Seoska učiteljica/V
V
Tek je sunce izgrejalo, a dvorište se napuni đacima. Gojko i Ljubica odvojiše svako svoju decu, pa odmah, tu na dvorištu, počeše razgovor sa njima. Oboje se samo upoznavahu sa decom, raspitivahu ih o njihovim kućama, o roditeljima, o tome kako su proveli leto. Ljubičini đaci većinom su dosad čuvali ovce i goveda, a među Gojkovim bilo ih je koji su i kopali, plastili, nalagali snoplje...
Ljubica se razgovaraše, ali se češće mrštila: po neki mališan okrene glavu i gleda šta rade oni u drugoj gomili. Neki se okrenuo sav k toj gomili, zavuk’o prstić u nos, pa gleda začuđeno ove nove i neobične za njega prizore. Ljubici se učini da se ovde ne mogu deca navići redu, (a ona to htede postići odmah prvog dana), pa ih uvede u školu. Odredi mesto svakom detetu, kaza im kako se zovu njihova sedišta i taman poče da im kazuje kako se ulazi u školu, kako se sedi i ponaša u njoj, a napolju se razleže pesma: »Paun pase, trava raste; pajo, paune...« Deca poiskakaše iz klupa kao jarići, pa se okupiše oko prozora, a neki behu poumili i da iziđu napolje. U prvo vreme i Ljubica stade začuđena i posmatraše kako se vije i talasa veliko dečje kolo, a u sredini stoji Gojko sasvim drukčiji, dostojanstveniji, pa pokazuje nešto jednom dečku, koji je seo u sredini kola.
»Bog ga video, kad ih pre nauči pesmi! pomisli Ljubica. — Vidi se da je nisu znali dosad: eno još ih uči kako se to igra«. Zatim se okrete svojim nestašcima i strogim tonom vrati ih na svoja mesta. Deca se uplašiše od njenog strogog izraza i tona, pa se svako ukrutilo, gleda je pravo u oči i ne trepće. Ona vide da je pogrešila, ali oseti da ne vredi sad ispravljati pogrešku, pošto će do podne učiniti još nekoliko, možda i većih; — ona to zna.
— Kako se zoveš ti, mali, što se jednako obrćeš? zapita ona jedno đače, koje joj pade u oči kao nestašno. Sva deca iz toga kruga, u koji je ona gledala, stadoše bojažljivo pogledati čas na nju čas jedno na drugo, čudeći se kome se to ona obrnula.
— Ti, mali, ti... ti ! pruži ona ruku na opaženog nestaška i gledaše ga strogim jasnim pogledom.
— Je l’ ja ? reče mališan sedeći i dalje i gledajući začuđenim pogledom čas desno čas levo oko sebe. Njegov pogled kao da htede reći: »ama varaš se ti, biće da je to koji drugi štogod pogrešio; a vidiš, ja sedim miran kâ svetac. «
— Ustani!... viknu ona oštro, pa se odmah zatim trže i uze blag ton. — Kad god ja što kažem kome đaku, ON odmah treba da ustane, pa da mi stojeći odgovara.
Dosadi joj se ova napregnutost mozga ; ovo što se neprekidno mora misliti. Ona izvede decu na dvorište, pusti ih da se protrče a sama se stade brisati maramom i duvati usnama, kao da je neki veliki teret nosila. I Gojko pusti svoje đake, pa joj priđe, smešeći se:
— Šta... ne ide vam sve kao podmazano?
— Man’te se... Kad bih znala da će ovako ići cele godine, bacila bih sve još sad.
— He... a niste još ništa ni počeli. Polako!... Svaki je početak težak.
— Ali, molim vas, ko može da se ne ljuti kad vidi ovako malo dete, a prepredeno i širet k’o i čiča Stojan. Ja ga opominjem što je nemirno, a ono se osvrće na drugove, kao da i ono traži ko je to nemiran.
— Ha-ha-ha... Pa to su najobičnije pojave u školi ; To već ne sme nikako da vas ljuti, jer će vam se ponavljati onoliko puta koliko imate časova rada u školi.
