Сеоска учитељица/XIII

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

XIII
◄   XII XXIII XIV   ►


XIII
          Љубица је сад непрестано правила такав инат Гојку, да се овај већ није смео појавити пред њом. Чим га опази, она се бајаги обрне Стојану, и ако чиче ту нема:
          — Ју, како лепо изгледа, кад се мушкарац закити по образу!... Хи-хи-хи...
          А Гојко само иде, погнуте главе и намрштена чела, не осврћући се на заједања.
          Другом приликом опет увреба и ако се овај непрестано крио од ње, па ће му узвикнути:
          — Свака ти се мука брине о светињи школској!...
          Она хтеде још нешто рећи, али Гојку прекипе. Подиже главу и погледа је оштро, на лицу му исписано горко страдање и умор. Одговори јој врло лагано и хладно, као да га то неколико речи стају велика напора:
          — Моја је дужност да гоним разврат и неваљалство из школе, а што старији помажу неваљалцима — њихов је грех...
          Изговоривши то, опет погну главу, па прође поред ње у школу, чудећи се својој присебности и захваљујући случају што му се језик тако одреши.
          Љубица плану, врисну и осу грдње на њега, али он затвори врата за собом и настави рад.
          Писар долази на коњу свакога дана. Већ га срамота свраћати судници тако често, па улази с коњем право у школско двориште, веже га негде у заклон, па иде весело у школу, где га Љубица очекује, неки пут весела а неки пут нерасположена.
          Једнога хладног, туробног дана полицајац дође необично весео, а и Љубица изишла до степеница у дочек. Знала је да јој носи какав накит, то јој је јуче наговестио, па с тога беше веома предусетљива према њему. Донесе јој лепу и скупоцену гривну; она се веома расположи, а писар уживаше само, гледајући је тако веселу. Он се збиљски за њу привезао; заволео је како никад досад није волео, и да му не беше деце, помишљао је озбиљно да бежи са њом у Америку, или у Турску.
          А Љубица? Ни сама она не зна шта је осећала. Знала је само толико, да је не веже за њега љубав, јер она не осећаше љубави. Та она је толико читала, да је љубав нешто много светлије, узвишеније... Сећа се својих осећаја за време познанства са Драгутином. О, то беху неки светли дани, срећни часови... она се топила само од једнога погледа, била је блажена кад се руковала са њим, осећала се срећном, много срећном! И данас јој срце јаче закуца кад се сети тих дана, а душа се занесе у слатким сновима..
          Писар и Љубица весело прижељкују у топлој соби, шапућући једно другому о љубави и срећи, а у то време дојурише сокаком једна кола и зауставише се далеко од школских вратница. Изиђе из њих једна слабуњава, суха жена у варошком оделу, отвори. лагано и опрезно школске вратнице, прође брзо преко дворишта и уђе у ходник. Стаде да се прибере. Беше се веома уморила и узбудила. Приђе к вратима и ослушну. Чује се мушки глас, па одмах за њим детињи. »То је учитељ... онда ће ово бити«, вели жена у себи и прилази другим вратима. Не чује се ништа, ама баш ништа!... Стој, неки покрет и звук... као да се љубе ?... Јест, пољупци!... и слух се још више повинује раздраженој женској уобразиљи, па јој ствара тако јасну представу, као да она све То очима гледа. »Још ако буду закључали врата ?... еј незгоде!... А онај пише да се не закључавају свакад«... Полако, као сенка, притиште браву и гурну... врата се лагано покренуше. Она промоли главу, па најпре не разгледа добро; беше узбуђена, па јој само севају некакви котурови пред очима. Кад разгледа боље, она се најпре трже и устукну... некакав страшан бол стеже јој срце, она хтеде вриснути, али се прибра и опет провири...
          Њих двоје седе на столицама једно уз друго, загрљени, приљубљени, опијени страшћу. И на јачи звук мучно да би овога тренутка сврнули пажњу. Он превио Љубицу преко наслона, глава јој затурена, па припао пуначком врату и љуби... Жена јурну кроз врата и ступајући на прстима, с подигнутим рукама, иђаше као махнита... Љубица, како јој беше слободна затурена глава, угледа је одмах и само рашири очи... Севну јој у глави да је то његова жена, и она већ претпостављаше револвер у њеним рукама... Страх јој одузе снагу, она не мрдну ни руком, ни главом, ничим... само гледа бесмислено како ова замотана прилика прилази све ближе, како јој гледа право у очи страшним, зверским погледом, и опет не може да се одвоји од њених очију, него гледа, гледа, гледа...
