Sedamdeset anegdota/22

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Sedamdeset Anegdota  (1911) 
Pisac: Andra Gavrilović
Stevan Sremac
Gavrilović, Andra (1911). Sedamdeset Anegdota iz života srpskih književnika. Beograd: Izdanje knjižare S. B. Cvijanovića


STEVAN SREMAC[uredi]

1.[uredi]

U doba kad je St. Sremac dovršivao Veliku Školu, bejaše moda da se niko ne šiša kratko. Nasuprot tome dođe Sremac jednoga dana u svoje društvo pred „Dardanele“ i to — ošišan sa svim kratko.

— More, Stevo, šta je to?

— Pa… ovako je zdravije! — objašnjava on.

— Nije istina, to je samo uobraženje.

— A posle i praktičnije je! — dodaje Steva.

— Nije ni to.

— Osem toga i lepše je! — produžuje Steva.

— E, baš to nije istina.

Malo posle društvo se raziđe a za stolom ostadesamo on s najintimnijim drugom Božom Gavrilovićem.

— Znaš, Božo, — poče sad Sremac

— tebi ću, razume se, da kažem šta je bilo… Odem da se šišam onako kao i strana 78 svi ljudi, pametno. Uzeo majstor makaze, poče, pa onda dozva šegrta da ga uči na mojoj glavi! Gleda šegra, pa tek uze od majstora makaze i poče sam da seče. Uhvati jedan čuperak pa — fik! slisti ama sve do kože. Spazi to majstor, ciknu, ošamari šegrta, pa uze da „poravni.“ Al’ kako će da poravni drukčije već da skine svu kosu! Malo odovud, malo odonud — tek ja ostadoh ćelav k’o Marija Farkaš kad joj spadne baroka. Grdio sam — ali dockan. Majstor mi onda reče, radi utehe, da je ovako zdravije, praktičnije i lepše. Zato sam malo pre i ja probao da te njegove ideje popularišem,

al’ mi se, eto vidiš, ne prima…

2.[uredi]

— Gospodo, — reče direktor Treće

Beogradske Gimnazije, u kojoj je Sremac služio — dolaze u Beograd đaci i profesori iz Vranje; treba odrediti nekoga

koji bi se pobrinuo za doček gostiju.

Kad se za taj posao pomenu i Sremčevo ime, on pohita:

— Ja toliko ne volim razne odbore,

a naročito odbore za svečanosti, da vam svima izjavljujem: ako kad god u novinama strana 79 pročitate ili čujete da sam i ja član takog odbora, odmah recite: „Siromah Steva, kud da mu se to desi!“ jer znajte

da sam pre toga — morao šenuti…

3.[uredi]

S jeseni 1879 ode Sremac za nastavnika Niške Gimnazije, a o Petrovu dne iduće godine dođe u Beograd na viđenje. Pred „Dardanelima“ priča pojedinosti novog činovničkog života, pa pomenu kako je morao predavati i crtanje, a u školi, tek otvorenoj, nema ni pregleda ni modela.

— Pa kako si radio?

— Eto tako: nacrtam na tabli nešto

pa onda deca precrtavaju. A bude kad što da me deca pitaju šta sam nacrtao, i ja onda moram da napišem dole: „stolica“,

ili „odžak i dim“ i t. d.

Inače je Sremac bio vrlo dobar crtač karikaturista.

4.[uredi]

— Gospodine, kako moj sin u školu?

— pita Sremca jedan niški građanin

prve godine njegova službovanja.

— Boga mi, pravo da kažem, neće da uči, rđavo je…

strana 80

— Takoj je! Nestreća je to: da je

dobar ja bi’ ga daja na zanat, ali je rđa, nije pristao za nikud, pa ga nakara’ u

školu. Fala ti!

5.[uredi]

Sremac je bio za klasičku nastavu, te se često prepirao s kolegama koji su bili tome protivni.

Jedan put se u sednici povede reč o nekom nevaspitanom učeniku, a jedan će prirodnjak reći:

— To je samo surovost rase; eto i

u staro klasično doba — veli Cezar, a

ima i u Nepotu —

Sremac planu:

— Gle sad! U svemu si protiv klasicizma,

a u ovome nađe da pomeneš klasičke

pisce! Idi s milim Bogom!

6.[uredi]

— E, brate! — žaljaše se Sremac

o raspustu 1890 u Beogradu. — Pređašnjih godina kad god dođem iz Niša u Beograd, natrapam na našega profesora Svetislava Vulovića koji me redovno dočeka rečima: „More, Stevane, što ti ne polažeš profesorskoga ispita?“ A sad kad sam položio i taj ispit, idem strana 81 svuda ne bih li ga sreo, a njega nigde nema. Juče čuh da je otišao na Kiselu Vodu. Što će mu Kisela Voda sad kad

pre nikad nije išao!

