Руска револуција и њено порекло 3

←< 2. глава

РУСКА РЕВОЛУЦИЈА И ЊЕНО ПОРЕКЛО Писац: Алексеј Јелачић

литература >→

КАТАСТРОФА ЦАРСКЕ РУСИЈЕ.

18.

Први дани Друге Револуције — Абдикација цара Николе и образовање Привремене Владе — Основна опрека између Револуције и Рата.

Цар слаб и неспособан, Царица одана страшном мистицизму; околина њихова покварена, и у пуном расулу; у земљи врење, незадовољство, и беда: војска се још држи, али је при крају своје снаге и свога стрпљења. То је, укратко, била слика унутарњег стања ствари пре него што је дошло до слома царистичког режима. Никад једна вековна владавина није доживела тако брзо и тако коначно своју катастрофу као што је то био случај са руском царском владавином године 1917. То значи да је све било зрело за катастрофу. И нико није ни покушао да узме озбиљно у заштиту режим осуђен на пропаст и његова несрећног носиоца.

14. (27.) фебруара отворена је Дума. Припремане манифестације радника одгођене су, и у Петрограду је још владао мир. Дума је оштро осуђивала Владу (поглавито у питању исхране); али председник Владе, стари кнез Гаљицин дремао је у својој клупи, а министар Ритих слабо је бранио Владу. 22. фебруара почели су сукоби и изгреди на улицама ради смањивања оброка хлеба, који се у Петрограду издавао по картицама; а већ 25. фебруара ови сукоби и изгреди прешли су у отворену буну, —и било је убијених и рањених. Истог дана да тиран је и потписан од Цара in bianco указ о одлагању седница Думе. Тај је Указ председник Родзјанко добио у ноћи између 26. и 27. фебруара. Већ 27. фебруара у побуни је учествовала и војска (први је стао под црвену заставу Волински Пук); а козаци су одбили да ударе на народ.

26. и 27. фебруара председник Думе је телеграфски обавештавао Цара о догађајима тражећи одлучне мере. Цар је ћутао. Тек 28. фебруара Цар се одлучи да именује Родзјанка мандатором Круне, и то пошто је увидео да оштре репресалије, што их је наређивао из свог главног штаба Мохиљева, нису били кадри извести ни Министар Војни ни командант Петроградске Армијске Области. Влада се показала по све неспособном, и још 27. престала је да функцијонише. Онда је Дума, која се сматрала одгођеном, на приватном састанку изабрала одбор, састављен од шефова клубова Напредног Блока и крајње левице, под председништвом Родзјанка, да успостави ред. Напредни Блок састојао се из кадета, октобриста, нацијоналиста, и неких мањих група.

Споменути хитни извештаји Цару председника Думе Родзјанка гласили су овако. Први: »Стање је озбиљно. У престоници је анархија. Влада је парализована. Довоз намирница и горива потпуно је поремећен. Расте опште незадовољство. На улицама пушкарање. Једни делови војника пуцају на друге. Преко је потребно одмах поверити лицу, у које земља има поверења, да састави нову Владу. Не сме се оклевати. Свако оклевање значи смрт. Молим Бога да не би у овом тренутку одговорност пала на носиоца Круне.« — Други: »Стање се погоршава. Треба подузети неодложне мере, јер ће сутра бити већ доцкан. Наступио је последњи час када се решава судбина отаџбине и династије.« — У прогласу Одбора Државне Думе, од 27. фебруара, стајало је: »Привремени Комитет чланова Думе, при тешким условима унутрашњих нереда, изазваних мерама старе Владе, сматра се принуђеним да узме у своје руке обнову државног и друштвеног поретка: Свестан све одговорности овога свог решења, Комитет је уверен да ће му становништво и војска помоћи у тешком задатку да се образује нова Влада, која одговара жељи становништва и која ће уживати његово поверење.«

Међутим је Петроградски Совјет Радничких Делегата објавио овакав проглас: »Стара је власт довела земљу до потпуног растројства, а народ до глади. Трпети више било је немогуће. Становништво Петрограда изашло је на улицу да изјави своје незадовољство. Њега су предусрели плотунима. Уместо хлеба, царска је Влада дала народу олово. Али војници нису хтели ићи противу народа, они су устали против Владе. Заједно са народом они су узели оружје, војна слагалишта, и низ важних владиних установа. Борба се наставља, она мора бити доведена до краја. Стара власт мора бити коначно оборена, те да уступи место народној управи. У томе је спас Русије. — Ради успешног завршетка борбе у интересу демократије, народ мора да створи своју властиту организацију. Увече, 27. фебруара, у престоници је образован Совјет Радничких Делегата, од изабраних представника радионица и фабрика, побуњених војних јединица, а такође с помоћу демократских и социјалистичких партија и група. Совјет Радничких Делегата, који заседава у Думи, ставља себи као основни задатак, да организује народне снаге и борбу за коначно утврђивање политичке слободе и народне владавине у Русији. Совјет је одредио рејонске комесаре ради успостављања народне власти у рејонима Петрограда. Позивамо све становништво престонице, да се одмах окупи око Совјета, да образује месне комитете у рејонима, и узме у своје руке управљање свим месним пословима. Сви сложно, заједничким, снагама, борићемо се до потпуне ликвидације старе власти и сазива Уставотворне Скупштине, изабране на основи једнаког, непосредног и тајног права гласа.« — На такав начин, тај Совјет, образован у вечер 27. фебруара, ступао је пред јавност као одлучни фактор. Војници, који су већ били у њему заступљени, могли су одмах, заједно са радништвом, да проводе жеље Совјета. Мисија Родзјанка дакле није успела.

Међутим је Цар из Мохиљева кренуо за Царско-Село, те послао одред на челу са (новоименованим) »диктатором«, генералом Ивановим, да угуши буну. »Диктатор« је био стасит старац, некада знаменит војсковођа, али је тада већ био стар и без потребне енергије. Његов покушај би осујећен већ акцијом жељезничара који су заустављали возове, те је он био приморан да одустане од своје намере да уђе у Петроград; а Цар се нашао, и противу своје воље, у Пскову, код главног заповедника северног фонта генерала Рузког. У ноћи од 1. на 2. марта стигли су одговори главних заповедника и начелника Царског Штаба —: осим једног (ген. Сахарова), сви су предлагали Цареву абдикацију као једини излаз из кризе. О овим одсудним часовима пише Цар у свом дневнику ово: »2. марта, четвртак. Изјутра ме је посјетио Рузки и прочитао врло дугачак разговор који је водио на апарату с Родзјанком. По његовим речима, стање је у Петрограду такво да министарство састављено од чланова Думе није у стању ништа да учини, јер се против њих бори есдековска партија у лицу радничког комитета. Потребна је моја абдикација. Рузки је послао овај разговор у Главни Штаб Алексејеву, и свима главним командантима на фронту. У 12 часова ноћу стигли су одговори. Ради спасења Русије, и да би војска остала на фронту, ја сам се решио на овај корак. Ја сам пристао, и из Главног Штаба су ми послали пројект манифеста. Увече су из Петрограда стигли Гучков и Шуљгин, са којима сам разговарао, и предао им потписан и поправљен манифест. У један сат по поноћи отпутовао сам из Пскова са тешким осећањима; око мене издајство, кукавичлук, обмана...« Из реферата, о свом путу на фронт, једног члана Думе, који је написан по речима генерала Рузког, види се како су текли последњи тренуци царске владавине: Цар је стао пред икону, која се налазила у углу вагона, прекрстио се, и рекао: »Тако је хтео Господ Бог, и ја сам то требао одавно да учиним«. Потписујући отказ, који му је поднео генерал Рузки, и дајући му потписан текст, он је рекао: »Једини који ме је часно и непристрасно опомињао, био је Родзјанко«, и после ових речи се окренуо и изишао из вагона.

Да би се добио оригиналан докуменат о одрицању престола Императора Николе ИИ, били су, дакле, одређени: члан Државног Савета А. И. Гучков, и члан Думе В. В. Шуљгин. Они, отпутовавши у Псков, јавили су се Цару, и примили су готову абдикацију у корист Великог Кнеза Михајла Александровића, чији текст гласи овако:

У времену велике борбе са спољним непријатељем, који жели већ три године да потчини нашу Домовину, Господу Богу било је угодно да Русију доведе у тешко искушење. Немири у народу, који су се појавили, прете да омету даље вођење напорног рата. Судбина Русије, част наше јуначке Војске, добро народа, цела будућност наше драге Отаџбине, тражи да се по сваку цену доведе рат до победоносног свршетка.

Суров непријатељ напрегао је последње снаге, и већ је близу час, кад ће наша дична Војска, заједно са нашим славним савезницима, моћи да коначно сломи непријатеља. У тим судбоносним данима у животу Русије, сматрамо као дуг савести да олакшамо нашем народу најтешње јединство и прикупљање свију народних сила ради што скоријег постигнућа победе, и у сагласности са Думом нашли смо за корисно да се одрекнемо престола руске државе, и да скинемо са себе врховну управу.

Нежелећи да се растајемо са нашим љубљеним сином, ми предајемо наше наследство нашем брату Великом Кнезу Михаилу Александровићу и благосиљамо га при ступању на престо Руске Државе.

Наређујемо нашем брату, да управља државним пословима у пуном и непоколебљивом јединству са представницима нашег народа у законодавним установама, на оним основама које они установе, положивши зато непоколебљиву заклетву у име топло вољене Домовине.

Позивам све верне синове Отаџбине да испуне свој свети дуг пред њим покоравајући се Цару, у тешким тренуцима народног искушења, и да му помогну да, заједно са народним представницима, изведе Руску Државу на пут победе, среће, и славе.

Нека Господ Бог буде на помоћи Русији!

2. марта 1917, 15 часова,

град Псков.

Николај.

(Премапотписано:) Министар Императорског Двора Фредерикс.

Док се у Пскову водили преговори, била је већ именована у Петрограду Провизорна Влада, која је примивши царску абдикацију одмах ступила у додир са новим Царем. После дугог размишљања и дискусије, Велики кнез Михајло потписао је следећи проглас:

Тешко бреме поверено ми је вољом мога брата, који ми је предао Императорски Сверуски Престо, у време беспримерног рата и народног врења.

Одушевљен, са целим народом, мишљу, да изнад свега стоји добро наше Домовине, примио сам се овога, чврсто решен да само у том случају останем на врховној власти ако тако буде воља нашег народа, који је надлежан свенародним гласањем, преко својих представника у Уставотворној Скупштини, да одреди форму владавине, и нове основне законе Руске Државе.

Молећи Бога за благослов, молим све Грађане Руске Државе да се подчињавају Привременој Влади, која је никла по иницијативи Думе, и која је снабдевена свом влашћу, све до тренутка када ће, сазвана у што краћем року, на основи општег, непосредног, једнаког, и тајног права гласа, Уставотворна Скупштина својим решењем изразити народну вољу о облику владавине.

3. марта 1917, Петроград.

Михаило.

Постоји већ читава литература о првим данима Револуције. Ми овде нећемо улазити дубље у поједине догађаје, него се задржавамо тек на излагању главних факата и самог тока ствари. На нека питања, која су нарочитим предметом дискусија и расправа, ми смо донекле већ дали одговора досадашњим излагањем; тако се из њега, држимо, доста лепо и јасно види, где треба тражити почетке Револуције и непосредне узроке, и зашто није било лако на брзу руку сузбити је. На друга питања моћи ће поуздано одговорити тек познија поколења, док виде шта ће из свега овога изаћи. На питање: да ли је било теоријски могућно, остварљиво, и практички целисходно, ступање великог кнеза Михајла на престо, многи мисле, да је оно било могућно, и да би било срећа за Русију. Набоков, бивши шеф канцеларије Привремене Владе тврди да оно није било остварљиво, и чињенице које он износи, на основу пажљиве анализе целокупне ситуације и дубоког размишљања, доказују да је он у праву, те се и ми придружујемо његову мишљењу.

Привремена Влада састављена је из крила Одбора Думе и из егзекутивног одбора Петроградског Совјета Радничких и Војничких Депутираца. Думу су у њој заступали најуглднији чланови »Напредног Блока«, као проф. Павле Миљуков (спољне послове), Др. Андрија Шингарјов (пољопривреду и исхрану), Александер Коновалов (напредњак, трговину и индустрију), професор-инжињер Никола Њекрасов (кадет, саобраћај), Иван Годњев (октобриста, Државну Контролу), Владимир Љвов (нацијоналист, главни повереник при Св. Синоду). Као председник Владе и Министар Унутрашњих Дела, био је знаменити јавни радник, председник Сверуског Савеза Земстава и Градова, кнез Ђорђе Љвов (ванстраначки прогресиста), а као Министар Финансија познати велеиндустријалац и финансијер Михајло Терешћенко (ван странака). Члан Државног Савета Александар Гучков (октобриста) ушао је у Владу као Министар Војни, а професор А. Манујлов (кадет) као Министар Просвете. Најзад, у улози »таоца демократије«, и као посредник између Думе и радништва, будући диктатор Керјенски (социјални револуцијонар), био је Министар Правде. Владин програм, утврђен споразумно, састојао се у следећим главним тачкама: 1) пуна и безодложна амнестија за све политичке и верске кривце, рачунајући ту и терористичка акта, војне буне, те аграрне нереде, и т. д.; 2) слобода речи, штампе, удружавања, зборова, и штрајкова, са проширењем политичких слобода и на војску (т. ј. официре, војне чиновнике, и војнике), у границама које допуштају технички услови живота и дисциплине војске; 3) укидање свију сталешких, верских, и нацијоналних ограничења; 4) припремање без икакова оклевања сазива Уставотворне Скупштине на. темељу општег, једнаког, директног, и тајног гласања, која ће скупштина утврдити облик владавине и Устав земље; 5) замена полиције народном милицијом са бираним шефовима, зависним од органа локалних самоуправа; 6) избори за органе локалних самоуправа, на темељу општег, једнаког, директног, и тајног гласања; 7) забрана разоружања или удаљења из Петрограда оних војних јединица које су учествовале у Револуцији (ова тачка, која је првих несигурних дана Револуције била потпуно на своме месту, после кратког времена постала је, по општем признању, веома неопортуна и опасна: петроградски гарнизон убрзо се толико деморализовао, да је постао правом хордом преторијанаца, у којој су нашли уточишта свакојаки несигурни и разорни елементи; у исти мах, ова повластица за петроградске војне јединице деловала је веома неповољно на фронту); и 8) сачување неокрњене строге војне дисциплине при вршењу војне дужности, али иначе укидање за војнике свију ограничења у искоришћавању друштвених права, којима се користе остали грађани. Ова последња тачка, можда неизбежна у оним првим часовима Револуције, била је веома ризична и од недогледних последица, јер је војска била у рату навикнута на гвоздену, често и свирепу, дисциплину, а сада су јој дата најшира грађанска права; осим тога, војска је била већ јако уморна од рата, те је њена главна тежња била да се рат што пре и пошто-пото заврши, те је већ и између официра и војника зјапио дубок јаз, који је био утолико мање премостив што је војска била у већини састављена од посве необразованих и неписмених, несвесних, а уз то знатно озлојеђених људи. У овој, осмој, тачци Владина програма додирујемо најболније место Руске Револуције, основну опреку између Револуције и Рата, услед које је и дошло до расула и катастрофе војске, те до страшних унутарњих борба, свађа, и насиља у тој војсци, при чему су најгоре настрадали њени најбољи елементи. Услед овога сукоба није могло да се реши брзо, као што је требало, ни аграрно питање; услед њега су настала нарочито тешка питања односа између рада и капитала, те питања финансијска, исхране и снабдевања становништва, и најзад кардинално политичко питање о изборима и о сазиву Уставотворне Скупштине.

Рат, то је била ахилова пета Револуције: заузимајући у низу њених узрока једно од првих места, боље рећи родивши њу, он је имао, бар у дотадашњем свом облику, од ње да умре. Они који то нису могли, или хтели, да схвате, или пак, схвативши, из разних разлога нису били у могућности да поведу томе одговарајућу политику, били су осуђени на неуспех, док је онима који су, начелно схвативши ситуацију, ставили себи за циљ да доследно и практички оживотворе мир, било суђено да са Револуцијом коначно преузму и власт над Русијом.

Влада је већ с почетка осећала извесну слабост и недостатак стабилности и ауторитета у Петрограду, док је готово свуда на фронту и у унутрашњости и Револуција и нова Влада дочекана радо и у веома повољном расположењу. У Петрограду је било доста насилних чинова, анархије и пљачке, те убијања официра, и ту је из совјетских кругова изашла знаменита Наредба бр. 1, која је уздрмала из темеља дисциплину у војсци. Али је најгоре прошла Револуција у Балтичкој Флоти, где су убијени јуначки командант флоте, адмирал Непјењин, и више официра.

19.

Изглед Русије на почетку Револуције, у Петрограду и у унутрашњости — Војска у прво време Револуције.

За карактеристику расположења у прве дане и недеље Револуције вредно је изнети по неколико примера с разних странâ, из престонице, из великих покрајинских центара, и из паланачког живота.

Набоков, например, којега напред споменусмо, у сво јим успоменама, бележи читав низ занимљивих констатација и важних чињеница. Ево како он описује један од првих дана Револуције: »За оних 40—50 минута, док смо ишли ка Државној Думи, ја сам осетио огроман ентузијазам, који се није више никад поновио. Чинило ми се, да се заиста десило нешто велико и свето, да је народ збацио ланце, да је деспотизам пао... Тада још нисам разумевао, да је основа свега била војна буна, која је букнула као елеменат, услед ситуације створене током трогодишњег рата, те да се већ у тој основи могло да види семе будуће анархије и погибељи...« Ова је психолошка констатација Набокова веома карактеристична за све учеснике, и за огромну већину сведока оних знаменитих догађаја; само је разочарање код многих наступило много доцније него код Набокова. Изгледа да се Набоков разочарао чим је дошао у Думу. Зањ, рођена парламентарца и човека »енглеског« типа, могла је бити само одвратна слика каоса и нереда која се указивала у импозантној Тавријској Палачи. »Атмосфера«, каже он, »била је грозничава, луда...« Поред страшне уморности неких од вођа (Керјенског, Миљукова, кнеза Љвова), још и скептицизам неких политичара, као например познатог економисте професора Петра Струве-а, и т. д.. У прво доба постојала је, и у Петрограду и по осталој Русији, нека чудновата вера, да ће све само по себи поћи својим редовним правим путем; и слично томе како се идеалисало о Револуцији (»велика«, »бескрвна«), идеалисало се и о народу. Били су, например, толико најивни, да су мислили да огромна престоница, са својим олошем, са својим злочиначким и поквареним елементима, који су увек спремни на изгреде, може да живи са таквим скрпљеним и смешним заступништвом праве полиције као што су је тада импровизовали из професијоналних пропалица и одбеглих робијаша. Све руски поход противу полицајаца и жандарма врло је брзо доспео до свог природног резултата: апарат, који је тада слабо али ипак радио био је разбијен у парампарче. Полицајци и жандарми ступили су у бољшевичке редове. И постепено је у Петрограду и Москви почела да се развија анархија... Данас ми Руси, који смо преживели страхоте »чрезвичајакâ«, готово смо и заборавили много мање подвиге царских жандара; а прежививши пуну анархију и газдовање робијаша, или нерад и неред милиције 1917 и првобитне милиције бољшевичке, кадри смо да сасвим заборавимо мане и злоупотребе полиције »старог режима«. Али да чујемо шта даље каже Набоков: »Кад сада, више од године дана после догађаја« (успомене су писане у току пролећа и године 1918, на Криму) »желим да у мислима проживим још једном прва два месеца Привремене Владе, диже се у мојим успоменама доста каотична слика. Ја се сећам појединих епизода, бурних сукоба, који су по некад избијали сасвим изненада, бескрајних дискусија због којих су седнице понекад трајале дубоко у ноћ (једна црта овог доба, коју заједно с фанатичком вером у магију беседе, речи, и чисто вербалних формула, истиче Набоков на више места, и која се потпуно слаже са исказима осталих сведока који су писали о Револуцији). Сећам се свакодневног грозничава рада, који је почињао од јутра и имао само кратак прекид за доручак и ручак (у Петрограду је час доручка био подне, а ручка шест сати у вече). Сећам се беспрекидних телефонских разговора, свакодневне посете молилаца, — готово потпуне немогућности да се зауставиш ма на чему. И сећам се главног свог расположења: све се јављало као нешто по све нереално. Није било могућности веровати, да ћемо ми успети да решимо два основна задатка: продужити рат, и срећно довести земљу до Уставотворне Скупштине...« Тако је осећао и схватао ствари песимиста Набоков; али су иначе, у оне прве недеље, превлађивали свуда оптимизам, добро расположење, којему се давало одушке у безбројним манифестацијама, демонстрацијама, скупштинама, парадама, говорима, адресама, брзојавима ...

Провинција је примила Револуцију доста мирно, и прошла је кроз вртлоге државних ударâ готово без бола и без крви (било је прогона и хапшења жандара и шпијуна, било је озбиљних и комичних инцидената, али све без крви). Расположење народа у Кијеву, например, у тој најконзервативнијој руској вароши (јединој где су монархисте имали успех на изборима за Конституанте, сверуску и украјинску), врло је карактеристично: изгледа да су сви били задовољни абдикацијом цара Николе, и да се поцепаност у јавном мњењу осетила тек поводом абдикације великог кнеза Михајла; али је ипак огромна већина становништва сматрала да је и та абдикација апсолутно потребна. »У одушевљењу, пуном радости, у готово потпуном јединству осећањâ и мисли, провео је Кијев медени месец Револуције«. Занимљива је организација која је управљала Кијевом од почетка Револуције, утолико више што је она типична за целу Русију; она је била двострука: као званични представник власти, и најразличитијих друштвених, културних, и нацијоналних установа, био је »Савет уједињених друштвених организација«, — једна гломазна скупштина која је, услед своје многобројности, служила искључиво за параде, и састајала се врло ретко; онда њен Извршни Одбор (»Исполњићељни комитет«, или краће: »Исполком«), такође један доста многобројан колегиј; најзад »Председништво Извршног Одбора«. Уз ову организацију, у којој је већина припадала демократима и либералима — нарочито је било истакнуто представништво »странке народне слободе« (кадета), — била је још и друга, врло важна, такорећи незванична, организација: »Совјет радничких депутираца«, отац знаменитих бољшевичких »Совјета«, у којем су били искључиво заступљени социјалисти (патријоти, и у мањој мери интернацијоналисте); на почетку није било никаквих бољшевика. У Кијеву, као и у целој Русији, осећао се тај паралелизам власти, али у Кијеву још мање него по другим местима. — »Војни Савет«, тојест скупштина представника официрâ и војникâ, био је у Кијеву — то је локална особина — одвојен од радничких савета. Ево сад једне слике првих дана рада свију ових установа. »То је било у Кијеву, као и у целој Русији, доба поздравних говора, — здравица. Мени је тада већ било свесрдно жао председника свију оних установа, у част којих су се говориле ове поздравне беседе. Ја сам се искрено дивио њихову стрпљењу: сваки од нас долазио је само по једанпут; али како ли је било њима, да свакога саслушају, и да свакоме одговоре!« (Голденвајзер). Кијевски »Извршни Одбор« био је такорећи опседнут људима који су хтели да га поздраве. Нарочито је било занимљиво гледати како су најконзервативнија државна надлештва — као што су била »Губернскоје Правленије« (колегиј и канцеларија, који су радили уз гувернера), »Конзисторија« (тојест, Духовни Суд са својом канцеларијом), судови, »Учебни Округ« (тојест, управа свију школа, виших, средњих, стручних, и нижих, у целој покрајини од неколико губернијâ) — извлачила из своје средине свога најлибералнијег, и дотад понајсиротнијег. чиновника, да на његова уста изразе пред Извршним Одбором своју усхићеност поводом државног удара… Кроз два месеца понављале су се такове депутације готово сваког дана: низале су се беседа за беседом, а чланови Извршног Одбора дизали би се са својих седишта, пружали свима изасланицима руке, и исказивали своју захвалност. Рад ових установа, и поред свега одушевљења учесника, био је тежак и непродуктиван. Само одушевљење, па онда гломазност установа, бескрајна воља говорити и слушати беседе, претресати резолуције и прелазе на дневни ред, — то су биле главне сметње раду. А затим су дошле унутрашње трзавице странака и струја, криза јавне безбедности услед потребе да се растури стара полиција, криза Револуције у вези са ратом, најзад за Кијев криза руско-украјинских односа, а за многа друга места сличне нацијоналне и покрајинске кризе, — све је то реметило рад нових установа и ометало друштвени живот.

