Seoska učiteljica/XIV
XIV
U sudnici sede predsednik, ćata i trojica odbornika, pa nešto veoma živo i poverljivo pretresaju. Bogosav je u razgovoru, a već i inače, vazda glavno lice, pa se dao u objašnjavanje situacije prisutnima. Slušaoci izgledaju veoma brižni, pognuli glave, pa samo mahnu njima ponekad u stranu, počešu zatiljak i opet ćute i slušaju. A ćata se raspričao u veliko:
— Istina, i Nikolče sinoć dođe iz Beograda; i on je obišao neke... i Kata imenova neke glavnije političke radnike. — Njemu svi rekoše da su to samo tek ’nako... prazni glasovi...
— Nadlaguje se svet, more, reče jedan odbornik.
— A ’nako veli... nastavi ćata, ministri su veseli, niko i ne sanja o promeni.
— Jok, odseče predsednik. Ja znam što znam: od danas za dve nedelje biće promene, pa mi odsecite uši, ako to ne bude... Poznajem ja po ovima ovde: čim se oni ustumaraju svaki čas u Beograd, pa se otud vraćaju veseli, odmah znam šta će biti.
— Istina jest, i po selu su se rastrčali, prihvati odbornik.
— More, selo... šta selo !... Selu je svejedno: bio mu na vratu ja ili onaj Đokić, odseče predsednik. Nego ti, Bogosave, požuri sa onim zavođenjem naplata i rashoda, pa da svedemo račun. Ne sme se dulje čekati, jer kad dođu oni, pa zasednu, neće me minuti buvara.
— Šta ćemo sa školskim prirezom ? reče pisar malo tišim glasom. One letošnje opravke i nabavke, to ti je sav izdatak. Ovi dvoje nisu primili kvartirine ni pare.
Kmet obori glavu neraspoloženo, kao krivac kad se uhvati na delu.
— To ćemo već ja i ti na samo... videćemo. A dede da vidimo to sa učiteljem. Baš me tu Pera navlači na zlo, vidim... Da apsim, ni kriva ni dužna čoveka, i to sad baš, pred promenu. Mogu i odgovarati...
— Kome?... prihvati pisar. Eno dva svedoka čekaju. Sve će to da ide po zakonu, ne brini ti
— Dobro... oteže predsednik. Ti već znaš kako mu to ide, pa samo gledaj da ne bude posle valinke.
Posle jednoga časa otpoče suđenje. Uvedoše uplašena Gojka i ćata mu stade postavljati pitanja. Optužuju ga za »oporočavanje vlasti«.
Gojko se još više zbuni; stade nešto mucati, odgovarati, ne znajući ni sam šta govori. Dovedoše dva svedoka i ispitaše ih. Gojko vide da nema šale, pa se pribra i stade se braniti, ali mu to ne pomože. Čak ne pomože ni to, što svedoci nikako ne mogu da se tačno sete dana, kad je Gojko grdio vlast, nego samo tvrde da je to bilo onomad... nekako tako... ovih dana. Posle pola časa za Gojkom se zatvoriše apsanska vrata i zarđala reza škripnu oštro...
Gojko se osvrtaše oko sebe unezvereno, drhćući od straha i uzbuđenja. Noge mu upadahu u nešto meko, sitno, on pogleda oko sebe, po podu beše samo stočno đubre. Ozgo sa krova zjapi široka badža, kroz koju prodire svetlost, nu osim nje ima i jedno okno, isečeno u brvnu, a ni brvna ne behu dobro šljubljena, te u njegovoj tamnici beše dovoljno svetlosti. Ne može još da se pribere od straha. Noge, mu drhću, i on se jednako osvrće oko sebe, očekujući kakvo novo, još gore zlo.
