Светислав и Милева/19
7.
ОСМАН, ПРЕЂАШЊИ
БАЈАЗИТ: Имаш ли и ти каквог непријатеља?
ОСМАН: Честити царе, страшног непријатеља, каквог не бих желео! Укорио си ме отоич за ревност моју прама лицу твоме: но правда хоће да се увериш о мојој искрености.
БАЈАЗИТ: Говори јасније! Који је тај непријатељ, од кога си се забунио?
ОСМАН: Смем ли слободно казати? Царица . . .
БАЈАЗИТ: Милева? Шта је? Говори!
ОСМАН: Честити царе! У врту твоме опазим нешто, од чега и сада стрепим: каурина једног са царицом, где се грле, љубе и после о невери разговарају. „Ево ти", рекне јој, „ножа, избави се Бајазита, да срећни будемо!" Она га на то поведе, да му покаже горницу своју.
БАЈАЗИТ: Је ли теби скупа глава, везиру?
ОСМАН: Честити царе! ако нађеш и једну реч лажљиву: скини ову главу и баци је на коло. Али ћеш се уверити од њега самога, кога сам ухватити и везати дао.
БАЈАЗИТ: Ти се не шалит, везиру? Ти се не шалиш?
ОСМАН: Са светом главом се не умем шалити! Доведи га преда се: нека речи ове обистини.
БАЈАЗИТ: Где је царица?
ОСМАН: Ропкиње су је у њену ризницу унеле. Тамо онесвешћена лежи.
БАЈАЗИТ: Ха, Бајазите! — Доведи ми тога несрећника. Но и старац Селимир нека се прикаже.
ОСМАН: (отвори врата).
РОБОВИ (уведу Светислава с везаним наопако рукама).
ОСМАН: (једном робу пришапне, који се удаљи).
|