— Mora, bratiću!... nastavi Stojan sa kućnjeg praga. — Zamahni na pseto, ono će se kriti da ga ne udariš, a nekmo li dete. Tako je, bratiću moj!
— Ono vidi da ja neću da ga udarim, pa što se krije !
— He, bratiću, kad bi ono znalo šta ti misliš. Nego ono k’o veli: daj da bacim krivicu na drugog, ako se može; bolje neka bride tuđa leđa nego moja. A za mene što veliš, gospođo, — grešiš se mnogo: ja sam ti jedna puka prostačina i ne znam ti za politiku baš ni malo. Ja, bratiću moj, samo znam da slušam moju gospodu i da im budem veran, a meni neće biti rđavo od njihove strane. Tako je to, bratiću moj.
Gojko i Ljubica se zgledaše i nasmejaše.
Posle podne taman počeše rad, a uđe Stojan i javi s praga:
— Evo ide učitelj brezovički.
Iziđoše oboje, malo iznenađeni a i zbunjeni : u selu su posete vrlo retke, pa zato one vazda izazivaju neku nervoznu bojazan što se remeti ova stalna tišina, na koju se čovek navikao.
Na vratnice uđe visok, plav, suvonjav mladić u kratku kaputiću i nakrivljenom mekom šeširu na glavi. Iđaše kicoški, nekako podigravajući u hodu, ispravljene glave a pognutih leđa unapred. Odmah se moglo opaziti da je to otresit, živ, okretan mladić. Još s polovine dvorišga on progovori:
— Kažem ja: nije se on mogao promeniti — Gojko kao Gojko, ostao »mladâ«, k’o što je i u školi bio... Dakle nove kolege! Čast mi je... Velimir Krstić... i on se učtivo rukova sa Ljubicom. Za to vreme Gojko veselo uzviknu:
— Velja, Boga mi!... Ja gledam, pa čisto ne verujem.
Oni se obojica zagrliše i poljubiše.
— Ja se čudim juče o kome to moj kmet govori : neće da mi kupi desetne mere zato, što brezovička učiteljka skuplja skorup u najveću cimentu, a sa manjima famulus zahvata vodu...
— Gle ti paksijana kako mi oporočava moju očiglednu nastavu, nasmeja se gost, pa se obrte Ljubici. — Kako vam se svidi prvo mesto, je l’ prvo ?
— Da, sad počinjem.
— Kolegu ćete imati dobrog, za to vam jamčim. Mi smo ga u školi zvali mlâdom, jer se sve nekog belaja stidi... Eno ga, vidite, zacrveneo se pa obara oči. Još da mu nije ove guste bradurine, — zlo!
— Šta ćemo sad, čime da te častimo? reče Gojko nudeći ga u isto vreme stolicom, koju je Stojan izneo. — Ja sam ti bećar, dodade on gledajući Ljubicu preko očiju.
— A što gledaš gospođicu, nasmeja se gost, kad ti ona ne može zlu pomoći.
Svi troje se nasmejaše i ućutaše.
— Pa gde si, bolan, dosad, ded’ pričaj: gde si bio, šta si radio? obrte se Velja Gojku.
— More... šta ja! Ovo mi je treće mesto, nego otkud ti ovde, kad si bio u Podrinju ? Kad se pre oženi i čak steče kozu!
— Znaš... naša posla ! I meni je ovo treće mesto. Samo mi neobično što me sad ne premestiše: naučio sam već da radim svake godine u drugoj školi, pa mi to izgleda kao pravilo, a ovo sad izuzetak... A kad sam se oženio? — Usput, brate, brodeći s Drine na Timok, ugrabih jedno devojče... Naša učiteljska posla! Sve radimo uzgred: i ženimo se, i saranjujemo decu, i kućimo, i raskućavamo, i umiremo, sve onako uzgred, usput...
Ljubica ga uplašeno pogleda.
— Nije valjada tako svuda?... To bi bilo strašno zlo.
— E, gospođice, vi ste tek izišli iz školske klupe, a mi znamo kako se u skamijama ideališe. Polako... biće vremena da sve vidite i da se u svemu razočarate.