»Само јутра љубави су дивна, само први састанци су красни«... вели један руски лиричар. Ово вреди несамо за индивидуалну физичку љубав, него и за друге велике душевне покрете појединаца и маса. Одушевљење првих дана слободе и обнове државног и народног живота пролази, а долазе бриге, туге, и сенка грађанског рата почиње да се све више јавља у свој својој страхоти.

Напокон, да изнесем понешто из својих личних успомена, које се односе на живот једног обичног мирног украјинског среза за прво време Револуције, али које су типичне, како изгледа, и за већину других срезова простране царевине. — Након вести о оној одгоди седница Думе, која је поражавајући деловала на све свесне људе и домољубе, настало је у нашој мирној паланци једно карактеристично ћутање, и неизвесност. До нас нису допирали извештаји о томе шта се ради у Петрограду; тек првог, или можда другог, марта изјутра, пробудио ме је један од мојих сродника носећи на брзу руку, и с многим грешкама, преписан брзојав којим комесар Думе над жељезницама (Бубљиков) јавља жељезничарима о променама у Петрограду, још пре абдикације Цара и образовања Привремене Владе. У том брзојаву позива се цела Русија, да мирно сачека даље догађаје радећи свој посао. У нашој вароши почеше кружити свакојаки гласови. Апарат на власти још је функцијонисао као и пре, само су господа шефови цивилних државних и самоуправних надлештава, те војних власти и полиције, били у забуни и узбуђењу. Наскоро затим стигао је и један загонетан брзојав гувернера: »Услед промена које су се десиле, чекајте нове наредбе...« Нико се није мицао, све је било мирно, баш као што је писао некад (1860) песник Њекрасов:

»По престоницама хука и бука, бесни беседнички рат...

А тамо, у дубинама Русије, влада вечити мир!...«

Али убрзо стадоше долазити један брзојав за другим, и један сензацијоналнији него други. Цензура их није могла више да зауставља. Како нисмо имали локалног листа, то је једна штампарија почела да издаје летке, и да их продаје људима за скупе паре. Кад су добијени прогласи Цара и великога кнеза Михајла, шефови власти одржали су седницу, и ту су претресали нацрт некакова прогласа на народ, гломазна и неразумљива и за њих саме а камо ли за друге. Тај проглас није издат. Међутим се у вароши ширило узбуђење и одушевљење. Изгредâ није било. Радници су бирали своје заступнике, а војници се бунили против команданта места. Бунтовно расположење је расло и обухватало све шире кругове. У тај тренутак стигао је први телеграм нове Владе: гувернери бише смењени, а председници губернијалних земских одбора именовани су владиним комесарима по губернијама, док су по срезовима, где раније није било средишње власти, за владине среске комесаре именовани председници среских земских одбора. Ова мера довела је до великих локалних конфликата са левичарским елементима, будући да су већина нових комесара били веома конзервативни људи. Дошло је до сукоба и код нас. Тада, тек тада, новоименовани владин комесар сазове јавну скупштину грађана, на коју дође огромна маса одушевљених учесника; усхићење достиже врхунац кад одмах на почетку скупштине уђоше у дворницу радници са црвеним заставама, које су онда још биле светле и младе, неокаљане крвљу братоубилачког рата, символи слободе... Одушевљењу није било краја. Нарочито је драматски био тренутак када је исти онај командант места, којега су војници били спремни већ да линчују (кажу, не без оправдања), изашао пред скупштину поздрављајући преврат; њему је одговорио један војник, те када су ова двојица пала један другом у наручје целивајући се, уз неописани занос и клицање скупштине, изгледало је доиста као да Русија крочи право у рај, — да се отварају царске двери и настаје нова ера узајамног поверења и заједничке среће... Скупштина је тада изабрала привремен тријумвират који је имао да што брже спроведе организацију власти; као саветодавни и главна начелна питања решавајући форум створен је градско-срески »Совјет друштвених организација«, у који су ушли делегати друштвених, нацијоналних, и професијоналних организација и установа, те представници »Совјета радничких и војничких депутираца«, који је у том времену организовао био своје седнице; затим по три представника сваке од територијалних скупина селâ, т. ј. проширених сеоских општина (које су се у Русији звале »волости«). Овај »Совјет друштвених организација« изабрао је свој егзекутивни одбор (»Исполком«), који је под контролом »Исполкома« Радничко-војничког Совјета, а уз сарадњу владиног комесара, »управљао« срезом.

Прва брига ове нове управе била је, да се преуреде сеоске организације и полиција. Свуда на селу уклоњене су старе власти, те су проведени нови избори за »совјете« и »исполкоме«; у те »волосне« совјете улазили су, поред сељака, још и делегати спахија, духовништва, учитеља, спахијских службеника, и т. д.. У »исполкоме« по волостима, у већини места, бирани су само сељаци; и они интелектуалци који су понегде ушли били у »исполкоме«, касније су уклоњени. Ово неповерење сељака према интелектуалцима, као и хапшење свију полицајаца на селу и гоњење сталешких сеоских власти од стране сељана, то су веома карактеристичне црте расположења сељака, иако су се иначе, у прво време, сељаци држали мирно, узимајући ствари озбиљно, бар на изглед. На првим јавним скупштинама, они су већином ћутали и били резервисани, устајали свечано када би се помињале жртве борбе, и пристајали су уз поздравне брзојаве који су одашиљани са скупштина председнику Владе кнезу Љвову.

У томе су прошле више-мање свуда по унутрашњости прве недеље Револуције: мир, уз одушевљење интелектуалаца и варошана, и уз уздржљивост сељака; нешто хапшења шпијуна и полицајаца; гломазно организовање народне власти и слаба организација нове милиције која је свуда заменила полицију. Једна од најбржих последица овога било је: ојачање акције злочинаца, и резервисаност повлашћених елемената. Али нигде, баш нигде, ма и најмањи озбиљан отпор противу новог стања ствари.

Остаје још да се каже која реч и о војсци у то прво време Револуције; о војсци која је и донела победу Револуције, те била главни и одлучујући фактор у стварању руске историје тога доба. Може се одмах рећи, да је војска била сада много боље снабдевена, у свему а нарочито оружјем и муницијом, него прве и друге године Рата. Само је исхрана још увек заостајала. Али је, што је главно, нов дух и полет ушао у њу. Шта то значи, разумеће се кад се има у виду да је број војних бегунаца и војних заробљеника скочио био на два милијона, и да су најбољи елементи у војсци, поименце официри, били делом уништени а делом посустали, док огромни кадрови резервиста (трећег позива) нису још били никако припремљени за ратовање, већ су пунили градове Русије, гладни и неодевени, чекајући на оружје и на војничко васпитање. Ту војску, која се налазила у стању неуравнотежености, Револуција је истргла из тог стања, и електризовала. Генерал Дјењикин са чуђењем констатује, како су брзо и лако ишчезла из војске начела на којим је она дотле почивала: »За Веру, Цара, и Отаџбину«, те како се лозинка »Земља и Воља«, која је код интелектуалаца изговарана са пуно идеализма, у свести простог пука и војника претворила у материјалистичко и веома конкретно схватање непосредне потребе, да се без отезања уграби и подели спахијска земља. Ово схватање прешло је, набрзо затим, из одушевљења у анархично расположење, у жељу за укидањем сваке власти, закона, дисциплине, моралних обавеза, и — код војске — у првом реду обуставе непријатељстава на фронту. Дух и полет Револуције који је ушао у војску деловао је у правцу против Рата; уз то су унутарњи неповољни увети и спољне невоље били толики, да је безобзирна агитација хватала све више маха, те се дисциплина губила и војска као такова све више и више распадала. Прве недеље прошле су у одашиљању безброј делегацијâ војникâ у Петроград, те у одржавању скупштинâ, зборова, изборâ делегатâ и одборâ, од стране фронта, армија, корова, дивизија, брис гада, пукова, батаљона, батерија, чета, војних установа, флота, и свакојаких других војних јединицâ. Говорећи о бескрајним изасланствима активне војске, која су долазила у Петроград да поздраве Привремену Владу, и да јој обећају помоћ до краја и рат до победе, Набоков кличе с пуно лиризма: »Какав бол осећаш, какву тугу, кад се сада (1918) сећаш ових изасланстава!...« И онда обраћа пажњу на »бесмислено уплашени израз лица« изасланика војника. Тај израз њихових лица јасно је сведочио о крајњој умној неразвијености, и о њиховој управо смртној уморности. Набоков најзад наводи, како је један од виших и врло паметних генералштабних официра у својим писмима изрично сведочио о немогућности да се рат продужи. Смисао ових писама, по Набокову, био је следећи: »Треба разумети јасно, да је рат завршен, да ми више не можемо да ратујемо, и нећемо ратовати, јер војска елементарно неће да ратује. Паметни људи морају наћи начина да ликвидирају рат безболно, иначе ће доћи до катастрофе...« — »Ја сам показао«, каже он, »једно од ових писама Гучкову (Министру Војном); он га је прочитао, и вратио ми га рекавши, да добија оваква писма у масама. — Па шта мислите Ви поводом овог? — запитао сам га; а он је само слегнуо раменима, и одговорио нешто слично, као да нам остаје само да гајимо наду у чудо. Али се чудо није десило; процес је пошао својим природним путем, и дошао до свог природног и неопходног краја.«

Тако је изгледало у Русији на почетку Револуције. Треба сада да обратимо пажњу даљем развоју приликâ, те главним проблемима Револуције, према томе како су они искрсавали и наметали се на дневни ред и решавање у самом току догађаја.

20.

Кронолошка схема главних догађаја Фебруарске Револуције — Главни проблем Револуције: рат и мир.

Кронолошка схема главних догађаја Фебруарске Револуције изгледа овако: I. Прва влада кнеза Љвова, од 2. марта до 2. маја; чисто буржујска, са једним јединим социјалистом (Керјенским), коалиција кадета и умеренијих елемената; II. Друга влада кнеза Љвова, или продужење Прве Владе, али без Гучкова и Миљукова; у њу улазе два социјал-демократе, и социјални револуцијонар Чернов (вођ странке, и њен главни идеолог), т. зв. »сељачки министар«, који преузима Министарство Пољопривреде, те народни социјалист Пјешехонов (Министар Исхране). Ова Влада буржујско-социјалистичке коалиције траје од 2. маја до 2. јула, када избија прва акутна криза, услед проглашења автономије Украјине од стране већине Владе, те кабинет Љвов одступа а образује се: III. Друга коалицијона влада или, Прва Влада Керјенског, састављена углавном од кадета и социјалиста, која траје до 28. августа; онда, у вези са покретом генерала Корњилова, избија друга криза, и након дугих преговора и одуговлачења долази до IV. Треће коалицијоне владе, или Друге Владе Керјенскога, која је потрајала до 25. октобра, када су је оборили бољшевици (»Октобарска Револуција«).

Свака од ових владâ била је слабија од своје претходнице, и свака је имала да преживи читав низ мањих али тешких унутарњих криза, које су, уз веома тешку и неповољну споијну ситуацију, довеле коначно до пропасти провизорне буржујске републике. Главна карактеристика ових влада биле су слабост, односно бескрајне и неограничене политичке слободе за све, које су се претварале у нечувену анархију; а уз ову ширили су се напоредо нападаји одоздо на слободе дотле привилегованих класа и елемената. Све четири владе биле су присиљене да наставе рат, иако веома лабаво.

20. и 21. (по старом) марта једна од руских армија страшно је тучена на реци Стоходу. Након дуге паузе, Русија је онда учинила очајан корак: Керјенски (као Министар Војске и Морнарице) и Брусилов (Врховни Војни Заповедник) бацили су руске армије у офанзиву; ова офанзива, од 18. јуна (1. јула), иза пар дана успеха, потпуно је скрахала, те је изазвала немачко-аустроугарску јулску контраофанзиву, при којој је деморализовани руски југозападни фронт претрпео тежак пораз познат под именом »тарнопољске катастрофе«. Августа исте године Немци су ударили на Ригу, те с лакоћом заузели и њу и њен плац-дарм, након чега су се, исте јесени, искрцали на острвљу Монзунда у Балтичком Мору, које су посели готово без метка, заробили руски гарнизон (једино су се неке руске лађе јуначки браниле). У то време, на целом осталом фронту владао је мир.

Напоредо са догађајима у земљи и на фронту, настојали су Совјети да се приближе миру; али без успеха. Под утицајем ових покушаја избио је први крупнији конфликт између Совјета и Привремене Владе, те први велики улични изгреди уз суделовање војске (непосредна сврха била је, да се уклони Министар Спољних Послова Миљуков, носилац идеје »мира до коначне победе« и заштитник т. зв. »империјалистичких« циљева Рата, 19.—21. априла). На ове немире, и њихове узроке, надовезује се акција бољшевика, која је на самом почетку Револуције (првог месеца) била доста слаба, али је од доласка Љењина у Русију (3./16. априла) ојачала, и све више узимала маха, тако да су на Сверуском Конгресу Совјета (у јуну) око 10% свију делегата били бољшевици. Влада је морала да води јаке парламентарне битке с овом ратоборном и веома доследном групом. А већ 10. (23.) јуна бољшевици покушавају да удесе једну импозантну манифестацију под лозинком: »Доле министри-капиталисте — сва власт Совјетима!« — лозинка која се поново јавља 18. јуна, а онда опет 3. (16.) јула, када избија у Петрограду већ отворена оружана буна, угушена тешком муком. Реакција после ових догађаја, и после несреће на фронту, доводи до планова војне диктатуре. Да би ову спречио, и да би добио што чвршћи ослонац за своју власт, Керјенски сазове за 12. августа у Москву величанствену скупштину од чланова свију Думâ, од заступника Совјета, те од демократских и нацијоналних организација, кооператива, локалних самоуправних органа, и универзитетâ. Ова Скупштина није рашчистила ситуацију; али је на њој јасно избило на видик супарништво између председника Владе и врховног заповедника војске (генерала Корњилова).

Удар Немаца на руски фронт пожурио је акцију генерала Корњилова у правцу војне диктатуре. Та је акција убрзо пропала, изазвавши у исто време још веће потресе у војсци и у земљи. Влада је онда прогласила Русију републиком, и мало касније распустила Думу и Државни Савет. За регулисање унутарње и спољашње ситуације, сазвана је у Петрограду »демократска« Скупштина — друго издање »државне« Скупштине у Москви, само без чланова Думе а са ојачаним левичарским представништвом. Ова Скупштина одобрила је са малом већином гласова, након дуге дебате, начело коалиције (али без кадета), те је закључила, да као помоћ, и за евентуалну контролу, уз Трећу Коалицијону Владу функцијонише такозвани »Савет Републике«. Али и тај Савет Републике, и сама Влада, налазили су се већ такорећи у празном простору, у пуној осамљености: напуштени од маса, било из социјалних било из нацијоналних (Украјинци, те мањи народи и племена) разлога, они су лако пали под снажним ударцима бољшевика.

За време свога кратког али мучног живота, Привремена Руска Влада спремала је, а делимично и спровела, низ веома важних закона, од којих су најважнији они о слободама, о грађанској и политичкој једнакости, о укидању смртне казне, о изборима за локалне самоуправне органе и за Конституанту. Сви ови закони спадају у ред важних продуката људског духа, који су имали да обезбеде народу дотле невиђену и најширу слободу. Али је било суђено друкчије. Наследници Привремене Владе — управо, привремених влада —, бољшевици, брзо су укинули ове законе и суспендовали све слободе. Пре него што на њих пређемо, задржаћемо се мало још на неким главнијим проблемима Руске Револуције, с којима су у вези ови закони замишљени и донесени. Ту су, пре свега, проблеми рата и мира, организације војске и власти, те сазив Конституанте; па онда организације привреде и уређења социјалних питања; најзад нацијонална и покрајинска питања, на којима се овде дуже задржавати не можемо.

Револуција, тако се мислимо с почетка — а то гледиште није ни досад напустио, например, Миљуков (као што се то лепо види из његове »Историје Друге Руске Револуције«) —, била је производом разочарања народа и војске у способности Владе да победнички заврши рат, и у њену политичку исправност. Главна и прва сврха Револуције, према томе, имала је бити у снажењу војске и земље, да би се постигла што потпунија победа над непријатељем на бојном пољу. Несумњиво је да је овај мотив играо знатну улогу у акцији и у расположењу буржоаских елемената и интелектуалаца, поименце оних који су били у каковој год вези са пословима рата, те са купљених по друштвеним организацијама које су никле да помогну војсци (Сверуски Савези Градова и Земстава, те војно-индустријски одбори). Исто су тако и међу официрима, нарочито вишим, деловали исти мотиви. Много се проносила идеја о издаји, о германофилству Владе и Двора међу ширим круговима народа и војске. Али за циљеве Рата маса народна није имала много смисла, и та незаинтересованост маса у далеким и магловитим циљевима Рата почела је врло брзо да избија на површину. Да би ово расположење војске постало активно противуратно, требало је само још да слободно почну функцијонисати и утицати на развој догађаја две чињенице: са једне стране интернацијоналистичка и пацифистичка (»цимервалдска«, те »кијенталска«) пропаганда извесних кругова руских социјалиста, нарочито руске социјалистичке емиграције (од Љењина преко Троцког до Чернова), и са друге стране директна акција дефетиста сваке врсте, и Немаца. Ове три снаге: 1) несвесни пацифизам услед крајње заморености маса и војске, 2) свесни пацифизам левог крила руског социјализма, и 3) акција плаћеника и Немаца, — поклапајући се међусобно — стварале су веома неповољне услове за продужење Рата. У првим изјавама Привремене Владе кнеза Љвова истакнути су веома одлучно мотиви борбе до пуне победе у сагласности са Савезницима; али већ 3. марта председник Петроградског Совјета (социјалдемократски центрумаш посланик Чејиџе) отворио је седницу речима: »Нек живи светски пролетаријат! Подигнута је Застава међународног пролетаријата!«... Стављена је дакле на дневни ред идеја међународне пролетерске солидарности, која је имала да докрајчи Рат, неводећи рачуна о груписању ратујућих држава. »Дошло је време«, говорио је Петроградски Совјет у прогласу (од 14./27. марта) на »народе свега света«, »да се поведе одлучна борба противу освајалачких тежња влада свију земаља, дошло је време да народи узму у своје руке решавање питања о рату и миру«. Додуше, исти Совјет обраћао се истодобно на народе Централне Европе позивајући их да »стресу ланце свог самодржавног уређења«; али цимервалдовцима — а они и њима блиски елементи били су у претежној већини међу руским социјалистима, који су састављали Совјете — немачки и британски, односно француски »империјализам«, били су подједнако омражени. У ствари, у Немачкој и у земљама Антанте претежна већина социјалиста били су патријоте, штавише шовинисте, тако да је »цимервалдизам« руских социјалиста остао без одазива и код најутицајнијих личности међународне организације.

И Привремена Влада је под утицајем револуцијонарних организација и штампе, на првоме месту Совјета, објавила ускоро (28. марта) један проглас на руско грађанство (дакле један докуменат за унутрашњу употребу), у коме се о Рату говори на овај начин: »Остављајући вољи народа да, у уској заједници са Савезницима, реши сва питања у вези са Светским Ратом и његовим завршетком, Привремена Влада сматра за своје право и за своју дужност, да већ сада изјави да циљ слободне Русије није у владању над другим народима, у одузимању свих њихових нацијоналних добара, у насилном освајању туђих територијâ, него у осигурању сталнога мира на основу самоодређења народâ. Руски народ не тражи да ојача сво ју спољну моћ на рачун других народâ, као што му није ни циљ да икога подјарми или понизи. У име виших начела правде, он је скинуо ланце који су окивали Пољски Народ« (ту Привремена Влада мисли на свој проглас о интегралној независности Пољске). »Али у исти мах, руски народ неће допустити да његова домовина изађе из великог окршаја понижена и ослабљена у својим животним снагама. Ова начела положена су као темељ спољној политици Привремене Владе, која стално приводи у живот само вољу народа и штити права наше домовине, потпуно поштујући све обавезе према нашим Савезницима.« Привремена Влада, дакле, чинећи извесне попусте Совјету, овде углавном ипак још стоји на темељу међусавезничке солидарности, и на начелу ратовања до коначне победе. Али још истог дана, на Сверуској Конференцији делегата Радничких и Војничких Совјета, чули су се захтеви, да Влада предузме енергичне кораке за остварење цимервалдовског програма. 30. марта, Церетели (мењшевик) говори о револуцији као о »пламену који је убачен у Европу«, а Камењев (бољшевик) изрично каже: »Реч мир мора бити изречена; Руска Револуција, то је пролог Светске Револуције«, па је према томе Конференција и прихватила одговарајућу резолуцију.

У априлу, цимервалдовске доктрине шире се са нарочитом интензивношћу, и иду усусрет елементарној тежњи масâ за миром. Већ 12. и 13. априла, у Петрограду, две највеће фабрике траже кидање са Савезницима (бољшевичка доктрина). Истовремено се на фронтовима појављује талас »братимљења« тојест покрет слободног, мирног, и пријатељског саобраћаја између руских и непријатељских трупâ, који Немци, наравно, искоришћују за своју шпијунажу. 1. маја (по новом), на дан свеопштег празника радног народа, закључује се фактички једнодневно обустављање непријатељстава на целоме источном фронту Светскога Рата. Када је међутим Миљуков, саопштавајући Савезницима препис прогласа Привремене Владе од 28. марта, попратио своје саопштење нотом која је ишла сасвим насупрот цимервалдовске доктрине, констатујући »свенародну (!) жељу да се Светски Рат доведе до одлучног краја«, ова је нота изазвала праву буну против Привремене Владе, услед чега је дошло до одступања Министра Спољних Послова и Министра Војног, те до коалиције између социјалиста и либералне буржоазије у коју су, како смо видели, ушли и отворене присташе Цимервалда (Чернов). Тада су већ сви социјалисти полагали велике наде на Штокхолмску Социјалистичку Конференцију, сазвану са програмом: »Борба против измирења странака, обнова класне борбе, захтев да се одмах обуставе непријатељства, и да се мир закључи без анексија и контрибуција, на основу самоодређења народâ« — 30. априла (13. маја), у очи образовања Коалицијоне Владе, централни егзекутивни одбор Совјета одлучио је, да се у програм коалиције унесе и »активна спољна политика, која себи отворено ставља за циљ да се што пре дође до мира без анексија и без контрибуција, и т. д., поименце пак припремање терена за преговоре са Савезницима у циљу да се уговори прегледају у духу прогласа Привремене Владе«. А у званичан програм Прве Коалиције ушло је начело мира »без освајачке политике и кажњавања контрибуцијом«... То је ето био већ компромис између »империјалистичког« и »цимервалдовског« програма мира!

