Svetislav i Mileva/19
7.
OSMAN, PREĐAŠNjI
BAJAZIT: Imaš li i ti kakvog neprijatelja?
OSMAN: Čestiti care, strašnog neprijatelja, kakvog ne bih želeo! Ukorio si me otoič za revnost moju prama licu tvome: no pravda hoće da se uveriš o mojoj iskrenosti.
BAJAZIT: Govori jasnije! Koji je taj neprijatelj, od koga si se zabunio?
OSMAN: Smem li slobodno kazati? Carica . . .
BAJAZIT: Mileva? Šta je? Govori!
OSMAN: Čestiti care! U vrtu tvome opazim nešto, od čega i sada strepim: kaurina jednog sa caricom, gde se grle, ljube i posle o neveri razgovaraju. „Evo ti", rekne joj, „noža, izbavi se Bajazita, da srećni budemo!" Ona ga na to povede, da mu pokaže gornicu svoju.
BAJAZIT: Je li tebi skupa glava, veziru?
OSMAN: Čestiti care! ako nađeš i jednu reč lažljivu: skini ovu glavu i baci je na kolo. Ali ćeš se uveriti od njega samoga, koga sam uhvatiti i vezati dao.
BAJAZIT: Ti se ne šalit, veziru? Ti se ne šališ?
OSMAN: Sa svetom glavom se ne umem šaliti! Dovedi ga preda se: neka reči ove obistini.
BAJAZIT: Gde je carica?
OSMAN: Ropkinje su je u njenu riznicu unele. Tamo onesvešćena leži.
BAJAZIT: Ha, Bajazite! — Dovedi mi toga nesrećnika. No i starac Selimir neka se prikaže.
OSMAN: (otvori vrata).
ROBOVI (uvedu Svetislava s vezanim naopako rukama).
OSMAN: (jednom robu prišapne, koji se udalji).
|