Сви српски владари (С. Станојевић) 14

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Сви српски владари
Писац: Станоје Станојевић


УРОШ I
(1242. — 1276.)

Краљ Урош је један од најзнатнијих наших владалаца. Син Ане, унуке великог млетачког дужда Дандола, Урош је од своје матере и свога деда Немање наследио много особина, које су га издизале изнад његова два старија брата. Мада је био веома млад када је отео престо своме брату Владиславу (било му је тек 25 година), мада није имао у тазбини ослонца као његова браћа, кад су ступила на престо, Урош је одмах енергично узео власт у своје руке, и од првога дана његове владе осећало се да на престолу седи човек, који зна шта хоће.

При Урошевом доласку на престо земља је била опљачкана од Татара и разривена унутрашњим борбама. Али Урош је успео за кратко време да реши сва важнија питања у држави и у њеној спољној политици.

Прилике у Европи и на Балкану биле су за његове владе у главном стално доста повољне за Србију, и он их је врло вешто употребио у корист своје државе. За његове владе Србија се знатно оснажила и напредовала је у сваком погледу.

Урош је тачно одредио правац Србијиних политичких претензија продирањем на југ у Македонију и борбом са Угарском у Подунављу. Под Урошем је политички и војнички спремљено земљиште за политику у великом стилу и за дефинитивно утврђење Србије и српскога народа у вардарској долини и у средњем Подунављу. Сем тога, Урош је тачно одредио и правац српске трговинске политике, јер је у неколико махова у борби против Дубровника хтео да уклони посредништво и експлоатацију Дубровчана у својој држави.

Али, у унутрашњој политици Урошев особит значај у томе је што је он најјаче истакао државни принцип изнад свега, и подредио у својој држави цркву, и православну и католичку, државним интересима. Од не мањег је значаја је било и дефинитивно решење сукоба између барске и дубровачке архиепископије о власт у Србији, који је решен у корист Бара највише заслугом Урошевом.

Урош је, сем тога, први почео експлоатисати руднике, који су после постали један од главних извора материјалног благостања и снаге српске државе у средњем веку. Као прва последица отварања рудника јавља се и ковање српског новца, који је Урош први почео ковати, и то по млетачком узору.

Напослетку, Урош је штитио и помагао књижевност и књижевнике; он је н. п. дао подстрек да се изради нова, опширнија и китњастија биографија његовог деда Немање, кога је он себи уопште био поставио за узор.

Жењен Јеленом, одивом из француске краљевске породице, Урош је живео скромним патријархалним животом, сретан и задовољан у кругу своје породице, и он је, на супрот сјају византиског двора, са поносом истицао византиским посланицима скромност, која је владала на његовом двору, где су сви морали радити.

У спољној политици Урош је вешто употребљавао у своју корист борбу епирског деспота и никејског царства, две грчке државе, од којих је свака хтела да наследи византиску империју и да узме од Латина Цариград. Али, када је латинско царство пало, и када је никејски цар Михаило Палеолог заузео Цариград, Урош је почео правити комбинације са рођаком своје жене, Карлом Анжујским, који је хтео да поново освоји Цариград, да у савезу са њим узме што више земаља од Византије. Преко Карла, који је био у породичним везама и са угарским краљевима, Урош се при крају своје владе приближио и Угарској, са којом је дуго био у рђавим односима, и оженио је свог најстаријег сина, престолонаследника Драгутина, Катарином, ћерком угарскога краља Стевана V.

Подстрекаван из тазбине, и помоћу војске, коју је добио из Угарске , Драгутин је, незадовољан што не добива више учешћа у влади, дигао устанак, потукао војску свога оца и узео му власт и престо. Урош се после тога повукао, са онима који су му остали верни, у Хум, и ту је, разочаран, незадовољан и љут, ускоро умро.