Међутим, већина социјалиста и Совјетâ, стицајем приликâ, била је за онај час још принуђена да прихвати Рат. Више него резервисана политика Централних Силâ, чак и немачке социјал-демократије (»шајдемановаца«), исто као и расположење Антанте, па и већине њених социјалистâ (као што су били Енглез Хендерсон, Французи Тома и садашњи комуниста Кашен, Белгијанци Вандервелде и Дестре), све је то говорило неким социјалистима да треба водити несамо активну политику мира него и активну политику рата. Било је јасно да ће и пријатељи и непријатељи само онда водити рачуна о револуцијонарној Русији ако она буде војнички јака. Отуд је произашла интензивна акција Совјета и Владе у правцу снажења војске, и припреме ка општој офанзиви, при свем том под лозинком цимервалдовске формуле мира. На челу целе акције стајао је Министар Војске и Морнарице, Керјенски, и она је довела до офанзиве од 18. јуна која је онда онако јадно пропала. Ипак је званична идеологија и Владе и совјетске већине остала иста: они су покушавали, у исто време, да проповедају потребу мира и да продуже рат, више или мање у сагласности са Савезницима. Услед тога се између Владе и социјалистичких странака са једне, и већине народа и војске са друге стране, отварао све дубљи јаз, док незадовољство маса нису одлучно и успешно искористили бољшевици, вешто агитујући против империјалистичког Рата, те проливања крви руских радника и сељака у корист домаћих и страних капиталиста. Распадање војске, и неспособност политичких вођа Русије и Револуције да реше проблем мира и рата, изазвало је страшну кризу Револуције, и положај Привремене Владе постао је безизлазан.

21.

Други главни проблем Револуције: војска — Акција Керјенског и Корњилова око снажења војске — Проблем власти: Привремена Влада и Петроградски Совјет — Нацијонално и аграрно питање.

Проблем рата и мира у време Револуције био је уско везан са положајем, животом, и уређењем руске војске и морнарице у то доба. Војска је, како смо већ видели, била тешко болесна и пре Револуције, о чему је сведочио огроман број војних бегунаца, војних заробљеника, и војника који су себе сами рањавали, број који се мерио на милијоне. Уз то долазе големи губици у мртвима и рањенима, лоше снабдевање и лоше здравствено стање; затим, велико неповерење војника наспрам официра и команданата, те између официра разног ранга; даље, општа замореност, слаба спрема и леност огромних резерва, смештених у унутрашњости земље, под командом старих и шкартираних виших официра који су се и сами, у већини, налазили у стању моралног, физичког, и материјалног пропадања. Све су то били фактори који су утицали на слабљење и распадање царске армије. У таким приликама, да би, са једне стране, спасли Револуцију од опасности контрареволуције, а са друге стране опет, да би спасли војску од распадања и официре од евентуалних насиља — јер су војници у њима почели гледати »слуге старог режима« и прочелнике који су их водили у борбе и смрт —, вође Револуције створили су војничке одборе, у позадини и на положајима, и онде где оваки одбори нису самостално никли, уз Совјете војничких и радничких депутираца. Доцније се јавила и организација комесара Привремене Владе, по већим војним јединицама. Ове установе, маколико да се чине неизбежним у тадашњим приликама, нису могле да постану правим саставним делом организације војске. Дисциплина се њима из темеља поткопавала: команданти и официри осећали су се несигурно, док су војници тражили свако врсне олакшице; а главно што се желело и тражило било је, да богме, мир, мир пошто-пото. Једно попуштање војницима изазивало је друго, и колосална војна организација, у таким приликама, брзо се рушила и пропадала. Већ у месецу марту виђале су се по свима жељезницама целе гомиле војника, који су путовали без икакових дозвола или објава. Ишли су кући, било сасвим, било на неко време. Вежбања и учења у позадини на многим местима, управо више-мање свуда, престала су, — војници су проводили време у лењовању и разговору, пушећи и излежавајући се; чак и на положајима, да не говоримо о позадини, стражарска служба вршила се непоуздано, и непажљиво, а остали радови војни (око утврђења, чишћења места за становање, и т. сл.) готово су сасвим престали. У месецу априлу, како већ рекосмо, почиње очијукање и братимљење са непријатељем на другој страни фронта, и све то бива из дана у дан горе и црње. Војничке јединице у највећој близини непријатеља, чак у очи битке или за време саме борбе, отварају скупштине, и претресају несамо политичка или локална економска питања него и питања оперативна: да ли треба, или не треба, извршити овај или онај налог команданта! ... Речју, војска постепено престаје да буде војска.

»Декларација војничких права«, која је изашла почетком маја, и која је имала за задаћу да ограничи анархију, задовољавајући у исто време оправдане жеље »војника-грађанина«, није постигла своју сврху; напротив, она је само још убрзала процес распадања дисциплине у војсци. Узаман је сам Министар Војске и Морнарице обилазио градове и фронтове, те приређивао свечане зборове за стотине хиљада војника којима је говорио: »Другови! У нашем сусрету ја видим големи ентузијазам који је обухватио целу земљу, и осећам велико одушевљење које свет проживљује једаред у току столећа. Нису честа таква чудеса као што је Руска Револуција, која из робова ствара слободне људе ... Нама је суђено да проживимо легенду велике Француске Револуције. Напред за мир целога света са вером у срећу и величанство народа!« ... То је била основа по којој је скакала мисао: са »чудеса« и »легенде« на »веру« и »одушевљење«, како каже Миљуков описујући ове посете Керјенског војсци. Беседник усред узбуђења остаје господар своје мисли, па покушава да спроведе у свест масе, у облику који се не би косио са конвенцијоналном пријемчивошћу обичних душа, ове државничке идеје због којих је и дошао: да слобода налаже дужности, да укидање спољне дисциплине отвара дуг дисциплине унутарње; да тежња ка скором миру налаже да будемо што јачи на положајима, јер непријатељ који не поштује снагу идеја мора да се покори снагом бајунета. »Нека нико не помисли, да је руски револуцијонарни народ слабији од старог царизма, и да се може неводити рачуна о њему! Не, јоште како ћете водити рачуна!«... (у Хелзингфорсу 10. маја); »Ја бих могао да Вам кажем: ви сте слободни људи, идите својим кућама, тамо на вас чекају земља и слобода. Несвесни људи би пошли за таквим позивом. Они нису криви зато, јер нико никад није њих учио шта имају да раде; о њима нико није никада водио бригу. Али би тада пропала војска, а са њоме и слобода, пропала би Руска Револуција!...« (Каменец-Подолск, 15. маја), и т. д., и т. д.. Керјенског су прозвали »главним говорником«, »главним командантом који убеђује«; поред њега водиле су сличну акцију целе легије говорникâ. Други одушевљени људи (чак и жене) покушавали су образовати свакојаке »батаљоне за јуриш« (»Stosstruppen«), и томе сличне војне јединице, које би примером својим повукле целу војску; али је све то већ било узалуд. Данас многи исмевају, а готово сви осуђују Керјенског; али треба признати, да је он схватио и вршио ову своју дужност са пуно самопрегора и унутарње ватре. Сам задатак био је неостварљив, а методе неподесне за циљ којему се тежило.

Када је, покрај свих напора и крвавих жртавâ, јунска офанзива пропала, учињен је нов покушај, или боље, вратило се на старе, прастаре методе: да се заведе гвоздена дисциплина. Генерал Корњилов, велики јунак и демократ, главни командант југозападног фронта, и комесар истог фронта, знаменити терорист Борис Савинков, узели су иницијативу, да најоштријим мерама (смртном казном и стрељањем en masse) и од лучном борбом успоставе дисциплину у руској војсци, потученој од много слабијег непријатеља. Низ страшних злочина, које су деморалисани руски војници починили приликом повлачења, дали су згодан повод за оваку оштру реакцију од стране надлежних команданата и власти. Корњилов је именован Врховним Командантом, наместо опортунисте Брусилова, а Савинков заступником Министра Војног. Последице тарнопољске катастрофе ликвидиране су на овај начин, те се у војсци почели већ да запажају извесни знаци делимичног опорављања. Али само делимичног! ... Војска у целини није више хтела, управо није више могла, да ратује. Корњилов и његова околина наставили су с успостављањем гвоздене дисциплине, у позадини и на положајима, растеривањем совјетских организација, те крвавим сузбијањем бољшевизма и дефетизма. Али је око Корњилова, поред поштених и озбиљних људи, било сва сила авантуриста, лакомислених официра и покварених »политичара«, чак и злочинаца (један од њих, например, — неки Добрински — завршио је доцније своју каријеру као члан бољшевичке Чеке!). Тајне контрареволуцијонарне организације, с којима је била везана ова околина, биле су непоштене, пуне провокатора, те је под таквим околностима, а уз политичку необавештеност Корњилова, било лако предвидети пропаст целе његове акције. Ова је ушла у одлучну фазу услед пада Риге, и експлозије огромних војних слагалишта и фабрика муниције у Казану, коју су приредили Немци, користећи се слабим надзором дефетистички расположених руских војника. Даљи ток догађаја веома је заплетен, и ми овде можемо изнети само крајње резултате ове акције Корњилова, започете у најбољој намери, али ускоро напуштене и пропале зато што га готово нико није озбиљно помогао. Једва и делимично успостављена равнотежа војске била је изгубљена, мржња према официрима још је више ојачала: многи су официри пристанак уз Корњилова главом платили, а многи били приморани да напусте дужност. Војска као организација напросто се растапала, и рат се приближавао крају услед елементарне самовољне демобилизације. Цимервалдовска, па сад и отворено дефетистичка и бољшевичка пропаганда, црпући најбоље своје аргументе у »корњиловштини«, одобравала је јавно оваку демобилизацију. »Ми не ћемо остати на положајима до зиме«, — одлучно су говорили војници; а демобилисане масе постајале су најопаснији елеменат анархије, пљачке, и рушења земље. То су уједно били најбољи кадрови за бољшевички покрет.

Напоредо са проблемом војске и рата, и у тесној узајамној вези, наметао се за решавање проблем организације власти, који Фебруарска Револуција исто тако није успела да реши.

Из почетка, изгледало је да Привремена Влада ужива опште поверење; али само у земљи, док се у Петрограду одмах опажало да постоји јака акција социјалистичких елемената Совјета који су били спремни давати поверење Влади само под извесним условима. Тако стање у средишту државе утицало је неповољно на расположење целе земље, па су веома брзо почели да избијају конфликти и у провинцији између три фактора власти: владиних комесара, који су заменили гувернере и вице-гувернере и отпуштене среске начелнике, совјетâ и егзекутивних одборâ друштвених организација претежно буржоаско-либералног карактера, и совјетâ радничких и војничких депутираца у којима су социјалисте водили прву реч. Овоме треба додати још две чињенице: распуштање старе полиције, и методе нове Владе, која није хтела да се служи атрибутима принудне власти него је сву наду полагала у морално начело уверења и поверења. Основни принцип државне управе за Привремену Владу био је: драговољна послушност слободних грађана према влади коју су они сами створили; она — према прогласу од 26. априла — тражи ослонца не у физичкој него у моралној снази. Овај идеалистички утопизам лепо се види несамо из безброј декларација, прогласа, и решења Владе, већ поименце и из говора кнеза Љвова на свечаној седници (27. априла) пригодом десетогодишњице отварања прве Државне Думе; он ту каже између осталог: »...Велика Руска Револуција заиста је дивна у свом величанственом мирном покрету...« (то је изговорено након буне од 21. и 22. априла, док је у пуном јеку владала анархија на многим местима, нарочито на положајима и у балтичком приморју!); »дивна је сама суштина њене идеје-водиље, — слобода Руске Револуције прожета је елементима светског васељенског карактера. Идеја, која је никла из ситних семена слободе и једнакости, бачених у плодно тле пре пола века, обухватила је несамо интересе руског народа него и интересе народа целога света. Душа руског народа показала се као светска демократска душа у самој својој суштини. Она је спремна да се несамо уједини са демократијом целога света него и да стане на чело њено, и да је води путем развитка човечанства, према великим начелима слободе, једнакости, и братства!...« Сав кнез Љвов је у овим речима. Даћемо овде укратко карактеристику овога Председника Владе. Члан једне аристократске руске породице, кнез Љвов није ипак спадао у ред власника великих латифундија, и посветио се сав раду на њиви народној. Либерал и демократа, али нипошто револуцијонар, он је ушао у акцију око »земстава«, и стекао је велико поштовање својих сарадника и ширих кругова. Био је председником Губернијалног Земског Одбора у Тули, па у два маха председник Сверуског Савеза Земстава. За време Светског Рата његова чаробна личност, његово поштење и његове врлине, и његов талент, створили су му нарочито велику популарност, и све што је било добро и честито у старој Русији окупило се било око личности овога кнеза-демократе. Али за тешки, а често и крвави, посао Револуције требало је човека другог кова: кнезу Љвову недостајало је борбености, окрутне воље, безобзирности. Он је револуцију схватао идеалистички, и веровао је у њену чедност и начелност. А таква је била и већина осталих чланова његове Владе.

Други одлучујући фактор власти био је Петроградски Совјет. Ево шта за њега каже добар познавалац људи и прилика у Совјету, народни социјалист и професор Владимир Станкевић: »Егзекутивни Одбор (Петроградског Совјета) био је установа створена на брзу руку, и зато је имао пуно великих манâ већ у формама свога рада. Седнице су држане обично од једног сата по подне, понекад и раније, па све до касно у ноћ; али су веома ретки били случајеви да су решена ма и само понека питања, а камо ли сва која су била на дневноме реду, јер су постепено у самоме току седница ницала све нова хитна питања која су прекоредно решавана. Сама решења доношена су под утицајем огромне масе делегата и информатора, како од стране петроградског гарнизона тако и са фронтова и из унутрашњости Русије; сви делегати тражили су да буду саслушани у пленарним седницама Одбора... Нај важније одлуке доношене су често сасвим случајном већином ... Мислити нисмо имали времена, јер се све радило на брзу руку, иза читава низа непроспаваних ноћи, без реда... Физичка премореност била је општа... Ноћи без одмора, бескрајне седнице, нередовна храна (обично смо јели хлеба и пили чаја, понекад смо добијали војнички ручак, наравно увек без ножа и виљушке) ... Врло је релативна тврдња, да је Екзекутивни Одбор Совјета руковао Револуцијом ... Уопште, рад Одбора по времену може да се подели на два доба: до доласка, и после доласка, Церетелија; прво је било доба случајних решења, колебања, и неодређености, када је сваки ко је само хтео могао да злоупотреби име и организацију Одбора (најчешће је то чинио Стеклов, потоњи бољшевик), док се све сасвим променуло у Одбору када је дошао Церетели, који је мирно, поуздано, и смело водио Одбор... У начелу, важиле су интернацијоналистичке (цимервалдовске) тежње и доктрине; у пракси се, међутим, одлучно проводила »одбранбена« (»оборонческа«). т. ј. Социјал-патријотска линија органске сарадње са Владом, политика помагања Владе ... Али је карактеристично да је Одбор, чим је добио стабилну организацију те се научио да управља собом, изгубио власт над масама...«

Између Совјета и Владе није било довољно поверења; Совјет је, поред све сарадње, више пута чинио кораке који су ишли затим да окрње и наруше углед Владе, што се нарочито лепо види из писања његове штампе (»Извјестија«), те из изјава појединих његових чланова. То се, уосталом, види већ и из Резолуције Сверуске Конференције Совјета о Привременој Влади примљене 30. марта: »Налазећи да Привремена Влада, која је никла услед пада самодржавне владавине те која заступа интересе либералне и демократске Русије, показује тежњу да иде путем обележеним у декларацији објављеној у споразуму са Совјетом Радничких и Војничких Депутираца, Сверуска Конференција ових Совјета, потврђујући потребу сталног утицања на Привремену Владу, да би она водила најодлучнију борбу са контрареволуцијонарним снагама, и да би чинила најодлучније кораке ка демократизацији целог руског живота, усваја, као политички целисходно, начело помагања Привремене Владе од стране Совјета, уколико ће она, у сагласности са Совјетом, ићи у правцу утврђивања тековинâ Револуције, те њихових проширења.« Услед ових односâ дошло је до Прве Коалицијоне Владе, чији су чланови били одговорни: социјалисте Егзекутивном Одбору Совјета, кадети своме Главном Одбору, док су кнез Љвов и остали ванстраначки министри остали одговорни једино пред својом савешћу. Влади су Совјети, додуше, дали формално пуно поверење; али фактички, то поверење није било потпуно, те је Влада била спутана, и без довољно снаге да заустави расуло и обузда анархију. Влада Керјенскога, која је следовала за владом кнеза Љвова, исто је тако била нехомогена и без одлучног ауторитета, па ту нису помогле ни скупштине ни говори пред хиљадама грађана и стотинама хиљада војника, као што смо уосталом већ видели. Уопште, Фебруарска Револуција није решила проблем организације власти, како видимо, услед неодлучности, колебања, и вечитих криза Владе, затим услед спољних и техничких за« прека, и анархије која је напредовала. — Влада није успела сазвати Уставотворну Скупштину, која би јој предала пуну власт у руке; и она је испустила формалну власт из руку, готово без борбе, када су се бољшевици решили били да је узму.

У томе процесу распадања земље и државе, који се, поред изнесених факата, огледао нарочито и у застоју и расулу свих грана народне привреде и народне исхране, играли су посебну улогу питање нацијонално и питање аграрно.

Поједине народности и поједине покрајине тражиле су за себе слободу,— неке чак и одвајање (као Финска) или федерацију (Украјинци, Ести, Татари); али бар широке автономије (Козаци, Сибир), и одвојену војску. Оваки захтеви, понекад ултимативне природе и веома опасни, нарочито с обзиром на рат, угрожавали су најживотније интересе руске државне целине. Влада је покушавала да одгоди нацијонална питања, као и сва остала важна државна питања, до сазива Конституанте; али у томе није успела: Украјина је добила покрајинску владу, те локални предпарламенат (Централна Рада), а формирање свакојаких нацијоналних пукова нашкодило је веома руској армији као целини и вођењу Рата.

Решење аграрног питања Привремена Влада је у сваком случају хтела да одгоди до сазива Конституанте; а баш у овом питању масе нарочито нису могле ни хтеле да схвате овако одлагање, и аграрна анархија ширила се по целој Русији, почевши од самовољног искоришћавања властеоских ливада за пашу стоке од стране сељакâ, па све до паљења и рушења спахилука, одношења или истребљавања спахијске стоке и убијања самих спахија. При томе су нарочито јако страдале сеоске фабрике и културне институције, чак и државна добра и имања самоуправних тела.

У лето и с јесени године 1917, Русија је постала земља без власти, заталасана уздуж и попреко страховитом анархијом, запаљена с једног краја на други пожаром социјалне и нацијоналне револуције. Управљачи су били било без воље било без снаге, а све су више дизали главе екстремни елементи окупљени око бољшевичких вођа. Они су се сигурним кора ком приближавали власти, коју ће у даном часу приграбити у руке.

Пре него што пређемо на саме догађаје Октобарске Револуције, задржаћемо се мало на идеологији, тактици, и успесима бољшевика у току године 1917.

22.

Идеологија, тактика, и успеси бољшевикâ у току године 1917 — Љењин, његов програм и утицај.

Усред општег каоса, анархије, и неодлучности, бројно слаба али борбено јака и организована група бољшевика све је дубље пуштала своје политичке коренове, и све је више при влачила к себи срца и душе најактивнијих елемената руског народа. Једноставност и популарност њених програмних тачака, те потпуна безобзирност у њихову извођењу, обезбеђивали су јој брз и лак успех.

Напред је било говора о томе, како је дошло до бољшевизма, и како су се држали бољшевици пре Друге Револуције. Њима је припадала, како смо видели, већина руске социјалне демократије, и то екстремна већина. Већ сам њихов програм значио је револуцију. Његове главне тачке биле су ове: 1) тежња за централистичком организацијом: »Руководећи органи нипошто не треба да се стварају на темељу избора«, треба да су образовани од свесних револуцијонарних вођа, који ће водити покрет, а неће тек ићи иза масâ чекајући да ове постану свесне својих интереса; 2) неопходно је непропустити тренутак Револуције, када вође странке треба да приграбе власт у руке не водећи рачуна о њену политичком карактеру, у интересу темељног демократског преврата, те остварења »диктатуре пролетаријата и сељаштва«; 3) неопходно је употребити тактику грубе силе, те и штетне акције, у сврху да би се запалиле масе и ушао у њу револуцијонарни ентузијазам; 4) да би се на страну пролетаријата привукла и ситна сељачка буржоазија, туђа социјализму, потребно је дати јој могућност да присвоји себи сву спахијску земљу и имовину; 5) још резолуцијом из године 1906, тражи се као неопходна борбена и бојна припрема маса, да би ове могле иступати (с оружјем у руци) противу капитала, те вршити експропријације, рушење, и оштећивање државних зграда, жељезница, и других објеката, државних и приватних, те приступити важноме задатку рушења државног, напосе полицајног и војног, апарата; 6) напуштајући строго марксистичко схватање, бољшевици су још године 1906 сматрали неопходнима »совјете«, и то несамо као искључиво страначке органе радничког пролетаријата него и као основне ћелијице нове владе, састављене од заступника револуцијонарне демократије, »поименце и сељака, војника и морнара«. Бољшевици су одмах истакли, да су они »совјети« који се не би могли ослонити на револуцијонирану војску, те који не би били у стању да скину власти, неизбежно осуђени на пропаст.

Тактички план акције, од самог почетка, замислио је нико други до Љењин. Владимир Иљић Уљанов, који ће под именом Љењин ући у историју, рођен је године 1870 у Симбир«ску, и по своме пореклу припада средњем (бирократском) руском племству. Револуцијонарно расположење јавља се код њега врло рано, а избија снажно на универзитету у Казану, под двоструким утицајем: непосредним, његова старијег брата — народњака-терористе, који је и главом платио за своју акцију —, те књишким, поименце оним Карла Маркса. Његова је наука једна оригинална синтеза руског револуцијонарног народњаштва и идеја марксизма, које Љењин схвата као теорију и апологију окрутне социјалне револуције. Са радницима имао је Љењин непосредна додира већ од своје младости. Отпуштен са казанског Универзитета, Љењин је дипломирао у Петрограду као приватан приправник, из групе правних наука. То је било доба цветања у Русији легалног књишког марксизма, на којем је пољу Љењин себи убрзо створио велико име. Али је он још више свратио општу пажњу на себе револуцијонарном тајном пропагандом међу радницима, која је и довела до стварања социјалдемократске (радничке) странке (1898), у којој је после, како смо видели, настао расцеп (1903). Прогнан из Русије, Љењин је живео неко време у изгнанству, па се године 1905 вратио у Русију, где је додуше остао у позадини догађаја, али није губио времена стварајући и припремајући коначни програм и тактику Странке, и поименце бољшевизма. Након неуспеха Прве Револуције, Љењин је поновно напустио отаџбину, те је боравио све до априла године 1917 у иностранству (највише у Аустрији, близу руске границе, и у Швајцарској) у сталној борби са мењшевицима и с опортунизмом у својој странци. На интернацијоналним социјалистичким конгресима он је ратовао противу реформистичких и патријотских тенденција свих нацијонално оријентисаних група, а за Рата био је на челу дефетиста, те је највише урадио за састанак интернацијоналистичких конференција у Цимервалду и у Кијенталу. Збирку чланака из оног времена он је издао, на не мачком језику, под насловом: »Gegen den Strom«. Мрзећи и осуђујући подједнако оба империјализма, и германски и Антантин, он је оком генијалног револуцијонарца запазио револуцијонарне могућности ратне ситуације, па је врло радо прихватио предлог неких пријатеља, да пође у Русију преко Немачке, — предлог који се, нема сумње, ванредно свиђао немачком генералном штабу, услед чега су Љењина поглавито и осуђивали као велеиздајника и слугу немачког империјализма; нашто је он слегао раменима и смејао се својим легендарним смехом фауна: за њега су то биле ситнице, јер задатак који је он себи одувек стављао, и за који је, по његову схватању, баш тада куцнуо био згодан час, могао је да буде извршен само на тај начин. А тај задатак била је међународна социјална револуција, са коначним циљем ослобођења целокупног човечанства испод јарма и ропства. За оваки и оволики циљ сва су средства била, по његову уверењу, добра, и дозвољена, и света. Човек нечувене душевне снаге и доследности, и невероватне агилности у спровођењу својих идеја, безобзиран и циничан до крајности, са интујицијом правога револуцијонара, осим тога и тактичар првог реда, који је умео да повуче и хипнотише масе, Љењин, када се почетком априла искрцао из вагона на Финском Колодвору у Петрограду, те отишао, праћен клицањем многобројних радника и других присташа, свирањем Марсељезе и Интернацијонале, у поседнуту од бољшевика палачу бивше царске љубазнице балерине Кшесинске, почео је са балкона те палаче свакодневно да проповеда своју науку, која је у прво време изгледала сулуда, али се ускоро показала страшним мотором преврата и рушења, најопаснијим оруђем с помоћу којег је проповедник, јучерашњи емигрант-дефетист, постао фактични шеф највеће државе на свету и један од вођа и диктатора човечанства.

