Seoska učiteljica/XIII
XIII
Ljubica je sad neprestano pravila takav inat Gojku, da se ovaj već nije smeo pojaviti pred njom. Čim ga opazi, ona se bajagi obrne Stojanu, i ako čiče tu nema:
— Ju, kako lepo izgleda, kad se muškarac zakiti po obrazu!... Hi-hi-hi...
A Gojko samo ide, pognute glave i namrštena čela, ne osvrćući se na zajedanja.
Drugom prilikom opet uvreba i ako se ovaj neprestano krio od nje, pa će mu uzviknuti:
— Svaka ti se muka brine o svetinji školskoj!...
Ona htede još nešto reći, ali Gojku prekipe. Podiže glavu i pogleda je oštro, na licu mu ispisano gorko stradanje i umor. Odgovori joj vrlo lagano i hladno, kao da ga to nekoliko reči staju velika napora:
— Moja je dužnost da gonim razvrat i nevaljalstvo iz škole, a što stariji pomažu nevaljalcima — njihov je greh...
Izgovorivši to, opet pognu glavu, pa prođe pored nje u školu, čudeći se svojoj prisebnosti i zahvaljujući slučaju što mu se jezik tako odreši.
Ljubica planu, vrisnu i osu grdnje na njega, ali on zatvori vrata za sobom i nastavi rad.
Pisar dolazi na konju svakoga dana. Već ga sramota svraćati sudnici tako često, pa ulazi s konjem pravo u školsko dvorište, veže ga negde u zaklon, pa ide veselo u školu, gde ga Ljubica očekuje, neki put vesela a neki put neraspoložena.
Jednoga hladnog, turobnog dana policajac dođe neobično veseo, a i Ljubica izišla do stepenica u doček. Znala je da joj nosi kakav nakit, to joj je juče nagovestio, pa s toga beše veoma predusetljiva prema njemu. Donese joj lepu i skupocenu grivnu; ona se veoma raspoloži, a pisar uživaše samo, gledajući je tako veselu. On se zbiljski za nju privezao; zavoleo je kako nikad dosad nije voleo, i da mu ne beše dece, pomišljao je ozbiljno da beži sa njom u Ameriku, ili u Tursku.
A Ljubica? Ni sama ona ne zna šta je osećala. Znala je samo toliko, da je ne veže za njega ljubav, jer ona ne osećaše ljubavi. Ta ona je toliko čitala, da je ljubav nešto mnogo svetlije, uzvišenije... Seća se svojih osećaja za vreme poznanstva sa Dragutinom. O, to behu neki svetli dani, srećni časovi... ona se topila samo od jednoga pogleda, bila je blažena kad se rukovala sa njim, osećala se srećnom, mnogo srećnom! I danas joj srce jače zakuca kad se seti tih dana, a duša se zanese u slatkim snovima..
Pisar i Ljubica veselo priželjkuju u toploj sobi, šapućući jedno drugomu o ljubavi i sreći, a u to vreme dojuriše sokakom jedna kola i zaustaviše se daleko od školskih vratnica. Iziđe iz njih jedna slabunjava, suha žena u varoškom odelu, otvori. lagano i oprezno školske vratnice, prođe brzo preko dvorišta i uđe u hodnik. Stade da se pribere. Beše se veoma umorila i uzbudila. Priđe k vratima i oslušnu. Čuje se muški glas, pa odmah za njim detinji. »To je učitelj... onda će ovo biti«, veli žena u sebi i prilazi drugim vratima. Ne čuje se ništa, ama baš ništa!... Stoj, neki pokret i zvuk... kao da se ljube ?... Jest, poljupci!... i sluh se još više povinuje razdraženoj ženskoj uobrazilji, pa joj stvara tako jasnu predstavu, kao da ona sve To očima gleda. »Još ako budu zaključali vrata ?... ej nezgode!... A onaj piše da se ne zaključavaju svakad«... Polako, kao senka, pritište bravu i gurnu... vrata se lagano pokrenuše. Ona promoli glavu, pa najpre ne razgleda dobro; beše uzbuđena, pa joj samo sevaju nekakvi koturovi pred očima. Kad razgleda bolje, ona se najpre trže i ustuknu... nekakav strašan bol steže joj srce, ona htede vrisnuti, ali se pribra i opet proviri...
Njih dvoje sede na stolicama jedno uz drugo, zagrljeni, priljubljeni, opijeni strašću. I na jači zvuk mučno da bi ovoga trenutka svrnuli pažnju. On previo Ljubicu preko naslona, glava joj zaturena, pa pripao punačkom vratu i ljubi... Žena jurnu kroz vrata i stupajući na prstima, s podignutim rukama, iđaše kao mahnita... Ljubica, kako joj beše slobodna zaturena glava, ugleda je odmah i samo raširi oči... Sevnu joj u glavi da je to njegova žena, i ona već pretpostavljaše revolver u njenim rukama... Strah joj oduze snagu, ona ne mrdnu ni rukom, ni glavom, ničim... samo gleda besmisleno kako ova zamotana prilika prilazi sve bliže, kako joj gleda pravo u oči strašnim, zverskim pogledom, i opet ne može da se odvoji od njenih očiju, nego gleda, gleda, gleda...
