђокић, одсече председник. Него ти, Богосаве, пожури са оним завођењем наплата и расхода, па да сведемо рачун. Не сме се дуље чекати, јер кад дођу они, па заседну, неће ме минути бувара.
          — Шта ћемо са школским прирезом ? рече писар мало тишим гласом. Оне летошње оправке и набавке, то ти је сав издатак. Ови двоје нису примили квартирине ни паре.
          Кмет обори главу нерасположено, као кривац кад се ухвати на делу.
          — То ћемо већ ја и ти на само... видећемо. А деде да видимо то са учитељем. Баш ме ту Пера навлачи на зло, видим... Да апсим, ни крива ни дужна човека, и то сад баш, пред промену. Могу и одговарати...
          — Коме?... прихвати писар. Ено два сведока чекају. Све ће то да иде по закону, не брини ти
          — Добро... отеже председник. Ти већ знаш како му то иде, па само гледај да не буде после валинке.
          После једнога часа отпоче суђење. Уведоше уплашена Гојка и ћата му стаде постављати питања. Оптужују га за »опорочавање власти«.
          Гојко се још више збуни; стаде нешто муцати, одговарати, не знајући ни сам шта говори. Доведоше два сведока и испиташе их. Гојко виде да нема шале, па се прибра и стаде се бранити, али му то не поможе. Чак не поможе ни то, што сведоци никако не могу да се тачно сете дана, кад је Гојко грдио власт, него само тврде да је то било ономад... некако тако... ових дана. После пола часа за Гојком се затворише апсанска врата и зарђала реза шкрипну оштро...
          Гојко се осврташе око себе унезверено, дрхћући од страха и узбуђења. Ноге му упадаху у нешто меко, ситно, он погледа око себе, по поду беше само сточно ђубре. Озго са крова зјапи широка баџа, кроз коју продире светлост, ну осим ње има и једно окно, исечено у брвну, а ни брвна не беху добро шљубљена, те у његовој тамници беше довољно светлости. Не може још да се прибере од страха. Ноге, му дрхћу, и он се једнако осврће око себе, очекујући какво ново, још горе зло.
          »Шта је ово?... Има ли у свету правде и истине!... Докле ће ова страдања и муке ?... Боже, има ли те!«... узвикује јадник очајнички, па седа на један велики камен, који је ваљада нарочито ради тога и намештен уз брвна, ослања се леђима уз дрво и подиже главу, гледајући кроз баџу плаво слободно небо... Очи му се приковаше уз то чисто плаветнило, и он се занесе, гледајући и мислећи... Прелети по неки сребрнаст облачак, пронесе се тихо, нечујно, преко недогледне пучине и растури се тако у висини, па опет над баџом затрепери чисто небо, обасјано благим зрацима. Али је ипак хладно, веома хладно... Снег се бели по околини и оштра студен бије по лицу. »Ваљда ме неће дуго држати ?... Смрзнућу се. А ако ме оставе да преноћим, а овакова ведрина !«... И он је готов да викне из свега гласа, али се још уздржава, јер га је срамота од сељана, који су се окупили пред судницом.
          Ноге му веома зебу... Устаде, па поче брзо ходати, али кад пружи корак, таман има просторада корачи четири пута. Иде унаоколо, укршта средином, само да се згреје. Осећа и глад, глад у желуцу, али зна да не би могао ништа у уста метнути.
          После подне, кад се разиђоше кметови и сељани, преместише га у судницу. Тамо, са општинским пандуром седе он уз топлу пећ, наслони главу на дланове и остаде тако као укочен до мрклога мрака; нити куд погледа, нити се осврте, ни проговори. Пандур га најпре стаде тешити и причати му како је свака сила за времена, — а то је велика срећа, јер да је вечна — зло! И каквих ти власти и кметова он није променио, па ништа... они се ређају један за другим и пролазе, а он са својом сакатом руком полако врши посао... Он и ћата не мењају се. После удари у запиткивање, али Гојко и не мрдну главом, као да је мртав, као да не чује и не осећа шта се око њега ради.
          — Јеси ли гладан, господине ? Да идем да кажем Стојану нек донесе штогод за јело ?...