Знамените »тезе« нове науке, Љењинова Јеванђеља, објављене су у »Правди«, дневнику Главног Одбора бољшевика, 7. (20.) априла 1917, те су послужиле првим нацртом за програм Октобарске Револуције. Ми ћемо их овде репродуковати у знатно скраћену облику: 1) продужење Рата, али под условом да цела управа падне у руке пролетера и сиромашних сељака; непризнавање анексија несамо речима него и стварно, те далекосежна пропаганда у овоме смислу и братимљење на положајима; 2) прелазак у овоме часу од прве на другу етапу Револуције: пролетери и сиромашни сељаци треба да узму у своје руке власт; 3) не треба помагати Привремену Владу, која вара масе, која није напустила империјалистички рат, те која у суштини није друго до капиталистичка влада; 4) признање, да су бољшевици у совјетима тек мањина (онда су они били посве незнатна мањина), али при свем том без престанка обавештавати масе да су »совјети« једини облик револуцијонарне управе, те са великим стрпљењем сваку погрешку Владе тумачити и рашчлањавати пред масама уз паролу: »Сва власт совјетима«; 5) стварање, наместо парламентарне републике, Совјетске Републике, — укидање полиције, војске, и чиновништва; 6) постављање аграрног програма средиштем све акције совјета: имања (т. ј. спахилуке са свим грађевинама, живим и мртвим оруђем и намештајем) одмах запленити, земљу социјализирати, те ставити све под контролу совјета; 7) уједињење свих банака у једну Државну Банку, коју ставити под контролу совјета; 8) завођење радничке контроле над индустријом, те поделити (дакако на основу нових начела) средства за живот и намирнице; 9) решење партијског проблема: хитан сазив партијског конгреса, и промена програма; питање империјализма и Рата, односи према Влади, и партијски захтеви, као и промена партијског имена (будући да је име »социјал-демократ« дискредитовано од социјал-патријота); 10) обнова Интернацијонале, и то оснивање стварно-револуцијонарне Интернацијонале. — Ту је, у клици, доиста већ сав »Октобар«, те предсказан развој ситуације и догађаја у Русији и у целоме свету; само што је прва тачка измењена у смислу апсолутног тражења мира. Образложење и подробније излагање ових теза Љењин је дао у безброју својих говора и чланака у току године 1917, те је напокон све то сабрао у свом знаменитом делу »Држава и Револуција« (Петроград 1918) које уосталом није завршено (постоји и превод на нашем језику од Филипа Филиповића).

Занимљиво је, да је и сама »Правда« штампала ове Љењинове »тезе« са резервом, да и не говоримо о другим странкама које су их примиле као пуку лудорију. Али је та »лудорија« иза пар месеца постала стварност у Русији! Већ 13. (26.) априла, две највеће фабрике у Петрограду прихватиле су резолуције у духу Љењинових теза. Али су на кудикамо најживљи одзив наишле оне пре свега у војсци, у којој је лозинка за миром постала општом. Љењин је тачно погодио жице у које је требало ударити. Иза захтева за миром захватила је најшире кругове идеја да се има одмах запленити земља и властеоска имовина. А онда је упалила и безобзирна демагогија: мржња према господи, према официрима, према »буржујима«, и према свему што има неговане руке, што носи »крагну«, те према женама у шеширу!... Требало је проживети оне црвене месеце у Русији да се разуме шта то значи социјална мржња. Искочили су одједаред на површину живота сав онај многовековни зној, сузе и крв, муке и патње и увреде потлачених или одгурнутих од привилегованих и од власти, понижених и увређених људи. Освета, крвна освета! »Доста сте пили наше крви!«, — »плени оно што су нам опљачкали!«...

Тако Љењин постаје великим апостолом мржње и освете. И у исто време, пред маштом занесених, подивљалих, помахниталих људи искрсава идеал новог, лепшег, сунцем обасјаног и дивног живота: иза мука доћи ће освета, иза крви доћи ће срећа, коју сваки схвата на свој начин. Неуморно раде Љењин и његов штаб, — хипнотишу масе, шире своје страшне идеје, сеју мржњу и занос; и организације ничу једна за другом, совјети прелазе у руке бољшевика, масе им се све више подају. Када су виделе да им социјалисте неће и не могу дати оно на што оне рачунају, најактивнији елементи напуштали су социјалистичке странке, оставивши одборе као штабове без војске, те хрлећи у наручје нових апостола који су крупније обећавали, и који као да нису обећавали напразно. За бојну организацију ових маса стекао је великих заслуга други бољшевички геније — геније активности и издржљивости, и организације — Троцки, који дотле није ни био у странци.

На овај се начин приближавао судњи час Привремене Владе, која се колебала из кризе у кризу, те која је у очима већине војске била компромитована везама с империјалистима Антанте, у очима револуцијонарних маса компромитована оклевањем и покушајима сузбијања аграрне анархије, те шуровањем са буржоазијом, а у очима буржоазије и либерално-демократске интелигенције, те официрског кора, дискредитована учешћем у њој социјалистичких елемената и слабошћу према бољшевицима. У тој неодређености и несређености чврста организација бољшевика изводила је свој план, систематски, необазирући се ни лево ни десно. Њу су тужили због примања субвенције од Немаца, да ли оправдано или не, ко ће то знати?... Бољшевици су прелазили преко тога као преко клевета; уосталом, како већ рекосмо, пред горостасношћу њихових планова и циљева, све им је изгледало допуштено. Поуздано је, међутим, да је Привремена Влада по стала као зрели плод, који има да падне; само је још требало лако потрести дрво, и — 25. октобра, у вези са Другим Сверуским Конгресом Совјета, на којем су располагали већином, бољшевици су извршили тај потрес...

23.

25. Октобра — Први дани Октобарске Револуције — Пораз Керјенског — Новембарски догађаји.

Касно у вече 25. октобра, Зимска Палача, коју су слабо бранили прилично многобројни одреди оренбуршких козака, војних академаца, и женског батаљона, пала је у руке побуњеника. Том су се приликом козаци држали »неутрално«, па су у нереду први побегли; војни академци су се колебали; а једино женски батаљон одлучно је вршио своју дужност; али шефови одбране тако су слабо познавали свој терен, да нису ни приметили кад су побуњеници почели да улазе на споредне улазе, угрожавајући с леђа и задње браниоце Палаче. Када је к тому још праснуло неколико топовских метака са бољшевичке крстарице »Ауроре«, борба је била окончана. Влада је ухапшена и затворена у тврђаву Св. Петра-Павла, одакле је доцније мало помало ослобођена. Још исте ноћи прогласио је Сверуски Конгрес Совјета Привремену Владу збаченом, изабравши уједно на њено место Совјет Народних Комесара (Совнарком), нашто су све партијске групе напустиле Конгрес, осим бољшевика и левих социјалиста-револуцијонара који су пристали уз бољшевике. (Леви социјал-револуцијонари држали су, да задатак Руске, и с њоме нераздвојно везане Светске Револуције, у коју су они исто тако чврсто веровали као и бољшевици, може да буде тек онда успешно решен, ако се проводи одлучно револуцијонарна и интернацијонална политика, т. ј. ако се сасвим прекине са буржоазијом, са коалицијом са млаким социјалистима и са Савезницима.) Те исте ноћи, осим промене Владе и проглашења доктрине »сва власт совјетима!«, донето је и решење (декрет) о нацијонализацији земље, иза којег су следовали декрети о миру (позивали су се сви народи да се придруже акцији руског народа, те да се закључи мир на основу цимервалдовских тачака), о радничкој контроли над творницама, о неким (веома оскудним и најивним) мерама за обезбеђење исхране становништва, о поништавању државних (унутарњих и спољних) дугова, о убрзавању избора за састанак Уставотворне Скупштине у најкраће време (до 28. новембра); док су декрети о нацијонализовању банака и разних грана велике индустрије следили касније.

Првих данâ, нова Влада радила је управо грозничавом журбом, али је њен положај био веома слаб: у Петрограду се она ослањала на велику већину радника и на морнарицу, док је војска у већини била неутрална; а отпор је долазио одасвуд, са свих страна. У тренутке када се предавала Привремена Влада, врховни командант Керјенски јурио је већ по ближој позадини тражећи убојне снаге с којима би ударио на бољшевике те спасао своје другове; и мада није потпуно успео, ипак се после неколико дана појавио на челу извесног броја, већином козачких, трупа с којима је лепо напредовао према Петрограду. У исто ја време чиновништво у Петрограду прогласило штрајк противу бољшевика, те су ови у свима надлештвима нашли готово саме подворнике; чак и жељезничари и поштанско-телеграфски службеници били су више наклоњени тактици неутралности. Осим тога, Градски Одбор петроградски, у својој социјалистичкокадетској већини, те бивши централни егзекутивни одбор Совјета Радничких и Војничких Депутираца, који је на Конгресу 25. октобра додуше демисијонирао али је одмах затим, после државног удара од стране бољшевика, покушао да врати себи углед и власт, па егзекутивни одбор Сверуског Конгреса Сељачких Депутираца, и најзад разни страначки одбори, — све је то било одлучно противу бољшевика као јединих властодржаца у томе часу. Али су убрзо међу свима њима избиле опет силне нијансе и разлике у схватању: док су многи социјалисти, и целе њихове организације, стављали на дневни ред, као хитан задатак, стварање једне чисто социјалистичке Владе, почевши од бољшевика па до народних социјалиста, други су желели искључити бољшевике из сваке комбинације, па су неки чак били за обнову коалиције!... Бољшевици су се и сами колебали, понајвише услед несигурног стања на бојном пољу и на положајима у активној војсци, према Немцима и у црноморској морнарици, па затим услед расположења народа у Москви и по другим великим градовима. У самом Петрограду, још и пре него што је то било потребно према стању ствари на положајима пред Петроградом, у самим зидовима града, букнуо је антибољшевички устанак војних академаца. Али је, уз неутралност војске и жељезничара, те уз пасивно држање осталог становништва, црвеној гарди и морнарима пошло за руком да устанак брзо у крви угуше, да војне академце разоружаиу а њихове школе затворе.

У исто време, ситуација на фронту испод Петрограда знатно се променула у корист бољшевикâ. Њихов командант, бивши члан кварта у Москви, царски пуковник Муравјов, показао је извесну одлучност као вођа доста мешовитих трупа. Њима је дошла у помоћ нарочито та околност, што у војсци Керјенског није било слоге, јер је ускоро отпочело расправљање о ситуацији и о политичком циљу операције, те и о њеним војничким средствима —: почели су кобни митинзи; козаци пак, и поименце њихов шеф, генерал Краснов, германофил, презирали су Керјенског. Када се онда појавило и колебање других трупа, те почело одступање код Пулкова и Царског Села, Краснов је отворено предложио Керјенском да бира: или да иде у Петроград, па да се измири са бољшевицима; или да бежи, и то одмах, јер да Козаци озбиљно претресају питање о миру са Совјетском Владом, којом би приликом Керјенског предали бољшевицима, као цену своје слободе и мирног одласка на Дон. Тако је цео војни покрет Керјенскога пропао, но не пре него што је довео, поглавито у Петрограду, до многих узалудних жртава и до смрти и страдања великог броја идеалиста, и интелектуалаца, док је сам председник Владе и Врховни Командант морао да бежи. Има више верзија о томе, куда је Керјенски отишао, и где се све скитао, баш као и о његовим разговорима и расправама са Красновим, те о нејасној улози Бориса Савинкова у целој тој афери; али је за ствар све то од споредног значаја, док је главни резултат целе акције био тај, да су бољшевици на петроградском фронту победили. Након тога они су узели у своје руке и управу над Москвом, после велике и крваве борбе, при чему су се служили и топовима у самоме граду, услед чега су, по ред бораца и мирног становништва, настрадали и претрпели штету и неки уметнички споменици Москве. Ово умало да није иза звало кризу саме Совјетске Владе, јер су пучки комесари Луначарски, Риков, и још неки, одмах демисијонирали; али су се, на наваљивање главних вођа, вратили опет у крило Владе. И по осталим градовима простране Русије ишло је све углавном истим редом: војно-револуцијонарни одбор, изабран од Совјета, у којему су они имали бољшевичку већину, подупирану од левих социјал-револуцијонара — или, ако није било већине, просто именовани од бољшевичких страначких одбора —, проглашавали су власт Совјета; ослонац те власти било је радништво, које је — заједно са декласираним елементима, па често и чистим злочинцима, — ступало масама у црвену гарду, која се темељила на војсци у позадини већ јако бољшевизираној. Органи Привремене Владе (цивилни и војни комесари) били су скинути, полиција, уколико је било уопште, растерана, или се придруживала покрету, након уклањања шефова; органе локалне самоуправе бољшевици су привремено трпели, али су бољшевички чланови у њима обично напуштали своја места (као и у престоницама). Све је то вршено углавном доста једноставно, уз веома мало борбе и проливања крви. Додуше, по многим местима долазило је до штрајка чиновништва (опет слично као у престоницама), те до појединачних оружаних иступа антибољшевичких елемената, — али све то прекасно.

У активној војсци, слика је била шаренија, и није тако лако снаћи се у њој. Комесари Привремене Владе бежали су један за другим, исто као и многи команданти, те маса официра који су напуштали своје угрожене положаје. На више места бирани су команданти и официри, те су многи од дотадашњих поново изабрани, и то несамо они који су се одмах од почетка ставили на страну Совјета (најпознатији овакав случај био је прелаз генерала Черемисова, главнокомандујућег на Северном Фронту, на страну бољшевика). Али војска у целини одлучно није хтела да учествује у грађанском рату, и исто тако ни жељезничари, чиме је првих недеља грађански рат у ствари локализован. Војска је желела да се врати кући, што пре тим боље, услед чега је све брже напредовало својевољно демобилисање. Приликом демобилисања све се више ширила анархија, те у селима све више јачала аграрна револуција, која се претварала у елементарно уништавање спахијских имања, са делимичним истребљивањем самих спахија и неких њихових омражених службеника.

Проглас власти Совјета остао је за неко време пуким словом на папиру, будући да у ствари и није било никакве власти, несамо на територији која је већ спадала у подручје Савета Пучких Комесара него ни по покрајинама које су се административно биле отцепиле од Петрограда.

У току прве половине новембра, док се све ово дешавало у Русији, борба противу бољшевика водила се по већим центрима у облику предизборне агитације (летацима, новинама), штрајка службеника, који су потпомагале банке и заменици чланова Привремене Владе, те свечаних протестних скупштина, као и у непослушности градских одбора, од којих је московски показао нарочито много храбрости. На штрајк чиновника Совјетска Влада одговорила је завођењем такозване »изванредне комисије у сврху борбе са саботажом и контрареволуцијом« (то је била језгра будуће злогласне »Чеке«), те нацијонализацијом банака које су финансирале покрет.

Социјалисти-антибољшевици скупљали су се поглавито у Главноме Штабу руске војске, у Мохиљеву, где је шеф Штаба, генерал Духоњин, после бегства Врховног Команданта Керјенског, преузео био врховно заповедништво над војском. Ту је сазвана Конференција заступника војних одбора, и одлучено је да се образује нова влада, и то у виду коалиције између социјалиста и бољшевикâ (»јединствен социјалистички фронт«), док Уставотворна Скупштина не реши сва питања. Али, све су то биле празне форме, јер ови тобожњи заступници војске нису, у ствари, имали за собом никакву војску спремну да их активно помогне. Брзојавни поздрави, честитке, и обећања Конференцији у Мохиљеву, нису били кадри да замене бајонете. Бољшевици су то добро знали и са презирањем су одбили понуду на сарадњу за јединствени фронт. Мохиљевска Конференција свршила се у ништа; — социјалистичке вође били су компромитовани на обе стране, и у очима активних масâ, и у очима буржоазије и либералне интелигенције, те официра и војних академаца (»полу-љењинци су гори од љењинаца!«).

Међутим су бољшевици наредили свима армијама да се мире са Немцима; али је то био само демагошки трик, да би у згодан час могли лакше тући своје противнике, док су у исто време покушавали да поведу и праве мировне преговоре по свима прописима. Врховном Команданту Духоњину наређено је, да склопи уговор о обустави непријатељстава. Када се он противио, њега су бољшевици сменили, а на место Врховног Команданта именовали су једног од главних рушилаца дисциплине у војсци, иначе човека несумњиво јаке воље и талентована али до крајности безобзирна и циничног беседника, резервног заставника Криљенка, у мирно доба гимназијског наставника и свеучилишног професорског приправника из опште историје; као стручну снагу прикомандовали су му, у својству начелника штаба, правог генералштабног официра, генерала Бонч-Брујевића. Криљенко је прилично лако освојио сам главни штаб у Мохиљеву: известан део официра побегао је, али је доста њих још остало да ради са Криљенком, и након ухапшења и срамног линчовања несрећног Врховног Команданта, који је отпустио био своју личну стражу. Приликом тога линчовања Криљенко се показао као права кукавица. На такав начин централни апарат руске војске, уколико је још постојао, пао је у руке бољшевика.

Онда брзо следује: освојење и растурање читавога низа централних одбора и Сељачког Конгреса, те уједињених жељезничара, поштанско-телеграфских службеника, и т. д., тако да су за време сазива Уставотворне Скупштине — која није могла да се састане ни 28. новембра, ни касније, све до 5. јануара 1918, услед закашњења избора и спорости проглашавања њихових резултата, те самог путовања изабраних кандидата — бољшевици држали у својим рукама: 1) престонице, 2) већину територије са жељезничком мрежом, 3) војску, иако јако деморалисану и у стању демобилизације; 4) средишњи апарат власти, иако готово без службеника, те Државну Банку са још веома знатном металном подлогом (додуше јако смањеном у току Рата).

Две су чињенице — поред страховите анархије и угрожавајућег држања Централних Силâ — задавале највећу бригу бољшевицима; то су били расположење народно по неким покрајинама, које није било ни најмање ружичасто за бољшевике, и резултати избора за Конституанту.

24.

Поједине руске покрајине за Октобарске Револуције — Избори за Уставотворну Скупштину, њен састанак, и њено растеривање.

Финска се била одвојила, у другој половини новембра, коначно од Русије. Ускоро је то њено одвојење признао Совнарком. Али то није ипак сметало каснијој интервенцији бољшевичких руских чета, и Балтичке Морнарице, у корист финских бољшевика, када је у Финској избио општи страшан грађански рат и покољ; овај се завршио, након интервенције Немаца, нечувено крвавим угушењем бољшевизма у Финској.

У балтичким провинцијама, управо у оним њиховим мањим деловима који још нису били окупирани од Немаца, владала је пуна анархија, и локалне нацијоналне организације, лотишка и естонска, једва су могле да се одрже уз совјете; међу Лотишима била је нарочито јака бољшевичка странка, и лотишки пешаци, који су били војници чврстог соја, одлучни и храбри, и свирепи, и који су мрзели све што им је ма и мало мирисало на т. зв. »контрареволуцију«, постали су један од главних ослонаца Совјетске Владе широм целе Русије. — У Белој Русији било је покушаја да се образује локална автономна влада; али је центар покрајине Минск био уједно и центар западног фронта, те средиште читавога низа веома јаких бољшевичких организација, услед чега су нацијоналистички и антибољшевички покушаји Белоруса били посве слаби и унапред осуђени на неуспех.

Најозбиљнију бригу задавали су Совјетској Влади Украјина, и земље Козака на југу Русије и на Уралу. У Украјини, након бољшевичког преврата, избила је у Кијеву побуна радника, управо црвеногардијских чета неких радионица. Кијевско радништво није било одвише загрејано за бољшевизам, али је већина у Совјету кијевских радничких депутираца, крајем септембра, ипак прешла бољшевицима, под вођством милијонара Пјатакова, једне веома карактеристичне фигуре Револуције, идејног фанатика комунизма још од ђачких клупâ, који је раније трпео прогоне власти, па је након Револуције заузео место међу највиђенијим бољшевицима. Побуњене црвеноармијске чете ступиле су у борбу противу органа Привремене Владе, који су у Кијеву били одлучни и ратоборни налазећи ослонца код Козака и војних академаца, док су се украјинска покрајинска Влада и украјински пукови, те Чеси, држали неутрално, а Градски Одбор покушавао да посредује бојећи се за судбину мирног становништва. Најзад су органи Привремене Владе капитулирали, Козаци и војни академци отишли су на Дон, исто и Чеси, а власт је прешла у руке повереника Покрајинске Управе, која се раније није мешала у градске послове, будући да су Украјинци у Кијеву сачињавали незнатну мањину. Бољшевици су сматрали ово стање као прелазно, иза којег ускоро мора безуветно да следује власт Совјета. 7. (20.) новембра, Украјинска Мала Рада издала је проглас којим, неоцепљујући се коначно од Руске Државе, ипак проглашава Украјину Народном Републиком, са пуним бројем министарстава (генералних секретаријата), док су под Керјенским имали министарства више-мање локалног значаја; у исти мах обухвата оквир ове републике несамо лево-обалску (Малорусију) и десно-обалску Украјину, него и такозвану »Слободску« Украјину, те Нову Русију, које влада Керјенског није била доделила автономној Украјинској Влади. У Влади нове Републике узели су учешћа и државни секретари за послове »мањина« (Великих Русâ, Жидова, Пољака), којима је обећана »нацијонално-персонална« автономија.^[1] Исто је тако сељацима обећана социјализација земље, радницима — радничка контрола, а целом народу — скори мир. Све је то јако личило на бољшевизам, само што су истицана демократска начела владавине (опште право гласа, суверенитет Конституанте, грађанске слободе). Совнарком у Кијеву признавао се као влада великоруска, нипошто сверуска. На све то Совјетска Средишња Влада одговорила је оштрим нотама, укинула је кредите, обуставила одашиљање новца, док је опет Украјинска Влада почела да насрће на локалне бољшевике, разоружавајући кијевске црвене гардисте, хитно растурујући опасне пукове, те забрањујући изборе официра; сем тога, украјински државни секретар за исхрану обуставио је шиљање жита и шећера у Москву и Петроград. Нато су бољшевици упутили Украјини ултиматум, побунивши у исти мах гарнизоне и радништво по великим градовима (Кијев, Харков, Катеринослав, Одеса), и по другим местима где је било великих радионица и рудника, те кренувши противу Раде бољшевизиране војничке масе са Југозападног Фронта. А да би искористили и нацијонални моменат, бољшевици су створили једну Совјетску Украјинску Владу, која је ускоро посела Харков, где су украјински нацијоналисти били посве слаби.

