Сви српски владари (С. Станојевић) 15

Извор: Викизворник

Сви српски владари
Писац: Станоје Станојевић


ДРАГУТИН
(1276. — 1281. и 1316)

Драгутин није био човек дела и иницијативе. На устанак против свога оца он се решио више под утицајем своје околине и по наговору своје тазбине и можда жене, него по својој вољи. Он је у целу ту ствар ушао, како изгледа, нерадо и против своје воље.

У спољној политици Драгутин је наставио рад свога оца, и спремао се да, у савезу са Карлом Анжујским, зарати на Византију. Али, акција против Византије није успела, Драгутин је потучен, и српска је војска потиснута чак до Липљана на Косову. Тај неуспех и уз то несрећа, која му се догодила кад је пао са коња и скрхао ногу, утицали су веома неповољно на Драгутина, и он је изгубио вољу да влада, тим пре што је у самој земљи била странка која је била против њега, и због неуспеха на бојном пољу и у политици и иначе. Под утиском свога нерасположења, опозиције и незадовољства у земљи, Драгутин је ускоро предао власт своме млађем брату Милутину. Изгледа да је при предаји престола Драгутин поставио као услов да његов син наследи Милутина, због чега је после међу њима долазило до несугласица и сукоба.

При предаји престола Драгутин је задржао за себе неке крајеве око Рудника, а ускоро после тога добио је од своје таште Срем, Мачву и делове Босне. Тим крајевима Драгутин је владао онда до своје смрти, са краљевском титулом.

После оставке на престолу Драгутин се склонио у своју државу, и живео је ту доста повучено. Ипак је он и после узимао учешћа у политици, и одржавао је живе везе са страним дворовима и владаоцима. Особито су живе биле његове везе са Угарском, Русијом и Италијом. И у спољној и у унутрашњој политици он је у више прилика излазио из резерве и узимао иницијативу у решавању разних политичких и државних питања. Али тешко је рећи колико је он то чинио својом вољом и по својој иницијативи, а колико под утицајем и по наговору своје околине.

Извесно је, међутим, да су Драгутина током времена све више занимала религиозна питања. Он се све више предавао вери и цркви, све више се одавао посту и молитви, све више је падао у мистично расположење. У последње време он се сасвим био предао аскези, и умро је, по опису савременика, као смирени калуђер, са дубоком вером у Бога и у будући живот.