Седамдесет анегдота/22

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Седамдесет Анегдота  (1911) 
Писац: Андра Гавриловић
Стеван Сремац
Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића


СТЕВАН СРЕМАЦ[уреди]

1.[уреди]

У доба кад је Ст. Сремац довршивао Велику Школу, бејаше мода да се нико не шиша кратко. Насупрот томе дође Сремац једнога дана у своје друштво пред „Дарданеле“ и то — ошишан са свим кратко.

— Море, Стево, шта је то?

— Па… овако је здравије! — објашњава он.

— Није истина, то је само уображење.

— А после и практичније је! — додаје Стева.

— Није ни то.

— Осем тога и лепше је! — продужује Стева.

— Е, баш то није истина.

Мало после друштво се разиђе а за столом остадесамо он с најинтимнијим другом Божом Гавриловићем.

— Знаш, Божо, — поче сад Сремац

— теби ћу, разуме се, да кажем шта је било… Одем да се шишам онако као и страна 78 сви људи, паметно. Узео мајстор маказе, поче, па онда дозва шегрта да га учи на мојој глави! Гледа шегра, па тек узе од мајстора маказе и поче сам да сече. Ухвати један чуперак па — фик! слисти ама све до коже. Спази то мајстор, цикну, ошамари шегрта, па узе да „поравни.“ Ал’ како ће да поравни друкчије већ да скине сву косу! Мало одовуд, мало одонуд — тек ја остадох ћелав к’о Марија Фаркаш кад јој спадне барока. Грдио сам — али доцкан. Мајстор ми онда рече, ради утехе, да је овако здравије, практичније и лепше. Зато сам мало пре и ја пробао да те његове идеје популаришем,

ал’ ми се, ето видиш, не прима…

2.[уреди]

— Господо, — рече директор Треће

Београдске Гимназије, у којој је Сремац служио — долазе у Београд ђаци и професори из Врање; треба одредити некога

који би се побринуо за дочек гостију.

Кад се за тај посао помену и Сремчево име, он похита:

— Ја толико не волим разне одборе,

а нарочито одборе за свечаности, да вам свима изјављујем: ако кад год у новинама страна 79 прочитате или чујете да сам и ја члан таког одбора, одмах реците: „Сиромах Стева, куд да му се то деси!“ јер знајте

да сам пре тога — морао шенути…

3.[уреди]

С јесени 1879 оде Сремац за наставника Нишке Гимназије, а о Петрову дне идуће године дође у Београд на виђење. Пред „Дарданелима“ прича појединости новог чиновничког живота, па помену како је морао предавати и цртање, а у школи, тек отвореној, нема ни прегледа ни модела.

— Па како си радио?

— Ето тако: нацртам на табли нешто

па онда деца прецртавају. А буде кад што да ме деца питају шта сам нацртао, и ја онда морам да напишем доле: „столица“,

или „оџак и дим“ и т. д.

Иначе је Сремац био врло добар цртач карикатуриста.

4.[уреди]

— Господине, како мој син у школу?

— пита Сремца један нишки грађанин

прве године његова службовања.

— Бога ми, право да кажем, неће да учи, рђаво је…

страна 80

— Такој је! Нестрећа је то: да је

добар ја би’ га даја на занат, али је рђа, није пристао за никуд, па га накара’ у

школу. Фала ти!

5.[уреди]

Сремац је био за класичку наставу, те се често препирао с колегама који су били томе противни.

Један пут се у седници поведе реч о неком неваспитаном ученику, а један ће природњак рећи:

— То је само суровост расе; ето и

у старо класично доба — вели Цезар, а

има и у Непоту —

Сремац плану:

— Гле сад! У свему си против класицизма,

а у овоме нађе да поменеш класичке

писце! Иди с милим Богом!

6.[уреди]

— Е, брате! — жаљаше се Сремац

о распусту 1890 у Београду. — Пређашњих година кад год дођем из Ниша у Београд, натрапам на нашега професора Светислава Вуловића који ме редовно дочека речима: „Море, Стеване, што ти не полажеш професорскога испита?“ А сад кад сам положио и тај испит, идем страна 81 свуда не бих ли га срео, а њега нигде нема. Јуче чух да је отишао на Киселу Воду. Што ће му Кисела Вода сад кад

пре никад није ишао!