На Дону, Кубану, и Тереку, а исто тако и на реци Уралу, било је свега пет козачких војсака, од којих су се четири називале по имену тих река, док се пета, по имену средишњег града, звала »оренбуршка«. Све су оне у Револуцији добиле опет своје некадашње слободе, те су изградиле себи автономно уређење с изабраним атаманима, војним председницима козачких република, и са владама одговорним »круговима« (т. ј. сталешким покрајинским козачким саборима); изнимно, уралски Козаци нису имали атамана него само председника Владе. Након пада Привремене Владе, све су козачке владе одбиле да признаду бољшевичку Владу, и за разлику од Украјинске Владе одбиле су да с њоме уопште долазе у додир. Нато је, 28. новембра, Совнарком издао декрет којим објављује рат »козачкој контрареволуцији«, стављајући козачке атамане и владе ван закона, истодобно са кадетским централним одбором. Бољшевици су по ступили овако одлучно, јер су се бојали оружане снаге Козака, а и евентуалне сметње у саобраћају са Кавказом и са Туркестаном, где је Совјетска Влада лепо напредовала, лако сломивши сепаратизам домаћег неруског становништва ових великих руских колонија. Осим тога, постојала је још једна околност која је принудила Совјетску Владу на оштро поступање према Козацима, а то је: појава на Дону генерала Алексејева, а доцније и Корњилова са друговима, који су били побегли из Бихова, где су се налазили затворени након своје познате побуне. За свакога је било јасно да ће ови људи ускоро постати језгром озбиљне антибољшевичке акције, коју је већ отпочео био генерал Алексејев прогласом од 2. новембра, позивајући на Дон под државну тробојку све руске официре, војне академце, војнике, и честите грађане, — све који неће да се мире са бољшевичком владом нити да капитулирају пред Немцима и њиховим Савезницима. — Козачке су војске — сем уралске, најмање и безначајне у целој борби — биле у доста незгодну положају за борбу са Совјетском Владом, будући да је и међу самим Козацима омладина била заражена бољшевизмом анархистичког стила, а осим тога што су Козаци и њихове владе били демократи само у оквиру свога племена и сталежа, док су према такозваним »иногороднима«, т. ј. према осталом становништву својих покрајина (буржоазији, интелектуалцима, сељацима, и радницима), били потпуно безобзирни, држећи их туђинцима. Разумљиво је дакле да су под таквим околностима буржоазија и један део интелектуалаца остајали неутрални, а сељаци, радници, и остала интелигенција били су чак у јакој опреци према Козацима и њиховим владама, те је већина њихова изравно нагињала бољшевицима. Најзад и трећа околност: стратегијски положај војсака, опкољених од побуњених усталасаних војничких маса, наклоњених бољшевизму, које су се враћале са фронтова. У таковим је приликама о резултатима започете борбе тешко било двојити, иако су козачке владе журно ступале у преговоре са некозачким елементима становништва, пуштајући их и у владу и у покрајинске привремене саборе; то је међутим било и прекасно и неупутно, јер масе некозака остале су и даље непријатељски расположене према Козацима и атаманима, а владе оваке коалиције губиле су отпорну снагу, борбеност, и јединство назора и програма. »Тројански коњ« улазио је у козачке тврђаве, и оне су биле осуђене на скори пад.

Напокон, закавкаске покрајине: Јерменска, Ђурђијанска (Грузија, Иверија), и Азербејџан, те различне посве егзотићне и дивље државице, остајале су привремено ван општег тока догађаја, под управом удружених умерених социјалиста и демократских локалних нацијоналиста, који су се некако умели да споразумеју са локалним комунистима и са мање него остале покрајине бољшевизираним руским трупама са Кавкаског Фронта. У прво доба Грађанскога Рата Јужни Кавказ није узимао учешћа у догађајима.

У Сибиру и Туркестану створене су биле автономне владе — нацијонално-руске, покрајинске, сталешко-козачке, и најзад нацијоналних мањина (Киргиза, Сарта, Бурјата, и т. д.). Одмах с почетка оне су имале да издрже тешку борбу са локалним бољшевицима и агентима бољшевичке Совјетске Централе. Прве су подлегле локалне антибољшевичке владе у Туркестану, па онда редом по целој Азијатској Русији.

Избори за Уставотворну Скупштину, који су обављени на фронту и у морнарици, и готово по читавом неокупираном подручју Русије. поглавито између 12. и 14., 19. и 21., и 28. до 30. новембра (по старом), а понешто чак и у децембру, нису испали баш повољно по бољшевике. У њима је узело учешћа преко 36 милијона бирача, а вршени су у сваком изборном округу по три дана, путем предаје штампаних везаних листâ кандидата, предложених од појединих странака, односно група; само она листа која би истерала количник (срачунат по Донтову систему) добијала је мандат, док неупотребљени остаци нису сабирани. Бирачко право (пасивно и активно) имао је сваки Рус без разлике спола, народности, вере, и сталежа (изузимајући чланове бивше династије), који није суђен на губитак грађанске части, уз навршену 20. годину (војници су чак гласали и након навршене 18. године!). Историја ових избора, колико је познато, није још написана. У великим су варошима избори углавном обављени слободно; по неким местима у провинцији било је појединачних случајева растеривања пред изборних скупштина од стране бољшевичких присташа; на фронту и по селима било је и превара и насиља. Поред свакојаких локалних, често сасвим епизодичких група, које су све редом пропале, бориле су се на овим изборима следеће странке: 1) бољшевици, 2) социјалисте-револуцијонари (и то и леви и десни били су на истим листама у већини округа), 3) социјалдемократе-мењшевици — интернацијоналисте, 4) социјалдемократе-мењшевици центрумаши, 5) социјалдемократе-мењшевици плехановци (т. ј. присташе ватреног патријоте старца Плеханова), 6) народни социјалисте, 7) радикали, 8) кадети, 9) Украјински Блок, 10) козачке листе, 11) жидовске листе (социјалистичке и нацијоналистичке), 12) Муслимани, 13) различне листе малих народа (Естонци, Германи, Лотиши, и т. д.). Монархисте нигде нису истакли своје листе; могло се само слутити, да њима припадају »парохијске« листе у Петрограду, Нижњем Новгороду, и још у понеким местима, те »руска ванстраначка листа« у Кијеву. Све остало било је републиканско, и то — сем кадета, Козака, Жидова, и осталих нацијоналиста — социјалистичко-републиканско.

Најбоље су прошли на изборима социјалисте-револуцијонари, однесавши у великоруским губернијама голему већину, (на многим местима све мандате); они су се прилично добро држали и у војсци на фронту, али су у Петрограду успели да добију свега само два мандата од 11, а у Москви 1 од 10; исто тако су рђаво прошли на Украјини и у Кавказу. Иза њих долазе бољшевици, који су најсјајније успехе имали у Балтичкој Флоти, али и иначе свуда знатан број гласова, иако у многим губернијама нису добили ниједног мандата; њихови су мандати били у већини од војске, од губернија у којима има много радника, те из престоница (по пет у свакој). Социјал-демократи — мењшевици-интернацијоналисте и центрумаши (Плехановци су пропали) — и кадети, имали су приближно подједнаки успех, и то социјалдемократи понајвише у Закавказији, те нешто у Сибиру и на Далеком Истоку, а кадети по градовима Русије, на првом месту у престоницама (по четири мандата у свакој), а понеки мандат и у великоруским или украјинским окрузима. Украјински Блок однео је готово све мандате на Украјини (треба нагласити, да су то били федералисти, док су крајњи сепаратисти били сасвим и свуда тучени). На Дону је имао огроман успех атаман Каледин са својом листом. У Сибиру и на Северу Русије добили су неколико мандата народни социјалисти, док су »парохијани« (монархисте) однели један једини мандат. Жидовски су гласови највише пали у прилог њихових нацијоналистичких (дакле буржоаских и одлучно антибољшевичких кандидата). То су били углавном резултати избора. Треба одмах рећи, да се народ ни по градовима ни на селу није много загрејавао за Конституанту, па је буржоазија и интелигенција, након обављених избора и проглашених резултата, убрзо изгубила свако поверење у Уставотворну Скупштину. А Бољшевичка Влада је одмах узела на нишан опозицију.

Установивши понижавајућу процедуру издавања легитимација члановима Конституанте, Влада је прогласила кадете и козачке вође ван закона, те тако уклонила с пута буржоаску опозицију (која уосталом није ни била многобројна,— једва око 50 посланика); а када су се неки од кадета-посланика ипак јавили у Петрограду, били су ухапшени (кнез Долгоруков, грофица Пањина, Шингарјов, Кокошкин). Предвиђајући да Совјетска Влада неће поштовати суверенитет Конституанте како треба, извесне групе посланика, те елемената ван Скупштине, почели су да отварају »одборе за заштиту Уставотворне Скупштине«, и била је створена читава мрежа таких одбора са централом у Петрограду; од њих су неки располагали и оружаним четама, те групама завереника. Али главна снага — војска, уколико је још било, стајала је неутрална, са више или мање склоности у корист Совнаркома или »Учредилке« (т. ј. Конституанте). Поред четâ (уосталом малобројних), одбори су располагали организацијама државних и самоуправних службеника, који су и даље штрајковали, те и извесним групама квалификованих радника (нарочито типографâ), студената, и сваковрсних интелектуалаца. Овај покрет за заштиту Уставотворне, који се водио највише пропагандом, понегде доста енергично, имао је једну велику ману: да није стајао на чврстој подлози, ради равнодушности или чак непријатељског расположења маса, војске, и великих радничких организација, те је носио уопште чисто интелектуални карактер свију сличних покушаја. Учесници су често били ван стварности, полажући наду у неке факторе који нису ни постојали.

Што се тиче самог главног догађаја, састанка Конституанте, он се одиграо под мучним утиском смрти од руке злочинаца-морнара двојице правих мученика руске интелигенције, бивших чланова Државне Думе и Привремене Владе: Шингарјова и Кокошкина, и једног сибирског сељака-посланика-социјал-револуцијонара, убијеног на улици заједно са још неким радницима, ђацима, и интелектуалцима, приликом манифестације на улицама Петрограда, која је била сувише слаба да заштити Народну Скупштину и да заплаши Совјетску Владу, али доста јака да изазове пуцање у народ и крвопролиће. Растеравши манифестанте, и обезбедивши себи неутралност гарнизона; уклоснивши из зграде посланике деснице те поседнувши галерије, кулоаре, па чак и просторе између посланичких клупа, својим наоружаним присташама са пушкама, бомбама, и звиждаљкама; опколивши морнарима са митраљезима и топовима целу Тавријску Палачу; расцепивши најзад социјал-револуцијонаре на леве (владиновачке) и десне, — Совјетска је Влада мирно посматрала комедију Конституанте, држећи у рукама ситуацију. Љењин, који се баш осећао нешто уморан, — да би ругло било веће — спавао је у владиној ложи. Социјал-револуцијонари решили су били да не стављају на дневни ред ниједно питање које би могло изазвати конфликат са Совјетском Владом, дакле ни питање о саставу и одговорности Владе. Али су бољшевици били решени да то питање одмах поставе, и то у облику ултиматума, па су тражили да се Конституанта покори и стави у зависност од сазваног по њима трећег Сверуског Конгреса Совјетâ. Након избора за председника Виктора Чернова, кандидата опозиције, против владиног кандидата соц.-револуцијонарне терористкиње Марије Спиридонове, Чернов је изговорио дугачку беседу, пуну алузија и метафора. Бољшевичка маса држала се безобзирно. Кад је предлог бољшевика о признању суверенитета Конгреса Совјета пропао, бољшевици су напустили седницу, а за њима су отишли и леви социјал-револуцијонари. Остали су с.-р. десничари и центрумаши, нешто социјалдемократских центрумаша, и неколико Украјинаца и других мањих групâ. У такову саставу, под претњама и уз смех и псовке руље, Конституанта је журно наставила већање, или тачније гласање: збачена је династија Романовâ, Русија проглашена федеративном демократском републиком, и отпочети су претрес и гласање закона о земљи (сличан бољшевичком декрету). За време самога тога рада, касно у ноћ, морнар Жељезнак, шеф страже при Тавријској Палачи, наредио је Чернову да одгоди седницу, јер да је стража уморна, и свој захтев поткрепио је на такав начин да је било очигледно да ће у случају противљења или отезања употребити најбруталнија средства. Никакав Мирабо није се јавио, те је Чернов закључио седницу, прву и последњу, прве руске Конституанте, и с њоме уништио и последње наде и маштања руских револуцијонара и бораца за слободу.

Народ је примио и овај чин покорно и ћутећки, а већ после неколико дана изашао је декрет Централног Егзекутивног Одбора о распуштању Конституанте, будући да ова »не одговара народноме расположењу«; овај главни аргуменат био је поткрепљен још и констатацијом, да су с.-р. десничари (Керјенски и другови) бирани на истим листинама са левичарима (Спиридонова и другови, међу којима и неки с.-р. чланови Совнаркома). Ову чињеницу налазимо и код Троцког (у његовој књизи о Октобарској Револуцији), и код свих апологета бољшевика (Садул, и други), па и код неутралних писаца (Еријо, и други). Тешко је рећи, колико је Конституанта у ствари одговарала расположењу маса, иако факат да су оне тако млако подупрле своје мандаторе није довољан доказ противу њене моралне и политичке вредности, будући да је зато било и разних других узрока, међу којима огромност простора Русије и чињеница да је Конституанта била крња већ при самом отварању, те без довољно ауторитета. Осим свега тога, дискредитовани Керјенски налазио се у бегству, Савинков је био из с.-р. странке искључен, а Чернов је водио двосмислену политику, бојећи се да се не експонира одвише противу бољшевика. Даље, између социјалних револуцијонара и социјал-демократа, који су управо једини остали у Конституанти, било је више несугласица и неједнаког схватања, чак и супротности, и још сваки клуб био је поцепан на групе. Није дакле било чудно, у оваким приликама, да је други државни удар бољшевика, растеривање Уставотворне Скупштине, потпуно успео; али је исто тако разумљиво, да овај незаконити и неполитички чин није донео мир земљи нити је послужио окончању грађанског рата. Овај је заправо тиме тек почињао.

Одмах иза растурања Конституанте, капитулирали су чиновници, и бољшевици су лако довршили ликвидацију сељачке сверуске организације (којом су руковали Чернов и други с.-р. центрумаши). Али већ 9. (22.) јануара 1918, Украјинска Рада прогласила је потпуно оцепљење од Русије, док су се у самој земљи узроци незадовољства и буне множили, а побуњеници добијали у руке јако правно, политичко и морално оружје противу грубих повреда народног суверенитета од стране Совнаркома. У сваком случају, Конституанта је пропала, и социјал-револуцијонарна странка доживела је тежак пораз; али је Грађански Рат у Русији тек право отпочео, односно ступао у нову фазу.

25.

Грађански рат на Украјини и у козачким земљама — Јачање бољшевичке владавине на Северу Русије — Брест-литовски Мир — Врење у земљи после Бреста — Почетак конструктивне политике.

Одмах након растурања Конституанте бољшевици су подвостручили своју енергију противу својих противника. Међународна ситуација и унутарњи положај, нарочито питање исхране и снабдевања престоница и радничких центара, тражили су безуветно да се што пре учини краја фактичној независности Украјине и козачких области. Удар је, као и раније, вођен комбиновано: офанзиви споља одговарале су побуне изнутра, па су уз сверуску црвену гарду наступале и нарочите црвене чете дотичних покрајина, које су штитиле и пратиле поједине црвене покрајинске владе. Положај демократских покрајинских влада, нарочито оне на Украјини (која није располагала готово ниједном поузданом војном јединицом), био је ионако тежак, готово неодржив: оне су имале противу себе саме демобилисане руске официре, интелектуалце, буржује, да и не говоримо о радништву, чак и о оном које није било уз бољшевике него је припадало сверуским или нацијоналним жидовским и пољским социјалистичким странкама. Териториј »Владе народних министара«, како се након проглашења коначне независности звала Украјинска Влада, постајао је све мањи и мањи. Узалуд је Влада слала неке одреде да би спречили продирање црвених чета, које су напредовале у правцу Кијева, под лозинкама: »Слобода украјинским радницима и сељацима!« и »Доле ситно-буржујска Рада и генералска Влада!« (украјински министри звали су се, наиме, »генералним секретарима«, према француском називу »secrétaire général«); Петљурин Одред водио је додуше битке са променљивом срећом у правцу Харкова, али је други одред, састављен искључиво од средњошколаца и нешто од високошколаца — цвета украјинске омладине, пуне одушевљења и самопрегора, бројно слаб и недовољно наоружан, неодевен и неснабдевен, и ненавикнут на блато и на мраз са великим снегом, — након јуначке одбране поверених му положаја, просто сатрвен од добро наоружане и бесне чете црвених гардиста, те нико није измакнуо жив. Јаук и писка разлегали се Кијевом када се сазнало за истину, коју је Влада дуго крила; сви су, уз родитеље, оплакивали ове невине жртве младог заноса, и горко су клели »нове Ироде«, Раду и Виниченкову Владу у оставци, који су послали децу на клање. Кад је још (15. јануара) Влада покушала да разоружа неке црвеногардијске кијевске чете, одговорили су радници општом побуном, а становништво и гомиле официра, у огромној већини, остали су пасивни. Ниједан од украјинских пукова (са гласовитим именима: »Мазепе«, »Хмељницкога«, »Полуботка«, »Самојловића«, и других славних хетманâ) није хтео да се крене да заштити омрзнуту Раду. Ипак је битка у Кијеву трајала 11 дана, за које су време радње стајале затворене, водовод и електрика нису радили, на празним трговима није ништа могло да се купи. Топовска грмљавина приближавала се све више, и борба бивала све жешћа: нису се узимали заробљеници него су обе странке слепо и свирепо убијале противнике. Ко је доживео ове дане, као писац ових редака, тај их неће никад више заборавити. У ноћи од 26. јануара, нова Украјинска Влада (Голубовића) напустила је град, заједно са Радом и жалосним остацима својих чета, а сутрадан пред подне ушли су у град руски бољшевици, поглавито петроградски и други северноруски радници, прави пролетери, већином старији или бар зрели људи; било је и морнара, лепо одевених, и нешто, веома мало, војника, те свакојаког олоша, робијаша и младића без занимања, сумњива и подивљала изгледа. Опасана митраљеским шареним пантљикама, у рукама са бомбама и револверима, и са пушком преко рамена, ова је војска чинила страшан утисак; али је најстрашнији био израз лицâ: сасвим подивљао, чисто луд или избезумљен услед мржње, умора, алкохола, борбе и опасности, те жеђи за осветом. Све што је личило на официра или војног чиновника, или што је имало било какву објаву (»посвидчења«) на украјинском језику, било је у непосредној опасности, изложено стрељању на улици, на степеницама јавних зграда или кућа, ни криво ни дужно. Колико је људи платило главом, и колико их је одведено, уз поругу и шибе, у т. зв. »штаб Духоњина«, како се звао у те страшне дане један од кијевских идиличких вртова, преко пута од царске палаче, где се налазила команда црвене војске, и где је већина насилнички погубљена!... Бољшевици су пропустили добру прилику да освоје симпатије становништва, озлојеђена на Раду: место да обезбеде становништво, они су га разоружали, и оно је падало незаштићено у руке пљачкаша; место да пусте слободну штампу и рад у градским одборима, они су укидали све слободе, а сами проповедали екстремне социјалне доктрине, нечувену мржњу према буржоазији и официрима, тражећи и вршећи освету, и протурујући лажи о напредовању Светске Револуције, о побунама у Великој Британији, и Немачкој, о сјајним успесима Троцког у Брест-Литовску. Како би се све то свршило, ко би то знао; али, након неког времена почеше да се проносе по граду гласови о доласку Немаца. Испрва нико није у то веровао, али је ускоро почела извесна узрујаност, која је постепено прелазила у панику, код властодржаца, и већ за неколико дана, при свем службеном уверавању да је све у најбољем реду, појављивали су се знаци по којима се јасно видело да се Совјетској Влади на Украјини приближује крај. Дуге поворке војника и морнара, те радника и уопште црвених, на колима и на коњима, и пешице, па онда топова, аутомобила, почеше да се крећу улицама Кијева спуштајући се ка Дњепру и преко мостова у правцу Истока. То одступање претворило се убрзо у бегство. Једног дана, још пред вече, члан Владе, комесар за Социјалну Скрб, госпођа Бош, рођена Криљенкова, сестра Врховног Команданта, држала је говор у Совјету о неминовном наступању Светске Револуције; а одмах иза седнице, након завршеног говора, аутомобилом побегла је преко Дњепра. Исто то последње вече, после последње совјетске седнице, становништво Кијева опљачкало је војна слагалишта и наоружало се за борбу са пљачкашима. Идућег дана, Кијев је окупиран од Немаца, а заједно с њима повратила се Рада са владом Голубовића. Немци су постали савезници након мира у Бресту, и на тај је начин Рада спасла своју власт и »независност« Украјине. Иако дахнувши душом, ослобођено од бољшевика, становништво се, у већини, није радовало повратку Раде, а Немци су били до чекани хладно. Напредујући брзо према југу и истоку, Централне Силе поселе су биле до месеца маја целу Украјину, Крим, и извесне делове Донске Области, те Ђурђијанску. При повратку у Кијев, Петљурине чете вршиле су убијства нарочито међу Жидовима, а известан број радника, свију племена, нестао је такођер на тајанствен начин. Тек Немци су, напокон, одлучно прекинули ово клање и мрцварење људи.

Док се све ово дешавало на Украјини, и у козачким земљама водила се борба на сличан начин и истим методима. Ми смо раније додирнули слабе стране козачких влада. Понајбоље су се још држале две источне војске (оренбуршка и забачена и заборављена уралска); остале три — јужне — постепено су малаксавале. Већ крајем новембра побуњени бољшевици заузели су велеград Ростов на Дону, и Козацима Атамана Каледина, с помоћу добровољачких четâ Алексејева, једва је пошло за руком да угуше устанак и да васпоставе своју власт у Ростову. Али у исто време бунили су се рударски радници и сељаци по другим срезовима области, те су црвене чете продирале одасвуд. Терског атамана Караулова убили су војници у возу. Стање је било очајно. Главну бригу задавали су атаманским владама њихови властити пукови, који су били деморалисани, па нису никако хтели да се боре. Добро је још било ако су остављали на миру своје официре. Да би ударио по живцима своје војске, атаман Каледин се сам убио. То је за неколико дана повратило борбеност у духове, али је и ова брзо прошла, па је наступило коначно расуло. Наследника Калединова, Назарова, те заступника атамана Митрофана Богајевског, ухапсили су сами војници. Назаров је сâм наредио Козацима да га убију, јер ови у задњи час нису имали довољно храбрости да то сами учине. Богајевском, козачком песнику и професору, судили су сами и убили су га. Донсска област била је тако освојена од бољшевика 9. (22.) фебруара. Генерали Алексејев, Корњилов, и Дјењикин, и њихови другови, са четом добровољаца и са политичарима, и са гомилом свакојаких људи и жена који нису хтели да падну у бољшевичке руке, кренуше из Ростова у степе; био је хладан дан, дувао је свиреп ветар, а последњи остаци руске нацијоналне армије полазили су у неизвесност, праћени поругама и изливима мржње од стране радништва и простог пука, док је буржоазија гледала пасивно шта се догађа, непокушавајући да ичим снабде из својих богаташких стоваришта гладне и лоше одевене добро« вољце. Јцдна свакодневна трагична епизода из ових дана, лепо испричана од генерала Лукомског, илуструје добро целу ситуацију:

»У вече 17. фебруара 1917, доставили су нове сужње: једног младића од 16 година, и једног богатог козака ... Овог последњег су оправдали, али младић није био толико срећан. За време претреса (сам је Лукомски био присутан у истој соби), на питање ко је и како је ухваћен, младић је с пуно искрености одговорио да је ученик VI разреда новочеркеске (на Дону) гимназије, и да је заједно са својим друговима био уписан у партизански одред Черњецова, али да није био на фронту него у чети која је била на стражи код донског атамана. 10. фебруара одлучили су да и њихову чету пошаљу на фронт, па су давали сваком право да се врати кући; он је пошао кући, где му отац беше сеоски свештеник. Када се вратио кући, одмах је отишао у револуцијонарни комитет, где је све испричао о себи. Комитет је одлучио да њега, »као попова сина«, пошаље у Степнују да се добро изучи. Искрена и без икаква лукавства испричана прича младића изазвала је буру негодовања: попов син, Корњиловац, партизан Черњецова, и т. д.. Пресуду је изрекао председник суда брзо: »Стрељати овог пса, чим изађе месец«. Несрећни младић тешко је уздахнуо, и с клонулом главом стао је у крај. Кад се суд разишао, и у соби остали само ми и двојица стражара, замолио је младић да му дозволе да се мало одмори. Легао је на патос, до зида, наместивши џак под главу, и одмах заспао. За два сата дошла су два војника, и један је од њих ударио младића ногом, рекавши: »Устани, време је ићи, месец је изашао«. Младић је мирно устао, погледао нас, и рекао: »Смрти се не бојим; али, жалосно је умрети у младости, јер збиља ја нисам још ни живео и не познам живота. Благословите ме!...« Ми смо се опростили с њиме, прекрстили смо га, и он је изашао. За неких пет минута чули смо неколико метака...«

И на Кубану, и Тереку, бољшевици су након тога надвладали атаманске владе, те су се Кубанска Влада, парламенат, интелектуалци, и нешто чета, придружили добровољцима у лутању по бескрајним степама Северног Кавказа. Тај »ледени поход« остаће за увек једна од најочајнијих и најсјаинијих страница руске ратне повести, слично као повлачење кроз Албанију српске војске и српских избеглица у зиму 1915. Отимајући, у крвавим биткама, снабдевање, муницију и оружје од својих црвених противника, беле чете су очувале своје јединство, и — крај свих великих губитака у мртвима и рањенима и у изнемоглима од болести — оне су јуришале, с неуспехом, на Катеринодар (којом је приликом пао храбри генерал Корњилов), па су ипак даље продужавале борбу, под командом генерала Дјењикина. Тек појавом Немаца на Дону обезбеђена је слобода Донцима, под новим атаманом Красновим, а и Добровољцима је олакшан њихов стратегијски положај (маја 1918).