— Ali za Boga, valj’da niko ne dira one koji se ne mešaju u politiku?
— A zar mislite da se ovaj grešni kolega mešao, pa ipak mu je ovo treće mesto za tri godine. Je li, Gojko ?
— Pa ti me znaš: kakav sam bio u školi, takav sam i ostao. A ti sigurno nisi postao mirniji?
— Ja — još luđi! Koga će da umiri ovo večito čergarenje, ovo teranje bez krivice i reda!.. More, šta tu !... Znaš li da čak osećam neko zadovoljstvo kad potrpam u kanate svoje prnje, pa ozgo usednem sa ženom i detetom, a za dušemu privežemo kozu, pa teraj!... A vama se, vidim, ne dopada takvo uživanje? Ništa, udajte se za Gojka, on je miran čovek; valjda će se ovde staniti stalno, — reče gost i lukavo pogleda na nove kolege.
Ljubica, iznenađena ovom smelošću, pocrvene, ali ne smede pokazati znaka ljutnje da ne uvredi ovako otresita gosta; a Gojko, videvši ovo naglo crvenilo na Ljubičinu licu, obori oči, ali mu lice zasija velikom radošću. »Eto, kažem ja: samo polako, pa ko zna šta još može biti !...« pomisli on i pogleda kradom Velju, pa opazivši na sebi njegov pogled, mahnu mu glavom kao preteći. Ljubicu odjednom, pospe ovih zloslutih reči Veljinih o teškom učiteljskom životu, obuze neka plašnja, u dušu se uvuče neka sumornost, i ona zadrhta.
»Šta ovo oni govore samo o zlu, kad je svet tako lep, sunce tako toplo i veselo greje, srce u grudima tako živo kuca i sve, sve je udešeno za lepo prijatno življenje!... Zar ja da ne prođem dobro, i moja budućnost zar da ne bude sjajna?... Ta ja sam mlada, lepa.... ja moram biti srećna !« I pred njenim očima proleću sjajne, divne slike zamišljene budućnosti, ona se smeši tim slatkim sancima i u isto vreme čuje kako joj se drugovi gromko i veselo smeju.
»Kakvo zlo, misli ona dalje : samo tek da se tako kaže. Zabrinuti i opterećeni zlom ljudi ne smeju se tako veselo, a njemu smeh ne silazi sa usta. More, slavan je život, slatko je živeti !...«
— Pa ne hvalite se, gospođice, početkom u radu. Zbilja, kako ide ? Danas ste počeli.
— Ljutila sam se mnogo. Nisam još... (ona poumi da kaže: dorasla) naviknuta na taj posao.
Velimir joj stade govoriti o tom početnom poslu. Govorio je takom sigurnošću i razumevanjem, kao da je desetine godina proveo na tom radu. Reč mu beše tečna, živa i oduševljena još priličnom dozom idealizma, koji se kod početnika dugo zadržava, nad kim se oni smeju i ako su njime prožmani i zapojeni.
Za to vreme Gojko nešto živo pregovaraše sa Stojanom u svojoj sobici i posle kraćeg vremena javi se, kao rezultat pregovora, velika čaša, puna bistre hladne vode na rapavoj, prljavoj i suvoj ruci famulusovoj; u drugoj držaše među prstima parče šećera, i to sve s velikom pažnjom podnese gostu.
— Izvol’te i prošćavajte... Mi smo ti, bratiću, znaš bećari i sirotinja. Što je dao Bog... Budite zadovoljni!...
— Gle, molim te, čuda! reče mu Velimir, smešeći se.
— A kad pre dobavi tu čašu i šećer iz komšiluka? Za vodu te ne pitam s toga, što znam da je imaš besplatno.
— E, nemoj baš tako, bratiću. Imamo i Mi po nešto, i ako smo sirotinja. Tako je to.
Gojko razvukao usta u širok sladak smeh, a glavu okrenuo u stranu.
I Ljubica se začudi kad pre nađoše ovu zgodu za posluženje, a na Veljino pitanje i ona se slatko nasmeja.
— Je l’ ti ovo komšijska čaša ? obrte se gost Gojku, koji se još lupaše dlanovima po kolenu od silna smeha.