          Опет ћутање... Пандур махну главом, осврте се око себе и погледа на прозор. Беше мрак. Таман он смишљаше да се крене до председника, а споља га зовну оштар глас. Он изиђе брзо, јер познаде председника.
          — Пусти тога човека, нек иде кући. Нећу да га узимам на своју душу, викну кмет љутито.
          — Добро... него знаш... да се ћата што не љути? промуца пандур бојажљиво.
          Кмет опсова крупно и ћату и пандура, па се одједном надвири у мрачну зграду.
          — Учитељу, иди кући сад, па знаш онога... молим те, склањај се од онога Пере за ово који дан. Неће ти он дуго ту вршљати, не бој се. Печени смо и ја и он... Него, знаш, причувај се ... нешто је на тебе много љутит.
          Гојко устаде, ћутећи, прође поред кмета и оде у школу. Беше јака помрчина, не види се ништа, али он полако, пипајући око плотова и спотичући се, дође до свога стана, који беше осветљен. Стојан испаде пред њега, и машући живо рукама, стаде викати:
          — Има Бога, братићу, кажем ја !... Умрла!... Кâ свака стока, и без свеће и без исповести...
          — Шта говориш ти !... Ко је умро ?... дрекну Гојко разрогачених очију, стегнувши старца за раме, гледајући зажареним очима у његово лице, да би отуд још пре одговора прочитао страшну вест...
          — Она, братићу, она... учитељка. Сад дотрча Стојино дете, и ја таман да пођем, а ти уђе. Претури се, вели, одједном, само се пожали нани да јој мркне свес’... па пљус!...
Гојко само осети како се на њега сруши цела кућа, и небо, и све... Као да му неко ишчупа срце и однесе... остаде на том месту само пуста празнина. Он осети да је остао усамљен за вечита времена, јер му нестаде онога што му је испуњавало животом срце и душу. Укратко, он осети да му је Љубица, поред свију чуда и страдања, дража и милија од свега на свету... Само му сину та мисао кроз главу као електрика, он осети бол у срцу, па се одједном окрете И викну Стојану:
          — Потрчи!...
          Запљескаше баре од каљавих ногу, које падаху у њих као камење .. Гојко зинуо па трчи из све снаге, а за њим се спотиче и пада Стојан, псујући мртву учитељицу и чудећи се лудом Гојку. »Шта му је, по Богу, браћо? пита се чича у себи, касајући за Гојком и дишући тешко. Шта му би одједном!... Полуде, свете ми Петке!... Кâ да му је сестра, или ти жена... Мишљах и он ће се претурити од жалости ... О, часни га, и те жене !«...
          А Гојко само трчи и у глави му само једна црна мисао, која је покрила собом све, и живот, и осећаје, све, све ... »Све изгубих, што год сам имао !«...
          Ево овога плота... ено вратница... није никад до сад одлазио у њен стан. Шта је то?... Не чује се кукање ... Ноге му се одсекле он трчи преко дворишта, али му се чини да мили као бубица... Брже, брже... ах, проклете ноге, издају... баш сад. Ево га унутра у кући. Звера око себе и види насред куће пламен, велики, светао, топал. Ћутање... Неко се паче, устаде, он обрте главу. Један дечко стоји и гледа га...
          — Где је... соба... Љубица? Викну Гојко и одмах спази једна врата и јурну тамо. За то време чини му се да чује дете где говори:
          — Повратила се... била јој мркла свес’ ...
          »Шта ово... ко се повратио ?«... пита он, отварајући врата на соби...
          Пламичак лојанице слабо осветљава малу чисту собицу, бацајући зраке на кревет у једном углу, над којим се наднела стара суха жена, па нешто трља, вуче, шта ли ради. Види се и покривач и под њим нека нејасна маса... Он прилази и одједном јасно разликује два црна ока, која су се упила у њега, па не трепћу... Јес, то су она два ока, што их само он зна и нико други... Гле и лице се види, ено оне огреботине, још се црвене и кваре изглед лица. Но гле, шта је ово?... Види ли добро?... То се лице смеши и смеши се баш на њега... Па то је Љубица, јест... жива !... Он стаде, окрете се око себе и одједном осети како се пењу ваљци уз грло, осети да ће сад заплакати... Као да и Љубица то опази, па се најпре зачуди, а затим се опет насмеши и проговори му тихо:
          — Није ништа, ето... била несвестица... и сад ме глава помало боли...