За време док се на такав начин водио грађански рат на целоме Југу Русије, на Северу се утврђивао и јачао апарат бољшевичке владавине након растеривања Уставотворне Скупштине. Отворене буне није било, и све странке проту-бољшевичке држале су се прилично резервисано. Сељаци су били још заузети завршетком аграрне револуције, те раздеобом спахијске имовине; радници су уживали у контроли и слабом раду, а буржоазија је живела од остатака и бавила се спекулацијом. Најгоре је било интелектуалцима, чиновништву, официрима, од којих су многи морали да гладују, продајући комад по комад свога скромног домаћег намештаја; службе ван државних институција није било, у државна (совјетска) надлештва интелектуалци су ишли нерадо, а и бољшевици су их у то доба још нерадо примали. Бољи је био положај службеника културних установа, уколико су сачуване, дакле високих и средњих школа, музеја, архива, библијотека; оне су задржале своју само управу, па се њиховим службеницима издавала плата, само што је била недовољна. Поред материјалних незгода, интелектуалци су понајвише патили морално: ратна и државна катастрофа, те уништење демократије, понижење њихова поноса, прогони штампе, ограничење свих слобода, — све је то утицало поразно на душу интелектуалаца. Они интелектуалци који нису припадали странци комунистичкој, или левих социјал-револуцијонара, а ипак су активно учествовали у раду Совјетске Владе, били су веома малобројни, међу њима људи од имена готово није ни било (Горки се још није био прикључио Совјетској Влади, напротив нападао ју је безобзирно).

Главна пажња и Совјетске Владе и антибољшевика, и целокупног становништва Русије, била је посвећена мировним преговорима у Брест-Литовску. Почињући их са великом не коректношћу — објавом и денунцирањем тајних уговора с Антантом, те тиме пресекавши мостове према њој, Совнарком је ступио у непосредан додир са Централним Силама, и ускоро је закључио примирје, односно обуставу непријатељстава, искључиво повољну за Централне Силе. Тек након тога почели су прави преговори о миру. Тешко је рећи, да ли су говори Троцког и другова на Конференцији били баш тако погубни за империјализам његових противника; али је свакоме могло бити јасно, да је Русија овим уговором потпуно разоружана, те бољшевицима, након демагошке декламације, није преостајало друго до да приме све захтеве Немаца. Они то нису учинили без компликација: Троцки је одбио да потпише мир; нато су Савезници одрекли уговор о обустави непријатељстава, и закључивши уговор мира са Украјинском Радом кренули са својим четама пут Петрограда, Москве, Кијева, и Одесе. Врховни Командант Криљенко позвао је Русе на одбрану; али су се у тајној седници Врховне Команде гласови колебали, само су Криљенко, и неки од генерала и официра, гласали за борбу до краја, и Садул (француски социјалистички адвокат, који је за време Рата био придодат, као резервни капетан, француској војној мисији, па се задржао у Русији) је већ водио преговоре са Троцким о активној помоћи мисија Антанте у борби противу Централних Сила. Али узалуд, — остаци војске бежали су испред непријатеља, а одушевљење за герилски рат није се нигде јављало. Троцки додуше није више ишао сам у Брест; али након једне страшне ноћне седнице, Совјетска Влада, која се била евакујисала са надлештвима у Москву, одлучи да се мир закључи пошто-пото. Нови пуномоћници потписали су Уговор и непрочитавши га. Нови услови били су много тежи од ранијих: Русија је губила велик део на западу и југу, — Балтичке Провинције, Крим, Украјину; друге покрајине остале су окупиране од Немаца (Белорусија, делови Великорусије, и Донске Области). Неке од ових територија добијале су »коначно« уређење (Украјина), док је у другима одређен »плебисцит«. Совјетска Влада имала је да плати трошкове око издржавања руских заробљеника (без реципроцитета), те да надокнади, у новцу или у нарави, све губитке поданика Централних Сила., чак и руских поданика немачког порекла који су настрадали услед секвестара Царске или Привремене Владе, или услед нацијонализације и пљачке за време Револуције. Економски увети Уговора значили су стварно заробљавање Русије, која је ишла правим путем да постане немачком колонијом.

Када се у Русији сазнало за праве услове Брестовског Мира, утисак је био страховит. Бескрајна туга испунила је душе свију свесних Руса; али је то била у то време незнатна мањина. И властодршци осећали су се нелагодно. Сâм Љењин, кад је чуо шта Немци све траже, назвао је — својим познатим крупним и грубим начином — Уговор »похабним«, реч која се тешко даје превести а значи нешто врло ружно, управо непристојно. Међутим, он и његови другови тешили су се перспективом будуће социјалне Светске Револуције, те пропасти немачког империјализма. Многи од њих били су ипак свесни своје одговорности, на првоме месту њихови савезници леви социјал-револуцијонари, који су — на Четвртом Конгресу Совјета, марта 1918 — гласали, уз неке бољшевике, против ратификације Уговора, те су постали странком отворене опозиције.

Дотле је штампа, иако под строгом цензуром, могла бар донекле да се слободно креће, и да критикује рад Совјетске Владе. Али у мају забрањени су коначно сви буржоаски листови, а мало касније и социјалистички. Обезбедивши мир споља иако по цену нечувених жртава, бољшевици су се бацили на конструктивну политику. Тада су први пут позвали на сарадњу интелектуалце и официре, и започет је од Троцког рад на обнови војске, у облику редовне Црвене Армије, која је ускоро имала да замени добровољачку Црвену Гарду.

Врење у земљи није престало ни после Бреста; оно је трајало даље, и то несамо у виду грађанског рата између Совјета и Козака, односно Добровољаца, него посвуда. Тамо где је владала Совјетска Влада, незадовољство је било уперено највише противу ње, док се у местима окупираним од Немаца водила борба с окупаторима и са реакцијонарним елементима које су они подржавали; ту се опет сањало о повратку Владе Совјета. То су парадокси овога доба, уосталом доста разумљиви.

26.

Украјина: Рада и Немци — Хетман Скоропадски — »Директоријум« — Бољшевици опет на Украјини — Офанзива Добровољаца и Галичана — Крај Грађанског Рата.

У даљем излагању догађајâ Друге Руске Револуције, која се настављала и под Совјетском Владом, додирнућемо још једном историју Грађанскога Рата на Украјини, све до његова краја, те прилике Совјетске Русије у годинама 1918 до 1920, и борбе на Истоку; напокон, осврнућемо се и на борбе на Југу, које се свршавају акцијом генерала Врангела, том последњом епизодом актуелног Грађанског Рата у Русији. Споредни фронтови — на Северу и Северозападу — једва да и долазе у обзир код овако сумарнога прегледа.

Да се вратимо дакле на Украјину.

Након повратка Раде у Кијев, сваки је био начисто, да стварно земљом владају нови »високи« савезници, вешто искоришћујући њена природна богатства, те водећи политику дубоког освајања земље. Било је јасно да је Голубовићева Влада декорација, и спомоћно средство које се трпи само дотле док је потребно. Неспособна и лакомислена, састављена од врло младих и мало образованих партизана-шовиниста, ова Влада, иако послушна према окупаторима, није била за њих згодна: она нити је могла да обезбеди ред у земљи, нити да помогне снабдевање Немачке природним производима Украјине. Зато је Команда Окупације (фелдмаршал Ајхорн) прогласила преки суд, те регулисала према своме нахођењу организацију експлоатације земље. До формалног прекида између Голубовића и окупатора дошло је из два непосредна разлога: 1) што су Немци пронашли другог за себе много погоднијег фигуранта, у особи једног руског конзервативног гардијског генерала, иначе једнога од најбогатијих украјинских спахија (са више од 40 хиљада хектара земље!), који је у исти мах носио веома гласовито хетманско украјинско презиме Скоропадски; и 2) што су агенти Владе ухапсили и сакрили једног немачког експонента, кијевског Јеврејина банкира Доброг. Ствар је убрзо откривена и немачка команда послала је у Раду на седницу одред војника са налогом да ухапсе неке министре и чланове парламента; немачки официр који је ушао у дворницу повикао је: »Hände hoch!« и претресао је те ухапсио разне чланове »суверене« Скупштине »независне« државе. Два дана доцније, у кијевском циркусу, где је — по дозволи и уз сарадњу Немаца — одржан Конгрес Земљепоседника, након говора једног натурализованог Украјинца и велепоседника, који је завршио питањем: »Шта нам, дакле, треба, браћо и господо?« — чуло се клицање »Хетмана!«, нашто је изашао генерал Скоропадски, поздравив присутне наклоном главе, и онда се, уз клицање гомиле, аутомобилом одвезао на Софијин Трг, пред катедралу, где је одржано »благодарење« са »многољетијем« »благовјерноме нашему хетману Павлу«. Рада је исте ноћи закључила своје седнице, заказавши за 12. маја прву седницу Украјинске Уставотворне Скупштине, која се, наравно, никад није састала. Идућег дана (30. априла) читали су зачуђени становници Кијева проглас на украјинском и руском језику, да се Хетман није могао оглушити вапају и позиву потлачене и несрећне домовине, те се одлучио да узме на себе власт хетмана све Украјине ... Министарство је смењено, тојест укинуто, јер ново није одмах ни именовано; Рада је распуштена, земља враћена спахијама, те приватно власништво на земљу успостављено; осим тога издано је више уставних правила, просто преписаних из руског државног Устава од 1906, само што су права Цара поверена Хетману, који се спремао да влада без икакова народног представништва.

После више дана интригâ и преговорâ именована је поново Влада, састављена од умерених буржоаских украјинских нацијоналиста, те руских кадета (по крви већином Украјинаца), са програмом: »Суверена Украјина«, али у тесној вези са »Централним Силама«, аграрна реакција, мир и ред у земљи. У први мах, народ је ћутао, буржоазија се радовала миру, спахије су побеснели, и уз помоћ полиције и окупатора почели су да наплаћују од сељака претрпљену штету, и да кажњавају непоћудне сељаке батинама а понекад и смрћу; радништво и интелектуалци били су утучени, поглавито реакцијонарством Владе и украјинизацијом школе и јавне управе, која се наговештавала, а делимично почела и проводити, доста не спретно и неувиђавно.

Ускоро су сељаци, раздражени, почели да дижу буне, да убијају Немце и спахије, и полицију. Жељезничари приредише огроман штрајк, небојећи се интернирања вођа и појединих учесника покрета по немачким тврђавама. Органи локалне самоуправе, управо градски одбори (јер су окружне и среске скупштине биле обустављене), манифестовали су јавно своје незадовољство; многи од њих, пре свију престонички, бише распуштени. Терорист Донској убије фелдмаршала Ајхорна. Незадовољство је подржавала многобројна бољшевичка »мировна делегација«, на челу са Раковским, која је водила дуге, претенцијозне, више пута и смешне, преговоре са Хетманом, док је у потаји растурала емисаре по целој земљи, те представљала народу Црвену Русију правим рајем.

Реакцијонарни се курс међутим није мењао; само се украјинизација проводила још окрутније. И то је тако трајало све док Централне Силе нису доживеле слом. У земљи је све врило: на границама се гомилале црвене чете и емигранти — украјински бољшевици; а унутри су се сељаци спремали на општу буну, те су почели да разоружавају и туку већ и знатније одреде Немаца. По градовима оперисали су међу радницима бољшевици и бољшевички агенти, а међу интелектуалцима руски монархисти, добровољачки агенти, и републиканске сверуске завереничке организације »Савеза препорођаја Русије«. Ни украјински нацијоналисти нису дремали, и они су били спремни на сваку евентуалност, ступивши у акцију одмах по капитулацији Централних Сила, које су почеле евакујисати Украјину.

14. (27.) новембра извршио је Хетман једну врсту државног удара — сменио је Владу па именовао нову, под председништвом бившег царског министра Хербеља, са програмом: веза са Русијом али на темељу федерације. Нато је одговорио Украјински Нацијонални Савез именовањем Директоријума од пет лица, на челу са књижевником Виниченком и »атаманом« Петљуром; тај Директоријум је прогласио Хетмана збаченим, и позвао је народ на буну. Бољшевици су прешли границу. Ликвидација немачке окупације значила је очигледно неминовну пропаст хетмана Скоропадског и немачког режима на Украјини; отимање је трајало, додуше, још читав месец дана — Кијев је проживео још и опсаду, јер вештачко одржавани од туђинаца режим никако није хтео да мирно умре. Али је напокон ипак дошао крај. Још 14. (27.) децембра изјутра јављала је Влада да је њен положај чврст, и да њу помаже Антанта; а у 2 сата после подне Хетман је предао власт Влади Петљуре. Немци су једва успели да евакујишу окупирану зону. Иза њих у стопу ишли су бољшевици.

Након пада Хетмана, у Кијев је дошла војска такозваног »Високог Директоријума«. Народ ју је поздрављао, јер се радовао крају опсаде и насиља Хетманових људи. Војска је била многобројна, али слабо дисциплинована. Директоријум је свечано ушао у Кијев, уз свирање војне глазбе, јашући кроз славолуке. Ускоро је, уз обилну параду, било и свечано проглашење уједињења Западне и Источне Украјине, т. ј. Галиције и Руске Украјине. Ради уређења државе, Директоријум је сазвао не Уставотворну Скупштину већ такозвани Радни Конгрес, нешто налик на конгрес Совјета, са заступством сељака, радника, и интелектуалаца; »онај, који експлоатише туђу радну снагу«, гласио је изборни декрет, »не може учествовати у изборима, нити може бити изабран«. Избори су били посредни, преко изборника. — Пре самог састанка Конгреса, Директоријум је укинуо социјално законодавство Хетмана, прогласио је потпуну украјинизацију, те завео смртну казну за сваку пропаганду федерације са Русијом, »са којом се Украјина налази у рату«. Том су приликом Руси били гоњени, руске новине обустављене, руски натписи (чак и на посетницама, прилепљеним на вратима приватних станова) забрањени, све под претњом великих глоба и казни. Са својим противницима Директоријум је поступао свирепо: федералисти, монархисти, бољшевици, и сви они који су осумњичени да симпатишу с овим странкама, хватани су и мучки убијани.

Влада се није показала на висини: војска, збацивши Хетмана, почела је убрзо да се разилази кућама, па да опет дели спахијске земље и спахијско добро, и да се свети оним спахијама и Хетмановим људима који нису поубијани одмах након преврата а нису успели ни да побегну. На рат са руском Совјетском Владом војска није никако пристајала. Али је међутим Совјетска Влада наредила општу офанзиву, комбиновану с акцијом унутарњих обновљених совјета. Совјетске чете, искупљене дуж границе, која је тако дугачка да ју није могућно бранити, напредовале су брзо, и Харков, Полтава, те други градови, падали су један за другим, без велике муке, у руке бољшевика. Поред тога, руски добро--вољци посели су били Одесу. Најзад, и Пољска је почела ратне операције у Холмској Русији, те у Источној Галицији, брзо освојивши прву и већи део друге, након љутих битака, нарочито у самоме Лавову.

Ипак је Директоријуму пошло за руком да отвори седнице Радног Конгреса, на коме уосталом нису били заступљени многи срезови јер су се тамо већ налазиле совјетске чете. Од радништва и интелектуалаца, и поред свег терора Владе и безброј фалзификата, ипак је продрло нешто руских и жидовских социјалиста; али они нису сметали Директоријуму: гласали су за независност Украјине, па неки чак и за рат са Русијом, док су се неки код тога питања уздржали од гласања. Добивши на такав начин пуно поверење, Директоријум није никако могао да га искористи, јер се готово цела војска разбегла, а и оно што је преостало није хтело да ратује. Штаб Директоријума покушао је да дође у везу с Антантом у Одеси, и узео је учешћа у заплетеним интригама за које се у овом граду створило неко чудновато средиште, гнездо сваковрсних политичких сплеткаша, пустолова, и спекуланата. Све је то трајало врло кратко време. Јер већ на неколико дана после својих оптимистичких огласа, Директоријум је евакујисао Кијев, не пре него што је опљачкао неке драгуљаре. С њиме су отишли и неки политичари, понајмање озбиљни, док је маса буржоазије и руских политичара побегла у Одесу под заштиту Антанте, где се услед тога положај само још погоршао, а политичке сплетке умножиле.

Фебруара и марта 1919, готово цела Украјина пала је у руке бољшевика; а почетком априла Савезници су хитно и неочекивано напустили Одесу, пред малим одредом слабо извежбаних и лоше наоружаних бољшевика. Изгледа да су се и Савезници поплашили од побуне војске, јер су у морнарици неке лађе извесиле биле црвену заставу. Ова победа, тако лака и једноставна, над Антантом, веома је дигла углед Совјетској Влади, па се чинило већ да ће се она одржати на Украјини. У Кијеву ју је несамо прост пук него и велик део интелектуалаца и буржоазије доста добро дочекао. Поведени су били већ и преговори са бољшевичком Владом, и многе организације интелектуалаца пристајале су на лојалну сарадњу ван политике, под условом да неће бити терора, прогона интелектуалаца, исељавања из станова и пљачке. Све је то лепо обећано, уз многа друга оптимистичка уверавања, те је отпочео одмах веома интензиван рад на привредном и просветном пољу. Али се убрзо запело. Бољшевици су, без довољно разлога и плана, нацијонализовали индустрију и многе гране трговине, отварали су безброј непотребних канцеларија, док су, например, судове и јавна бележништва укинули; водили сасвим луду станбену и апровизацијону политику, и дражили су становништво без потребе. Јавна безбедност била је лоша, милиција (полиција) и црвене чете грубе и недисциплиноване. По селима су гонили богате сељаке, по украјински »куркуље«; поред тога реквизиције, па покушаји да се заведу сеоско-господарске комуне, и томе сличне новотарије, изазвали су мржњу сеоског становништва против Совјетске Владе, мржњу која је јако била зачињена антисемитизмом. Покољи Жидова били су на дневноме реду. Одупирући се мерама и наредбама Владе, сељаци су убијали комесаре, растеривали мање црвене чете, нападали на возове и наносили штете жељезницама. Почели се јављати »атамани« који су вешто и свирепо предводили ову борбу (најпознатији био је међу њима Махно). И у градовима, када је услед лоше исхране стање постало сасвим неподносно, становништво се почело бунити, осуђујући власти, па је на многим местима долазило и отворено до изгреда.

Као репресивна мера, отпочео је терор на селу и по варошима, где су од буржоазије и од интелигенције узимани таоци, па чак и од (украјинског) радништва које је имало да одговара за злочине (атамана) са којима нису имали никакве везе. Терор је у неким местима био нарочито свиреп. У Кијеву су, например, стрељани многобројни старци, па угледни научници, који се нису никако одупирали Совјетима, али је њихова смрт била потребна да се застраше евентуални контрареволуцијонари. Истој сврси служило је издавање нарочитог листа »Црвени Мач« (орган »Чеке«), у којем се велича бољшевизам а Чека истиче као најбоље оруђе Револуције, док се у исти мах њени људи проглашавају свецима а њихова средства идеалнима. Услед овог непотребно свирепог држања совјетских власти, цела Украјина била је у стању протубољшевичке револуције, а градови су само очекивали однекуд ослободиоце.

Тада је васкрснуо Директоријум, са Врховним Командантом Петљуром. Овај је имао на расположењу доста добре чете Галичана, протераних од Пољака из Галиције. У августу месецу, сва Подолија и неки суседни срезови пали су у руке Петљури. У исто то време, почевши од јуна месеца, користећи се општим незадовољством и побунама, ушла је и Добровољачка Армија у Украјину, те победнички освајала град за градом, срез за срезом. Свуда су Добровољци дочекивани са дотле невиђеним одушевљењем, уз звоњаву звона са цркава и урнебесно клицање и сузе радости народа. Готово цела Украјина била је крајем августа очишћена од бољшевика, спремна да почне живети новим животом ...

Али се онда у Кијеву десио један догађај пресудне важности за цео рат на Украјини: Добровољци и Галичани су у исто време ушли у престоницу Украјине, сваки с друге стране; али уместо до споразума, још истог дана дошло је до оружаних сукоба између њих, а затим и до отворенога рата између Директоријума и Добровољачке Армије. Tertius gaudens, Совјетска Влада, извукао је из тога највећу корист. Спахијска аграрна политика Добровољаца, реквизиције и насиља, изазвали су општу буну сељака, уз коју су ишла убијања појединих добровољаца, нападаји на возове и рушење жељезница, блокада вароши, где су несташица хране и огрева, те скупоћа, постајали ужасни. Прогони украјинског језика изазивали су негодовање украјинске интелигенције, радништва, и свесних сељака. Најзад, жидовски покољи, и насиља уопште по варошима, те пијане оргије војника и друге непристојности, брзо су довели целокупно становништво до потпуног разочарања у Добровољцима. Ови су бивали све више осамљени, мобилизације им нису успевале, војска је брзо изгубила већину свога састава, а и оно што је остало у редовима није водило борбу више увек јуначки и поштено, нити је могло да одолева навали са свих страна. У децембру 1919, Украјина је била изгубљена за Добровољачку Армију, сем Одесе и околине; а почетком фебруара 1920, након неуспеле одбране, и Одеса је евакујисана и предата у руке бољшевицима. Свуда су бољшевике опет прилично лепо дочекивали, и ови би се с почетка држали лојално и помирљиво; али су ускоро опет полазили истим погрешним путем терора, социјалних лудовања, и сукобљавања са сељацима, тако да је поново имао успеха Петљура када је дигао буну у позадини Црвене Армије, те удружен са Пољацима освојио Кијев (маја 1920).

Према свом уговору са Пољацима, Петљура је њима одступио био Источну Галицију, и обећао им сваковрсне олакшице за њихове сународнике (дакле и за спахије) на Украјини. Али како Пољаци никад нису били на Украјини популарни, а услед нових насиља и реквизиција још су нарочито изазвали сељачку масу противу себе, то је Петљура овом »издајом« (т. ј. уговором са Пољацима) изгубио сваки ауторитет међу Украјинцима. Побуне становништва, те деморализација Петљуриних и пољских чета, створили су повољне услове за нову бољшевичку офанзиву. Током лета 1920 Украјина је и опет потпала под Владу Совјета, да у новембру 1920 буде делимично поново освојена од Петљуре. Али мир између Пољске и Совјетске Русије учинио је крај Петљуриним подвизима: његову су војску Пољаци разоружали и интернирали, а његови чиновници допали су јадâ и невољâ избегличког живота. Сем де лова украјинске земље који су признати Пољској мировним уговором у Риги, остала Украјина припала је Совјетима, те је узета у Совјетску Федерацију.

Крајем године 1920 грађански рат на Украјини био је окончан; борбе су још трајале, али све слабије, иако се, како изгледа, нису још ни до данас сасвим изгубиле. Бољшевици су међутим знатно попустили у своме држању према сељацима. У градовима пак влада мир.