»Šta je ovo?... Ima li u svetu pravde i istine!... Dokle će ova stradanja i muke ?... Bože, ima li te!«... uzvikuje jadnik očajnički, pa seda na jedan veliki kamen, koji je valjada naročito radi toga i namešten uz brvna, oslanja se leđima uz drvo i podiže glavu, gledajući kroz badžu plavo slobodno nebo... Oči mu se prikovaše uz to čisto plavetnilo, i on se zanese, gledajući i misleći... Preleti po neki srebrnast oblačak, pronese se tiho, nečujno, preko nedogledne pučine i rasturi se tako u visini, pa opet nad badžom zatreperi čisto nebo, obasjano blagim zracima. Ali je ipak hladno, veoma hladno... Sneg se beli po okolini i oštra studen bije po licu. »Valjda me neće dugo držati ?... Smrznuću se. A ako me ostave da prenoćim, a ovakova vedrina !«... I on je gotov da vikne iz svega glasa, ali se još uzdržava, jer ga je sramota od seljana, koji su se okupili pred sudnicom.
Noge mu veoma zebu... Ustade, pa poče brzo hodati, ali kad pruži korak, taman ima prostorada korači četiri puta. Ide unaokolo, ukršta sredinom, samo da se zgreje. Oseća i glad, glad u želucu, ali zna da ne bi mogao ništa u usta metnuti.
Posle podne, kad se raziđoše kmetovi i seljani, premestiše ga u sudnicu. Tamo, sa opštinskim pandurom sede on uz toplu peć, nasloni glavu na dlanove i ostade tako kao ukočen do mrkloga mraka; niti kud pogleda, niti se osvrte, ni progovori. Pandur ga najpre stade tešiti i pričati mu kako je svaka sila za vremena, — a to je velika sreća, jer da je večna — zlo! I kakvih ti vlasti i kmetova on nije promenio, pa ništa... oni se ređaju jedan za drugim i prolaze, a on sa svojom sakatom rukom polako vrši posao... On i ćata ne menjaju se. Posle udari u zapitkivanje, ali Gojko i ne mrdnu glavom, kao da je mrtav, kao da ne čuje i ne oseća šta se oko njega radi.
— Jesi li gladan, gospodine ? Da idem da kažem Stojanu nek donese štogod za jelo ?...
Opet ćutanje... Pandur mahnu glavom, osvrte se oko sebe i pogleda na prozor. Beše mrak. Taman on smišljaše da se krene do predsednika, a spolja ga zovnu oštar glas. On iziđe brzo, jer poznade predsednika.
— Pusti toga čoveka, nek ide kući. Neću da ga uzimam na svoju dušu, viknu kmet ljutito.
— Dobro... nego znaš... da se ćata što ne ljuti? promuca pandur bojažljivo.
Kmet opsova krupno i ćatu i pandura, pa se odjednom nadviri u mračnu zgradu.
— Učitelju, idi kući sad, pa znaš onoga... molim te, sklanjaj se od onoga Pere za ovo koji dan. Neće ti on dugo tu vršljati, ne boj se. Pečeni smo i ja i on... Nego, znaš, pričuvaj se ... nešto je na tebe mnogo ljutit.
Gojko ustade, ćuteći, prođe pored kmeta i ode u školu. Beše jaka pomrčina, ne vidi se ništa, ali on polako, pipajući oko plotova i spotičući se, dođe do svoga stana, koji beše osvetljen. Stojan ispade pred njega, i mašući živo rukama, stade vikati:
— Ima Boga, bratiću, kažem ja !... Umrla!... Kâ svaka stoka, i bez sveće i bez ispovesti...
— Šta govoriš ti !... Ko je umro ?... dreknu Gojko razrogačenih očiju, stegnuvši starca za rame, gledajući zažarenim očima u njegovo lice, da bi otud još pre odgovora pročitao strašnu vest...
— Ona, bratiću, ona... učiteljka. Sad dotrča Stojino dete, i ja taman da pođem, a ti uđe. Preturi se, veli, odjednom, samo se požali nani da joj mrkne sves’... pa pljus!...
Gojko samo oseti kako se na njega sruši cela kuća, i nebo, i sve... Kao da mu neko iščupa srce i odnese... ostade na tom mestu samo pusta praznina. On oseti da je ostao usamljen za večita vremena, jer mu nestade onoga što mu je ispunjavalo životom srce i dušu. Ukratko, on oseti da mu je Ljubica, pored sviju čuda i stradanja, draža i milija od svega na svetu... Samo mu sinu ta misao kroz glavu kao elektrika, on oseti bol u srcu, pa se odjednom okrete I viknu Stojanu:
— Potrči!...