»Sad će da plane... evo, tek što nije... Prvo će njega u leđa, pa u mene... Eno ga, jest, revolver... Mati... otac... Stanka... moja mladost !«...
Ali u mesto revolvera padoše na pisareve obraze dve suhe koštunjave ruke sa oštrim noktima i zabodoše se duboko u meso... Razleže se vrisak po sobi... Pisar se izvi, i dok se on obrte da vidi kakvo je to čudo, one suhe ruke padoše na Ljubičine jabučice i za trenutak obli joj krv celo lice.
Pisar skoči i dohvati razjarenu ženu za ruke, ali poznavši je, odjednom pusti njene ruke i stade se osvrtati oko sebe, kao da je nešto izgubio... Ljubica sedi na stolici kao okamenjena, čak joj i glava ostala još malo zaturena, a ona samo gleda to uvijeno čudovište, koje joj je ovoga trenutka strašnije od svega na svetu... Srce joj stalo, čini joj se i da ne diše, i najbolje bi bilo kad bi sad odjedanput umrla, to bi najvolela. »I što ne puca... šta čeka vazdan!«...
Pisar se obrće, nešto muca, hteo bi da progovori, ali žena mu opet vrisnu pa osu čitav pljusak grdnje na oboje, naročito na Ljubicu. Palanački rečnik je za ovakve razgovore veoma bogat, te se i Ljubici dade prilika da čuje što novo i neobično, ali ona ne beše u stanju da razume sve što se oko nje zbiva. Neke strašne reči ujedaju je za samo srce i izazivaju crvenilo na licu, koje se već sve obojilo krvlju, ali ona ipak gleda tako, kao da se taj govor nje ne tiče, gleda preplašeno, začuđeno, unezvereno, pitajući se u sebi: kako to odjedanput uleti beda u njenu školu, da joj pomuti zadovoljstvo ? I šta je to te se pisar tako spleo, zbunio ?...
Pisarka ugleda otvorenu kutiju sa grivnom, dočepa je, sklopi i metnu u džep, pa ciknu pomamno:
— Ha, tako ti!... Deca idu bosa, iscepana, a on kupuje svojoj... i opet se prosu pljusak grdnje, dok se u tom nastupu ne upletoše njene ruke u kosu svoga muža... Pisar se odbrani, a ona kidisa na Ljubicu... Začu se samo jauk Ljubičin od bola, pa onda njen histeričan vrisak...
Pisar se prenu: vidi da ovako neće nikad biti kraja skandalu, pa dohvati ženu za ramena i izgura je napolje. Srećom, Stojan se ranije ukloni u stranu, te se ne ponovi onomadašnji slučaj. Gojko stajaše na vratima, bled, osećajući neku divlju radost n zadovoljstvo, a ne smejući to ničim pokazati. Čim se otvoriše vrata i na njima se pojavi pisarka, on šmugnu u svoj razred, pa se zaključa. Svrši se tragedija!...
Ljubica iziđe na vrata i stade, ne videći ništa oko sebe. Beše strašno pogledati je. Lice sve krvavo, kose razbarušene, počupane, vise čitavi bičevi iščupani iz korena.
— Stojane, daj mi vode da se operem, prošapta ona, videvši Stojana kako je gleda nemarno.
— A onaj ode, bratiću, još čupaviji i gori; zaboravi da se umije, reče on, smešeći se.
I Gojko iziđe u hodnik, pa pogledavši Ljubicu prezrivo, dobaci joj:
— Sad i sami jamačno uviđate, da sam imao prava brinuti se o svetinji škole.
Ljubica planu. U takvoj nesreći i stradanju nađe se još snage za teranje inata.
— I ovo je, znam, vaše maslo !... Platićete !... reče ona, pa se ogrte i ode preko dvorišta.
— Eto nam sad nove bede, reče Gojko, plašeći se. I kud me đavo navede da je diram!
— Nije trebalo, odgovori mu Stojan. Kad god se anateme tuku, sklanjaj se ispred njih, da sačuvaš svoju glavu. Tako je to, bratiću moj!...
— Neka, dosta sam i ja patio, pa da gledam jedared i njeno stradanje.
— A ti, čini mi se, ne vide pisara?
— Ne. Što?
— Više je okrvavljen od nje. Zaboravio na to u zabuni, pa samo uskoči na konja i ode.
Gojku opet zasija radost na licu. Seti se Velje sa zahvalnošću. Istina, srce mu opet zebe od kakve nove bede, koja ga može snaći, i on već pretura u glavi razne kombinacije, ali mu ne dolazi na pamet ništa tako strašno.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|