          Гојко затресе плећима и изиђе из собе, не рекавши никоме ни речи. Стојан стајаше уз пламен, грдећи онога дечка што их намучи узалуд. Вратише се одмах кући. Гојко седе на кревет и замисли се, а Стојан гледаше све чудније, вртећи главом, као да би рекао: »Ово нису чиста посла!«...
          Сутрадан Гојко устаде туробан ; чим се сети синоћне патње, намршти се још више. Од ономадашњега боја Љубица не долази никако у школу, али се он живо бојао да не дође данас. Добро јој... оне огреботине још се истина црвене, али то не мари. Синоћ мало несвестице, и то није ништа... женскапосла!.. И баш ће јамачно доћи! Па шта да ради он? Ништа, као и до сад... ћутаће и гледаће свој посао. А оно синоћ?... Ех, право каже Веља: плаче кô стрина!...
          У таким мислима оде у школу. Прво сврну у Љубичин разред; деца беху на окупу. Даде им чиме ће се занимати, па оде у своју школу. Радио је цео дан, погледајући кад ће се појавити Љубица, или друго штогод непријатно. Већ се навикао на страдање, па не може да замисли дан, који би му прошао на миру. Срећом, данас се ништа не догоди. Увече се договори са Стојаном да сутра рано позову Вељу. Изређаше се толики догађаји а њега још нема.
          А Љубица лежи, или седи по цео дан. Од синоћње несвестице осећа се веома слаба, једва се креће. Волела би да изиђе до своје деце, и нешто је јако вуче, али чим стане пред огледало, тргне се, јер види да се мора још седети. Проклети нокти! ... Цело јој лице избраздано, па то сад зарашћује, али је лице још грдно.
          Иде по соби и мисли о свему, што јој пређе преко главе последњих недеља. Све је одвратно, страшно, неприродно... Чуди се шта јој би, куд оде памет. Знала је за његов положај и домаће околности, ништа је није привлачило к њему; само она незгода новчана... али ваљада није то ? Она се замисли и не дође ни до каква решења. Зна само да је некако зажмурила, занела се, опила... и пала у пропаст. После је наступила одвратност према свему, гнушала се сама себе и свега... После, кад се довољнонастрадала, постаде равнодушна према свему, било јој је свеједно...
          Али јој се ономад отворише очи, кад стаде жива жена између ње и њега и с правом положи руку на његово раме, а он, онај бесни и разуздани полицајац оборио главу, па ни прословити... Тада Љубица виде шта је урадила, увиде како је далеко зашла, и тога тренутка у ној се створи стална одлука: да се све кида, да се живи пређашњим животом, да се избегавају, по цену живота, овакви поступци.
          Други дан Гојко таман изиђе из Љубичина разреда, а вратнице се отворише и на њима се показа, сва увијена, Љубица. Иђаше полако, погурена и оборене главе, као болесник, коме се још није снага повратила. Чим уђе у разред и виде шта су деца радила за време њеног одсуствовања, одмах посла дете к Гојку, молећи га да дође њој. Гојко одмах дође, али му и лице и цело понашање беше сувише службено; његово лице као да пита: »Шта жели госпођица учитељица ?« 
          Љубица му одмах приђе и, климнувши главом, промуца:
          — Извините... што нисам ја к вама дошла... мрзи ме пред вашом децом... Хвала вам много, што сте радили с мојом децом...
          — То ми је дужност, прекиде је Гојко оштро, гледајући у страну.
          — Знам... али опет... Хвала вам и на посети... запе Љубица и погледа га са неприметним осмехом.
          Гојко се сасвим збуни, поцрвене као да је ухваћен у каквој великој кривици, мрдну очима лево и десно, промени тежиште с десне ноге на леву, па опет врати на десну, и најзад стаде руком требити густу браду. А Љубица настави:
          — Било ми је врло рђаво, мислили су да сам умрла, па су и вама тако казали... Али је прошло све... Сад вас молим да ми опростите све... што сам вам учинила... Ни сама нисам знала шта сам радила. Сад знам и разумем, али доцкан. Тек гледаћу да одсад буде све друкчије, да вас слушам — она нарочито удари гласом на ову реч — и... да се слажемо... Молим вас, опростите ми !... Она пружи руку и корачи унапред.