— Naša, bratiću, odgovori Stojan za svoga gospodina. Naša... školska... a to ti je kâ da rečeš moja, gospodinova i gospođina. Nas smo troje tu... kao...
— Kao jedna porodica, dopuni ga učitelj.
— Tako, bratiću, tako.. hvala je Gospodu Bogu, koji je blagoslovio naš sastanak...
— E, zar već!?... uzviknu Velja. Svi prsnuše u smeh i poskakaše sa stolica.
Gojko se tvrdo odluči da dobro pročasti Stojana, čim primi platu.
Ljubica se smejaše s toga što je mlada, što je veselo živeti i što je smeh najlepši ukras mladosti. Velimir se smejaše i radi sebe, što bejaše veoma raspoložen i naročito radi Gojka: da mu pomogne nameru, jer je već uvideo kud ovaj smera.
— E sad ako hoćete da se malo prođemo, i bar da me tom prilikom ispratite, reče gost.
— Zar nećete da nam vidite školu ? zapita Ljubica kao čudeći se.
— Bio sam u njoj i letos o ispitu i opet pre mesec dana kad smo merili vašu učionicu i poručivali skamije.
— A, pa to smo vama obavezni za onako lepe skamije i druge potrebe ? reče Ljubica.
— Ni najmanje. Ja sam učestvovao zbog društva, a i zbog ručka, za koji sam znao da će se davati posle pregleda škole.
Oni se krenuše kroza selo. Putom se vodio govor samo o radu u školi. Velimir obeća da će doći k njima sa celom svojom školom, pa će tako zajednički držati ugledna predavanja, ali prethodno zahteva da oboje odu k njemu u goste i da provedu zajedno ceo nedeljni dan.
Ljubici se veoma svideo i ovaj pametan razgovor, iz koga se uveri da i Gojko raspolaže dobrim i ne malim iskustvom u školskom radu; svide joj se i ovaj poziv Velimirov i ova lepa šetnja preko ravna požnjevena polja. »Šta oni govore o zlu kad je tako prijatno i zanimljivo provoditi vreme u radu sa malom decom!... pomisli ona. — Istina, nezgodna je ta večita borba sa kmetovima i odborom... I deca hoće čoveka lako da naljute, ali su sve to sitne stvari, koje ne truju čovečji život, ne smetaju mladosti da pliva u srećnim snovima, da se veseli životom i suncem... Nema nikakve bojazni !... Daj da se živi !...«
A Velimir se nagnuo Gojku pa mu šapće:
— Kamo ti nove, lepe haljine, nesrećniče!... Što se brukaš u tim dronjcima! Doteraj se malo, podšišaj se, potkreši tu bradurinu... Otvori oči, ako hoćeš da poigramo uz mesojeđe.
Gojku zasvetleše oči. On baci pogled na Ljubicu, koja iđaše napred putanjom, pa odgovori drugu šapućući:
— Baš sam to juče i sam mislio... Gledaću, čim primim platu. Znaš, dužan sam malo...
— Pa kad dođete k meni, razgovaraćemo nasamo o tome. Gledajte da dođete još ove nedelje, dok je lepo vreme.
— E sad nam možete pokazati kako ćemo naći put za vašu školu, reče Ljubica i stade.
Velja im objasni kuda će proći, pa se potom, progovorivši još nekoliko reči, rukovaše i rastadoše.
Gojko i Ljubica vraćahu se, puna srca, veseli i zadovoljni, kao što se obično vraćamo kad ispratimo koga gosta, s kim smo prijatno proveli nekoliko časova.
— Baš krasan čovek, reče Ljubica; — veseo, otvoren, i tako lepo govori o našem poslu.
— A, Velja je i u školi bio veoma otresit. Znam da ćemo kod njega naći čitavu biblioteku.
Tako idući k selu pretresahu polako dobre strane svoga novog druga i prijatelja. Ova lepa večernja šetnja osvežila ih i upila novu snagu u grudi im, pa osetiše da im se razliva neka prijatna veselost u srcu; osetiše ono poznato zadovoljstvo od zdravlja, s kojim se kod mladeži vazda javlja neka žudnja za nečim veoma svetlim i maglovitim... Beše im žao da ostanu svako za sebe sami, pa iđahu zajedno ne znajući kud će; ućutaše i svako mišljaše za sebe...