Zapljeskaše bare od kaljavih nogu, koje padahu u njih kao kamenje .. Gojko zinuo pa trči iz sve snage, a za njim se spotiče i pada Stojan, psujući mrtvu učiteljicu i čudeći se ludom Gojku. »Šta mu je, po Bogu, braćo? pita se čiča u sebi, kasajući za Gojkom i dišući teško. Šta mu bi odjednom!... Polude, svete mi Petke!... Kâ da mu je sestra, ili ti žena... Mišljah i on će se preturiti od žalosti ... O, časni ga, i te žene !«...
A Gojko samo trči i u glavi mu samo jedna crna misao, koja je pokrila sobom sve, i život, i osećaje, sve, sve ... »Sve izgubih, što god sam imao !«...
Evo ovoga plota... eno vratnica... nije nikad do sad odlazio u njen stan. Šta je to?... Ne čuje se kukanje ... Noge mu se odsekle on trči preko dvorišta, ali mu se čini da mili kao bubica... Brže, brže... ah, proklete noge, izdaju... baš sad. Evo ga unutra u kući. Zvera oko sebe i vidi nasred kuće plamen, veliki, svetao, topal. Ćutanje... Neko se pače, ustade, on obrte glavu. Jedan dečko stoji i gleda ga...
— Gde je... soba... Ljubica? Viknu Gojko i odmah spazi jedna vrata i jurnu tamo. Za to vreme čini mu se da čuje dete gde govori:
— Povratila se... bila joj mrkla sves’ ...
»Šta ovo... ko se povratio ?«... pita on, otvarajući vrata na sobi...
Plamičak lojanice slabo osvetljava malu čistu sobicu, bacajući zrake na krevet u jednom uglu, nad kojim se nadnela stara suha žena, pa nešto trlja, vuče, šta li radi. Vidi se i pokrivač i pod njim neka nejasna masa... On prilazi i odjednom jasno razlikuje dva crna oka, koja su se upila u njega, pa ne trepću... Jes, to su ona dva oka, što ih samo on zna i niko drugi... Gle i lice se vidi, eno one ogrebotine, još se crvene i kvare izgled lica. No gle, šta je ovo?... Vidi li dobro?... To se lice smeši i smeši se baš na njega... Pa to je Ljubica, jest... živa !... On stade, okrete se oko sebe i odjednom oseti kako se penju valjci uz grlo, oseti da će sad zaplakati... Kao da i Ljubica to opazi, pa se najpre začudi, a zatim se opet nasmeši i progovori mu tiho:
— Nije ništa, eto... bila nesvestica... i sad me glava pomalo boli...
Gojko zatrese plećima i iziđe iz sobe, ne rekavši nikome ni reči. Stojan stajaše uz plamen, grdeći onoga dečka što ih namuči uzalud. Vratiše se odmah kući. Gojko sede na krevet i zamisli se, a Stojan gledaše sve čudnije, vrteći glavom, kao da bi rekao: »Ovo nisu čista posla!«...
Sutradan Gojko ustade turoban ; čim se seti sinoćne patnje, namršti se još više. Od onomadašnjega boja Ljubica ne dolazi nikako u školu, ali se on živo bojao da ne dođe danas. Dobro joj... one ogrebotine još se istina crvene, ali to ne mari. Sinoć malo nesvestice, i to nije ništa... ženskaposla!.. I baš će jamačno doći! Pa šta da radi on? Ništa, kao i do sad... ćutaće i gledaće svoj posao. A ono sinoć?... Eh, pravo kaže Velja: plače kô strina!...
U takim mislima ode u školu. Prvo svrnu u Ljubičin razred; deca behu na okupu. Dade im čime će se zanimati, pa ode u svoju školu. Radio je ceo dan, pogledajući kad će se pojaviti Ljubica, ili drugo štogod neprijatno. Već se navikao na stradanje, pa ne može da zamisli dan, koji bi mu prošao na miru. Srećom, danas se ništa ne dogodi. Uveče se dogovori sa Stojanom da sutra rano pozovu Velju. Izređaše se toliki događaji a njega još nema.