          А Гојко сања... никако да дође к себи... Не може да разуме ове необичне и неочекиване речи, и све мисли да то није јава, но лаки, варљиви сан... Разли му се по лицу руменило, пројури кроз њега нека пријатна топлина, и он весело стеже ону руку, која му је толико страдања и мука причинила. Само не могаше ништа проговорити: стегло га нешто у грлу, па једнако голица, и он само гледа прилику и згодан тренутак да што пре излети из разреда, да се не осрамоти пред децом. Промуца нешто, не разбирајући ни сам шта говори, па се одједном брзо обрте и изиђе из школе.
          Љубица погледа за њим, па се осврте деци весело, и отпоче рад.
          Веља их затече на послу; уђе у Гојкову школу и, пошто изиђоше деца, стаде слушати заплетено и нејасно Гојково причање. Кад овај стаде причати о јутрошњем разговору са Љубицом, Веља се поче крстити и смејати.
          — Лудаци! ... прави лудаци! и ти и она... Не зна се које је луђе од вас двоје. И ти јуче цвокоћеш у затвору од зиме, а данас јој пружаш руку!...
          — Шта ћу?! ... Да терам даље, мени је горе...
          — Море, видим ја све: ти би се и сад сматрао за најсрећнијега, кад би она пристала да буде твоја жена, а?... И Веља га погледа тако, као да би хтео наћи потврду својим речима на његову лицу..
          Доиста, Гојко поцрвене, збуни се и стаде се вртети, као год јутрос пред Љубицом. Хтеде нешто рећи, али га Веља престиже:
          — Хе, дикане мој, кажем ја!... Гле како се постидео кô невеста ! Ха-ха-ха...
          — Којешта!... Није то... промуца Гојко, па се још више заплете. — Знаш, брате, у једној смо згради, па ми је баш тешка ова свађа...
          — Верујем, голубане мој, верујем.. Ха-ха-ха. Збиља романтично!... Прелесна дјева куша постојанство заљубљенога јуноше, баца га у тамницу, мучи га, па кад се уверила да његово срце куца само за њу, пружа му руку!... Ха-ха-ха... А он, шмокљан...
          У том се врата отворише нагло, и Стојан уђе.
          — Ево пандура из среза.... Зове те да изиђеш.
          Изиђоше обојица, погледајући се значајно.
          — Шта је, рођаче ? запита Веља пандура, који стајаше пред степеницама, држећи коња за узду.
          — Учитељ Гојко да иде сад одмах са мном у срез, зову га ... Ево и позива.
          — Хм... он се потписао, шапну Веља.
          — Добро, земљаче, иди ти сад. Доћи ће господин.
          — Јок, мени је речено да га допратим.
          — А, дакле стражарно! Кажи ти господину Пери да овај човек није скитница, него државни чиновник, и реци му...
          — Не мешај се ти, брате, у туђ посао, док нисам и тебе... оногај...
          — Марш одатле, безобразна животињо! дрекну Веља и стаде се освртати да нађе своју батину.
          — Хоћеш ли да идеш ти, учитељу ? осврте се пандур Гојку, који стајаше блед, дрхћући као прут.
          — Доћи ћу сам... Кажи... господину.
          — Нема ту сам, него напред! викну пандур оштро, показујући му место пред коњем.
          — Зар он још ту дроби! викну Веља, идући к њима са батином.
          — А, тако ли се дочекује влâс’!... Бунт!... Комуна !!... дрекну пандур, ускочи на коња, па као стрела одлете у среско место.
          Оба учитеља зинуше од чуда, пребледеше обојица и опет се згледаше. Веља се први прибра, намршти се и проговори:
          — Овај ће начинити вашар! Него ти сад одмах иди у срез, али немој насипом, него удари преко Јасеновца, па се јави само капетану. Испричај му све, али разумеш — све... Само гледај да те онај зликовац не опази. И ја одох до куће; ко зна шта може бити!... А немој тамо да се збуниш. Капетан је добричина; не бој се!