---

1. ^{Идеја ове автономије припада аустријским социјалистима Ренеру и Бауеру, који су њоме мислили да реше нацијонални проблем у Аустро-Угарској. Према њихову плану, свака народност у држави постаје нарочит државно-правни колектив, који има према својим члановима принудну власт у нацијонално-културним и просветним питањима, али чланом такова колектива постаје сваки тек персонално, према својој слободној одлуци. Нацијонални колектив има свој сабор, коме је одговорна средишња власт, те своје општине са њиховим функцијонарима; он има право опорезивања својих чланова, а од државе добија припомоћ у новцу пропорцијонално броју својих чланова.}

27.

Протубољшевичке тајне организације — Сукоб бољшевика и левих социјалиста-револуцијонара — Чешкословачке легије — Реорганизација црвене гарде — Државни удар од 18. новембра, у Омску — Адмирал Колчак, његови успеси и његова пропаст — Слом антибољшевичких снага у Сибиру и на далеком Истоку.

С пролећа године 1918, у Москви су искрснуле противубољшевичке тајне организације: »Десни центар«, »нацијонални центар«, »леви центар« (касније »Савез препорођаја Русије«), те »Савез за заштиту Отаџбине и Слободе« (Бориса Савинкова). Све су те организације ровариле против совјетских власти, и све су водиле преговоре са Антантиним заступницима, осим »десног центра« који је био више наклоњен Немачкој, очекујући од ње стварне помоћи противу Совјетске Владе (као уздарје, политичари »Центра« обећавали су Немцима неутралност Русије у рату, и повољан економски уговор). Најактивнији је био Борис Савинков; његова организација имала је више филијала у провинцији, док је у самој Москви спремала атентате на совјетске вође. Осим тога, Савинков је припремао побуне на више места, у вези с искрцавањем Антантиних трупа у Архангељску. Али су буне у Јарославу и Рибинску избиле сувише рано, па су крваво угушене; особито је страховита била 17-одневна борба у Јарославу. На другим местима до буне није ни дошло, сем чисто локалних иступа сељака против реквизиције и социјалних »рефорама« Совјета на селу; али те побуне сељака нису биле у вези с тајним организацијама, него су избијале спонтано и неорганизовано или под утицајем левих социјалиста-револуцијонара. Ова совјетска странка, која је много помогла бољшевицима да дођу на власт и да ликвидирају Конституанту и Сверуски Сељачки Конгрес, доцније се потпуно разишла са бољшевицима: Брестовски Мир, тероризам, политичка насртања на сељаке, и остало, изазивало је незадовољство левих социјалиста-револуцијонара, и на петом Сверуском Конгресу Совјета (у лето 1918), на коме је прихваћен Устав Р. С. Ф. С. Р., и на којем су они имали знатан број учесника, покушали су да изведу државни удар.

Прву седницу овог Конгреса описао је врло добро познати француски »бољшевик« Садул (Sadoul), у својој књизи о бољшевичкој револуцији: » . . . Општа узбуђеност захватила је Скупштину чим је Спиридонова (вођа левих с.-р., знаменита терористкиња, која је била настрадала за време Прве Револуције) избљувала у лице бољшевика своју страсну филипику (»у нападу хистерије«, како рече за њу Троцки). Она напада на све у исти мах, на политику и на личности; она сумња у лично поштење Љењина и Троцког, — она их оптужује за жртвовање интереса сељака у корист радничке класе. »Или ће ова издајничка политика престати, или ћу ја узети поново у руке револвер и бомбу, које је моја рука некада држала«. Узбуђеност поново достиже врхунац ... Устаје Љењин. Његово чудновато лице, као у фауна, увек је мирно и охоло. Он није престао, и неће престати, да се смеје ни под кишом увреда, насртаја, и претњи, које на њега без престанка падају са трибина од стране публике и из сале. Неки налазе да овај смех, отворен, искрен, и радостан, није уместан под овако трагичним околностима, када се решава судбина целокупног његова рада, његове мисли, његова живота; али на мене тај смех чини утисак нечувене снаге. Једва понекад, понека сувише оштра реч, неки сувише гласан жамор, успевају да за тренутак обуставе тај смех, увредљив и страшан за противнике, да затворе ова уста, да укоче поглед и у њему зеницу ока, која баца ватру испод насмешених трепавица. Троцки, седећи уз Љењина, покушава такођер да се смеје; али гнев, узбуђеност, нервозност, претварају тај смех у једну гримасу пуну бола. Онда се његово живахно и покретно лице гаси, ишчезава под мефистофелском маском, која је пуна страхота...« Истог је дана леви социјалист-револуцијонар Бљумкин убио немачког амбасадора грофа Мирбаха, након чега су се леви социјал-револуцијонари отворено побунили на улицама Москве. Само одлучност и безобзирност бољшевика, и неорганизованост њихових противника, спасле су бољшевичку Совјетску Владу од пада.

Но тек што су пребринули ову бригу, а већ је избила друга. Према обавези преузетој у Бресту, бољшевици су имали да разоружају чешкословачке легије. То разоружање легијâ које су почеле биле већ да се евакујишу на Исток, да би биле пребачене преко Океана на западни европски фронт, изазвало је оправдану бојазан код Чехословака да не буду предати у руке Немцима; као аустроугарски поданици (руских је Чеха ту било веома мало), они би још имали да одговарају и за велеиздају. Зато су Чехословаци подигли буну против Совјетске Владе широм целе Русије, од Волге па до Тихог Океана, дуж жељезнице Самара-Чељабинск, те на Уралу, и дуж жељезнице Чељабинск-Омск-Иркутск-Владивосток. Где-год су Чехословаци иступили против совјетских власти, они су те власти збацили а повратили демократске (у већини социјал-револуцијонарне) градске и земске одборе (изабране 1917); око тих одбора и чешкословачких војних јединица почели су да се прикупљају против бољшевика и одреди официра, групе интелектуалаца, те нешто побуњених сељака, а нарочито су узели учешћа у покрету радници великих творница на Уралу — Воткинске и Ижевске, разочарани Совјетима. Цео покрет ујединио је на Волги Одбор чланова Конституанте (с.-р.) са средиштем у Самари, а у Сибиру регијонална Сибирска Влада у Омску. Након сјајних успеха, ускоро је дошло до пораза побуњеника који су довели до губитка линије Волге, те градова Самаре и Казана. Узроци неуспеха били су у унутрашњој неслози и нехомогености народне армије, — у неспоразуму између Руса и Чехословака, те официрских одреда и одреда сељака и радника, официра и Владе, у узајамном неповерењу и непријатељству свих тих разнородних елемената, у неспособности и партизанству самарских с.-р. власти, као и у пасивности већине сељака и уопште становништва. Осим тога, дошло је и до формалног царинског рата, те до узајамне блокаде између Владе конституантног одбора (руски скраћено »Комуч«) и Владе сибирске покрајинске Думе, стварно хомогене партијске организације са средиштем у Омску, која је све више нагињала удесно. Ово жалосно стање ствари није поправила ни државна Скупштина доста многобројног али шареног састава, одржана септембра месеца у Уфи, ни избор на њој, под директним упливом Чеха, Врховне Сверуске Владе, »Директоријума«, са претежно с.-р.-ским карактером, под председништвом Авсксентијева, једног од највиђенијих социјал-револуцијонара, бившег министра друге владе Керјенског и председника Пред-парламента. Стање на фронту било је толико опасно, да је »Директоријум« био присиљен да се што пре уклони са земљишта Европске Русије, и да се повуче у средиште према њему непријатељски расположене Сибирске Владе у Омск, где је Авксентијев распустио Сибирску Думу.

Док су противници бољшевика били толико подељени и несложни, у Москви се радило одлучно и брзо. Нечувеним терором, посред којега су главом платили, на хиљаде, и сасвим невини људи, — том приликом су на грозан начин погубљени Цар и царска породица —, уништењем сваке слободе, сузбијени су противници Совјетске Владе, а унутар Владе и војске спроведена је чврста и систематска реорганизација. Нарочита пажња поклоњена је црвеној војсци, која је заменила нерегуларну црвену гарду. Душа целог овог рада био је Троцки, с којим су лојално сарађивали неколико одличних царских генерала. Терор и реорганизација Владе и војске ускоро су дали одличне резултате у Европској Русији, док је у Омску, 18. новембра, дошло до државног удара, услед којег је на чело Русије, управо противбољшевичког покрета Сибира, стављен, у својству Врховног Управљача, или Гувернера, адмирал Колчак. На овој личности, и на његовој акцији, треба мало дуже застати.

Оно што је остало иза адмирала Колчака, то су његови искази пред Изванредном Истражном Комисијом, коју је именовала ондашња револуцијонарна влада (такозвани »Политички Центар«). Ова влада преузела је била у своје руке управу над неким деловима Сибира, након пада адмирала Колчака, али је и сама пала за пар недеља пред навалом бољшевика. Истрага, коју је та влада била наредила, продужена је под бољшевицима, па прекинута 7. фебруара 1920, смртном казном извршеном над Колчаком и његовим министром-председником Пепељајевим, према наредби бољшевичке владе без суда, будући да су Колчак и његове присташе били већ годину дана раније стављени ван закона декретом Московске Владе. Ове околности дају трагичан карактер исказима покојног адмирала. Није му било суђено да се спасе, те да у тишини изгнанства, у лепим и мирним местима, напише своје мемоаре, у којима би правдао себе и своје дело, као што је то учинио генерал Дјењикин. Читајући његове исказе (који су штампани у десетој свесци Хесенова »Архива Руске Револуције«), и читалац који не дели погледе и схватања адмирала Колчака мора нехотично да ода поштовање његовој трагичној успомени.

Истражна Комисија схватила је свој посао веома озбиљно, те је са великим подробностима испитивала ухапшеног адмирала, почевши чак тамо од његова рођења. По своме пореклу спадао је Александар Васиљевић Колчак у ред племића-службеника; његова је породица била сиромашна, па и он сам никад није био богат; сав свој живот служио је у флоти, било као официр и командант бродова, било као официр на раду по штабовима Министарства Морнарице и Команданта Балтичке Флоте, било најзад као стручњак упућен на рад у поларним експедицијама Академије Наука. Као географ-истраживач и океанограф он је стекао признање Академије и стручњакâ; као официр поморских штабова играо је значајну улогу у обнови Руске Флоте пре Рата. За време Светског Рата он је показао највеће јунаштво и велику вештину, коју су му признавали несамо Американци него чак и Британци. Револуција га је затекла на положају команданта флоте Црнога Мора. Комисија је хтела да утврди, како је Колчак схватио узроке пораза Русије у Јапанском Рату, и да се обавести о његовим ранијим политичким уверењима. Из његових се исказа јасно разабире, да је знаменити адмирал и научењак имао веома слабу социјално-политичку спрему, и да је на узроке ратне катастрофе године 1905 гледао очима стручњака, и само стручњака. Саму руску револуцију Колчак је радо прихватио, пристао је уз Привремену Владу искрено, и постао је из уверења републиканац. Прво је време успео да очува дисциплину у повереној му Флоти, која је служила узором целој Русији у то прво време Револуције. Доцније, све се покварило. Колчак ту највише окривљује акцију екстремиста, даље неких непознатих лоших типова, и Немаца који су водили вешту агитацију у флоти и на обалама. Исто је тако била крива, по мишљењу адмиралову, и сама Привремена Влада, својим попуштањем. Ред у флоти полако је пропадао, а насилно одузимање оружја од официра довело је до оставке самог команданта флоте. Колчак, на овом месту својих исказа, покушава правдати своје одступање, које су му многи замерали као акт противан дисциплини. Тешко је данас судити, ко је доиста био у праву. Адмирал се није више вратио својој флоти, већ је отишао са војном мисијом у Велику Британију и Северно-Америчку Унију, где га је затекла бољшевичка револуција. Доцније се бавио у Јапану, па је с јесени 1918 стигао у Омск, где се онда налазила сибирска демократска влада, која је била збацила владу бољшевика у Западном Сибиру. Када се између Сибирске Владе и Директорија породила размирица и Директориј престао да дејствује, Сибирска Влада изабрала је, како рекосмо, адмирала Колчака врховним гувернером Русије. После годину дана, Колчак, чија је огромна војска раније победнички дошла била готово до Волге, буде сасвим потучен, и његова престоница Омск поседнута од бољшевика; два месеца доцније, адмирал је био ухваћен, и као што смо видели — стрељан.

Искази адмирала, које је прекинула смрт, обухватају доба од године 1918 па до почетка 1919. У њима немамо довољно података, да судимо акцију адмирала као Врховног Гувернера, да се упознамо са његовом владом и околином, те да на основу њих дознамо, зашто адмирал Колчак није постао руским Хортијем, као што су се тога јако бојали бољшевици. Али и ова грађа која је сачувана у његовим исказима, прецизним и документованим, без књижевних украса и лепих фраза, даје комплетну карактеристику прилика на руском Далеком Истоку и у Манџурији, током године 1918: ужасна анархија, размирице себичњака »атамана«, већином опасних авантуриста и хајдука, неслога ефемерних »влада« без програма и поштења, које траже страну интервенцију; најзад, сама интервенција, несигурна, неувиђавна, необавештена, и неодређена. Онда долази најзначајнији део исказа, посвећен паду Директорија и потоњим догађајима. Адмирал Колчак није учествовао у завери која га је довела на владу (тако он тврди, а ово потврђују и други сведоци); он тврди, даље, да преврат није био штетан по сврху ради које је подузет — ослобођења Русије од Љењинове владе. Али се у томе покојни адмирал варао. Преврат је био свакако удар за јединствени антибољшевички фронт, — њиме је ојачано његово распадање: прво су отсечене социјалисте, па онда настаје отпадање демократа, ванстраначких маса, док крајем 1919 адмирал Колчак и његова влада не остају сасвим усамљени, и против бољшевика и против народа.

Није јасно, из исказа, те и из других докумената, са каквим је програмом ушао у посао и примио Врховну Управу адмирал Колчак. Он је имао само тактичко схватање (диктатура до Земаљског Сабора, или до Уставотворне Скупштине), програма није имао. Он није био, то се лепо види из његових исказа, ни политички спреман ни политички вешт.

Последњи део исказа говори о последицама преврата. Ту је адмирал Колчак хтео да покаже, како је његова влада уживала поверење свију у позадини против бољшевичког фронта. Изгледа да је у први мах то делимично тако и било, док лоша политика колчаковаца и вешта пропаганда бољшевика није томе учинила крај. Било је, ипак, већ из почетка буна, и при угушењу баш прве таке буне стрељани су многи људи ни криви ни дужни, међу њима неколико чланова Уставотворне Скупштине. Овај трагичан догађај, та страхота бацила је одмах крв и блато на цели режим, — и тај злочин с почетка већ компромитовао је цели систем. Питање личне невиности адмирала Колчака је ванспорно: он није наређивао убиства; али он није ни успео, ни умео, да казни кривце, и зато је имао да сноси известан део одговорности и за сам злочин. Насилна смрт није допустила адмиралу Колчаку да заврши своје исказе, те су многи веома занимљиви догађаји остали неосветљени. Али и оно што је остало, очигледно показује да је клица распадања била већ у самом постанку Колчакове Владе.

У коначном неуспеху адмирала Колчака, поред већ наведених, има и других узрока политичке, социјално-психолошке, и техничке природе; нарочито треба ту истаћи неодређену и недоследну политику Антанте (Колчака су признали тек у јуну 1919, када је он већ био тучен, па су га напокон и предале бољшевицима антантине мисије!), па суревњивост Чехословака, агитацију социјалних револуцијонара противу владе адмирала, којом су се они светили за државни удар од 18. новембра, пасивно расположење масе сељака и њихов умор, те раздраженост услед реквизиција и рекрутирања, и гломазност државног апарата и неспособност војних власти (поименце Министра Војног, генерала Степанова и његове околине). (О свему овом налази се много података у књизи армијског генерала Сахарова »Бели Сибир«, у књизи Колчаковљева високог функцијонара, професора Г. Гинса, »Сибир, Савезници, и Колчак«, те у чланцима генерала и професора Иностранцева, који су штампани у загребачком »Обзору«, 1924, — да наведемо само неке од оних који говоре у прилог Колчаку.)

Иза пада адмирала Колчака, доста је брзо дошло до слома свију антибољшевичких снага у Сибиру и на далеком Истоку, и после прелазних покушаја есерског »Политичког Центра« (јануара 1920), и бољшевичке али демократске републике Далеког Истока (1920—21), и покрајинске антибољшевичке владе у Владивостоку (1921—1922), цела Азијатска Русија припала је бољшевицима. Уосталом, кажу да герилска војна по неким крајевима, те покрет међу народом у Туркестану (у пролеће 1924), и буне сељака у Приамурју (угушена с особитом свирепошћу крајем 1923), још и данас трају, и имају више-мање озбиљан карактер.

28.

Добровољачка Армија: њен политички и стратешки положај, њен програм и њен састав — Ток борбе бољшевика с Добровољцима —- Пораз Дјењикина, и његови узроци — Антисемитизам.

Треба међутим, да се вратимо Добровољачкој Армији генерала Алексејева и Дјењикина, које смо оставили с почетком маја 1918, када је долазак Немаца на ушће Дона олакшао Добровољцима стратегијски положај и снабдевање, али им у исто време донео нове озбиљне политичке компликације.

Доласком Немаца, и њиховом окупацијом Јужне Русије, из темеља је измењена ситуација на пољу грађанског рата, почетком године 1918. Она је, у Русији овога доба изгледала, укратко, овако.

Централне Силе, након закључења Брест-литовског Уговора са Совјетском Русијом и демократском нацијоналистичком Украјином, осигурале су себи несамо нешто веома слично миру на Истоку, него су добиле и опширан териториј за политички уплив и, што је најглавније, за економску експлоатацију, отворивши себи згодна подручја за извоз већином застареле и за њих неупотребљиве робе (фабриката), у замену за њима толико потребне сировине, полуфабрикате: дрво, угљен, метали (па и злато: руска контрибуција), со, шећер, вуна, памук, тканине, жито и брашно, стока и прерађевине од меса, млечни производи, сено, маст, воће, вино, — што је све ишло у Немачку и, мање, у земље Хапсбуршког Дома, из Финске, балтичких покрајина, Беле Русије, Украјине, Крима, Донске козачке области, Георгије, па и Совјетске Русије. Ово је стање, дакако, имало и знатних незгода за Немце. Немачка, те нарочито аустроугарска, војска, у контакту са бољшевицима, и са становништвом у извесном смислу »зараженим« бољшевизмом, добијале су полако и саме бољшевичко обележје. Стотина хиљада ослобођених заробљеника Централних Сила изгледало је да ће знатно повећати контингенте савезника, те тиме појачати њихову борбену снагу. У збиљи, баш ови заробљеници појављују се као носиоци клице комунизма и буне, која одлучно делује на рушење војске и државне организације централних савезника. Најзад, побуне становништва, нарочито на Украјини, траже присуство великог контингента војника и часника са топништвом и помоћним средствима, који постају неупотребљиви за западни фронт.

У Русији и њеним бившим покрајинама све је у врењу: поставља се прво питање о томе, у којем се правцу треба кренути у међународној комплицираној ситуацији. Централне Силе већ су ту, док је Антанта готово сасвим отсутна, а изгледа да је и јако ослабљена. Под таквим уветима, потпуно је разумљиво ширење германофилства, и то несамо у окупираним покрајинама него чак и у Добровољачкој Војсци, која сматра себе као да је она директна наследница сверуске државне војске, и у којој преузима вођство, после погибије Корњилова, генерал Дјењикин. Поред Донских Козака, то је још једина озбиљна протубољшевичка организација у ово доба, док су Немци мислили да су Добровољци антантофили, те су правили различне сметње, било заустављајући њихово снабдевање преко Дона, било ометајући њихову пропаганду у Украјини, било најзад стварајући нарочите армије (т. зв. Јужну, те Астраханску) отворено германофилске и под монархистичким геслом. Али у исто време нису хтели да се сасвим замере руским патријотама, незнајући ко ће најзад изићи победником из те страшне борбе. И према бољшевицима Немци су поступали двомислено. Све ово изазвало је читав низ интересантнијих појава, веома карактеристичних епизода и компликованих догађаја.

Сама Добровољачка Армија остајала је на окупу држана крепком идејом једне »велике, јединствене, недељиве Русије«, како се лепо види из књиге генерала Дјењикина (»Слике руске буне«, објављена у Паризу, 1921—24). Иначе, поред ове доминантне мисли, ствар није била тако једноставна. Већина генерала и часника била је, дабогме, монархистички расположена; у једном писму генералу Шчербачеву (бившем команданту Румунског Фронта, од 31. јула 1918) писао је генерал Алексејев, најпросвећенији и најугледнији између вођа овога покрета, и најбоља глава у »белом логору«: »Вође Добровољачке Армије свесни су тога, да нормалним током догађаја Русија мора доћи до успоставе Монархије,... ниједан други облик владавине неће моћи да обезбеди јединство, целину, и сјај државе, да уједини у једну целину разне народе који насељавају њено земљиште. Тако мисле готово сви елементи Добровољаца, те суревњиво прате акцију вођа да не би одступили од овог основног начела...« Ипак су неке вође и неки официри били противу монархије, али само по изузетку: »Ја се налазим у једној тајној монархистичкој организацији«, писао је пуковник Дроздовски. Начелник штаба, генерал Романовски, није био наклоњен монархистима; али је зато и био омрзнут у Армији, и доцније, након катастрофе, убијен од непознатог убице (у Цариграду). Званична пак идеологија Добровољачке Армије формулисана је у следећим тачкама: 1) Добровољачка Армија бори се за спас Русије путем а) организације јаке, дисциплиноване, и патријотске армије, б) борбе са бољшевицима без икаквих компромиса, ц) успостављења у земљи јединства државног и правног реда; 2) тежећи да сарађује са свима државотворним руским људима, Д. А. не може да прими страначку боју; 3) питање облика владавине јесте следећа етапа, и биће решено према жељи руског народа ослобођена од ропства, неслободе, те стихијског лудила; 4) никакова компромиса нити са Немцима нити са бољшевицима; прима се једино: одлазак првих из Русије, разоружање и капитулација других; 5) жели се помоћ оружаних снага Словена, у смислу њихових историјских нада, које не угрожавају јединство и целокупност руске државе, а на темељу начела проглашених од руског Врховног Заповедништва 1914. Последња тачка, која се очигледно не односи на југословенске и чешкословачке легије, него само на Пољаке, потпуно објашњава неповерење ових потоњих према Добровољцима, јер се ту не спомиње независност Пољске него начела знаменитог прогласа од 1. августа 1914, у којем је велики кнез Николај Николајевић мислио само на автономију пољских земаља у оквиру руске државне заједнице.

У самој суштини, по својој психологији и по животним особинама, ова Добровољачка Армија јављала се, према речима Дјењикина, у његовим споменутим мемоарима, као један веома компликован организам: »У њој су се налазили и јунаци који су правом епском борбом испунили анале ратне историје, и мученици који су обилато проливали крв своју на све стране, и људи без дубљег душевног уверења, који су сматрали да треба да врше своју дужност, и такови који су присиљени да уђу у ову војску, било нуждом било под осећањем стида... ; најзад била је ту и гомила Ијуди без карактера, чије се духовно стање знатно колебало при променама ратне среће...« »Наше операције«, каже даље генерал Дјењикин, »вођене под сасвим необичним околностима. стварале су дивне ратне традиције Добровољаца; али неки од њих (тачније би било да се ту каже: »сувише много њих«) при; мали су и жалосне навике: лакомислено расположење према животу својем и туђем, према т. зв. »бољшевичкој« имовини сувише широко тумачење појма »бољшевик«, које је обухватало и добровољне и принудне учеснике совјетских организација. Код многих стварала се нарочита психологија, двоструки морал, један према своме, други према туђем. Све ове црне стране живота, које су биле зачете још у Светском Рату и раздубене за време Револуције општим опадањем осећаја законитости и реда, сада, у приликама грађанског рата, везаног са одступањем цивилне управе, слободом за злочинце и нуждом пасивног расположења становништва према злочину, све је то створило повољне услове за улазак злочиначког елемента у војску...« Зато је Дјењикин једном и назвао своје управне органе »предсобљем, етапом, за тамницу робијаша«; а он је добро познавао прилике и људе око себе!...