A Ljubica leži, ili sedi po ceo dan. Od sinoćnje nesvestice oseća se veoma slaba, jedva se kreće. Volela bi da iziđe do svoje dece, i nešto je jako vuče, ali čim stane pred ogledalo, trgne se, jer vidi da se mora još sedeti. Prokleti nokti! ... Celo joj lice izbrazdano, pa to sad zarašćuje, ali je lice još grdno.
Ide po sobi i misli o svemu, što joj pređe preko glave poslednjih nedelja. Sve je odvratno, strašno, neprirodno... Čudi se šta joj bi, kud ode pamet. Znala je za njegov položaj i domaće okolnosti, ništa je nije privlačilo k njemu; samo ona nezgoda novčana... ali valjada nije to ? Ona se zamisli i ne dođe ni do kakva rešenja. Zna samo da je nekako zažmurila, zanela se, opila... i pala u propast. Posle je nastupila odvratnost prema svemu, gnušala se sama sebe i svega... Posle, kad se dovoljnonastradala, postade ravnodušna prema svemu, bilo joj je svejedno...
Ali joj se onomad otvoriše oči, kad stade živa žena između nje i njega i s pravom položi ruku na njegovo rame, a on, onaj besni i razuzdani policajac oborio glavu, pa ni prosloviti... Tada Ljubica vide šta je uradila, uvide kako je daleko zašla, i toga trenutka u noj se stvori stalna odluka: da se sve kida, da se živi pređašnjim životom, da se izbegavaju, po cenu života, ovakvi postupci.
Drugi dan Gojko taman iziđe iz Ljubičina razreda, a vratnice se otvoriše i na njima se pokaza, sva uvijena, Ljubica. Iđaše polako, pogurena i oborene glave, kao bolesnik, kome se još nije snaga povratila. Čim uđe u razred i vide šta su deca radila za vreme njenog odsustvovanja, odmah posla dete k Gojku, moleći ga da dođe njoj. Gojko odmah dođe, ali mu i lice i celo ponašanje beše suviše službeno; njegovo lice kao da pita: »Šta želi gospođica učiteljica ?«
Ljubica mu odmah priđe i, klimnuvši glavom, promuca:
— Izvinite... što nisam ja k vama došla... mrzi me pred vašom decom... Hvala vam mnogo, što ste radili s mojom decom...
— To mi je dužnost, prekide je Gojko oštro, gledajući u stranu.
— Znam... ali opet... Hvala vam i na poseti... zape Ljubica i pogleda ga sa neprimetnim osmehom.
Gojko se sasvim zbuni, pocrvene kao da je uhvaćen u kakvoj velikoj krivici, mrdnu očima levo i desno, promeni težište s desne noge na levu, pa opet vrati na desnu, i najzad stade rukom trebiti gustu bradu. A Ljubica nastavi:
— Bilo mi je vrlo rđavo, mislili su da sam umrla, pa su i vama tako kazali... Ali je prošlo sve... Sad vas molim da mi oprostite sve... što sam vam učinila... Ni sama nisam znala šta sam radila. Sad znam i razumem, ali dockan. Tek gledaću da odsad bude sve drukčije, da vas slušam — ona naročito udari glasom na ovu reč — i... da se slažemo... Molim vas, oprostite mi !... Ona pruži ruku i korači unapred.
A Gojko sanja... nikako da dođe k sebi... Ne može da razume ove neobične i neočekivane reči, i sve misli da to nije java, no laki, varljivi san... Razli mu se po licu rumenilo, projuri kroz njega neka prijatna toplina, i on veselo steže onu ruku, koja mu je toliko stradanja i muka pričinila. Samo ne mogaše ništa progovoriti: steglo ga nešto u grlu, pa jednako golica, i on samo gleda priliku i zgodan trenutak da što pre izleti iz razreda, da se ne osramoti pred decom. Promuca nešto, ne razbirajući ni sam šta govori, pa se odjednom brzo obrte i iziđe iz škole.
Ljubica pogleda za njim, pa se osvrte deci veselo, i otpoče rad.