»I otkud je baš tako težak život? stade Ljubica misliti. Teško je neradnicima i onima koji bi hteli samo da zapovedaju, a meni, što ?... šta ima da mi bude teško. Mojoj deci ja zapovedam, a druge starije moram slušati, nije vajde. Svaki ima po nekog starijeg, koga sluša, pa tako i ja... Nego nije to. Opet oni misle o nečem drugom, o čemu neće da govore preda mnom... opazila sam to. Ali šta?... Svejedno, ma šta bilo, nije tako strašno... A ovaj Gojko baš je dobar čovek i... odličan... jest, baš odličan učitelj, to kaže i gospodin Velja. Moram mu govoriti nek se javi za ispit. A što ?... Zar se mene što tiču njegove stvari ?« — zapita se ona bojažljivo, anališući sa zebnjom svoja osećanja, ali se odmah umiri. Nekakav đavolast, detinji osmeh pređe joj preko usana i ona baci pogled na Gojka, onako u koso, ne osvrćući glave k njemu.
A Gojko se pognuo, pa meri očima svaki svoj korak. Tek poneki put skrene oko u stranu, te više oseti no ugleda tanahnu figuru devojačku uza se. I on se dao u neke misli, od kojih mu se guste veđe čas navuku i natmure kao ilinski oblak, a čas se razvedre i razvuku u veseo blažen izraz.... »Ala bi to bio život, Bože!... ali ko sme o tome misliti... Nije to za mene, za ovakog hm... kako da kažem... povučenog, jest baš tunjavog... Tunjav sam, nije vajde«. I on kao sa nekom zluradom žestinom ponavljaše ovaj izraz, koji mu odjednom postade tako plastičan i živ, i što je najglavnije odgovaraše potpuno — kako on mišljaše — njegovom stanju. »Tunjav! zaista jesam. A što, zar ja ne bih mogao biti onako okretan i živahan, kao Velja? Ne može da se smiri na jednom mestu, vrti se na stolici, igra mu, čini mi se, svaki mišić na telu. Mislim baš da bih mogao, kad bih se odlučio. Što, zar je to teško : vrd... vrd tamo amo, pa ništa... Ali ne ide, badava, znam ja sebe«. I on se skoro glasno nasmeja, jer predstavi sebe kako bi izgledao, kad bi odjednom stao obletati oko Ljubice i udvarati joj se kao kakav okretan kavaljer. Ova mu se misao, pored svoje smešne strane, ipak svide i on već zamisli sebe obučena u najfinije odelo, stade zamišljati neke naročite manire, za koje držaše da mogu jako uticati na devojku. I odjednom, usred tih sanjarija, on se trže. »Šta je ovo... šta ovo ja mislim i činim ? Zar to ja činim od istine... ja, koji dosad ne smedoh pogledati u žensko!... Bežah od njih kao od đavola, kao da će me jedan pogled njihov satrti. Šta je ovo ?!... Hm... to je nešto novo, što dosad nije bilo, to se sad nešto počinje, mora biti... Ali šta ?« I njega opet stadoše potresati nekakve tople, prijatne struje, koje poticahu otud od nekud od srca...
— A, evo mog stana, uzviknu Ljubica, dignuvši glavu. Da je ranije pa da svratite, ali je već mrak...
Gojko se trže i gotovo odskoči korak natrag.
— Kako... ne, ne, molim... Ima vremena, drugi put...
— E onda do viđenja. Laku noć! reče ona i klimnu glavom koketno, pa se obrte i uđe kroz vratnice u svoje dvorište.
— Laku noć, reče on za njom, prihvatajući se šešira i gledajući kroz suton neobičnu siluetu, koja se udaljavaše od njega Ispod punih kitnjastih šljivovih drveta.
— Eh, uzdahnu on i okrete lagano koračajući k svome samohranom i neveselom stanu.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|