          »Сад ће да плане... ево, тек што није... Прво ће њега у леђа, па у мене... Ено га, јест, револвер... Мати... отац... Станка... моја младост !«...
          Али у место револвера падоше на писареве образе две сухе коштуњаве руке са оштрим ноктима и забодоше се дубоко у месо... Разлеже се врисак по соби... Писар се изви, и док се он обрте да види какво је то чудо, оне сухе руке падоше на Љубичине јабучице и за тренутак обли јој крв цело лице.
          Писар скочи и дохвати разјарену жену за руке, али познавши је, одједном пусти њене руке и стаде се освртати око себе, као да је нешто изгубио... Љубица седи на столици као окамењена, чак јој и глава остала још мало затурена, а она само гледа то увијено чудовиште, које јој је овога тренутка страшније од свега на свету... Срце јој стало, чини јој се и да не дише, и најбоље би било кад би сад одједанпут умрла, то би најволела. »И што не пуца... шта чека ваздан!«...
          Писар се обрће, нешто муца, хтео би да проговори, али жена му опет врисну па осу читав пљусак грдње на обоје, нарочито на Љубицу. Паланачки речник је за овакве разговоре веома богат, те се и Љубици даде прилика да чује што ново и необично, али она не беше у стању да разуме све што се око ње збива. Неке страшне речи уједају је за само срце и изазивају црвенило на лицу, које се већ све обојило крвљу, али она ипак гледа тако, као да се тај говор ње не тиче, гледа преплашено, зачуђено, унезверено, питајући се у себи: како то одједанпут улети беда у њену школу, да јој помути задовољство ? И шта је то те се писар тако сплео, збунио ?...
          Писарка угледа отворену кутију са гривном, дочепа је, склопи и метну у џеп, па цикну помамно:
          — Ха, тако ти!... Деца иду боса, исцепана, а он купује својој... и опет се просу пљусак грдње, док се у том наступу не уплетоше њене руке у косу свога мужа... Писар се одбрани, а она кидиса на Љубицу... Зачу се само јаук Љубичин од бола, па онда њен хистеричан врисак...
          Писар се прену: види да овако неће никад бити краја скандалу, па дохвати жену за рамена и изгура је напоље. Срећом, Стојан се раније уклони у страну, те се не понови ономадашњи случај. Гојко стајаше на вратима, блед, осећајући неку дивљу радост н задовољство, а не смејући то ничим показати. Чим се отворише врата и на њима се појави писарка, он шмугну у свој разред, па се закључа. Сврши се трагедија!...
          Љубица изиђе на врата и стаде, не видећи ништа око себе. Беше страшно погледати је. Лице све крваво, косе разбарушене, почупане, висе читави бичеви ишчупани из корена.
          — Стојане, дај ми воде да се оперем, прошапта она, видевши Стојана како је гледа немарно.
          — А онај оде, братићу, још чупавији и гори; заборави да се умије, рече он, смешећи се.
          И Гојко изиђе у ходник, па погледавши Љубицу презриво, добаци јој:
          — Сад и сами јамачно увиђате, да сам имао права бринути се о светињи школе.
          Љубица плану. У таквој несрећи и страдању нађе се још снаге за терање ината.
          — И ово је, знам, ваше масло !... Платићете !... рече она, па се огрте и оде преко дворишта.
          — Ето нам сад нове беде, рече Гојко, плашећи се. И куд ме ђаво наведе да је дирам!
          — Није требало, одговори му Стојан. Кад год се анатеме туку, склањај се испред њих, да сачуваш своју главу. Тако је то, братићу мој!...
          — Нека, доста сам и ја патио, па да гледам једаред и њено страдање.
          — А ти, чини ми се, не виде писара?
          — Не. Што?
          — Више је окрвављен од ње. Заборавио на то у забуни, па само ускочи на коња и оде.
          Гојку опет засија радост на лицу. Сети се Веље са захвалношћу. Истина, срце му опет зебе од какве нове беде, која га може снаћи, и он већ претура у глави разне комбинације, али му не долази на памет ништа тако страшно.

Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 121 година.