Seoska učiteljica/III
III
Učiteljica se žurno približavaše školi. Učinilo joj se da se odocnila, i ako tek beše sunce ogrejalo. Danas je išla sa čistom i vedrom dušom, sa onim istim sjajnim idealnim mislima, kojima se najviše bavila u školi. Srce joj beše prepuno miline i neke jake mladačke žudnje za radom... Bujna mladost vri, život, pun sile i oduševljenja, kipi i traži gde da izlije svoju suvišnu snagu. Otud tolika volja za radom. Nestade jučeranjih sebičnih misli; duša ožive novim životom, kao i ovo sunce, što ogreja blagom podmlađenom svetlošću.
Ko se ne seća s kakvim je osećanjem išao prvi put na svoju novu dužnost! ... Koliko je tu pomešano miline sa nekom polusmešnom zbiljom i važnošću. Drukčije i ne biva: pravo iz školske klupe, ispod roditeljskog i školskog tutorstva, odjednom postaješ gospodin, koji ima pod svojim tutorstvom mnoge mlade duše. Grudi se nadimaju od žudnje, srce kuca jače i veselije, a ti u sebi uzvikuješ: Kamo rad? Daj da se radi!...
Ulazeći u školsko dvorište, Ljubica opazi kako se Gojko nešto ustumarao pred svojom kućicom. Ona pomisli da se to i on žuri za poslom. Međutim Gojko je dosad spokojno šetao po travi, i tek kad je nu spazio, počeo je nemirno tumarati, kao da je u nekom poslu. Ona mu priđe slobodno, kao da su stari poznanici, i smešeći se pozdravi ga:
— Dobro jutro! Kako u novom stanu?
— Dobro jutro želim. The... kad nije bolje...
— Vidi se da mi nismo za selo: treba sa njima biti drukčiji.
Gojko se usudi da je pogleda, ali se odmah trže i obori oči, jer oseti na sebi njen vatreni pogled.
— Videćete, nastavi ona, u školi nemaju ništa: u prvom razredu ni table, ni računaljke, ni stola, prosto ništa.
— Kod mene ni mape, ni metarskih mera, ni slika... Ali mi je najgore za mapu: ne znam kako ću bez nje.
— Crtajte na tabli.
— To već i onako moram... pojedine okruge, ali opet ne ide to tako... bez cele mape.
— Mi ćemo zamisliti da smo među divljacima, pa ćemo se domišljati od svake ruke, reče ona i zacenu se od smeha.
Gojka obuze prijatna toplina: Milo mu što ona sama vezuje svoju sudbinu za njegovu, pa i on razvuče usta u širok veseo smeh. Pogleda je i bi mu veoma po volji njeno veselo nasmejano lice. »O, pa mi ćemo ovde lepo i veselo živeti !« pomisli on, ali ne smede iskazati svoju misao glasno.
— Jeste li odavno učitelj? zapita ona i pogleda ga nekako đavolasto žmirkajući. On smotri taj pogled pa se još više zbuni, ali ipak odgovori:
— Tri godine, ovo je sad četvrta.
— Niste valjad’ ispit položili, te ste još privremeni?
Gojko pocrvene i najvoleo bi da mogaše tog časa u zemlju propasti. Sad mu beše najtegobniji taj položaj, zbog koga je i inače trpeo dosta.
— Jest... bolest me smela. Do godine ću imati pravo da se javim na praktični ispit.
— Gde vam je čiča Stojan? obrte ona razgovor, videvši da mu to pada teško. Kako vam se čini? — Smešan čiča. Ne znam samo da li će moći raditi.
— Širet veliki, odgovori on i predahnu, kao da svali s pleća veliki teret. Ode da kupi što za ručak... posle neće moći, kad počnemo rad.
— Jeste li gledali učionice? Kolicna je moja, a kmetovi spremili pedeset đaka. Neće moći svi stati.
— Staće... može i više, odgovori on i nasmeja se.
— Znam, ali to ne valja ; ne odgovara zahtevima higijene ni nauke...
— Ha-ha-ha... nasmeja se Gojko glasno. u Orlovici, a i po ostalim selima, još nemaju ni pojma o higijeni. Treba vlast da ih nauči... Bez sile ne ide...
Uđoše u školu, prvo u Gojkovu učionicu. Soba beše prostrana, ali rđavo okrenuta, te ne dopiraše unutra dovoljno svetlosti. Skamije stare, rađene još pre dvadeset pet godina; svaka se iskrivila, rasklamitala... Ljubica sede na prednju klupu i odmah se razleže škripanje, puckanje suve daske.