7.[uredi]

Saznavši da u Srpsku Kraljevsku Akademiju ulazi i jedan gospodin malih kvalifikacija, Sremac reče:

— Boga mi će se doterati dotle da

ćemo zažaliti za Iriškom Akademijom: tamo su bila svega dva slepca, a ovde

će ih biti poviše.

8.[uredi]

U srećnom Nišu prvih godina po njegovu oslobođenju bruji veseo život prepun zadovoljstva. Pa da bi bilo sreće sa svakoje strane, došao u Niš i neki veliki cirkus, koji u prvi mah pohađaše samo inteligencija, a za njom se povedoše i starosedeoci, dok pohoda cirkusa ne postade pravom manijom. Može se misliti koliko se u tome oteralo daleko, kad je „tako što god“ poželela i stara Nišlika, gazdarica St. Sremca.

— A jesi l’ gledaja i ti, gospodine,

to čudo? — upita ona jedne večeri Sremca

kad je on polazio od kuće u čaršiju.

strana 82

— Koje čudo, gazdarice? — obrati joj se on s blagim osmehom.

— Pa toa što mu vikau Nizguz!

— A, jes’, jes’. To je pravo čudo. Bio sam.

— He! Blago si tebi…

Kad bi po večeri, Sremac opet ode sa društvom u cirkus. Predstava je u velikom i prostranom krugu tekla živo i neprekidno, a Glupi je Avgust izvodio bezbroj svojih improvizacija. Jednom je bio izazvao čak i neku malu galamu u jednom kraju, ali je to slabo ko i opazio, jer je toga trenutka igrao neki vešt gimnastičar.

Po svršetku predstave Sremac svrati na kavu u jednu kavanu, a po tom odekući. U dvorištu kraj stepenica nađe gazdaricu.

— Dobro veče! — pozdravi je.

— Bog ti dobro daja! — odgovori mu ona unjkajući kroz nos, pa ustade.

— Šta je to gazdarice, ti si valjda ozebla?

— More, crn mi nazeb! Propala sam dibiduz!

— Kako?

— Ki niki moj!

— A što?

strana 83

— Ama zar ne vidiš da sam o nos oklembesila lisku od lojze?

Vidim da si vinov list privila na nos, ali ne znam zašto!

— Eh, zaščo! Otido’ i ja u tova vaše

Nizguz. A žao mi jeza paru, zaščo se para na današnji dan teško praji. Pa stanem s neki dečurljaci da gledam kroz jedno rupče na platno ozad. Ima nekoliki rupčiki. Taman ja stanu’, a i nos mi propa’nu kroz drugo jedno rupče. Men’ mi je i samoj smešno, golemo smešno, al’ vikam: iska si i nos da neščo vidi! Ne postaja koliko ovo s tebe sag, a men’ me trefi nestreća: jedan od onija crni đavoli s praporci ot komendiju, od nekud, se prikači, a ja ne vide, pa men’ za nos: paf! Kuku men’ što sam dreknula! Sag ja ’oću natrag, al’ on, pustin, ne pušća. Nije, mori, da vuče, nego stisk’o pa sve ciba kao na ribu ščo se čini. Ubi me živ rezil’k, a i stra’ mi, a boli me, pusto! Vuče on na tam’, vučem ja na ovam’. A on se dere, pa sve neščo, il’ laje il’ mauče, ne znam sag ni sama, tek se smeje: ho, ho, ho! to žaba! to žaba! Vek mi i suze frcnuše; jao, majke, ubi me prokletnik. A doš’o kvartaljnik pa ne znava što je s men’ napred, neg’ me potkupio pa i on da ciba sa strag… Jedva strana 84 se izvuko’ pa bež’ na dom, Sad ne znaem: imam li nos ili nemam, Udarila sam na modricu lisku od lojze, a za rezil’k i

ne pituvaj: tri dni ne smem na sokak!

— A ja sam bio tamo, pa se čudim šta se to podigla neka gužva.

— Ne l’ si poznaja moj nos?

— Nisam.

— A i niki drugi neje?

— Fala ti za taj reč kako na brata.

Samo nek nema rezil’k a za nos kako bidne! Nek mi je to za pamet da ne mećem

i ja svoj nos pomeđu gospodski nosovi…

9.[uredi]

Sremac nije voleo broj 13. —

Jedan prijatelj, kome nije nikad odbijao da učini usluge, zamoli ga da mu potpiše menicu. Steva odmah odgovori:

— Hoću, ali je to trinaesta menica

koju potpisujem ovde u Beogradu; molim te da nađemo nekoga kome također treba potpis, pa da ujedanput potpišem trinaestu

i četrnaestu…