          Изиђоше обојица заједно из дворишта, па се онда окренуше сваки својим путом.
          Кад Гојко стиже у срез, капетан таман излази из канцеларије. Видевши збуњена Гојка како се осврће у неприлици, не знајући да ли да му приђе или да се уклони, капетан га ослови:
          — Ко сте ви? Шта тражите?...
          — Учитељ орловички... Гојко Савић... До вас... мало послом... Врло нужно, стаде муцати Гојко, савијајући и гужвајући шешир у рукама.
          — А, ви сте то! узвикну капетан са очигледним интересовањем, као кад се много наслушамо о некоме, па нам се дâ прилика да се упознамо. — Изволите ! рече он, враћајући се у канцеларију и пуштајући ва собом преплашена Гојка.
          — Шта је то било код вас с пандуром? Седите, рече он благо, показујући Гојку место.
          Гојко му, колико могаше у оном страху, исприча шта је било.
          Капетан зазвони, уђе жандарм.
          — Кажи господину Пери да не излази још. Зваћу га.
          Жандарм се обрте војнички, изиђе и затвори врата лагано, а капетан се окрете Гојку.
          — Е, сад вас молим да ми опширно испричате све догађаје, од кад је почео тамо долазити господин Пера, код те ваше... учитељке. Ми смо овде тек ономад сазнали, кад се вратила госпођа Зорка отуд из села, после онога боја... и капетан се осмехну, очекујући радозналим погледом да Гојко почне причати.
          Гојко се у почетку сплетао, муцао, али му се после раздреши језик и он доста живо исприча готово све, што је се могло поменути.
          — Зашто нисте дошли к мени раније ? Што сте трпели толико зло без невоље?...
          Гојко поцрвене, саже главу, па промуца:
          — Сви кажу да је он сила у срезу, да му нико ништа не може...
          Сад дође ред на капетана да поцрвени и обори главу.
          — Хм... којешта !... А шта сам ја овде ?! викну он, дижући се. — Седите, седите ви ту, док се ја не вратим, рече он Гојку, који такође беше устао, па изиђе из собе.
          Гојку мало одлакну кад остаде сам. Скиде му се читав терет с главе, али га ипак не остављаше страх, са којим је дошао овамо. Шта ли ће бити ? Куд оде сад? Да ли ће га затворити, и зашто ?... »Јамачно оде ономе... да и њега пита, па после ?... хм... после ће ме ваљда затворити. Може ме напасти онај пандур... јест, тамо у затвору туку!... Али неће, неће... видим ја како капетан слуша моје причање, и све се љути на онога... Госпођа Зорка им, каже, причала... Видиш ти како је оштра! Не жали мужа, него га сама брука... Како је лепо овде, гледај !... Овај намештај, па разне ситнице, звонце... Што ја не одох у полицију ?... Дотерао бих до капетана.. па седнем онако у ону дубоку наслоњачу, притиснем дугме... зврр... улети жандарм... Зови ми... хм... кога ћу ... а, зови Вељу учитеља из БреЗовца«... И Гојко развукао уста дужином целе вилице, смејући се призору, кад Веља уђе и види га као капетана.
          Уђе капетан, љут. Гојко скочи, изненађен, и умало не дрекну, јер се беше сав занео у мислима. Капетан му онако с ногу рече благо и пријатељски :
          — Идите, господине Гојко, кући, па гледајте свој посао... Нећу ни да вас питам да ли сте доиста говорили против владе... — капетан затеже овде, — јер сам уверен, а и чуо да сте миран човек... он опет застаде, очекујући Гојкову реч.
          — О, господине... никад и не сањам...
          — Добро, добро... верујем. Оном вашем другу из Брезовца реците да се чува од пандура... То је, знате, чудан народ ... хоће да наплете свашта. А учитељица, велите, тргла се?
          — Да, да... потврди Гојко тако живо, да се капетан мораде осмехнути. — Сад ће радити озбиљно... сасвим се тргла... сасвим !...
          — Е добро, добро... Збогом! и капетан га пропусти пред собом.
          Кад се Гојко нађе на улици, дахну слободно, па окрете журно, право ка Брезовцу.

Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 121 година.