— Oho, imaćete dobru muziku na predavanju, reče ona i diže se sa klupe. Uh, mračno, nezgodno!... U takoj sobi ne mili mi se nikakav rad.
— Vaša je mnogo svetlija i veselija.
— Jeste; hajdemo sad tamo.
Iziđoše oboje i prošavši kroz veliki prostran hodnik, uđoše u manju, svetlu, lepo okrečenu sobicu. Ljubica iđaše napred poskakujući, a kad otvori vrata od svoje učionice nasmeja se veselo i stade pevuckati neku pesmicu.
Pred školom se začu razgovor; pored prozora promakne po neki stariji đak. Ljudi počeše dolaziti.
Posle pola časa zasede ceo školski odbor u školi i poče da upisuje nove đake. U hodniku i dvorištu puno ljudi i žena i svako drži za ruku po jednog mališana. Predsednik prvo upisa svoga sina i jednog sinovca, jedan odbornik upisa svoje dete i zatim čiča Stojan stade da poziva jednog po jednog roditelja unutra. Uđe jedan sed starac, pogrbljen, bezub, zamagljenih očiju, uvede jednog vižljastog zaplašenog dečka, koji zveraše po sobi kao divljače.
— Pomaže vi Bog! pozdravi se starac, skinuvši kapu i naslonivši se obema rukama na dugačak štap, koji mu dopiraše do same brade. Šta je to, kmete Ćiro, i vi ljudi! Prošlog ljeta pustiste mi ovo dete da me nadgleda ovako starog i da me što posluša, a sad ga opet tražite. Ne grešite se, ljudi !
— Taki je zakon, čiča Vuksane, odgovori mu predsednik, tako mora da bude. dosad se upisivalo svake godine samo po desetinu novih đaka, pa se nisu ni uzimala deca iz inokosnih kuća, a sad nam treba novih pedeset. Evo učiteljice, vidim, pa ona traži đake...
— Nosi ti, Vuksane, za to peškeš tvom sinovcu, starom kmetu, reče jedan odbornik. On je to zapeo da prosveti naše selo, te nam natovario na vrat dva učitelja.
Starac se uzvrpolji, uzdahnu duboko, kao da mu otkidaju parčeta živa tela, pa kroz plač prošuška:
— Ovo mi je unuče jedina potpora; to su mi i oči i ruke, pa da mi njega uzmete.
— Dete nek ostane, a ti čiča idi kući, reče kmet i mahnu rukom na Stojana.
Gojko neprestano prevrće upisnicu, razgleda potpise raznih revizora i kad naiđe na po neku slabu ocenu, namršti se i prevuče rukom preko duga čela, kao da odgoni kakvu napast od sebe. Kad kmet svrši pregovore s roditeljem dečjim, on zapiše u upisnicu ime i prezime detinje i drugo što treba, pa opet stane da prevrće.
A Ljubica se naslopila na prozor pa posmatra decu, koja će biti predmet njena rada i staranja. Svako se priljubilo uz oca ili majku, pa ni mrdnuti dalje, kao da se plaše kakve velike napasti. Tek po neki slobodniji odvojio se uz stare đake i sluša šta oni govore o novom učitelju. Ljubica priđe k stolu i naže se Gojku:
— Ja iziđoh malo među decu, a vi gledajte tu: ako naiđe kakvo kretenasto, nemojte ga upisivati, šapnu mu ona.
— Eto... vidite kako to ide, odgovori joj on, gledajući je pravo u oči, jer ona razgledaše upisnicu. Gledaćemo...
Ona iziđe u dvorište. Prolazeći kroz hodnik, smišljala je kako će da vikne decu, da ih okupi oko sebe, ali čim stade u dvorištu, opkoliše je žene sa decom. Ona pocrvene i zbuni se, a žene počeše zapevati: stadoše bogoraditi da im ispiše dete, jer su inokosne, pa im nema ko pomagati u radu. Neke se zaklinju da im je to dete jedina muška glava i svečar u kući...
»Šta je to..... šta hoće ove žene ?... Da li ja to dobro čujem! Pa ovde gotovo svi dovode decu pod moranje. Je li to ta srpska žudnja va prosvetom, za »drugim očima«, o čemu se tako lepo govori u narodnim poslovicama ?... Jadnice !«... Beše joj žao ovih glupih šireta — žena, jer ona ne poznavaše njihovo stanje ni namere. Ona im odgovori prijateljski:
— Vaši ljudi tamo upisuju... oni vas znaju najbolje, pa njih i molite.