Сама борба вођена је крваво и свирепо, са променљивом срећом, а понајвише је страдавало мирно становништво. Добровољци су, нарочито у прве месеце, показали нечувену храброст и напор. У току лета 1918, Донски Козаци несамо да су очистили од бољшевика своју покрајину него су посели и неке суседне делове Велике Русије, а Кубанци су, уз помоћ Добровољаца, ослободили своју покрајину и примили команду и владу Д. А. у своју престоницу Катеринодар. Напокон су се ослободили били и Терски Козаци, а на Северу Кавказа те на кавкаском приморју Д. А. је добила и своју властиту територију. Али после пораза Немаца, услед поседнућа Украјине од бољшевика, Донци и Добровољци допали ,су великих стратегијских незгода, које нису могли отклонити ни уласком Д. А. у Крим и у неке делове Украјине, ни силаском Д. А. у Одесу, уз помоћ Француза, што је опет довело до озбиљног сукоба са нацијоналним Украјинцима. Протубољшевици тучени су у више наврата, и у рано пролеће године 1919 изгледало је да ће цео покрет противу Совјета на руском југу пропасти. Али су, ради успеха адмирала Колчака, бољшевици морали да повуку већи део својих снага са југа, те ослабљени устанком на Украјини и у поседнутим од њих срезовима козачким Донске и Терске Области, они су претрпели низ страшних пораза. Добровољци су победнички освојили, у току лета 1919, готово целу Украјину, Крим, Кавказ, извесне делове Саратовске и Астраханске Губерније, а у септембру исте године ушли су и у Велику Русију, поседнувши у целини или делимично губерније Курску, Тамбовску, Воронешку, и Орловску. Дјењикин је у интимном кругу већ говорио, да ће ускоро пити чај у Москви код својих московских министара, па је и у својим прогласима давао наслутити да је коначна победа блиска. Истовремено се генерал Јуденић озбиљно спремао да уђе у Петроград, заузевши велике делове Петроградске и Псковске Губерније. Али адмирал Колчак, кога су и Дјењикин и Јуденић признавали Врховним Гувернером, потучен је баш тада тако страшно, да су бољшевици могли против Дјењикина и Јуденића да пошљу огромне снаге; и они су то учинили. Штогод су имали на расположењу, бацили су. Први је ликвидиран слабији Јуденић, који је имао у позадини непријатељски расположену Естонску, а у војсци лошу организацију. Са Дјењикином је ишло спорије; али ипак, већ у марту месецу године 1920, козачке покрајине, Кавказ, кавкаско приморје, да и не говоримо о поседнутим деловима Украјине и Велике Русије, били су у рукама бољшевика.

Талас емиграције ишао је у правцу словенског Балкана, Цариграда, Принчевих Отока, те Мисира, а остаци Добровољаца и козачких војсака нашли су спаса на Криму. Дјењикин је и сам морао напустити Русију. Ова страховита катастрофа, након толиких сјајних успеха, објашњава се углавном следећим моментима, од којих смо неке већ напред додирнули: 1) стратегијским положајем бољшевика, који је био веома повољан (оперисање по унутарњим операцијоним линијама); 2) једноставношћу бољшевичке организације и правца, те дивном снагом вођа и одлучношћу партијских кадрова, уз помоћ интернацијоналних батаљона и многих угледних стручњака из царског доба; и 3) делимичним учешћем народа у борби на бољшевичкој страни, односно пасивношћу и неутралношћу маса. Оне народне масе могле су да придобију за себе и Добровољци, да су водили другу политику; али у њих није било одређена и јасна правца, нити одлучности и једноставности, док су напротив имали међу собом пуно злочиначких елемената, како смо већ видели. Уместо законитости, реда, поштења, и мира, они су носили освету, крв, мржњу, лошу администрацију, насиље и пљачку, па је народ убрзо осетио потпуно разочарање према њима. »Општи је глас са свију места: сељаци су изашли насусрет Добровољачкој Армији с великом симпатијом; али сад, одношај њихов према њој из темеља се променуо... Овоме су криве и војне јединице и административне власти...«, тако пише председник Владе генерала Дјењикина, генерал Лукомски.

Политика Добровољаца била је, у целини, лоша. Они са покрајинама и новим државама нису никако умели да подесе сношљиве односе. Козаци су их гледали попреко, бојећи се за своју автономију; са Украјинцима су се упустили у бесмислен рат, те су починили ружне прогоне против украјинског језика и украјинских људи; Пољаке су третирали тако да им је Пољска постала готово отворен непријатељ, Естонску, Финску, Лотишку, и Литванску, Дјењикин је напросто игнорисао, а са Ђурђијанском био је у веома затегнутим однос сима. У том је, поред неумешности и тесногрудности, играло улогу и његово политичко »поштење«, јер он тобоже није хтео да узима на себе обавезу у име Русије!... Али кудикамо најгореи било је држање и поступање према Жидовима. Нема сумње, да међу главним комесарима и вођама бољшевизма има и неколико Жидова по пореклу (Троцки-Бронштајн, Зиновјев-Апфељбаум, Камењев-Розенфелд, Рјазанов-Гољдендах, Сокољников-Бриљант, Стеклов-Нахамкес), и да је међу »чекистама« и бољшевичким вишим чиновништвом било много Јевреја. Али ти Јевреји, пре свега, не могу да се сматрају представницима свога народа, јер су се они одрекли своје жидовске вере, и нису јеврејски нацијоналисти. Осим тога, они у пуној мери деле одговорност за своју политику са пунокрвним Великорусима и Украјинцима (као што су Чичерин, Љењин, Луначарски, Риков, Красин, Пјатаков, Криљенко, Дибенко, Колонтај, Думенко, и т. д.), те са припадницима других народа, чак и странцима (Ђурђијанац Стаљин-Џугашвили; Лотиши: Лацис, Петерс, Стучка; Пољаци: Ђержински, Менжински, Козловски; Маџар: Бела Кун; Французи: Садул и Гиљбô, и т. д.). Најзад и неки царски генерали су важна чињеница одбране и победе Совјетске Русије. Али маса не уме и неће да мисли. Антисемитизам је имао увек много присташа и успеха, а хране за њега било је обилато. Уместо дакле да се дубоко замисле о правим узроцима катастрофе и о методама лечења, многи протубољшевици нашли су веома једноставно објашњење целе руске несреће у завери светског и интернацијоналног јеврејства, неких такозваних »Сијонских мудраца«. Лозинка: »Удри по Жидовима, спасавај Русију!« постаје популарном, те бива усвојена као поклич и од Добровољаца. Одушевљени стихови добровољачке песме:

»У битку ћемо поћи за свету Русију,
И као један пролићемо нашу младу крв«,

замењују се доцније ружним речима:

»У битку ћемо поћи за свету Русију,
И тући ћемо све Жидове-гадове!...«

На тај је начин нађено оправдање за покоље и пљачкање, међу којима је било и крвавих и такозваних »тихих«. Ево како прича један сведок о кијевском »тихом покољу« године 1919: »То је био неки чудноват покољ, — миран, послован, који, по моме мишљењу, чак компромитује саму идеју јеврејских покоља. У томе што се тада радило; у Кијеву није било никакве могућности да се нађе нека изјава народног гнева... Посматран са техничке тачке гледишта, покољ од октобра 1919 изгледао је отприлике овако: у јеврејски стан улази група наоружаних људи — петорица, шесторица; један заузима положај код предњих врата, други код спољашних врата у кујни, и након тих претходних мера почиње лирски део: један од упадача поздравља власника стана кратким говором: ,Ви сте Јевреји, бољшевици и издајници, ви сте пуцали на нас кроз прозоре, ви нећете у војску, зато сте дужни да дате новац, злато, скупоцене ствари; ако што сакријете, бићете стрељани'. У случају да је жртва ,народног гнева' имала да плати довољну своту, све се свршавало на томе; у случају каквог отпора, њу су прислонили уза зид, претили дечици револверима, и т. д...«

Разуме се да армија у којој су, добрим делом, били оваки хајдуци (иако је било и правих јунака и ватрених родољуба), није могла имати стварног и трајног успеха, јер почевши са покољем Жидова Д. А. прешла је на пљачку и осталог мирног становништва, а потпуна неуређеност финансија много је допринела томе да се та пљачка развила до колосалних размера. Када је војска одступала, напљачкана имовина ових »конквистадора« XX века, који су пљачкали своју властиту земљу, страшно је сметала операцијама: возови и кола при повлачењу били су препуни опљачканим стварима, док су муницију и топове често радије остављали бољшевицима.

Тако је настала дезорганизација, и пуно расуло. Покушаји да се управа демократише, да се уреде односи са покрајинама, да се пљачкаши растерају и пљачка обустави, а хајдуци казне, учињени су прекасно, те демократска влада Дјењикина, образована почетком године 1920, није успела ни да отпочне са својим радом.

29.

Врангелова акција — Врангелов пад — Завршетак грађанског рата.

Након одласка са Крима генерала Дјењикина, команду је примио генерал барон Петар Врангел. Војска га је признала с одушевљењем, евакујисане козачке владе исто тако. И неке друштвене организације су га поздрављале, те је најзад Сенат, који је обновио своје седнице у Јалти, донео одлуку да се генерал Врангел има да сматра наследником генерала Дјењикина, односно адмирала Колчака, дакле привременим законитим носиоцем врховне руске власти.

Уз припомоћ једног од веома опасних и перверзних, али јуначких и одлучних генерала — младог Слашћева —, Врангел је успео да заустави напредовање бољшевика; а онда је преуредио војску, увео у њу више дисциплине и законитости, и у њен живот и у њене односе према становништву. Председником Владе именован је државни секретар Кривошејин, један од умерених конзервативаца министара цара Николе, отпуштених у своје доба на тражење Распућинове клике, иначе човек несумњиво знатних способности. Влада је имала сврхом да води »леву политику уз помоћ десних руку«, те су зато узети у њен састав два бивша левичара: професор и члан Академије Наука Др. Петар Струве, који је некад био марксиста и близак социјалној демократији, а онда уређивао »Ослобођење«, био кадетски заступник града Петрограда у II Думи, те за време Револуције отишао јако удесно; и професор Михајло Бернацки, бивши члан Керјенскове и Дјењикинове Владе, који се налазио на крајњој левици буржоаских странака. Први је постао Министар Спољних Послова, други Министар Финансија. Ова »лева« политика није била, у суштини, никаква лева политика: о Уставотворној Скупштини није било речи, док је изборни закон, који су спремали, био доста реакцијонаран; аграрни закон, баш као ни Дјењикинов, није био револуцијонаран, и није водио рачуна о жељама сељака. Сам апарат управе био је, можда, нешто поштенији и бољи него за време Дјењикина, али је и у њему сигурно било и сувише корупцијонашких и злочиначких типова.

У опседнутој тврђави, на коју је личио сада Крим, било је тешко дисати — политички, морално, финансијски, економски. Али се Крим ипак држао. Армија је имала лепих успеха, а неколико срезова на север од Перикопског Земљоуза, који везује Полуострво са копном, били су поседнути од Врангелових трупа. Добра својства била су: добра организација трупа, истрајност и јунаштво извесних пукова и појединаца; али успехе треба тумачити можда највише приликама споља: пољским ратом, заузетошћу црвене војске у борби са Пољацима. Да би олакшала положај Пољске, Француска Влада председника Миљерана признала је de facto Врангелову Владу, именовавши код ње грофа де Мартеља у својству високог комесара. У спасавању Пољске, Врангелова је акција имала извесног значаја; али је, на другој страни, ова фактична сарадња Врангела са Пољском чинила мучан утисак на већину Руса, и на многе присталице самог Врангела.

Након обуставе непријатељстава на западном фронту, бољшевици су ударили свом снагом на Југ, и Врангелове трупе биле су тучене, те принуђене на брзо одступање у унутрашњост Полуотока. Новине и званична саопштења тврдили су, да је Перикопски Земљоуз »неприступачна тврђава«; у ствари, одбрана је била несигурна, а утврђења слаба. Совјетске трупе лако су надвладале одреде који су чували Перикоп, па су онда продрле и унутра у Крим. Настала је паника, и многи који нису успели да побегну горко су се због тога, након пада Крима, кајали, — »Чека« и њезин џелат радили су пуном паром. логори за принудни рад »контрареволуцијонара« били су препуњени врангеловцима. Ипак је генералу Врангелу пошло за руком да евакујише — нешто уз помоћ Француза — на 140 хиљада официра, војника, и грађанских избеглица. Они су више недеља стајали на Боспору, и много су претрпели мука пре него што су се расејали по свету. Језгро пак Армије још је дуго остало на окупу у Галипољу, као »армија« на коју се ослањао главнокомандујући (Врангел) у својој међународној игри. Али је његова улога била углавном завршена.

Након пада Крима, Совјетска Влада могла је да се сматра сувереном над целом Русијом. Устанци су били и сувише слаби да је ометају у вршењу тога суверенитета. Далеки Исток се такође покорио. Грађански је рат у Русији био завршен.

30.

Стање Совјетске Русије за време Грађанског Рата — »Неп« — Закључак.

Преостаје још да бацимо један летимичан поглед на стање Совјетске Русије за време Грађанског Рата, и то држећи се само најглавнијих чињеница и најкрупнијих догађајâ.

Утопистичко схватање, уз недостатак средстава и нечувене потешкоће и борбе, то су главни моменти овог првог раздобља бољшевизма. Совјетска Влада налазила се у положају опседнуте тврђаве, а у њој су и она и Комунистичка Странка убрзо остале изоловане те имале да преживе низ најоштријих нападаја и споља и изнутра. Година Осамнаеста била је доба револуцијонарног одушевљења, делиријума, доба анархије и каоса. Тешкоће, и удари споља и изнутра, почињу да делују отрежњујући, у правцу васпостављања реда и система, те промишљености и самоограничавања, и — напокон — компромисâ. Прво је црвену гарду заменила црвена војска; онда се по фабрикама и у администрацији почела да развија дисциплина, те окрутне мере да примењују несамо према противницима него и према својима. Тако се, наместо револуцијонарног романтизма и утопичног комунизма, ствара ратни комунизам: »Све за рат, све за победу!« — постало је лозинком комуниста у борби са пасивним отпором интелектуалаца и буржоазије, са пропагандом социјалиста међу сељацима и радницима под заставом Уставотворне Скупштине, у борби са заверама и сељачким бунама, и радничким штрајковима, са офанзивом белих генералâ, интервенцијом Антанте, иступом чешкословачких легијâ. Године 1918 до 20 биле су претежно те ратне године комунизма.

Као главно борбено средство примењује се концентрација власти, — диктатура. У совјетима, изабраним било од радионица, радња, и надлештава, било од сеоских скупштина, према самом уставу Р. С. Ф. С. Р. (Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике), примљеном 20. јула 1918 на петом Сверуском Конгресу Совјета, одлучно превлађују радници над сељацима; а у самом радничком сталежу ствара се диктатура комуниста, као борбене авангарде пролетаријата. У странци се заводе најстрожа дисциплина и хијерархија. »Це-ка« (т. ј. Централни Комитет) господари над Странком; над Цеком стоји председништво (доцније »Политбиро«); а над свима влада Љењин, црвени Цар и црвени Папа у исти мах, будући да је Русија, баш као и Византија, стално наклоњена цесаропапизму. Само на тај начин било је могућно водити борбу готово са целим светом. Све друге групе или су морале бити уклоњене, или су се имале покорити. Тако одмах пропадају кадети, па »ен-еси« (народни социјалисти), па плехановци, док социјалисти-револуцијонари, социјал-демократе, леви »ес-ери« (након своје буне), и анархисте, једва животаре, увек под дамокловим мачем коначног распуштања својих организација, прогона, затварања, чак и смртних казни над својим присташама, те обустављања листова, плењења књига, и т. д.. Све се ове мере често и фактички примењују противу социјалистичких странака и групâ. Ванстраначки елементи се једино трпе, јер без њих нема ништа, будући да они сачињавају претежну већину народа; али се они не пуштају на управу, и од њих се јављају и у локалним совјетима само послушни људи, без карактера и без својих мисли. Да би се ово постигло, избори се приређују на нарочит начин: гласа се отворено под надзором владиних Ијуди, чак и агената политичке полиције (»Че-ка«); незгодни и непоћудни совјети се просто распуштају, а нови избори забрањују, ако нема изгледа за изборни успех комуниста. Све се то такорећи подразумева у знаку диктатуре власти: она тражи укидање грађанских слобода, које се изводи потпуно доследно и без икакве сентименталности. Нарочито важну улогу у тому смислу одиграле су чувене »Изванредне комисије за сузбијање контрареволуције« (»Че-ка«), чији је окрутни рад надмашио страхоте свију органа политичке полиције макога доба и макојег народа.

Да би се село потчинило диктатури, те да би давало у првом реду потребне сировине за исхрану војске, радништва, и административног особља, употребљава се, на једној страни, систем сејања мржње између богатих и сиромашних сељака (образовање т. зв. »комбједа«, т. ј. одборâ сиромашних сељака), а на другој страни систем ратних експедиција радника и војске против села, да се од »богаташа« одузме вишак хлеба и жита. Има једна знаменита бољшевичка брошура из године 1919, у којој је одлично и из прве руке приказан тај страшан рат између вароши и села Совјетске Русије, у сврси да се револуцијонизира село и да се од њега узме храна.

Концентрација власти и диктатура, у циљу што боље одбране, па и навале, а у вези са економским утопизмом бољшевика, доводи до низа окрутних мера на економском пољу: нацијонализује се велик део индустрије и трговине, те уништава приватни трговачки апарат. Уз политички, бесни и економски терор широм целе Русије, те — уз (неизбежно) учешће великог броја бандита, бивших царских полицајаца и шпијуна, и свакојаких перверзних и патолошких типова — добија карактер невероватно страшног и крвавог покоља, у којем више стра; дају случајне жртве него стварни контрареволуцијонари и борци противу Совјетске Владе. Ствара се монопол апарата несамо пропаганде него и мисли, па будући да Руска Револуција од свога почетка има међународни карактер, пропаганда се износи и напоље, ван граница Русије. Њој је у првом реду намењен опсежни и скупи експерименат III (комунистичке) Интернацијонале, створене баш у време кад на све стране бесни Грађански Рат (марта 1919).

Трећа — Комунистичка — Интернацијонала, то је био међународни савез комунистичких странака разних држава и народа, у који су, поред белих, ступиле и организације људи црне и жуте масти (Кинеза и Јапанаца, Црнаца и Малајаца). Њен је циљ да се, с помоћу одржавања и изазивања социјалних и нацијоналних конфликата, пропагандом и подмићивањем, изазове Светска Револуција, ради коначног ослобођења свих потлачених, без обзира несамо на сталеже и народност него и на расу. Организација је изведена чисто централистички: све је у њој у знаку диктатуре Московске Централе, или још тачније, малобројног председништва ове Централе; слобода дискусије посве је искључена. Уз Трећу Интернацијоналу основане су још и посебне Интернацијонале: Синдикална, Женска, Комунистичких Савеза Младежи; најзад и Сељачка, у којој су додуше заступљене и неке посве некомунистичке странке, али на челу које стоје такођер људи Треће Интернацијонале, која углавноме и даје директиве, јер основна мисао Комунистичке Странке и Треће Интернацијонале, позајмљена од руског народњаштва, јесте: да само Савез Радника и Сиромашних Сељака може довести до социјалне Револуције. Иако чланови организације плаћају чланарину, и скупљају прилоге, ипак главни део големих трошкова подмирује руска државна благајна.

Цео систем представља заокругљену целину и логички се развија из стварног односа снага и моменталног положаја бољшевика и њихове владе. Смешни су заштитници бољшевизма, кад тврде да страхоте совјетског режима нису постојале, да су то пуке измишљотине »белих гардиста«. Те су страхоте биле доиста ужасне, ружне, далекосежне, и срамотне. Али то је била природна последица једног страшног преврата, једног у суштини ствари преокрета свију вредности (»Umwertung aller Werte«), какав није видео свет од времена појаве хришћанства. Сасвим је друго питање, да ли је тај преокрет био потребан, и да Ии ће резултати оправдати големе жртве, т. ј. да ли није сувише скупо плаћено социјално искуство бољшевизма које смо добили?... У то се ми овде нећемо упуштати; а и било би прерано, јер ће нато тек будућност моћи да дâ позитивне и коначне одговоре. Поуздано је, међутим, да је грађански рат, следујући Светскоме Рату, уз примену често без потребе насилних и непромишљених мера од стране Совјетске Владе, довео до нечувеног осиромашења Русије, до пропасти народног господарства, и до огромних жртава у људима и стварима, до страшног гладовања и патња већине варошког становништва, што је све постало узроком варваризовања живота и назатка у свима правцима. Колико је народ доведен до очајања и беса, то су нарочито лепо показали страшни нереди године 1921 (фебруара и марта), поименце Кронштатска Буна морнара, који су иначе били — према познатој речи Керјенског, коју су прихватили бољшевици — »лепота и дика, Руске Револуције«. Та је буна била за бољшевике веома озбиљан мементо, и послужила им је као знак да је време за промену правца. И тада је доиста, према замисли Љењиновој, дошао Неп, »Нова Економска Политика«, т. ј. повлачење пред »ситнобуржоаском стихијом«, а деломично и пред капитализмом уопште: допуштена је приватна унутрашња трговина навелико и мало, дата извесна слобода занатлијама, денацијонализоване су неке гране индустрије и већина градских некретнина.

»Неп« је, у критичном часу, спасао бољшевике и Совјетску Владу, и Русија је почела да се брзо опоравља, без обзира на страшну глад 1921, за коју — поред природе — несумњиво сносе добар део одговорности и бољшевици. Француски политичар Еријо (Herriot), који је посетио Русију годину и по дана након објаве »Неп«-а, сведочи, између осталих, о утицају и резултатима ове значајне реформе, на којој се овде не можемо дуже задржавати.

У исто време, напоредо са »Неп«-ом, дате су и сељацима, у њиховим локалним пословима, разне слободе, док страх од социјалне рестаурације и даље обезбеђује њихову неутралност према бољшевичкој влади. У варошима, и у држави као целини, бољшевици настављају владу без икаквих знатнијих сметња, ослањајући се и даље на сјајну организацију, на диктаторску концентрацију својих снага и власти, те недопуштајући противницима никакве критике свога рада. Ипак, извесни знаци показују да се систем »Неп«-а проводи полако и на другим подручјима совјетске политике, те је нарочито карактеристично настојање бољшевика да привуку што већи број интелектуалаца на њихова ранија места, без обзира да ли се одушевљавају за совјетски режим или остају неутрални, вршећи свој стручни или редовни посао.

Засад је још тешко неутралноме посматрачу разазнати се у опречним мишљењима која се чују са разних страна о ономе што се дешава данас у Русији, те наћи истину између славопоја и проклињања Совјета и њихових главних представника. Ако се држимо старе мудрости, да се по плодовима познаје дрво, онда морамо рећи, да су досада плодови били доста лоши. Можда ће се они у току времена поправити. Живот побеђује опаке теорије и лечи тешке ране на народноме телу. Нико не може рећи унапред, како ће тећи процес тога лечења и преображаја народног организма у данашњој Русији. Једно ипак изгледа потпуно сигурно: да неће успети никаква рестаурација. Њу заиста и не треба желети. Русија је, углавном, сељачка земља, као и Југославија, па су њени животни проблеми, већином, тесно везани са освешћивањем и развитком сељачких маса, са јачањем индивидуалности сељака и његова здрава разума. То је процес дуг и постепен, али ће он вратити друштво на природан пут пре или после; а тај природни пут не води унатраг у апсолутном смислу, иако можда не задовољава радикалне бољшевичке теоретичаре. Тај природни пут налази се свакако негде на главноме друму светске демократије, и на њему ће се опет наћи препорођени, надајмо се, и југословенски и руски народ.