Седамдесет анегдота/14

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Седамдесет Анегдота  (1911) 
Писац: Андра Гавриловић
Богобој Атанацковић
Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића


БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ[уреди]

1.[уреди]

Кад је у Пешти учио гимназију, Богобоју се догодио овај случај. —

Једнога дана пред намрштенога днректора гимназијскога изиђе, позван, један ђачић, скромно али ведро и весело црномањасто момче.

Директор га дочека речима:

— Да видимо тога Дон-Жуана, што уме да пише тако слатка љубавна писма!

И демонстративно подиже неку хартију, која, види се, не бејаше ђаку много непозната. Ђаче обли румен, прилично се збуни и скромно одговори:

— Ја Вас не разумем!

— Слушајте! — прихвати директор.

— Господар Н. донео ми је јуче ово писмо, које је нашао код своје госпођице кћери. Његова љубавна садржина и сувише

је јасна, а рукопис издаје Вас. Дакле?

Момче, још румено у лицу, бејаше већ дошло себи, па с поузданошћу одговори весело: страна 48

— То јесте мој рукопис, али то није

моје љубавно писмо госпођици већ један одломак, управо цитат писма, из једне моје

приповетке!

— Шта? Ви пишете приповетке?

— Пишем, г. директоре!

— Донесите ми ту приповетку сутра.

— По заповести…

Ђаче оде кући, ходаше дуго по својој собици, па онда седе и поче писати приповетку — прву у своме животу!

Сутра дан директор уз живо интересовање прегледаше рукопис свога ученика, нађе да је оно писмо одиста епизода из те приповетке, па изненађен успехом младога приповедача пружи му руку:

— Изврсно, изврсно! Ви сте слободни! Продужите!

Срећни ђачић, пун радости што се на тако лак и ориђиналан начин спасао неприлике у коју је био запао са несмотрености госпођичине, а изненађен и сам успехом своје готово импровизоване приповетке — одушевљено продужи рад.

Та је шала случаја дала српској приповеци и књижевности — Богобоја Атанацковића, јер он бејаше тај ђачић…

страна 49

2.[уреди]

Једном се Богобој возио с друштвом на колима. Коњи се поплаше и ударе у највећи трк. Другови његови поискачу из кола и повреде се, а Богобој зграби вођице и после неког времена заустави и умири коње. После је говорио:

— И ја гледам да сачувам своју главу,

али шта би било од војске из које би

на први пуцањ побегли њени вођи?!