Ona stupi među gomilicu đaka, koji ostaviše igru i okupiše se oko nje. Htede se ponašati sa njima drugarski, prijateljski, ali oseti da joj njena urođena grubost neće to dopustiti. Toliko se kidala zbog te svoje zle osobine, koja joj smetaše i kao devojci, a već u toliko više kao vaspitačici. Paštila se da se navikne na lepo ophođenje, na milostive, prijatne reči, ali pri najmanjoj nepovoljnosti, ona ipak plane i ispolji jasno svoju prostačku grubost.
— Igrate se, deco!... Šta ste se to igrali?
— Krpiguza, odgovori jedan smeliji dečak
— Zar ne znate lončića?
— To je za one iz prvog razreda, a mi ’vako... krpiguza, jarca, vina i tako...
— Je li vas učio pređašnji gospodin koju igru?
— Jok, on samo u školi...
— Što lažeš, bre, prekide ovoga drugi mališan: zar nismo sa njim sigrali mete na Vilinoj Kosi, kad smo ono išli ?
— To je ’nako... kad nas je vodio u polje, a nije nas naročito učio.
Ljubica je mislila da počne sa njima koju igru, da zametne šalu i smeh, želela je da se upozna sa tom dečicom, da se zbliži sa njima. Znala je način kojim se to najbolje postiže i idući među decu mislila je odmah početi igru, ali eto, nešto joj ohladi nameru; ona sama ne zna otkud to dođe: tek odjednom je poduze hladovina i učini joj se da nema smisla sad to počinjati. Reći će joj se da hoće naročito da se pokaže pred ljudima. Neka, ima vremena i za to, kad ona ostane sama sa svojim mališanima. Ali ipak morade sebi priznati, da je najviše ohladi odgovor onog dečka, koji reče da su lončići za malu decu, a ne za onolike đake. Ona se opet vrati ženama, gde beše gomilica novoupisanih mališana. Odjednom je obuze milina gledajući ovu nejaku decu, koja se poveravaju njenoj brizi; ona bi ih sve odjednom izgrlila i ižljubila, tako joj postadoše bliski i dragi ovi mali divljačići. Ona pomilova po glavi neke slobodnije đačiće; jedan se izmače ispod nene ruke i stade se plašljivo pribijati uz mater. Ona se namršti i grubo progovori:
— Što bežiš? Neću te pojesti.
— Divljačno je, gospođo, mnogo, stade ga pravdati njegova mati. Nije ni izlazilo među ljude. Taman rekoh: da mi bude od pomoći, a ono...
Ljubica se okrete i razgledavši po dvorištu uđe u školu. »Sve jedno isto«, pomisli ona prolalazeći pored stola, za kojim se vrši upis i slušajući preklinjanja jednog mlađeg čoveka i molbe da mu se dete ne uzima u školu, jer to mu je najstariji, pa je taman stigao za poslugu.
»Kudgod se okreneš, svud se škola smatra kao nekakva robija ili vojačina. I tu se ti nadaj povoljnom uspehu u radu !« mišljaše ona, stojeći pred prljavom isprskalom školskom tablom, koja je nekad bila sva crna, ali su je deca, mokrim krpama, u toku dugo godina, tako izribala, da se crnilo vi đaše samo po krajevima. »Međutim ima dosta mesta gde sami seljani mole za nova odeljenja i sami rado dovode decu u školu, to sam slušala. Pa što je ovde ovako ?«
Priđe joj Gojko, pa prvo liznu prst jezikom i prevuče njim preko table, potom se nasmeši i gle dajući opet u tablu, zapita je:
— Kako vam se dopadaju novi đaci?
— Divljaci. Kao da nisu dosad videli čoveka. Ali šta je ovo te niko ne dovodi decu od svoje volje ?
— Naučeni su. Do sad su učitelji upisivali samo po desetinu novih, tek da imaju i prvi razred... pa se svet naučio tako... Do godine će biti lakše; a sad upisujemo i onu decu, koja su pre dve godine trebala biti upisana.
Kmet zovnu Gojka, a ona produži gledati na prozor. Čiča Stojan nešto tumaraše po dvorištu, vičući uzgred na nestašnu decu, koja mu poremetiše dosadanji mir i usamljenost.
— Šta li si sanjao noćas, bratiću? reče uzgred jednom mališanu. Ako si sanjao da te buve pecaju, biće batina. Tako je to, bratiću moj !...
Upis se već završuje. deci se naređuje da sutra dođu svi u školu. Gojko i Ljubica se dogovoriše da posle podne pregledaju sa kmetom učionice i da sastave spisak sviju potrebnih stvari, koje se moraju odmah nabaviti.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|