Svetislav i Mileva/2
2.
MILICA, PREĐAŠNjI
MILICA: Našto žalosti onde mesta davati, gde se o pomoći misliti mora?! Stevane sine, probudi se! Uninijem otadžbina ništa ne dobija.
STEFAN: Uninijem, mati, cela tone zemlja. Pogledaj na Kosovo, crni onaj grob svega što je Srbinu drago i sveto. Sjajnost, i slava, i sloboda, svakome mila, onde sahranjena leži. Mi smo ostanci ovoga plačevnoga lika, i kamo srca, majko, koje neće pri ovome pomislu na četvoro pući?! Ne univati, ne tužiti i uzdisati, no krvavu suzu prolivati mora svaki, koji cenu Srpstva u pravoj meri oseća. O, zete, prokleti Vuče, do toga li te slavoljubije dovesti mogaše, podlo čedo paklom zadahnute zloće!
MILICA: Ne spominji to mrsko ime, ne puni mi srce novim tuge otrovom: da je ubica slave srpske jošte u životu. Ostavi ga, sine, onome sudiji, koji postupke ljudi neumitnim ceni okom, a mi se obratimo, kud nas dužnost poziva. Narod je na nas nadeždu upro, od nas čeka pomoći. Kako ćemo rane mu zalečiti? Kako ćemo ga sačuvati od drugih beda, koje mu neprijatelji kivno pripravljaju? Zemlju, sine, valja da branimo, jer ćemo za nju teški odgovor davati pred Bogom.
STEFAN: Hoću je, majko, branitn do poslednje kaplje krvi; brannću je, majko, kao što su je i preci naši vatreno branili. Ta valjda nije sve junake progutalo Kosovo?! Ima detićâ, kojima će radost biti za otečestvo krv proliti skupu. Dok je ovoga o bedrici mača, i dok je meni Lazara i Svetislava mojega: neću dopustiti da Srbin nosi tuđe ropstva lance! Čete ću od samih mladića nakupiti, jer je mladost odvažnija za domovinu umreti svoju. Mudri soveti iskustvom bogatih staraca neka nas rukovode, i ova sveza mlađanih mišica neka povrati otadžbini staru moć i sjajnost!
MILICA: Ljubov te, sine, otečestva raspaljuje, ona ti uliva snagu, koja se u tvom samo uobraženju nalazi. Ne možemo se mi, Stevane, boriti: prošlo je ono vreme, kad su Srblji složno na neprijatelja udarali. Sad jedan drugom dobra ne želi. Gde js Vuk? Sa sobom odvukao jezgro vojske srpske, grabi i otima zemlje i gradove, krunu gledi sa ubitkom sreće srpske da prisvoji, nesrećnik. S kim ćeš vojevati? Sa Svstislavom, s decom?! O, sine, lepa js mladost, puna žara rodoljubija; ali pravu svoju snagu ne poznaje. Mi bi jedva desetu čast onoliko ljudi sakupiti mogli, koliko bi Bajazit nama protivustavio. Vidiš li ti da se prestol Carigrada potresa i da Evropa strepi od oružija turskog!?
STEFAN: Šta nam dakle raditi valja?
MILICA: Postupiti drugim načinom. Mi moramo tražiti mira kod Turčina: jedno, što je odsudnu bitku dobio, a drugo, da nas — ah! — i od napadanja prokletoga Vuka brani. Kakva kletva sustiže Srbiju, kad moramo protiv rođenoga zeta da tražimo pomoći!
STEFAN: Mir, mati, veliš?! I ja mir ljubim. U miru zemlja blagodatne plode svoje bogato izliva, u miru se ustavi i zakoni krepe; vojnik traži pokoj, ratar ište mir, i ja velim: mir da bude! No ako nas ovaj mir skupo stane?
MILICA: U nuždi se, sinko, sve skuplje kupuje. Da pošljemo poslanike: neka Bajazitu predstave da ćemo mu godišnji danak plaćati, samo da nam zemlju ne razdire više.
STEFAN: Kad se na ino ne može, neka idu! I, o da bi Bog dao, da na tom ostans! Ah! Srce mi se cepa pri pompslu, da je Srbin postao robom; ali je sudbina stroga. Neka idu! Evo nam i dede Selimira, neka i on čuje šta smo zaključili.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|