7.[уреди]

Сазнавши да у Српску Краљевску Академију улази и један господин малих квалификација, Сремац рече:

— Бога ми ће се дотерати дотле да

ћемо зажалити за Иришком Академијом: тамо су била свега два слепца, а овде

ће их бити повише.

8.[уреди]

У срећном Нишу првих година по његову ослобођењу бруји весео живот препун задовољства. Па да би било среће са свакоје стране, дошао у Ниш и неки велики циркус, који у први мах похађаше само интелигенција, а за њом се поведоше и староседеоци, док похода циркуса не постаде правом манијом. Може се мислити колико се у томе отерало далеко, кад је „тако што год“ пожелела и стара Нишлика, газдарица Ст. Сремца.

— А јеси л’ гледаја и ти, господине,

то чудо? — упита она једне вечери Сремца

кад је он полазио од куће у чаршију.

страна 82

— Које чудо, газдарице? — обрати јој се он с благим осмехом.

— Па тоа што му викау Низгуз!

— А, јес’, јес’. То је право чудо. Био сам.

— Хе! Благо си теби…

Кад би по вечери, Сремац опет оде са друштвом у циркус. Представа је у великом и пространом кругу текла живо и непрекидно, а Глупи је Август изводио безброј својих импровизација. Једном је био изазвао чак и неку малу галаму у једном крају, али је то слабо ко и опазио, јер је тога тренутка играо неки вешт гимнастичар.

По свршетку представе Сремац сврати на каву у једну кавану, а по том одекући. У дворишту крај степеница нађе газдарицу.

— Добро вече! — поздрави је.

— Бог ти добро даја! — одговори му она уњкајући кроз нос, па устаде.

— Шта је то газдарице, ти си ваљда озебла?

— Море, црн ми назеб! Пропала сам дибидуз!

— Како?

— Ки ники мој!

— А што?

страна 83

— Ама зар не видиш да сам о нос оклембесила лиску од лојзе?

Видим да си винов лист привила на нос, али не знам зашто!

— Ех, зашчо! Отидо’ и ја у това ваше

Низгуз. А жао ми језа пару, зашчо се пара на данашњи дан тешко праји. Па станем с неки дечурљаци да гледам кроз једно рупче на платно озад. Има неколики рупчики. Таман ја стану’, а и нос ми пропа’ну кроз друго једно рупче. Мен’ ми је и самој смешно, големо смешно, ал’ викам: иска си и нос да нешчо види! Не постаја колико ово с тебе саг, а мен’ ме трефи нестрећа: један од онија црни ђаволи с прапорци от комендију, од некуд, се прикачи, а ја не виде, па мен’ за нос: паф! Куку мен’ што сам дрекнула! Саг ја ’оћу натраг, ал’ он, пустин, не пушћа. Није, мори, да вуче, него стиск’о па све циба као на рибу шчо се чини. Уби ме жив резил’к, а и стра’ ми, а боли ме, пусто! Вуче он на там’, вучем ја на овам’. А он се дере, па све нешчо, ил’ лаје ил’ мауче, не знам саг ни сама, тек се смеје: хо, хо, хо! то жаба! то жаба! Век ми и сузе фрцнуше; јао, мајке, уби ме проклетник. А дош’о квартаљник па не знава што је с мен’ напред, нег’ ме поткупио па и он да циба са страг… Једва страна 84 се извуко’ па беж’ на дом, Сад не знаем: имам ли нос или немам, Ударила сам на модрицу лиску од лојзе, а за резил’к и

не питувај: три дни не смем на сокак!

— А ја сам био тамо, па се чудим шта се то подигла нека гужва.

— Не л’ си познаја мој нос?

— Нисам.

— А и ники други неје?

— Фала ти за тај реч како на брата.

Само нек нема резил’к а за нос како бидне! Нек ми је то за памет да не мећем

и ја свој нос помеђу господски носови…

9.[уреди]

Сремац није волео број 13. —

Један пријатељ, коме није никад одбијао да учини услуге, замоли га да му потпише меницу. Стева одмах одговори:

— Хоћу, али је то тринаеста меница

коју потписујем овде у Београду; молим те да нађемо некога коме такођер треба потпис, па да уједанпут потпишем тринаесту

и четрнаесту…