Velja ih zateče na poslu; uđe u Gojkovu školu i, pošto iziđoše deca, stade slušati zapleteno i nejasno Gojkovo pričanje. Kad ovaj stade pričati o jutrošnjem razgovoru sa Ljubicom, Velja se poče krstiti i smejati.
— Ludaci! ... pravi ludaci! i ti i ona... Ne zna se koje je luđe od vas dvoje. I ti juče cvokoćeš u zatvoru od zime, a danas joj pružaš ruku!...
— Šta ću?! ... Da teram dalje, meni je gore...
— More, vidim ja sve: ti bi se i sad smatrao za najsrećnijega, kad bi ona pristala da bude tvoja žena, a?... I Velja ga pogleda tako, kao da bi hteo naći potvrdu svojim rečima na njegovu licu..
Doista, Gojko pocrvene, zbuni se i stade se vrteti, kao god jutros pred Ljubicom. Htede nešto reći, ali ga Velja prestiže:
— He, dikane moj, kažem ja!... Gle kako se postideo kô nevesta ! Ha-ha-ha...
— Koješta!... Nije to... promuca Gojko, pa se još više zaplete. — Znaš, brate, u jednoj smo zgradi, pa mi je baš teška ova svađa...
— Verujem, golubane moj, verujem.. Ha-ha-ha. Zbilja romantično!... Prelesna djeva kuša postojanstvo zaljubljenoga junoše, baca ga u tamnicu, muči ga, pa kad se uverila da njegovo srce kuca samo za nju, pruža mu ruku!... Ha-ha-ha... A on, šmokljan...
U tom se vrata otvoriše naglo, i Stojan uđe.
— Evo pandura iz sreza.... Zove te da iziđeš.
Iziđoše obojica, pogledajući se značajno.
— Šta je, rođače ? zapita Velja pandura, koji stajaše pred stepenicama, držeći konja za uzdu.
— Učitelj Gojko da ide sad odmah sa mnom u srez, zovu ga ... Evo i poziva.
— Hm... on se potpisao, šapnu Velja.
— Dobro, zemljače, idi ti sad. Doći će gospodin.
— Jok, meni je rečeno da ga dopratim.
— A, dakle stražarno! Kaži ti gospodinu Peri da ovaj čovek nije skitnica, nego državni činovnik, i reci mu...
— Ne mešaj se ti, brate, u tuđ posao, dok nisam i tebe... onogaj...
— Marš odatle, bezobrazna životinjo! dreknu Velja i stade se osvrtati da nađe svoju batinu.
— Hoćeš li da ideš ti, učitelju ? osvrte se pandur Gojku, koji stajaše bled, drhćući kao prut.
— Doći ću sam... Kaži... gospodinu.
— Nema tu sam, nego napred! viknu pandur oštro, pokazujući mu mesto pred konjem.
— Zar on još tu drobi! viknu Velja, idući k njima sa batinom.
— A, tako li se dočekuje vlâs’!... Bunt!... Komuna !!... dreknu pandur, uskoči na konja, pa kao strela odlete u sresko mesto.
Oba učitelja zinuše od čuda, prebledeše obojica i opet se zgledaše. Velja se prvi pribra, namršti se i progovori:
— Ovaj će načiniti vašar! Nego ti sad odmah idi u srez, ali nemoj nasipom, nego udari preko Jasenovca, pa se javi samo kapetanu. Ispričaj mu sve, ali razumeš — sve... Samo gledaj da te onaj zlikovac ne opazi. I ja odoh do kuće; ko zna šta može biti!... A nemoj tamo da se zbuniš. Kapetan je dobričina; ne boj se!
Iziđoše obojica zajedno iz dvorišta, pa se onda okrenuše svaki svojim putom.
Kad Gojko stiže u srez, kapetan taman izlazi iz kancelarije. Videvši zbunjena Gojka kako se osvrće u neprilici, ne znajući da li da mu priđe ili da se ukloni, kapetan ga oslovi:
— Ko ste vi? Šta tražite?...
— Učitelj orlovički... Gojko Savić... Do vas... malo poslom... Vrlo nužno, stade mucati Gojko, savijajući i gužvajući šešir u rukama.
— A, vi ste to! uzviknu kapetan sa očiglednim interesovanjem, kao kad se mnogo naslušamo o nekome, pa nam se dâ prilika da se upoznamo. — Izvolite ! reče on, vraćajući se u kancelariju i puštajući va sobom preplašena Gojka.
— Šta je to bilo kod vas s pandurom? Sedite, reče on blago, pokazujući Gojku mesto.
Gojko mu, koliko mogaše u onom strahu, ispriča šta je bilo.
Kapetan zazvoni, uđe žandarm.
— Kaži gospodinu Peri da ne izlazi još. Zvaću ga.
Žandarm se obrte vojnički, iziđe i zatvori vrata lagano, a kapetan se okrete Gojku.
— E, sad vas molim da mi opširno ispričate sve događaje, od kad je počeo tamo dolaziti gospodin Pera, kod te vaše... učiteljke. Mi smo ovde tek onomad saznali, kad se vratila gospođa Zorka otud iz sela, posle onoga boja... i kapetan se osmehnu, očekujući radoznalim pogledom da Gojko počne pričati.
Gojko se u početku spletao, mucao, ali mu se posle razdreši jezik i on dosta živo ispriča gotovo sve, što je se moglo pomenuti.
— Zašto niste došli k meni ranije ? Što ste trpeli toliko zlo bez nevolje?...
Gojko pocrvene, saže glavu, pa promuca:
— Svi kažu da je on sila u srezu, da mu niko ništa ne može...
Sad dođe red na kapetana da pocrveni i obori glavu.
— Hm... koješta !... A šta sam ja ovde ?! viknu on, dižući se. — Sedite, sedite vi tu, dok se ja ne vratim, reče on Gojku, koji takođe beše ustao, pa iziđe iz sobe.
Gojku malo odlaknu kad ostade sam. Skide mu se čitav teret s glave, ali ga ipak ne ostavljaše strah, sa kojim je došao ovamo. Šta li će biti ? Kud ode sad? Da li će ga zatvoriti, i zašto ?... »Jamačno ode onome... da i njega pita, pa posle ?... hm... posle će me valjda zatvoriti. Može me napasti onaj pandur... jest, tamo u zatvoru tuku!... Ali neće, neće... vidim ja kako kapetan sluša moje pričanje, i sve se ljuti na onoga... Gospođa Zorka im, kaže, pričala... Vidiš ti kako je oštra! Ne žali muža, nego ga sama bruka... Kako je lepo ovde, gledaj !... Ovaj nameštaj, pa razne sitnice, zvonce... Što ja ne odoh u policiju ?... Doterao bih do kapetana.. pa sednem onako u onu duboku naslonjaču, pritisnem dugme... zvrr... uleti žandarm... Zovi mi... hm... koga ću ... a, zovi Velju učitelja iz BreZovca«... I Gojko razvukao usta dužinom cele vilice, smejući se prizoru, kad Velja uđe i vidi ga kao kapetana.
Uđe kapetan, ljut. Gojko skoči, iznenađen, i umalo ne dreknu, jer se beše sav zaneo u mislima. Kapetan mu onako s nogu reče blago i prijateljski :
— Idite, gospodine Gojko, kući, pa gledajte svoj posao... Neću ni da vas pitam da li ste doista govorili protiv vlade... — kapetan zateže ovde, — jer sam uveren, a i čuo da ste miran čovek... on opet zastade, očekujući Gojkovu reč.
— O, gospodine... nikad i ne sanjam...
— Dobro, dobro... verujem. Onom vašem drugu iz Brezovca recite da se čuva od pandura... To je, znate, čudan narod ... hoće da naplete svašta. A učiteljica, velite, trgla se?
— Da, da... potvrdi Gojko tako živo, da se kapetan morade osmehnuti. — Sad će raditi ozbiljno... sasvim se trgla... sasvim !...
— E dobro, dobro... Zbogom! i kapetan ga propusti pred sobom.
Kad se Gojko nađe na ulici, dahnu slobodno, pa okrete žurno, pravo ka Brezovcu.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|